Крађа и прекрађа звона

 

Крађа и прекрађа звона

Приповијест поборска нашијех доба

 

Страга тридесет годин данај једно јутро у првоме прашку зоре, баш кад се дијеле дан и ноћ, викне момак с Пањ-камена поклич поборскијех села: „Ој, кнеже Вуко, кнеже!“ Озове му се кнез са струге: „Ој, море, ој“, а момче: „Добро јутро!“ па кнез по одушку:

„Добра му срећа била!“ Настави момак: „Хајде зло ти јутро не било него ти однесе звоно с цркве.“ Скочи кнез као да се помами, покликне село на окуп; и људи оружани у трен ока стану се код саборне цркве Светога Јована Богослова; кад збиља на цркви нема звона. Свако се снеби и зачуди вражијем послу, пак стадоше међу се гонетати и разгађати ко је лупеж и откуд. Ни стопе ни тражине око цркве, као да није ни чепала, камоли вардала људска нога; док одједном кнез сјетно невесело начне овако да говори: „Ево нас, браћо, нађе изненада штета и срамота, да такијех није још на људе падало. Дође лупеж пак не покраде из њедара. Сад ће рећи приморци цијелијем разлогом да смо ништавци који лежимо женама у скутовима без гаћа. Боље је да је гром спржио десет домаћина при овоме злу! Кад смо испогибали на Кандији, бранећи дужду витешки оток, и кад нас је Махмут-паша опљачкао и заробио, просте ране, свак се је барем по трипут замијенио, а сад остадосмо за укор, као да смо припасали опрегљаче, или задјели кудјеље!

А ти, Рашко, који пириш готово у сјену црковному, како се у зао час не пробуди на онакви жамор, јер није ту била војсци шала натезати се оном рпом звона низ ове продоли. И чујте ме добро, Побори! Док овој крађи не дођемо у траг, неће се црква отварати ни у њој канђела ужећи, ни ми предавати пуње ни проскуре, еда би се и Светому Јовану дотужило да лупеже накаже и од њих чудо почини; јер ми се све нешто снијева као да овога не би било без домаћега

масла и навађања.“ Тако се кнез дохвати руком за бирницу што је укована при вратницама црквенијема; а други га дотакне за лакат, а овога трећи, а трећега четврти, и тако све напријед док начине око цркве коло, пак се из гласа закуну да буде као што је кнез рекао.

Не проговори нико осим Рашка при растанку, којега у живац опече она кнежева укорба: „Ја сам јуче цио дан сјекао лаз пак заспао као заклан, и преспах цијелу ноћ с уха на ухо док ме онај поклич у свићању не пробуди. Као пред некијем чудом нијесам никад у свом дану тврђе уснуо. И чујте ме добро, браћо, ако и немате кога; ево сам се примакао ждријелу вјечнога дома, пак ви се кунем на сва

четири јеванђеља, а прав се у Бога не уклео, волио би да су ми јединца сина с Коловира донијели у комаде, него што су не обезвонили као никуд људи.

Но опет се у јаду тјешим и разабирам: иако сам ја тобож најближи сусјед овоме храму, ја му нијесам ни чувар ни домаћин, пак су чудим, хвала му и слава, овоме старцу Светоме Јовану, чему се пушта плијенити, како лупежима не осуши руке до рамена, но паде на мене да га ја тобож чувам и стражам, који нијесам вриједан ни своју сиротињу пазити, а камоли црковину. Но чујте ме! Уговоримо на овоме мјесту соџбину педесет жутијех дуката, то је по мртве главе, пак их скупимо што црковином што сеоскијем порезом, да их дамо соку који насочи звоно и лупеже, а нећемо га до муке просочити. Овако су нам стари радили, пак радимо и ми.“

И тако збиља притврде и закључе сви у једно грло, пак се разиђу по работи, а кнез даде лиџбу на четири пазара трипут у три недјеље, пред Будвом и пред Котором, на Виру и на Црнојевића Ријеци: ко насочи звоно и лупежа да му је соџбине педесет дуката, и тврда вјера да га просочити неће до муке.

Оно ти не прође дуго времена, кад једно вече у првоме мраку паде пријатељ у кућу кнежеву, назове му добро вече, и приступи к огњишту да се озебао огрије. Кад остану њих два сама, рекне кнезу да је он главом сокодржица. „Је ли вјера?“, упита гост. „Јест“, одврати кнез, „тврда божја, по сто пута, непреломна“. Пак скочи кнез на ноге, извади из једне шкрабице замотуљак новаца, и преброји сокодржици дукат на дукат до педесет. Сокодржица прихвати соџбину, омота је тврдо у убрус и положи за пас, пак почне причати редом: „Оновечери, у сунчани заход, дође к мени човјек вјерни и уздани, рече ми доста смућен – Ево, пријатељу, на мене гријех и мука. Ни радећи ни градећи, него по Божјој вољи, нападох нехотице на лупеже који смакоше звоно са Светога Јована поборскога. Тајити грехота, јавити напаст, пак с једне на другу размишљај и гонетај, паде ми на ум да тебе помолим да будеш овоме послу сокодржица. Поклисару се глава не сијече, него хајде прими соџбину, нека ти је од ње трећина, насочи лупеже и звоно, али ме не просочи до муке, за једнога Бога, јер ћу пропасти као длијето иза паса.

Не хћедеш ли поћи на другога се човјека нећу чисто обраћати, нек нам буде тај гријех у отаџбини. Да ти право речем, кнеже, нијесам никад у такве после газио, ни прста метао међу туђа врата, пак сам се дуго опирао и оговарао, да ко не помисли да сам се на дукате слакомио. Но кад чух да сок не сумаје наставити се на другу сокодржицу и да ће ова краћа утонити, препанем се души, пак се примих и дох да ти причам ову вражју пређу. Ево три године минуше откад Љешљани оградише и освешташе нову цркву, Свету Петку насред поља. Залуду се на све стране мучили да набаве цркви звоно. Слали наруџбине у Млетке преко Котора, у Биоград преко Цетиња, у Цариград преко Скадра; не би им га суђено добавити ни за коју цијену, док ђаво који ни оре ни копа, него ради око крштене душе, намјери љетос два од њих у приморје да копају вресове реваче којијема граде луле дуанџијама. Та су двојица у тебе влаштога коначили двије ноћи. Преминула у те дане једна баба поборска, пак и они дошли баби на погреб да се напију ракије, а назобљу кољива. Видјели на Светоме

Јовану онај лијепи заклад, нарајили се златнијем му звуком пак им паде на ум зла помисао да своју цркву крађом покрасе. Кад дома, отворе се неколицини сељана. Рече Шуљо, што је тој ствари глава: „Ето нам зја црква гологлава као невјеста без вијенца, новци не помажу, а у томе приморју цркава и звона као малога боба. Него хајте да свучемо Светога Јована, а да одједнемо ову старицу, пак сва та грехота о мојој души. Да ти нијесу свеци као ми саможиви и ћуди лакоме, да не би богати нага одио. Кад радим за славу Божју, ту ми нема ни гријеха ни чуда. А лако ћемо обисти; ако се да звоно смаћи са цркве, није чисто жао Светоме Јовану дати звоно светој Петки. Ако пак звоно на нашој цркви не занијеми ни промијени глас, није жао ни Светој Петки примити дар. Него хајте неколико друга да га донесемо.

Побори су далеко и под туђом повластицом неће доћи звону никад у траг; а и ако дођу, ми ћемо се клети да смо га купили у незнана трговца, пак звоно звону наличи. Ко да разазна? Лупеж душу топи кад дома носи, а ми ћемо се клети у Светој Петки, пак нас она неће пустити да се разгубамо.“

И тако крену њих деветина на Божитње покладе, ноћу путују, а у алугама данују, док дођу трећи дан у мрак у Поборе.

