Стефан Митров Љубиша
……………………………………………..
Што су момци прсих ватренијех,
У којима срца претуцаю,
Крв уждена пламеном гордошћу,
Што су они? Жртве благородне,
Да пролазе с бојнијех пољанах
У весело царство поезије
……………………………………………..
Гђе Обилић над сјенима влада.
Горски Виенац, П. П. Њ.
Бој на Вису
На хиљаду и осме стотине
И шестдесет и шесте године
Виеће купи Мануило краљу
У Фиренци новој постојбини,
Ђе је скоро царство постануло,
Пак позива господу таљанску,
Сенатуре, младе посланике
Од све равне земље Италије.
Кад се виеће на збор окупило,
Овако је краљу бесједио:
„О племићи, прибрани виећници,
„Криље моје, закона творници!
„Кад вас виђу около приестола,
„Да ме вашим свјетом разсвиетлите,
„Срце моје од радости кипи,
„А душа ми усхићена трепти.
„Ево прође шест годинах данах,
„Одкад смо се мушки заузели
„Домовину нашу сјединити,
„И под мојом круном саставити,
„Нашом силом и нашим јунаштвом.
„Раздробљену земљу Италију
„Сву сависмо о једном остожу.
„Разћерасмо старе господаре,
„Прогнасмо јих од куда су дошли,
„Те се данас браћа окупише
„И у сродно јато долећеше,
„А у једно коло заорише.
„Само нам је у туђим рукама
„Заостала племенита зграда
„Венеција, од мора краљица,
„А уза њу млјетачко земљиште,
„Што је њекад дужду припадало.
„Она стење под туђијем јармом,
„Под управом бечкога владања,
„Које-но је тврђе поградило
„Покрај Минћа, покрај воде хладне,
„Обасуло тежким топовима,
„Напунило војском свакојаком,
„Да јој приечи на матицу доћи.
„Ја сам често молио ћесара,
„Да уступи земљу венецјанску
„Јал’ за новац, јали из милости,
„Да се црна крвца непролиева,
„Да се људству ране неумнажу.
„Но се ћecap нехтје смиловати
„Ни на моје молбе осврнути;
„Но све јаче тврди по Мљетачкој
“Оружијем и јуначком војском.
„Ја сам могао и сам ударити,
„На те тврђе војском нападнути;
„Но када сам рачун учинио,
„Колико ћу главах изгубити,
„Колико ћу мајках ојадити,
„А сестрицах у црно обвити:
„Родитељско срце ми брањаше
„На толики расап нагазити.
„Бог ми даде ненадну прилику,
„Пријатељство пруског владаоца,
„Којему је по трагу остало
„Да завиђа лозу ћесарову.
„Ја сам с њиме друштво учинио,
„Оба сложно на њег да удримо,
„Ми од југа, а Прус од сјевера,
„Да се башка мирит несмијемо,
„Док Мљетачку землю непримимо,
„Док се ћecap неостави друштва
„У њемачком труломе савезу,
„Који брани Прусу ширити се
„И окупит око себе Ниемце,
„Као квочка своју пилад лүдү.
„Но на ноге моји соколови!
„Ево згоде, а ево прилике,
„Да краљевство наше допунимо
„И да стару жељу изведемо.
„Дајте војске и што је за војнү,
„Нови зајам, големе принеске
„На жртвеник драге домовине;
„Непуштите да зађе ирилика
„И да Мљетке остану на дуже
„У туђинској руци и господству,
„На срамоту дивне Италије.“
Кад је кралю бесједу свршио,
Све се виеће живо узрујало,
Те записа главе и имуће;
А начини краља самодржцем,
Док изведе, што је намислио,
Ослободи Мљетачку државу
И протегне природне границе.
Новом царству лиeпe Италије:
Но нерече нитко: ако Бог да!
Кад је краљу виеће зачарио
И добио што је за потребе,
Он призивље своје вјерне слуге,
Генерала старца Ламармору
И Персана, морскога војводу,
Пак је њима скровно бесједио:
„Соколови, моја брчна пера!
„Што сам давна рад очекивао, У
„Ево ми се десила прилика,
„Да повратим Мљетачку државу
„На матицү драге домовине.