Била ноћ мрачна, а вријеме стравично, јаловили се облаци у ове поточине као мјешине, а вјетрови се прогонили и зујали низ ове стрмене долине. Кад било глухо доба ноћи, приспију код Светога Јована.

Скоче два од њих и скину звоно са звоника, пошто му пасовима омотају туцањ да не звокотне. Удједну му у ухо троструку узицу, а кроз узицу двоструки прљ, пак два и два с њим на раме, измјенице кад им бреме дотужи; а остали неки напријед да калаузе, а неки страга у заплеће, од шуме до шуме, од планине до планине, док дођу дома и припну звоно на Свету Петку, пак од мила Бога три дни без прекида звонили, цуцали и тинкали.“

Кнез је слушао ову казалицу највишом помњом. С почетка се нашали: „Чуо сам гдје људи говоре да човјеку који хоће да замеће уљаник требају три улишта, ако ће да му чела напредује; једно куповно, друго даровно, а треће крадовно; али јошт нијесам чуо да се крађом цркве красе. Ја ти, пријатељу, нећу ни напомињати каква те сад веза веже. Ко се хвата у коло, треба и да игра, или се не био хватати! Ја се нијесам јошт селом договорио хоћемо ли лупеже судом гонити или звоно прекрасти. Но рецимо сад да ћемо судом, требује да идеш с нама на Цетиње да тамо испричаш све то суду као што си мени. Ако се лупежи покоре, ако врате звоно и плате самоседмом соџбину а нама дангубу, добро! То се зло о најмањој прекиде, неће требовати да казујемо сока. Но ако се почем лупежи дадоше у нијек и у хашу, ако ни дође луч до ноката, а вода до ушију, хоће се сок да их за руке дохвати. Ја имам јошт један добри срок.

Звоно је насред њега шупље као да си га сврдлом провртио, пак ћу се при муци и с тијем обисти. Кренемо ли звону у прекрађу, хоће нам се сок да нам у туђој земљи калаузи, јер се бојим издаје, да не просветимо док осветимо, да ни рози не порасту.

Него ти остани сутра у нас, а ја ћу окупити село и донијети дома договорну.“ Кад било сутрадан по ручку, викне позивач с поклича да иду сеоски домаћини на збор. Ево приступају братства једно по једно пред цркву, свак се редом прекрсти и пољуби црквене вратнице, пак посиједају у око, а кнез стаде да казује све редом.

„Сад“, рече отресно, „одлучите или ћемо на Цетиње да се судимо, или ћемо по звону у прекрађу, двије вас воље као кадију“.

На то барјактар заче први: „Ја ти се чудим, кнеже, куд си зашао, шта ће ти суд с лупежима? А да ми даду Љешњани триста звона у чапру дуката, док не дође оно наше звоно, чини ми се да сам без носа. И чујте ме добро, добри људи, одлучили како вам је драже, клели се и судили, ја вам нећу од тога дијела. Сто се пута мирили, а сто подмиривали, док не пропоје над Светијем Јованом оно старинско звоно, којега ми је један дјед купио ево сто година на Сенегаљи, пак га пред душом намијенио цркви, један би Бог а једна Божја вјера, ходићу звону у походе да знам за њега главу дати. Не узмогнем ли га донијети, а ја ћу га опучити да не звучи ни нама ни њима. Него хајте, ни један не остануо жив, на преузим; док се ова соџбина не пронесе и не просије да га донесемо дома, или да га својом крвљу омочимо, да им цкврн звони.“

На то одговори стари Рашко, прекрштенијех руку: „Ја сам за суд. Брза освета готова срамота. Да пођемо и погинемо, брука врх бруке. Света Петка далеко три конака, у туђој земљи, насред руња поља, а око њега села и торови да не би перје месо изнијело, а камоли ми ону груду туча. Барјактару је до кољена гдје је море најдубље, али се данас још нешто хоће осим голога јунаштва, а то је разлог. У разлог се дакле, за једнога Бога, да не изгинемо лудо! Држимо ли се суда и правога пута, звоно ће доћи, а лупежи остати грдни. Ударимо ли странпутицом, набасаћемо на угасну погибију. Него хајдете на Цетиње да се судимо, пак можемо наопако кад драго. Ето, Богу хвала, данас суд на Цетињу као у којега драго краља, прави, разборити, неумитни, који неће попријеко судити ни свому ни туђину. Сва та срамота пала на мој образ и братство, а јунаштво приштедимо вишој невољи!“

Стаде граја и препирање до подна. Неки хоће судом, неки силом, неки крадом: док се најпослије утишмају и склону на ону барјактареву да пођу сутрадан по звоно. На тому се мјесту одаберу девет друга, по стасу и по годинама, цвијет поборске омладине отворе цркву, целивају иконе, исповиједају се и водицом причесте, пак сваки расположи својијем иметком као да ће збиља мријети. При растанку закуну се на часни крст да ће донијети звоно Светому Јовану или листом изгинути. Свака кућа спреми својему јунаку брашенице у торби, ракије, меса и хљеба, пак их отпрате плачем и благословом до приморскога ждријела гдје се поцеливају и опросте, пак удружив се са соком, наставе путовање суботом.

И њима је био конак дању грм, а ходили и млитали, од звијезде до звијезде, за соком сустопице.

Трећи дан, у први сат ноћи, приспију на једно ждријело. Бијаше небо ведро, а мјесечина на заходу. Гледају под собом пространо Љешко поље, гдје су га ошапила села, торови и колибе. Чују псе гдје око торина лају; чују чељад гдје по гувнима жито вршу и вјеју, гдје једно друго дозивље и разговоре воде. На једној узноситој ливади лежи црква Света Петка, која се до по ње бијели као лабуд уз мјесечну свијећу, а од по ње осјениле је гране високог и густог јаблана. Колико су гођ ти четници вруће крви и назор, колико их је гођ свијест слободила да добро раде, опет им се смрзну крв у жилама, кад видјеше гдје су заброждили.

Сједу, помоле се Богу, као икад скрушено, пак почну јести хљеба. По вечери узме кнез цунет пун ракије, и наздрави дружини овако: „О, Боже и велики Свети Јоване! ако идемо кому на напаст сви десет паски глави изгубили: пси нам трупље изјели; не знало нам се гроба на овоме свијету ни покоја на другоме, но остали људима за укор до деветога паса. Ако ли смо прегнули правијем срцем да пренесемо ову задужбину нашијех старијех, и ако је она чиста и право стечена, Света Петко мученице, ти помози да звоно с миром дигнемо и понесемо на његов стари завичај, гдје је било посвећено и намијењено, без погибије ни наша ни нашијех злотвора; да се на његов глас опет купимо и Бога хвалимо! Олашкај тешко бреме, омешкај љути туч, и посоколи срца наша!“ А сви рекну три пута: „Амин.“ Кнез, да охрабри војску, што бијаше доста сјетна, окрене хитро с молитве на шалу: „Ја ћу“, рече посмехивајућ се, „пити први, јер се бојим, ако се који од вас препао, да му не удари зуб о зуб, а руке не задрхтају, пак да не сломије цунет и пролије ракију, а ја да останем жедан“.

Кад у пољу престане граја и чељад полијегају, а ноћ превали к другој половини, рече барјактар: „Ево је свак заспао и утишмао у првоме сну, но хајте на посао! Остани ти, кнеже, самопети на овом ждријелу у застави, а ја ћу с тројицом и са соком на звоно, ако нам буде до муке да ни браниш плећа и повратак из поља, ако ли изгинемо, да не пође уза звоно и кнез.

А вас три друга свежите добро ресе од струка при ћесе, да се којему не омакне, јер би образније било да двојица погину, него да се ругају Црногорци: А чудно ли су лацмани стругали, а нико их није гонио!