„Ево теби, Ламарморо старче,
„Свa зaпoвиед сухоземне војске
„Од Тирола до мора сињега,
„Пет стотинах хиляд’ гoлoбрках
„Са шест стотин’ огромних топовах.
„Преко тога у помоћ ти давам
„Змаја љута старца Гарибалда,
„Којему сам гриехе опростио,
„Примио га за свога посинка;
„Око њега петдесет тисүћах
„Пуста момка, цвијет Италије,
„Добровољца срцем прегаоца,
„Они ће ти бранит лиево крило.
„Ти преброди Минћо воду хладну
„И удари Ниемцу у челюсти,
„На четири тврђе оглашене,
„Те изтриеби из њих царску војску
„И проћерај преко ријеке Соће,
„Те нападни на Мљетке поносне,
„Ослободи браћу Венецјане,
„Пак се пружи ђе те срећа зајми.
„Ти Персано, на гласу јуначе,
„Узми сине, све моје корабље,
„Четрдесет великих бродовах
„Са тринајест пaрoбрoдних лађах,
„Те с’ у љуто гвожђе оклопљене,
„Небоје се тежких варовницах,
„А камо-ли зрна охлађена.
„Хајде, сине, у јакинску луку,
„Те ти прежи и дању и ноћју
„Провукаче душманска бродовља,
„Ради, сине, подушити лађе,
„Подавити дјецу-кокошаре,
„Да се више пловит неусуде
„Низ то сиње море валовито,
„Што је наша стара ђедовина;
„Да негледу већ таљанске очи,
„Гђе се вије двоглави орао
„По јадранској локви пространојзи.
„Пошто, сине, разкрхташ бродовље,
„Удри снажно на кршно приморје,
„Од старине нашу населбину:
„Тамо живи јуначко кољено,
„Горостaсни бркати Шћавони,
„Те су својом крвљу одржали
„Кроз толико вјековах Мљечића;
„Тамо су се странке подигнуле
„О језику и о народности.
„У неслози живе и раздору,
„Лако ћеш јих, сине, надјачати.
„Када примиш кршну Далмацию,
„Сврати, синко, поноситој Боки,
„Кључ приморја — страшна лакомица,
„Ђе ћеш, сине, доста муке наћи;
„Јер сам чуо, казую ми људи,
„Да је народ оружју навикао,
„И ако му до невоље буде,
„Прискочит ће лави Црногорци.
„У повратак полази Дубровник,
„Те Шћавони називљу Атином,
„То је дично мјесто од старине,
„То су наши дивни супарници,
„За Истрию и Трст непомињем,
„Тамо има доста мјешавине.
„То би могло без пушке паднути.
„Прођ се, синко, угарског земљишта,
„Хрватскијех краљах купалишта,
„Да те љута змија неуједе. “
У млађега поговора нема.
Подиже се витез Ламармора,
Те посједе дебела дората,
И припаса палош оковани,
Они исти, који је носио
На Кримеју противу Мошкова.
Пак разтури војску свуколику
Уздуж Минћа крвотечне риеке,
Од Тирола до жвалицах Пада,
Гђе-но риека у море увире.
Да ослачи морје око себе.
A Персано доплови Јакину,
Разви барјак, тробојну заставу,
На панциер, на великој лађи,
Те ју зваху: „кралю Италије“,
Благајница свој краљевој војсци,
На њојзи се господа скупише, з
Да владаю земље подјармљене.
Кад у Бечу гласи допадоше,
Да се војска међи попримакла,
Бечки ћесар на ноге скочио,
Пак призива драгога рођака,
Надвојводу храброга Алберта,
Те је њему царе говорио:
„Роде драги, десна руко моя!
„Јеси л’ чуо, јеси и упамтио,
„Кад се одприе, брате, војевало
„О посједу Мљетачке државе
„Са Франсезким царем Напуљоном,
„Диед мој Фране, ћесар оглашени,
„Твому отцу надвојводи Карлу,
„Поклонио заповиед врховну,
„Да се бори за ту покрајину,
„Те је нами у трагу остала.
„Ти наличиш отцу у јуначтву,
„Ти си војник на гласу одавна,
„Ево теби војска одабрана,
„Двјеста хиљад на боју јунаках;
„Немогу ти за сад више дати,
„Јер се бојим пруског владаоца,
„Који ће нам удрит од сјевера
„Опустошит наше перивoјe,
„Красне чeске и моравске стране,
„Као што је скора уцвиелио,
„Браћу нашу, старе пријатеље,
„Саксоније, Хановера краље,
„Те су пали о нашему врату.
„Хитај, брате, ако Бога знадеш!
„Брани Мљетке до посљедњег чојка,
„Нашу земљу крвљу опојену
„Коју ми је диеде присвојио,
„Коју ми је краљу талијански
„Притврдио на зуришком миру.“
Кад Алберто зачу господара,
Поклони се до земљице црне,
Тркну брже тврђи Веронешкој
Те соколи војску ћесарову
И обађа све тврђаве редом,
Разтурио војску по шанчевих,
Привалио гвоздене лумбарде,
Да узбије душманина свога,
Вриеме прође, Липањ мјесец дође,
Кад ливаде почму засурјети,
Жетелице српе набављати,
Једно јутро у светој неђељи
Закукала црна кукавица
Врх Јакина, града питомога;
Оно није црна кукавица,
Већ је оно Мануило краљу,
Кука краљу за срце увиеда,
Пак покликну, морског војеводу:
„Ох Персано, да те Бог убије!
„Што си тако дуго зачамио,
„У јакинској питомоjзи луци
„Морнарицом мојом одабраном?
„Јеси л’ чуо, добро те нечуло,
„Да је моја војска изгинула
„На Кустоци преко риеке Минћа,
„Шест хиљадах изгубило главе,
„А троструко ранах допануло,
„Пет хиљадах у сужањство пало,
„Мога сина љуто обранили,
„Изгубили хазну и џебану,
„Многе топе и многе заставе,
„Других справах ни броја се незна;
„А ти сједиш у јакинској луци,
„Те се хладиш кафом и шербетом,
„Ка’ да су те премамиле виле.
„Ну Персано, ако Бога знадеш!
„Сад ил’ икад извези корабље,
„Те освјетлај образ отачбини
„И освети разур на Кустоци
„Да се нама људи не ругају.“
Тад Персано пири ватру живу,
Пак се паром на море извезе,
Те одвоји четири панциера,
Пак jих шаље к Вису на пүчини,
Да освоје оток оружани,
Да постави у његовој луци
Спредњу стражу својему бродовљу.
Када лађе к Вису допловише,
И краја се ближе примакоше,
Баш на ушће оружане муке,
Разавише своје бариjаке,
Страшну ватру на град оборише
На шанчеве, те су постављени
Бранит уста вишког пристаништа.
Бојак траја нелолика сата,
Нити су се лађе копорнуле,
А камо-ли у луку уљегле,
Доста грдне вратише се натраг
На сусрету војводи Персану,
Да му дадну црвене јабуке,
Те су њему Вишке поклониле
Пред ракијом, док му ручак дође.
Кад је сјутра јутро освануло,
Жарко сунце на источ синуло,
Персано се њешто досјетио,
Те он шаље до два пароброда,
Да прекину на отоку Хвару
Брзојава жицу подушену,
Да о Вису неразлиегу гласи,
Да нечује нитко по крајини,
Јал’ се предао, јал’ је изгорио.
Плачу мајке, туже родитељи,
Виде стражњу пред очима уру,
Шака пука, што о мору живи
Гледа силу ђе се привукује,
Од које би земља уздрктала,
А камо-ли мала острвица,
У самљена, удаљена, побро.
Ка’ утопац на сриеди пучине.
Види народ, оста под гомилом,
ІІак оп жали свога завичаја,
Жали пород, жали очевину —
У звјерки би срце проплакало!
Кад Персано разредио броде
Око ушћа биеднога отока
A Албини војску изкрцава
Од запади на комишко жало:
Нитко није ни помислит могао,
Да ће моћи Вис се одржатии
Ни до подна страшноме ударцу
Но је Вису Бог и срећа дала
Пуковника на гласу јунака,
Гвозденога Урша војсковођу,
А уз њега биране топџије,
Већим диелом сјеверне Славене
Војску пјешку храбре Далматине.
Који су се на маче заклели
Сви умриети, Виса непредати.