Ако ли који погине, закунимо се да ћемо с њега оружје дићи да га Црногорци мртва не одеру; ако ли се који обрани, да га свакако радимо извући; ако га не могасмо извући, нека га друг притуче да им не пане у руке жив.“ Тако поставе на тле двије дуге пушке у пријекрст, пак се над њим закуну и опросте.

Тек први кокоти селима запоју, она четири, пожапке и на прсте од нога, дођу код Свете Петке. Бијаше спредњи зид висок три сежња, а на врх ластовице звоник и у њему умјештено звоно. Како се пети? Обађу све око цркве и низ ливаду докле је побито мртвачко мраморје над гробљем. Свуђ влада мртва тишина, стравична самоћа, нити се што друго чује до јејине, која с најгорње стручице јаблана гугуће, и кврка жаба у лужини. Срећом нађу црковна врата притворена.

Отворе их и уђу побожно. Једно је мало канђеоце пред дверима цкиљело. Приступе један по један и целивају престолне иконе. У дну цркве нађу мртвачка носила, оплетена прућем, а прошивена блуром и ликом.

Припну их уз ластовицу црковну као стубе да се уз њих попну на звоник. У то рече барјактар: „Ја ћу се припети на врх ластовице, а ви чувајте сока; ако иоле видите војску, убите га као издајицу, нек мре прије нас; ако бих нашао звоно заглављено, тешко ћу га дићи без ударца, пак се бојим да га не опучим.“ Баци струку да се не омета, дохвати велику пушку лијевом руком, а десном се приљуби носилима, пак стаде да се пење.

Тек да се докучи црковног перваза, пукоше блуре и лико, а носила се расплету, и барјактар суноврати на тле без да се обрани. Читав сат изгубе око плетера док га тврдо вежу конопљем и опет уза зид поставе.

Барјактар се попне, пак са звоника помукло рече: „Није звоно заглављено, али је око њега понова; ново му је пружало и тељига; него уљези један у цркву и остави три плете на олтару да намиримо овај понов да се не огријешимо Светом Петком.“ У то барјактар омота својијем пасом звону туцањ, а рукама исколеће клине из жовица и тури звоно на тле. Била око цркве земља мека, па се ни чуо пад, ни цикло звоно. Уђедну му конопље у уши, а кроз конопље прљ, пак бржебоље к ждријелу гдје су их дружина у метеризу чекала. Сви се изреде да целивају звоно, пак придају ногама у беспуће док свану, а кад зора забијели, пошто заметну траг, увуку се у једну спилу, гдје предане, пак опет странпутицама у трк ноћу, а дању у шуми, док на освић четвртка приспију на врх Бјелошкога сокола.

Већ се не крију ни боје, но размотај пасину, а пусти туцањ, ударе у звоно до Побора, приморју на велико знамење.

Како су их дома дочекали не питај! Нити кога на путу чули ни видјели, а дошли пунијех ћеса и објужених од росе пушака. Свако их љуби, грли, хвали као да су ускрсли но ми се чини да јошт страже звоно од Љешњана; јер ко шта чини, то и дочека.

Проклети кам

 

Проклети кам

 

Приповијест грбаљска

крајем петнаестога вијека

 

 

I

ВЈЕШТИЦА И ПОКЛОН

 

Јесени годишта 1474. подране у Котор на пазар два тежака грбаљска, оба сјетна и невесела. Сване им на врх Тројице, те прозорицом сљегну низ онај стрмени пут, што је у то вријеме био гори и стропотнији него ли је данас. Уз такви пут мало су разговора водили, но кад приспију на Мокру Плочу изнад Шкаљара, гдје им раздани, почне један другога запиткивати којијем послом слази у град. 

Мијат, по годинама млађи, поче да прича први: „Брате, дође ми синоћ зваће од суда, донесе ми га кнежев улак, да сам данас по сваки начин преда њ, да ме о дебелу послу распитива; ако ли почнем не послушам, наредио је кнезу да ми село изједе ораћега вола у глобу. Добри кнез придржи судски позив три дни, пак синоћ таман кад се изувах да легнем, посла ми позивача с писмом и с пријетњом да данас подраним без чуда! Разбије ми се сан мислећи што ћу суду! Видим лијепо да ми је однекуд напаст, пак и кад ми не би било вишега зла, доста ми је штете да изгубим овако ведри дан кад свак сије, а ја се судим.“ 

На то ће ти Новак: „Домишљаш ли се рашта ти је зваће?“ 

„Не, одиста ништа, но све се омишљам као да је то кнежево масло. У зао нам час кнежују и банују! Да му је просто што нас кметиће гули и тимари у господарево име, али му не било просто, ни од Бога ни од народа, што присуђује и што се Млечићима удвара да нас боле кују и стежу.“ „А што ти је с кнезом?“, припита Новак. „Ево, чоече, прођоше о међуднице три године да сам се, да опростиш, оженио. А нијесу три, но по јадима тридесет и три! Придали се по грехоти три синчића, сваки залуду бијесан и напредан као што неће бити, пак једно јутро напријечац двоје заковрне, здрава читава као пуце. Издахнуше исти дан, без бола и муке, ка да бијаху уснули. Бијаше их троструко жалосније онако непретворене ставити под земљу; сваки румен ка јабука. Нас двоје поражено и тужно, налик обезграњена храста, забави се и опријени око оног каменог остатка, док и он поче да кљеца. Хћаше рећи да се врх њега неко кунијаше. Циједи данас, циједи сутра, ка воштани дублијер уз плам, док промоли стијењ. Топац се хвата за свашто, па и за пјену, тако и ја чини што ми гођ ко каза: води га на лијечнике, наше и латинске, отварају му књигу у пророка, свети масла а читај бдења, запрештај и води га под јеванђеље, боље ништа већ што уз главу пропаде и мука. Прољетос донесе гријех једног Брђанина у село да вересија шумадинске свиње до уља. Вечера и преноћи код нас, па кад му казасмо чему смо уцвиљени и обатаљени, рећи ће: „Ту ви је дјецу изјела неспоменица, и док јој не дођете у стопе, нећете подићи за вашег вијека од срца порода, но се залуду мучите и расипате.“ „А како ћу је невољник, уловити?“, питај ја. „Окупај“, рече Брђанин, „то дијете уочи суботе водом с врела, па прелиј воду у једну жђелу да ни капи не погине и хајде онако с пуном жђелом од куће до куће гдје је гођ бабе, и помоли сваку од њих да умочи обје руке у ту воду, па кад се све изреде, опет преокупај њом сина у сунчани заход, већ му зле душе наудити неће. Ако ли почем која баба не хће омочити руке, та ти је крвница и ископаница.“ Ја се тој басни од јада насмиј. Но тек Брђанин из куће, спопане жена, да ме прождре, да идем по бабама и да им слимам капу да перу руке. Не би куд камо но окупах сина и пох с ваганом по селу гдје је гођ бабе да се мије. Кад допрем ковачевој кући украј села, изађе му мати; срдита и крвомутна жена, да те Бог уклони, смутила би за час барјак војске, иако ми је нешто подалеко у својту. – А гдје си кренуо с том бљудом, рече са шале, – али те је поп послао да дијелиш водицу по домовима? Ја је залуду назови тетком и лијепо помоли да приступи као остале сеоске старице да опере руке; а она пуче на мене сваке јаде, пак пошто ме обручи, умаче у кућу, а затвори врата.“ „А рашта те обручи“, припита Новак, „гдје је тобож биједиш, или што не вјерује у машту?“ „Ко? Она!“, викне Мијат, „вјерује, свеца ми, више него ли они Брђанин. Пуче на ме као бјесомучена: – Вуци се отоле, бруко и срамото, наведе те женина памет да удараш по селу да се тобом пук руга. Боље да си рекао домаћици да најприје обиште своја њедра, пак би нашла крвницу на очину пријекладу. Понеси жђелу у тазбину нека ти се најприје пуница испере, а за мене је лако. Вјештица не уди до миломе.“ „А уми ли ти се пуница?“, прекине Новак. „Не ни перо“, отповиједа Мијат, јер је тресијаше грозница у постељи, пак ми рече шура: – Немој се, Бога ти, с боницом гријешити.“ „Те ти?“ „Те ја, онако покуљен и подвитијех ушију, на угасни дом.“ „Каза ли жени како те оседла баба Цвијета?“ „Казах на мој зли пут.“ „А она?“ „А она ни пет ни девет, но дохвати жђелу, те с њом у безрод матери над постељу, да је куми и преклиње да смочи руке. Дође јој у то брат с тора, изаждене је из куће, сломије жђелу, а проспе воду, она стане да се гребе и да кука у вас глас, а ја се помамих, шчепај пушку и пођи да се убијем са шуром. Скочи село у развађу, не дај да се покољемо, но разагнај оба кући, а урочи за сутрадан сеоски збор да суди и тријеби зле душе. Доћи ће ти у то кнез из Млина и рећи ће да се та ствар не смије судити већ у Котору. Док један злосретњик као што сам сам, проговори: – Господа млетачка не вјерују у вјештице, пак ће зларад пустити да нам траг ископају. А један други: – Господа ће их још даровати да нас прије искоријене! А трећи: – И у Млечића има вјештица, пак ћемо с Котором лако, него хајте да их спржимо, остатку на здравље. А потоњи: – А да него тако, свакако су остарјеле и мукте хљеба троше.“ „Призва ли збор бабе на исповијест?“, упита Новак. „Како не?“, отповиједа Мијат, „Цвијету и ташту ми“. „Оправдају ли се, ка што умију?“ „Оправда се пуница и закле врх оба сина да се тому лику није обећала.“ „А Цвијета?“ „А Цвијета ка Цвијета, не хће никад ни довијека присећи душом, док јој не платим најпре оклевштину. Уз то један сељанин каза како га научи пророчица из Бара да окади синовљу колијевку сухом кошуљом поганице. Кад се пробуди у прве кокоте, да прида сламе воловима у јасли, угледа над колијевком шенично сито. Дохвати га и објеси о клин под кутњи тријем. Подрани на орање, пође да узме под тријем рало и јарам, кад видје невиђено чудо гдје баба Цвијета виси о клину, објешена за ђердан. Он јој се примаче да види је ли отегла. Чеса? Помоли објешеница домаћина да је слими с чукља за мито, и погоде откупа три дуката да му их тобож плати кад прода сукно са статива. Слакоми се чоек на дукате у причек, тер је слими и пусти, пошто му се закуне да му већ неће зла ни помислити.“ „Плати ли баба откуп?“, припита Новак. „Јади је црни знали, ка су је и знали, лише нас!“, настави Мијат. „Други сељанин каза да је и он с невоље ходио на пророка чак у Мостар, и по његову свјету дохвати лепирицу, која му је уочи суботе облетивала око свијеће, кад је с кутњом чељађу вечеривао. Опали јој криоца на плам, пак је баци у сметлиште. Кад сутра ујутро ево баба Цвијета, рукама о врату, гдје му тражи соли да вида пекотине. И ту јој враг помога! Згами се домаћин на жут дукат; мјести да је свијету обличи, даде рогуши шаку соли из сланика, пошто јој окине крај опуте с лијеве ноге да му већ по кући не обиграје.“ „Те су двије дебеле!“, опази Новак. „Чуј да знаш!“, продуљи Мијат. „Пуче баба Цвијета на њих двојицу сваке прегрђене јаде. Навалисте, рече на мене ка на меки пријелаз, али нијесте погодили. Објема су ви матере море и вјештице, па сте наумили да их мојом струком заступите. Свакој су од њих двије изникли вепрови брци. Чинише да пресуши живи извор под јасеном и да нас побије туча лани трипут у три суботе; навукоше пуљешке вједогоње да разговоре црквени звоник ошмрком, а прекогорне вукодлаке, да нам род сјевером преотму. Изједоше од мрачнога уштапа до преполовне сриједе тринаестеро дјеце од сисе, а удавише русане недјеље три младожење да им се невјесте у црно омотају под вијенцем. Обје се претварају сињастијем јарцем да даве стоку гдје је спазе напредну; сивијем соколом да грабе кокоши с ложника и лијега; шаренијем челозопцем да ископају челе у роју; црнијем гавраном злокобником да слуте погибију. А та два лажива свједока што ме праву биједе и потварају, тако им дочекало Ускрса што им је од мене милије, ако су истину казала.“ А мнози реку: „Ако лаже коза, не лаже рог! Та су се зла збиља случила, пак ти знаш ко их је урадио, јер си му ортак.“ Дохвате сељани бабу Цвијету, ко за руку ко за ногу, тер је посмуцају пут пасје јаме изнад села, гдје су, причају људи, у старо доба бјесови уковали цара Дукљана да не може живљети ни умријети; а за њима мало и велико сустопице ка за мрцем. Кад ова гунгула допре на раскршће, срете калуђера превлачкога, који је доходио да купи ујам уљанога млина: „А гдје ћете с том бабом?“, упита калуђер. А множина му одговори: „Да злу душу суновратимо у бездању да јој се за кост не зна.“ На то ће ти калуђер извадити момку из торбе своје оружје, крст и петрахиљ, па стати клети да се земља тресе, да је не порину у понор док је он не исповиједи и причести: „Ко ће од вас“, рече, „примити на своју душу њезине грехоте?“ Сељани се снебе и скамене од онога божјега страха, пусте бабу калуђеру да је води у манастир, и тамо да је среди ка да од своје умире. Чека село бабу, а ни бабе ни од бабе гласа.“ „А вуцијаше ли је и ти на јаму да јој се за кост не зна?“, запита Новак наперенијех ушију. А Мијат: „Гдје сви Турци, ту и Усо мали!“ „Бојим се“, додаде Новак, „да ће се то обити о Усу“. „То да знаш“, рекне Мијат. „А имаш ли пријатеља у суду?“ „Имам једнога кума, што је са судом у добру, но се све бојим да ће бити инокосан?“ „А држиш ли га колачем?“ „Наврћем се чешће. Ево му и данас носим главу и задњи черак пекне, што сам одвојио од својијех устију.“ „Све се бојим“, прида Новак, „да ћеш ти погинути с колачем а ја без њега“. „Како то?“, упита Мијат истрештенијех очију. „Лако“, одговори Новак. „Ужирио сам залуду и ја једну пекну, не бјеше је такве у свој кнежини; изјела ми седам коша жита а десет желуда. Дође пред Божић кнез у нас да ми начне бачву вина, јер се просуо глас да од које он први окуси неће јој се вино наоцтити. Том срећом, од Божитњијех поклада до Васиљева дневи, не руча никад дома. Кад угледа пекну, рече: „Али си је господски ужирио.“ А ја њему: „Залуду, кнеже, кад се од ње нећу омрсити.“ А он зачуђен: „Нијеку ками, што говориш, чоече?“ А ја: „Господару иде глава и задњи черек у поклон, попу други, уз бир; два сам прва изио још љети кад ми нестаде домаћега жита, а мени ће остати оно дробно омрску. Некому на глас, а некому на част. На то ће ти кнез: „А да бих те ја научио како ћеш дати свакому од шаке до лакта.“ „А како?“, припитам ја. „Ти је“, рече, „убиј, осмуди и остружи, пак је објеси о соху, пред кућу, као да јој се крв циједи, нека је свако гледа и нека се диви, па кад примрачи, унеси је у кућу крадимице, а кад је унесеш и спремиш, изађи опет на двор и стани у вас глас да кукаш: – Украде ми неко пекну са сохе! Тако ти неће нико зазирати да му од ње пошљеш.“ Хоћу ли, нећу ли, преласти ме гријех да послушам кнеза. Објесим пекну сређену о соху, пак уљегнем у подрум да преточим чабрић вина. Кад се вратим пред кућу, кад ли пекне није, него је неко понио прије мене. Стани ти ја збиља да кукам, а кнез однекуд дође и рече ми: „Викај и кукај боље да ти прије село вјерује!“ Ја му се куни и преклињи да је истина и да се не шалим. А он опет: „Тако, куме, тако, сад си подмирио поклон, бир и дуг, него ми плати свјет.“ „То ти је он исти очистио!“, прекине Мијат. „А да ко до њега?“, поврне Новак. Ко ће с кнезом да рати? Тер се ја настави једнога калуђера превлачкога, да га помоли на духовну, да ми плати пекну или да ми се за њу оправи клетвом. Кнез се њим изруга и изасмије као ко је обијесан. Тежа ми је његова сила него своја невоља! Теже ми је што се са мном брука, него што ми изједе божитњи ручак! Док ја учиним њему позов да судимо данас у Котору, допадне ме зваће од господара да му носим поклон или да с његова идем преко границе, а у пустој кући, јер су тобож месојеђе, нема мрса ни мишу. Него знаш шта ћемо? Ти ми зајми тај твој колач да га понесем проњару у поклон, а ја ћу му твој разлог препоручити боље него да је мој. Он сједи у суду и може чоека с вјешала дићи. Да знаш ти колико је он кривијех исправио, а правијех искривио?!“ „И сиромашке муке прождро!“, придаде Мијат. „Е ја!“, потврди Новак, „али да је просто, кад ти је од узданице“. У то приспију на пазар и погоде месо у три перпере да их Новак плати Мијату од првијех творила што усири.