Да је коме стати, па гледати
Када лађе топове просуше
На шанчеве, гњезда соколова;
Джебеана кад у огањ пође
Изнад шанца врх вишке вароши,
Плам се дигао преко вишких брдах —
Би рекао и би се заклео,
Да Вис тоне мору у дубине,
Да обала из темеља љуља,
Да му шуме огњем горијаху.
Хладнокрвни цареви топџије
Непрестају здравице враћати
Из четири шанца укриепљена,
Пак из горњих повиших тврђавах.
Кад виђеше, да зрна немогү
Бродовима пробити оклопа,
Сјетише се гађат у окнове
Ђе промаљу топови таљански.
Персано се повуче у море,
Да поправи лађе порушене,
Своје мртце у море да баци,
Да рањене опреми к Јакину,
Да се опет сјутрадан поврати
Већом снагом а бољијем збром.
У то доба гласи достигоше,
О злом стању Виса маленога
Владаоцу кршне Далмације,
По имену Филиповић Франу,
Од старине храброме Хрвату.
Филиповић шаље брзе виести,
Написане крвљу и сузама,
Тегетову, морском намјестнику,
У Фажану на приморју луци:
„Тегетове, наша үзданице!
„Јал’ нечујеш, јал’ нехајеш побро?
„Сва је сила душманска удрила
„На Вис оток на сред сињег мора
„И доста му јада нанијела,
„Шанчеве му кршне оборила,
„А топове многе превалила.
„Вис се добро сили придржава,
„Душманину доста јада дава;
„Но се бојим, да се неће моћи
„Одржати огромну бродовљу.
„Ако, брацо, мислиш пожалити
„Вишки оток послиеда предаје,
„Ти помози, док је у животу,
„Немој пуштит да сними заставу
„Аустријскога орла са бедема.“
Црни гласи кад су долећели
Преко танке жице у Фажанү,
Тегетов је виеће окупио
На својем у броду крилатоме,
На панциеру надвојводе Макса,
Имењаку цара мехиканског,
Што је нашој морнарици мајка.
Кад се виеће свело на ђемију
Тегетов је разговор зачео:
„Ој другови славе и поштења!
„Ево су ми гласи достигнули,
„Да је сила поморска удрила
„На Вис оток у сред сињег мора,
„Те га ваља својим лумбардама
„Без приестанка два бијела данка,
„И да му је љуто нахудила,
„Те се неће за дуго држати,
„Ни својему одољет душману.
„Зато сам вас овђе окупио,
„Да се мудро братски свјетујемо,
„Шта би добро било да радимо?
„Ви сви лиепо знате и видите,
„Колика је сила у Таљанца
„Да је нашу много надмашила,
„И бродовљем и бројем топовах.
„У њих прву силну јаку кажу
„Око триест лађах великијех
„Што на сврдао паром окрећају;
„У њих другу страшну силу кажу
„Тринајст лађах у љутом оклопу,
„Допуњених топом на пругове
„Те се страга зрном набијају;
„У њих треће страшило казују
„Подушњачу горостасну лађу,
„Која носи до два бојна топа
„Зрно јим је од стотине оках;
„Градили је три године данах
„Три хиљаде дјеце харгатара,
„Потрошили сто товарах блага.
„И да би се њојзи допримакли
„Дружину јој под покров узбили,
„Кажу људи, да узавру воду
„Котловима те се пара зачне,
„Пак чекрком сипљу воду врелу
„Из сред сриеде на жељез покрову
„Док опаре своје нападаче
„И сљуште јим кожу с жива меса.
„Кад Таљанци о њојзи причају
„И када се преда свиетом хвале,
„Ка што јим је по трагу остало,
„Они кажу, да је она доста,
„Да подуши све наше бродове.
„Да су јачи, није се чудити,
„Јер су доста блага потрошили
„О бродовљу и о морнарици,
„А у нас се царевинско виеће
„Противило поморском напредку,
„Заниекало њеколико новца,
„Који би нас био повисио
„Узпоређе лађах душманскиjех
„Ја сам чуо од старих јунаках,
„Нема смрти без суђена дана
„Нити славе ђе су силе равне:
„Но хајдете моји соколови,
„Да прегнемо зажетим очима
„Па што Бог да и срећа јуначка!