 

 

II

КОТОРСКИ СУД СРЕДОВЈЕЧНИ

 

Пошто месо промијени торбу, уљегну путници у Друшков дућан да попију, као што су навикли, по купицу ракије. Нађу Друшка гдје се ријеча с онијем калуђером, о којему су се путем разговарали. Приступе покорно и пољубе редовнику руку. Завадио се Друшко с калуђерима око материне задужбине. Ова старица оставила манастиру Превлаци, при смртном часу, сто дуката од свога материнства: „да пођу у два звона, величине онијех што славе над Светијем Трипуном у Котору; а то остављам пред душом мртвијех а за здравље живијех да ми свети Арандио Михаил притече души у помоћ кад се хтјела дијелити с овијем свијетом, да је прими и пренесе гдје се праведници радују, а ђаво нека утоне у вјечну муку гдје кокота не поје, гдје звона не звони, гдје их је од искона труса и трепета. Ако ли ми почем син Друшко, (не било му суђено!) не испуни овај мој завјет, не био прост ни благословен пред Богом ни пред људима“. 

Но Друшко поклекнуо имућем, а остао сухотан од новаца, трошећи у добру чоештву и зајмљујући господи которској, тек да с њим друже, није имао да купи цркви звона, но је пребацивао дугом од дан на дан, кривећи час Петра час Павла; занатлију у Млецима што звона споро слијева; морнара који их је под зиму укрцао; напокон југ што брани броду да у крму једри. „То су куке за муке!“, рече калуђер Друшку. „Ево трећа година да моташ братство зачепицама; није куд камо, но звона на сриједи, ил’ ћемо те судом гонити.“ 

Изађу из дућана калуђер и Мијат, а Новак остане с Друшком, пак почне да му своје боле откријева. „Дај ти мени то месо“, рече му Друшко пошто жђипи торбу, „ја ћу га с пријатељима изјести, пак ћемо лако доћи кнезу главе“. 

Новак дарује Друшку куповно месо, а Друшко га понесе дома да се њим почасти. Пошто нареди домаћици како да га зготови у лопижи и на ражњу, тркне празнорук до сусједа Враћена, који је био Новаку проњар. Нађе га у постељи гдје јечи, јер га је био вучац спопао у све зглобове. „Која те је несрећа погодила?“, упита га Друшко. 

„Зла, Друшко, да гора бит не може“, одговори Враћен. „Одметнули ми се кмети, не давају увјета ни царине,
то ли ће поклона и пешкеша. А ја остарио годинама, а осиромашио на дјеци и на господству, обољех и ево се с душом дијелим. При тисућу рала ораће земље по Долима у Мрчеву пољу, једем арбанашко брашно; при десет хиљада мотика винограда, пијем далматинско вино; а при дванаест дубрава маслина давим се неосмочанијем брањем, а о свецу сладим дубровачкијем уљем. Од млетачке владе, мјести помоћи и заштите, дочеках одмоћ и одлуку; овехчала и преживјела, и своје се сјени боји. Иванбегу пружа повластице и посластице, а нас старе пријатеље одбија и заборавља. Моји су дједови задобили крвљу проње и властеоство, судили кметићима као прави господари, злице стезали и накаживали а добре тјешили и питомили. А данас?“

„Сваки дан ће горе“, одврати Друшко, „преотели калуђери мах! Досад су у потаји уцкали и наговарали кметиће да вас не признају за господаре, а сад очигледице и отворито суде и једу ваше плодове и поклоне, а на сва уста вичу: – Земља божја, а мука
тежачка! Изједоше Новаку, твоме кметићу, пријеварке и
крадом прасицу, у договор са кнезом, да ти нема откуд
донијети поклон ни пешкеша. Спалише бабу Цвијету у манастирској пећи, пошто је пронесу вјештицом, да их не прежи и надвара што зборе и снују кад у село дођу. Обноћ удјељу длијетом на једну плочу старинска слова како сте ви властела подјармила пук и силом му се наметнула господаром, пак плочу закопају два сежња под земљу, а проспу глас да је долазио Свети

Срђ игумну на сан, и рекао му да копа иза свете трпезе. Ту открију, и откопају плочу, пак је литијом пренесу у стару цркву пуку на угледе. Испребијају фратра који је долазио у Тиват да поје мису о тијелу славноме у Гргуриновој црквици, и причају народу
да се од вас Латина неће да ђавољи посветити, јер једете жабе и спужеве, мрцину и слеђену крв, а уз часни пост мрсите сиром и рибом.“

А Враћен зајауче од бола, па посједе и рече: „Ја сам одавна властелу опоменуо да гојимо змију у њедрима. Пошто паде царство српско, а Ђурађ Бранковић очисти ногу од Боке, бијаше се ватра, притајила и готово прегасила, но је калуђери проповиједањем, а слијепци пјесмама пожегу и разјаре. Кад видјесмо да ће опет планути, посавјетујемо се међу се и пошалемо крваву жалбу у Млетке и рекнемо госпоштини обло и бистро: – Ми вам не кријемо у кучине, ако не ископате калуђере и слијепце, нама властели, што смо вам тобож огранци, нема закопа у Боци. Ово смо крупно погријешили, јер Млечићима није стало да мени и моме другу буде лакше, но пазе себе. Да смо били досјетљивији, писали би да ће калуђери и слијепци дићи народ и изагнати Светога Марка из Боке, тад би нас прије послушали. Пак знаш ли, Друшко, какав нам одговор дође? – Госпоштина мни да је боље ископати маслине него ли калуђере и слијепце, слабу чељад, јер тежаци уљем богате, па кад обогате, стану враговати, а у невољи изгубе чоепггво и јунаштво. Кад чула господа да ће јој маслине искоријенити, иако не примамо с њих уља ни што је доста свијећи, препани се, подвије реп, а језиком за зубе. Но ако је истина што сам скоро чуо да црна капа прича пуку, како је Стефан Црнојевић заложио которској властели Грбаљ и што је у Грбљу, за тисућу дуката вересије, и да му је властан син да га откупи и побије границе са Жуте Греде, камивалом, до дно Солиоцкога поља, то би био неиспосни гријех, који би подбо трому владу да их прожене преко врха да већ међу нама не пире*.“

* Не пире ватру, немају огњишта. 