„Када види наша морнарица,
„Морска вучад, млади Далматини;
„Да јим гори Вишка острвица,
„Хоће јим се љуто ражалити,
„Сјетит ће се старога поштења,
„Лавска ће се срца разпалити,
„Сваки своје да покаје старе.
„Када прегнем гинут за ћесара
„Небојим се ништа на свијету,
„Јере хоћу мриети свакојако.
„Ако под Вис мегдан добијемо,
„Ново ће се доба отворити
„Аустријанској младој морнарици,
„Потомци ће сретниј’ од нас бити
„Трговином и војним поносом,
„У приморје нестат сиромаштва;
„А сва врела провриети богатством,
„Ка’ за вриеме рата од Кандије
„Но на ноге моји соколови!
„Дајте биљег да нас ћесар гледа;
„И соко је птица премалена
„Ал се бори орлом великијем.“
Кад Тегетов виеће посоколи,
Сви војници на ноге скочише,
Пак јуначку бесједу дадоше:
Да ће храбро удрит на Таљанце,
Да животе поштећети неће,
Ни жалити ишта на свијету,
Mа се сваки под Вис утопио. 4
Када броди луку оставише
Двадест и два на броју се реде,
Међу њима седам оклопљачах
И готово десет паробродах
А остали на једра крилата,
Пред њима је человођа „Кајзер“,
Који носи стотину топовах,
Осам стотин младих соколовах.
На двадесети Српња у сред љета
О блаженој диеви Маргарити,
Подранио храбри бродовођа
Тегетове, познани јуначе
Те је своје име огласио
У данскоме њемачкоме рату,
Пак дозива побочника свога,
Те је њему тихо бесједио:
„Дај биљега, нека види војска!
„На броде су двијеста дурбинах
„Нека сваки - на поређе гледа
„Низ пучину докле броде спази,
„Страшне броде нашег душманина;
„А ко први сагледа заставу
„Новог царства биеле Италије,
„Те Персану над панциером вије,
Дати ћу му пића три дуката.“.
Кад се броди краја отиснуше,
Пребродише истрcку обалу,
Из далека мотре Велебита —
Те му глава у облаке тиче,
Који диели браћу једнокрвну;
Прође јато задарске отоке,
Шибеник се из далека биеља,
У то викну момче из стабалах.
Оно викну ка’ да се помами:
„Ево броди, а ево заставе
„У конавлу Виса маленога.“
Пуче звизга по нашем бродовљу
Од радости и јуначка зора.
Њеки кличу: „ Мила домовино
„Како те је душман препануо,
„Ево твоји синци у помоћи,
„Који ће ти ране извидати,
„Избавити силе Персанове!“
Кад Персано опази бродове,
Ђе се к Вису на једно примичу,
Он дозива побочника свога
Пак је њему сјетно говорио
„Ој Дамико, Официрска главо!
„Ево к нами душман се примиче
„Са свом силом, заметнут ће кавгу.
„Ја сам ночас зли санак уснуо,
„Да смо ново село населили
„У конавлу код отока Виса,
„Знади, сине, добро бити неће.“
Ал Дамико њему одговара:
„Немој тако, драги господине,
„Сан је лажа, а Бог је истина!
„Ми смо јачи од нашег душмана,
„Њега ћемо ласно освојити,
„Преда свиетом образ освјетлати,
„И мелемом ране помазати,
„Што је нами швабо задесио
„На Кустоци у сред Италије.
„Господару, да се послушамо!
„Прекрцај се на другу ћемију
„Баш на страшни оклоп Подушњачу.
„Те ти растри од платна биљега,
„Нека броди у поређе стану.
„Ако би нам Бог и срећа дала,
„Да Кајзера смјеста подушимо,
„Или да га отмемо дружини,
„Сви ће други броди предати се,
„Предати се или изгинути,
„Као сродно јато јаребицах,
„Кад јим вођа најпрви погине.“
Мудар био Персано војвода,
Мудар био пак и погодио:
Он остави краља Италије
Прекрца се својим побочником
На стравичну лађу Подушњачу.
Било ведро, пак се наоблачи,
Духну јаки вјетар од сјевера,
Ситна киша стане попршават,
Морје се је јако узмутило,
И валови стали набрецати,
Жарко се је помрачило сунце,
Као да се небу ражалило,
Да се крвца кршћанска пролиева.