„Та је стара“, рече Друшко, „но је новије и горе“. „А која би според те могла бити гора?“, упита Враћен журно, као да је био најздравији. А Друшко: „Откад владика диже са столом с Превлаке а сједе на Врањини усред Блата, сваки дан се договара и дописива с братством превлачкијем и већ се по пуку јавно збори – црн му образ био, Иванбегу, што не откупи Грбаљ, јали га не прими.“ „А има ли о томе свједока или барем срока?“, припита Враћен. „Свједок сам ја, а срок ти, који не примаш ни увјета ни поклона, откад се владика пресели“, одврати Друшко.

„А би ли то рекао калуђерима у брк и, ако дође до муке, клео се?“, дода Враћен.
„Хоћу, ако Бог да, данас кад се пред судом уочимо“, отповиједа Друшко. „Зову ме да им платим, или да предам звона што ми је тобож мати цркви завјештала, а они су исти у ње име написали потоње писмо, кад јој се био језик завезао а вратне и петне жиле испресијецале, кад је била бише тога но овога свијета пак прочитали писмо при погребу, као да је написано из ње главе
и чисте памети. Свако рече кад чу: – Покој јој Бог да, старици, поштено ли је умрла! Том мајсторијом маме сиромахе да се пријелозима просипају и задужују.
Сад ме гоне судом да им дам звона, па ако ме суд не хћене притећи, пријете да ће дићи на мене клетвена бдења у црнијем одеждама а свијећама наопако да се Бог расрчи; а ко чује да му се длаке јеже а срце протрне. Но се ја свакако више плашим вашега суда но калуђерскијех клетава, јер се ви суђе појуначите на пријатеља, а од злотвора се препанете.“
„Кад је тако“, закључи Враћен, „и кад те Бог и наша правица уче да нас властелу од пропасти сачуваш, хајде се исповиједај суду и провидуру: све кажи под клетвом. Ја тамо данас не могу од живота. Ако прије не умрем, твоја заслуга неће утонути. Ево ти згоде да од потиштењака постанеш чоеком и которскијем
племићем, што ти не би праунуче дочекало, пак да
је као Краљевић Марко.“
„Не шали се, господару, сиромасима“, придаде Друшко. „Што ми хоће гола госпоштина, кад ракију препродајем на размијерке, да дјецу прехраним.
Знаш ли дубровачку ријеч рђа се од гвожђа никад не одваје, ту није господства гдје га лоза не даје. На то се Враћен ситан насмије и замоли Друшка да му опет ту пословицу изусти да је боље у памет притврди.
„Није тако, мој Друшко, мој синко; јер ми по годинама можеш син бити. Свака је лоза једном никла, пак се временом разгранала и жилама учврстила. И Пачквали је претргарио сиром и опутом; пак му сређом један превлачки калуђер остави на сахрани прошиту торбу да му је чува док се поврати из свете земље, гдје је ходио да целива божји гроб. Тамо га омете чума, а Пачквали, кад му чу пусти глас, отвори торбу и међу прњама и рутинама нађе драги камен од Јасофије, из којега сијевају варовнице као из ужарене мазије гвожђа кад је ковач млати, уз којега се може вечерати као уза зубљу. Дарује кам благу Светога Марка, а добије у уздар млетачко племство и многе друге повластице; то ли не би ти кад сачуваш дужду Боку и у њој властелу. Даћемо ти ми господа четвртину превлачке црковине, столац у цркви, и мјесто у суду, според најстаријих кућа. Такве среће, ако узимаш памети, неће те запасти у твом вијеку.“ Ту утврде руку на руку божју вјеру. Друшко изађе весео, а Враћен напише и опреми лист судницима да поступају с Друшком на лијепе. 

Друшко нађе Мијата, одвоји га од калуђера и поведе дома. Кад уђу у једну клијет, Друшко преобиде по клијети да се није ко забио да уша, пак затвори врата изнутра.

„А Мијате, зла ти срећа, чему погибе лудо?“ „Нијесам, ни дао Бог“, рече Мијат, „а рашта?“ „Како рашта?“, викне Друшко. „Осуди бабу Цвијету на пасју смрт.“
А Мијат: „Ја нијесам но село. Али јој не могасмо сви ништа, јер је избави калуђер из нашијех рука.“ А Друшко: „А знаш ли што се од ње догоди?“ А Мијат: „Сад сам баш питао калуђера, пак ми рече да је они нијесу могли одријешити, него да су је опремили владици на Врањину да је он одријеша.“ „Она је сређена и опроштена, мој Мијате, тако
не био ко ти је мио, пак ћеш је данас ти платити, но
бјежи док те жбири не оптају, јер си погинуо срамотно.“
„Ја?“ „Ти, душе ми, пак да си десет пута виши него си.“
„А има ли лијека да прав не гинем?“
„Има, ваистину, ако кажем суду како је било: да
су те научили калуђери превлачки да пред пуком
обиједиш бабу Цвијету, пак да су је они исти повели
у манастир и обноћ спалили у ужичкој пећи.“
„Ја волији погинути на праву Богу“, рече Мијат
отресно, него ли маћи на душу праведне калуђере.“
„Ето видиш“, прихвати Друшко, „како нећеш
истину но се уздаш у лаж“.
„Ја се не уздам у лаж“, поврне Мијат, „но хоћеш ти да ми је силимице наметнеш“.
Тад Друшко јетко: „Ја не бих на те ни главе обратио, да ми се није Новак о врат објесио да ти помогнем. Него бјеж, јер си погинуо!“
„Нећу прав, Бога ми“, закључи Мијат, „но ћу радити да се замијеним, да барем имам с чега мријети“. А Друшко: „Пази шта радиш, не кај се у невријеме.“ А Мијат: „Хвала да је Богу, нека је више мученика!“ Мијат изађе, а Новак уљегне у клијет код Друшка. „Новаче, весело!“ рече му Друшко. „Нађе суд
да је калуђер кнезу ортак, и да су ти оба прасицу
опалили.“ „Неће бити калуђер ни дао Бог“, примијети Новак,
„редовници нијесу јошт у таква дјела брождили“.
А Друшко: „А но су сад почели: свједок казује као да си све очима гледао.“ А Новак: „Бог и моја правица, добро се рекло:
Заклела се земља рају да се тајне обазнају.“ А Друшко: „Сад господар види да си праз, пак си му дражи но икад. Грехота да та свједок неће да се обличи и да лупеже дохвати за руку, јер их се боји, али се је суду заклео врх два сина и трећега синовца
да је истину казао. Сад ако ти притврдиш клетвом да је свједок право казао, лупежи ће срамотно платити крађу и пријевару.“
„А како, у зао час, да се ја кунем, кад одиста не знам, но само што сумњам и нагађам“, додаде Новак.
А Друшко га научи: „Лако ти се клети врху туђе исповијести. О души свједоковој гријех и чудо, ако се буде криво заклео.“
А Новак: „Нећу се ја у незнању клети, ни судио Бог. То би било што се прича: – Два без душе, а трећи без главе. Но знаш како би се клео, кад би ти прије мене присегнуо да је свједок истину казао.“
А Друшко: „Би ли се ти збиља клео врху моје клетве?“ А Новак: „Бих да се знам разгубати и помамити.“ А Друшко: „А ти ме дакле куни да присегнем како је свједок безимени све право казао.“А Новак: „Нећу ја овдје на дрвенијем сликама, но хајдемо у цркву, пак се куни пред престолнијем иконама сребрнијем да се земља тресе.“ 

Пошто се Друшко закле на вољу Новакову пред царскијем дверима, пођу у суд и у провидника, пак тамо искаже све што је Враћену обећао, и ту се закуне пред распећем да је казао истинску истину.Сједјело у котарскому суду дванаест властела, а на челу им провидникова замјеница. Сваке је године трећина отпадала на срећу*, пак се допуњала опћијем избором властеоскијем.