У то приспје соко Тегетове,
Пак он викну танко гласовито:
„Стан Персано, љуцка кукавице!
„Да јуначки мегдан дијелимо.
„Да видимо чи’ је сиње море,
„Чије-ли је, чије-ли ће бити,
„Чије-ли је од старине било?
„Нису ово бабе пүлијешке,
„Да јим бректиш, да јим набрецујеш,
„Но су ово змаји Далматинци,
„Којима је по трагу остало,
„Да непуште са себе поштења
„Праунуци старих соколовах,
„Што разбише силу Кандијанах,
„Огњевитог дужда мљетачкога,
„Који се је био захвалио,
„Пред сенатом и циелим народом,
„Да ће њима јарам објесити
„И бродовље огњем изгорјети;
„Који својом крвљу прославишени
„Госпоштину града Венеције
— Крилатога лава светог Марка —
„На Леванту, на боју крваву!
„Ђе сломише силу султанову,
„И у других стотину бојевах,
„За које јим заслуге Мљечићи
„Нађедоше име Шкијавони,
„Што ће рећи роби урођени;
„Сковаше јим гвоздене окове,
„У којима народ попуташе
„Пет стотинах и више годинах,
„И словинску свиећу угасише,
„Да несвиетли на југу кршноме!
„Прогнаше јим језик и народност
„Из судовах и из училиштах,
„Да непамте којега су прјетла,
„Забораве своју повјестницу,
„Мили језик, дичне обичаје……..”
Пали јунак из бојних топовах,
На панциеру пење знаменија,
Да се битка почме заметати
На све стране, највећијем зором.
Бoжe драги, чуда великога!
Кад се броди близу примакоше,
Стаде јека, клопот и грмљава,
Тутњава се на далеко чује,
Рекао би, да је судњи данак.
Паде магла од неба до мора,
Није магла југом наћерана,
Већ је магла од црнога праха;
Сиње се је море помамило,
Валови се дигли на брегове,
Те нагоне брода супроћ брода,
Ка да ће јих свијух прoгутати.
Да је кому моћи завирјети
Кроза тмуше дима сумрачнога
Человођу весела Кајзера!
Њега су ти, побро, обколили
Од највећих лађах талијанских
До четири љута панцијера,
Те га гађу са четири стране
Грдне су му штете нанијели,
Спредње стабло с трупа оборили,
Прекинули гужве изплетене,
Пало дрвље и конопље тежко
По покрову до средине брода,
Угушило димљак и кухињу
Натрпало простор на покрову,
Да се нитко шeнути неможе.
Није шала зрна по сто оках!
Но је нами срећа подарила
Генерала Пеца крилатога,
Што управља веселим Кајзером,
Премда га је љуска обранила
У јуначкој крвци отрезнуо:
Cкаче морнар као јелен хитри
Пак соколи јуначку дружину.
Њеки купе дрвље и конопље,
Разпачају, чисте по покрову,
Њеки триебе димњак и кухињу.
Да се ватра по крову непружи,
Њеки носе камена угљева
У машину, да се пећи пале,
Њеко руком окреће кормило д
На сврдао, да се брод обраһа.
Ово ти је радња по покрову.
Кад се трже весели Кајзере
Те изпали четрдест топовах,
Све од једном, а од лиеве стране,
Да поздрави војводу Персана,
Те му на бок сипље ватру живу;
У мимогрeд куцну међу плећа
Панцијера Кастела Фидарда
Колико га лако ударио
Триест га је лакатах турио —
Ко на ногу стао, попадао,
Сви судови у крпатке пошли, —
На троје се панцијер улупио,
Јер је Кајзер у ланцу омотан
Као мало диете у повоју.
Умукнуше таљански топови,
Све од једном бојак утишмао
Бoжe драги! што ће оно бити?
Морнарице стале пак гледале,
Ђе Палестра огањ прихватио,
Бљује тмуше из своје утробе –
Ка’ клачина кад је прогорјела;
Хоће лађа у лагун отићи!
И да би јој ђетко прискочио,
И дружину огња избавио.
Није шала броду се примаћи.
Није шала у лагун скакати.
Сам се један нађе Обилићу,
Далматинац Нико Карковићу:
Кад угледа ће Палестро гори,
Помислио на старе јунаке,
Скочи с брода као соко сиви, но 670
На горућу лађу нагазио,
Смаче витез тробојну заставу.
Што панциеру о крми вијаше,
Опаса је и тврдо заузли
Пак донесе у своју дружину;
Благо мајци, која га родила,
Он је своје име огласио!
Када војска виђе, е изгорје,
И да није вриедна прегасити
Живу ватру, што се попримакла
Џeбеани у најдоњој спреми,
Покликнуше из једнога грла: з
„Боже живи лиепу Италију!“
У то пуче лагун у Палестру
Ка’ најјачи триjес о прољећу:
Плам се диже увис до облака,
Иза плама црна маглушина,
Иза магле ништа неостаде
Него њеки огорјели пањи,
Површином мора ђе плутају,
Црни, брате, као на гаришту.
Тегетову ново срце дође,
Те нареди баруну Штернеку,
Капетану надвојводе Макса:
„Давај пари троструку јакоту,
„Ево к нами „краља Италије”,
„Хоћемо га смјеста удушити,
„Да од њега паметара нема;
„Или нашу лађу преломити
„Тежко брате свуда слабијему,
„Када јаје о јајету куцнеш,
„Незнаш ништа које ће прснути,
„Но је вазда боље ударити,
„Нег чекати, да те ко удари.“
Кад допаде краљу Италије,
Страшни панциер, грађа америчка,
Да изрига све своје лүмбарде
Лиевом страном на херцега Макса,
Тегетову Бог и срећа дала,
Да му лађу пара подагнала,
Као птицу кад је вихар зајми,
Те надјаха краља Италије,
Удари га главом од ђемије,
Изоштреним српом од челика,
На зло мјесто у сред лиевог бока;
Како га је лако ударио,
Сав се прегнүo краљу Италије,
Поче тонут у дубоко море.
Вика стоји таљанске морнаре:
„Не пуштите, браћо крајишници,
„Да се данас овђе утопимо!
„Ако смо се крвнички гонили,
„Кршћани смо, стари пријатељи,
„Ваш је мегдан, ваше сиње море,
„Да је проклет, ко ће икад доћи
„Домовину вашу нападати,
„Или краља вашег задиевати.“
Морнари су наши милостиви,
Xћaxy дати руке утопником;
Но се, брате, мука допримаче
Јаз бездањи кад се растворио
Од тонуће лађе у дубину.
Већ када се полу подушила,
Талијанци, учени пливачи,
Побацаше са себе хаљине,
Свак дочепа по једну трупину
Те се баци мору у жвалице,
Да доплове Вису у отоку,
Ками мајци! да се неутопе,
Чујеш лелек младих утопниках,
Чујеш писку голих пливалацах
Као галеби по валових плове —
Њеки виче: „леле мени мајко!“
Њеки други: „Исус и Марија !“ „
А множина: „прими Госпе душу!“
Кад Персано угледа невољу,
Подушену најбољу ђемију;
Ђе Палестра огањ изгорио:
Кастел Фидард ђе му једва плови;
Њеки други љуто изрешетан,
Прима воду са свакоје стране;
Њекојему димњак сав разтриескан
Те га пара возити неможе;
Њекојему крма изциепана
Те се, болан, не да управљати;
Њекојему дружина нестала,
Пак се врти тамо и овамо,
Ка’ пјан човјек кад стане лутати:
Бјежи, старац, главом без обзира,
Пак се спушти у далеко море,
Да окупи срушене остатке
Таљанскога на гласу бродовља.
Кад усидри у јакинској луци
Развалине угледног корабља,
Уста народ, и би га заклали,
Да јим старац ноћу неумаче,
У хаљине женске преобучен.
Под Вис оста младеж ђеновешка,
Којој су се диеди прегонили
Мљечићима у стара времена
О првенству нада сињим морем;
Погинула многа госпоштина,
Књижевници, о свачем знатници,
Међу њима оглашени Боџо,
Несуђени владар Далмације.
Погинуше три хиљаде војске;
Што од зрна, што од љускотине,
Што утопца, што-ли паљеника:
И данас јим трупове избаца
Плахо море по вишкој обали,
Ил рибари у мреже хватају,
Те множина рибе јести неће
Око Виса за коју годину.