* Коцком.

 
Судили би зборно и у глави и у имућу, без обране и призива, по градскоме староставнику, како су га сами разумијевали и недостатке му самовољно допуњали. Писмо Враћеново узруја суднике, и онако плашиве и сумљичаве. Закуну Новака да је незнани свједок све право испричао.
 
За Новаком дође ред Мијата. Искушавају га здалека и мајсторијом о баби Цвијети и о калуђерима. Мијат каза право све редомице, као што је Новаку путом приповиједао. Кад судници виде да Мијат не казује како је њима мило и не угађа у Друшкове
ријечи, нареде мучитељима да га пренесу у једну мрачну избу; ту му вежу руке и ноге ужем у четворак оплетенијем, а продјенутијем кроз двије гвоздене брњице што се окрећу на чекрк, пак распну међу двије засађене греде, и стану да га протежу док му се пресумите ребра, а одвоји зглоб од зглоба
На таквијем мукама викне Мијат стравично: „А људи, за велико име Божје, што од мене сирака чините, што ме одједном не смакнете, но ми такве муке задавате, као да нијесам крштена душа!“
А крвник му рече: „Ако истину не кажеш, овако ћу те мучити док ти душа кроз ноздре испане!“ А Мијат потхвати: „Немам, за Бога, да кажем ништа више од онога што сте чули, тако ме Бог
избавио из вашијех рука.“
Онда мучитељи окупе ужа и смотају мученика као у клупко, превину му руке и ноге, тако да му пете такну шију а длани лопатице. Стане невољник да јауче да се све разлијега, па кад му болови дотуже, бобоћући рекне: „Пустите ме да вам се исповиједам.“
Тад га слиме на тле и дадну му да пије ракије, да се тобож малашно поткријепи. Пошто одахне и пошто му се поврати ишно духа, потхвати и почне да се куне да ништа не зна више
од онога што је казао.
Кад видје да ће га опет мучити, рекне: „Све је истина што је та безимени свједок казао; калуђери спалише бабу, а нас кметиће уче да устанемо против господара и да идемо под Иванбега.“ Те ријечи Мијатове прими суд под перо, пак му пруже распеће
да се куне како је истину казао. Дохвати Мијат распеће, прекрсти се, цели га и рече: „Боже и часни крсте, опрости ми грешноме, што сам под тешкијем мукама лагао и праве људе потворио.“
Онда судници нареде да му на поплате прилијепе ужарено гвожђе. И крвнику се ражали, пак му помукло пришапти: „Куни се несретниче божји, то је свакако латинско распеће.“ А Мијат: „Ако је и латинско Бог је један, пак би ме кривоклетника стигао горијем мукама, него су ове ваше.“
„Кад му пуче кожа на поплатима а месо се расточи, стаде опет да лелече на вас глас, па наново превјери од муке и рече да је све истина што је свједок казао, и да није калуђерима ништа предигао. Кад на клетви, опет стаде да муцка и да измиче, док га један од онијех објешењака удари заушницом по образу тако
да му пуче крв грлом и носом. Закуне се како му рекну, потпише крстом лажљиву свједоџбу, пак што од страха, што од бола обумре и пане у несвјестицу.

Потајом и у мртвачком одру пренесу га у тамницу и свале на тле на једну растрту бјељину. Дође ред калуђера и Друшка да се суде око звона. Калуђер потражи да суд принуди Друшка да преда
манастиру материну задужбину: „Господо суђе! Наши су манастири постали и обдржају се завјетима и задужбинама...“
„И крађом!“ додаде Друшко. 
„Не пресијецај!“ опомене га суђа.
А калуђер, као да није ни чуо, настави: „Ево три године да се преставила Друшкова мати, добра и побожна старица, Бог да је прости, пак на смртну часу завјештала два звона Светоме Арханђелу, као што изговара потоње писмо...“
А Друшко: „Које сте ви сами писали и наређивали кад је она била занијемљена и заковрчила.“
А суђа: „Опет ти вељу да не пресијецаш редовника.“ Калуђер продужи: „Син јој Друшко, ево га овдје, нијецка се да испуни материну задужбину, него пребацује и одмиче као да ће га сном проћи. Он живи стога под родитељевијем проклетством, пак би ми духовници били дужни да му дом не полазимо ни о Богојављењу ни о крсници, ни да му отпојамо ни прекађујемо, но се све надали да ће доћи при себи и на прави пут, пак га не хћесмо одбијати од цркве, ни пред пуком обличити...“
А Друшко: „Јер су ви биле милије проскуре и бирови, но црковни закони...“
А суђа: „И трећом ти велим да мучиш!“
Калуђер закључи: „Послало ме братство к вама, који земљи судите...“
А Друшко га опет прекиде: „И калуђерима, ако ће да им господство устраје.“
Суђа се надме и викне: „Друшко, језиком за зубе!“
Калуђер настави: „Да ви сведете руком од суда овога Друшка да преда манастиру звона, еда би му матери било лакше души и да слими са себе клетву родитељску у коју је упао.“

А Друшко смијући се: „Ако ли га земаљски суд не натјера да преда звона силимице, ми ћемо га калуђери по нашијем законима спржити жива, као душу изгубљену и незнабожну, а матер му исписати из читуље мртвачке као да није била крштена.“

А суђа: „Мучи, умукао!“ Пак у себи: „Ако ћу ти ја! Не шали се барем пред судом, но кажуј право рашта нијеси извршио у три љета материну задужбину, но зановеташ и одмичеш као да ће те сном проћи.“

На то ће Друшко озбиљно: „Моја је кућа од памтивијека побожна и богобојазна, о тому су живи свједоци многи пријелози што висе и данас о светијем приликама у которској цркви. Ја се нијесам од њих изродио, но красио и потпомагао своју цркву у којој сам крштен и вјенчан, и гдје ће ми кости опочинути, ако ми буде од Бога суђено. Но откад калуђери ударише у махнити вјетар, омрзну ми с њих свети Михаил, Боже ми не упиши у гријех, пак рекох у себи ако им нећу жље радити, а но им барем нећу добре мислити. У старо доба калуђери основаше манастире и подигоше храмове прошњом и постом, а данас пуне своју торбу; па кад им прелијева, одлију је братанићима и сестричнама, а пуку проповиједају мјести слова божјега навјете ђавоље, док га смамише и обезумише да удари у несвјесни вртолац, а уз то манастири пропадају, цркве гину а вјера тоне. Но иако ми није мати оставила та звона Светоме Михаилу, јер је смрт из убаха украде, ја би их исто приложио манастиру на славу Аранђелову, који ће ми мјерити душу на теразији кад гођ буде, и судити потање но ви. Али кад промислим кому ћу их дати и ко ће с њима владати, ударе ми пламови уз плећа, пак задрхтим као лист на гори кад га сјевер ошине. Нема већ редовника старога кова, посника, трудољубаца и штедника да саде и граде; сјетника, миротвораца да тјеше и туле, но их има саможиваца да пожижу, драже и на свако зло наведају. Ја се данимице с пукоммијешам, пак чујем и видим што му ти свеци у ухо удијевају. Ако смо и једне вјере, нијесмо једне ћуди; ако смо и браћа, нијесмо дружина. Ко ђаволом тикве сади, о главу му се ломе! Не дам звона без муке!“ На то ће калуђер тихо: „Ја нијесам дошао пред ове образе да се псујем и брукам, него да се судим и разлогу подам. Друшко скаче јеленовијем скоком у лисичијој кожи као ко је суду и закучицама вјешт, а мени слане ките по образу бију од његова стида. Ако пропадају цркве и манастири, није крив ко их надвара и њихово тражи, но ко им имање притиска, задужбине устеже, рукодавање потоми. Не жали се Друшко на калуђере што манастирскијем напуњају своји торбу, но жали што је не изруче у његову. Не лаје куца села ради, но себе ради! Такву је соју људи Христос гонио бичем из светога сиона!“