Јошт је море к отоку наниело
Од дрвета малену кутију,
У кутији Боџо затворио
Посланице, књиге, намиењене
Својој љуби, драгим пријатељем;
Најпосљедњу љубав да подиели;
Ка’ да га је била осиенила
Смрт немила у цвиету младости.
Кад Персано народу утече,
Над Јакин се црни облак слеже,
Из облака муње засинүше,
Побише се вјетри по простору,
Страховито море узколеба,
Подушњачу година подуши
У дно луке у ситној пржини,
Те ју снађе, што јој име слути,
Јер ју нађе у пола живота,
Ода свуда ка’ решето шупљу,
Што ју зрна под Вис просијаше.
Кад Тегетов оста на мегдану
И кад виђе Таљанце бјегати,
Да јих дурбин достићи неможе
Он окупи јуначко бродовље,
Што се бјаше нагло окренуло
У поћеру свому душманину,
Пак достиже вишко пристаниште,
Те обађа све бродове редом,
Те погледа штету и губитак,
Да свачему начина учини.
Нема боја без људскога меса
Ни на суху, камо-ли на мору,
Него да су просте по сто путах
Људске ране, кад се славом лиече.
Погибoше осам официрах,
Дваест и шест остале дружине,
Сто и триест ранах допануше.
Морнарица жали два сокола
Храброг Молл-а и умјетног Клинт-а,
И осталу милу браћу своју,
Те пролише племениту крвцу
Под заставом бечкога ћесара к
За обрану своје домовине —
Нек јим лака црна земља буде!
Вазда ће јих приписват јунаци,
На њихову гробљу пронић цвиеће.
Топит ће га висанске ћевојке
Свако вече, када зађе сунце;
Вјетарци ће мирис наносити
Од Ловћена ћак до Велебита,
Кад Тегетов покопа тјелеса
И учини најпосљедњу почаст
Погинулој браћи и дружини; —
Кад пољуби и загрли Урша,
Браниоца Виса крвавога,
Кад захвали вишком начелнику,
А опреми биедне рањенике
По крајини у градске болнице
Да се њима славне ране лиече: -
Шаље гласе милостном ћесару
Преко жице, да прије долете,
Како му је Бог и срећа дала,
Те саломи душманско бродовље,
Избавио Виса од обсједа
И приморје наше свеколико.
Ћесар њему хитно одговара
„Тегетове, све моје уздање!
„Ја те пењем морским војеводом,
„Што до данас Аустрија га нема;
„А свој мојој храброј морнарици
„Моје хвале и моја наклоност
„За побједу, што је одржала
„Борећи се под мојом заставом !“
Помало је на свиету јунаках,
Да наличе орлү Тегетову
У јуначтву и управедности,
У кротости и усмирености;
Он некрије ничије поштење,
Ни малога што по броду мете;
Незавиђа нашој народности,
Но признава врлине морнарске
Соколовах младих Далматинах.
Одкада је гавран поцрнио,
Hије сила силу дочекала,
Није соко орла разпршио,
Ка, Тегетов Персана војводу
Код отока Виса маленога!
Слава се је бојно окитила
Тегетовом и његовом војском,
Аустрији ране зарастоше
На Садови што јој Прус зададе,
Стара се је срећа пробудила,
Далматинско име ускрснуло
Из гробницах давних прађедовах,
Све приморје од Будве до Трста
Опрости се силе талијанске,
Остаде ни на мору првиенство.
Сад дај Боже, да се мир утврди,
Да се људска крвца непролиева,
Да се људи о напредку баве,
Да се браћа међу собом сложе,
Да развију своје трговине,
Своју знаност и своје творине;
Да не љепше сунце обасије,
Да се трње ружицом окити;
Све на славу бечкога ћесара,
А у здравље наше морнарице,
И за спомен славнијех јунаках,
Који својом крвљу печатише
Под Вис биели сву нашу будућност,
Након себе примјер оставише
Омладини, далеку потомству,
Да с огледе у ове врлине,
Да прославе драгу домовину,
Да с одзивљу краљеву позиву
И његову славну намјестнику,
Докле текло сунца и мјесеца!