Суђа осуди договорно с дружином: „Ти, Друшко, нећеш дати звона попу ни ђаку, но Богу и цркви, ма их сутрадан калуђери продали. У три године, откад ти је мати преминула, нијеси
се суду пожалио да ти је напаст, и да су калуђери пријеварке записали ту задужбину у ње име, но си сад ударио да се отимаш, пак си то зачео с дебљега краја. Ваља да даш звона до Митрова дне кад што приступи из ока ил’ из бока, или ће ти суд лиџбом
продавати добра да цркву намири.“
Друшко изађе незремице, повикујући: „Како право, тако здраво“ а калуђер по за њим тихо, смирено. Кад изађе њих двојица из суда, уљегну кнез и Новак. Исприча Новак суду како му је кнез изио прасицу мајсторски, тек да га омрази с господаром да му нема од шта понијети поклона.
А кнез живахно: „Тешко ономе који се узда у лаж и у шупљу тикву. Господо! Договорили се неки кметићи да не дају господарима ни увјета ни поклона, па кад дођу кола к бријегу, стадоше да лажу и да потварају. Нијесам ја учио Новака да вјеша пекну о соху, нити сам се учен шалити с таквом сојом људи, него сам ту невољу свјетовао да носи господару поклон да узаживи на његово, јер коју руку није сјећи, ваља љубити. Но је Новаку било драже да оно месо здроби својом жвакалицом, и да почасти двије-три скоровечерње делије што дигоше свијет на тољагу, и с којијема се удружио да наговарају кметиће да се одмећу господарима. Док је печенице трајало, а кобасице врху огња висјеле, није се у Новаковој кући лијегало прије поноћи, но до кокота уз гусле, у игри, у гонеталицама, да се сусједство разлијега а село проглуши. Нас оба не можемо кнежовати, јер су јасли тијесне. Но, господо, бирајте међу мном који сам на девет чуда с пуком да га сведем на дужност; и њих који га учи да се одмеће и устаје.“
Новак се забуни, пак послије подужег мучења пропрти: „Знате ли ви, господо, чему кокоту режу хухор кад га шкопе?“
А један суђа, смијући се: „Не ми, ваистину, ништа јер нијесмо навикли кокоте шкопити.“
А кнез помукло: „Не, Бога ми, кокоте, но људе!“
Новак настави: „Кад не знате, ја ћу ви казати. Режу му хухор да заборави доњу рану при горњој, па да се заборави при главобољи, како неће прокљувати и позлијеђети доњу рану.“
А суђа: „Пак?“
Новак закључи: „Тако и мене уби кнез у главу, да при њој заборавим прасицу, пошто се њом гостио и Божић ославио. И виђу лијепо да бих погинуо, но ми је воља божја притекла у помоћ, и пропутила сока да се право суду исповиједа.“
„Кажуј, кнеже“, рече суђа, „јесу ли се збиља зарекли кмети на каквом скупу или збору да не давају господарима ни поклона ни увјета?“
А кнез: „Не учи се скуп од скупа, него друг од друга. Кад почне један да не даје, а пробије му, други чиња сутра, а десет их прекосутра. За давање треба скупа и збора, а за недавање свак је ма који час готов.“
Хћаше кнез да још дроби, но му суђе не дадну него осуде да плати прасицу самоседмом и да већ не кнезује.
У сами мрак уљегне Друшко у Враћена. Упита га боник: „Што би?“ „Бога ми, лијепо“, каза Друшко, „док добијем темељ, племство и столицу у цркви, осуди ме та ваш суд да дам звоно, ако ћу ми жуч прснути. Рекох ли ти ја, господару, што ће ми се догодити и какве су те ваше суђе! Повјерују калуђеру, а мој
разлог под ноге!“
 
Враћен се посмијехне и дохвати руку Друшкову, па му је стане мазити својим дланом: „Тако треба да буде, мој синко, јер бих те могао родити; то се зове мудрост. Ми ћемо ти добавити звона каквијех у Боки нема, пак их цркви дај, а калуђерима на миру; тако ћеш их боље мусти и надварати што мисле и снују. Већ смо звона наручили, па кад стигну, понеси их у манастир, ту се исповиједај и причести по вашу; пани калуђерима под ноге, љуби им скуте и рукавице, прими покору и спријатељи се; тако ћеш их нагнати да ти повјерују и да те опет приљубе. Данас не смијем
да ти више кажем, јер су ствари скровите, за које смо ухватили вјеру да ћемо их притајити. Имај памет, отворила ти се срећа, немој да извјетри!“
Друшко се стисне у рамена, назове Враћену добру ноћ, пак пође дома гдје га је месо варено и печено од подна чекало.
 
 

III

ИСПОВИЈЕСТ

 
Пошто је несретњи Мијат нешто изболио и животом објачао, пошаљу га которски судници у Млетке да тамо притврди свједоџбу коју су му под мукама из устију извукли.
 
Кад дође Мијат у Млетке, мјести да притврди свједоџбу, поче да измиче: „Све што сам“, рече, „у Котору казао гола је лажа, на коју ме натјераше они безакони судници; Бог им судио, као они мени!“
Тад га Млечићи баце у своје тамне избе, да не види бијела дана ни ко му данимице пружа кору сјерчана хљеба, гдје би од смрада и од влаге псето цркло. Осми дан дође и сједне код сужња један духовник, који му жалоснијем гласом рекне: „Мијате, дошао сам
да вршим што ме црква дужи! Осудио те праведни млетачки суд на вјешала, и у великој својој милости и доброти даровао ти живота до сутра у подне да се од гријеха кајеш.“
„Ја се весељах“, одговори Мијат, „да ме је Бог довео где се право суди, пак се надах и себе варах да ће ме тобож ови старокућићи ослободити да дома идем. Кад хћах да запојем: благо мени, ево ме; а ја закукај: леле мени, није ме! Али свакако да им је проста крв моја кад ме неће мучити, но одједном смаћи.“
 
Духовник објеси петрахиљ о врат, прочита Мијату проштену молитву врх главе, пак му рекне: „Приступи и исповиједај грехове, које си учинио или смислио откад себе знаш до јутрос.“
Поврне Мијат: „Не бих ти ја, попе, испричао за године ни оне крупније које сам упамтио, то ли сијасет дробнијех које сам заборавио. Но да не тежам ни себи ни теби, прекинимо на то да ти повиједам, ако ћеш ме чути, с чега су ме тисли у ову јаму, и
рашта ћу сутра срамотно умријети.“
Тад Мијат исприча духовнику редимице све оно што већ зна, ако је ко прочитао и упамтио ову приповијест до овдје.
 
„Зло си урадио да се прича“, викне поп, „да под крстом и клетвом потвориш те калуђере, ако су збиља прави. Тебе не би одријешила, да их на једно саставиш, сва четири васеленска патријара, то ли ја најмлађи међу браћом. Утопио си душу а окаљао образ. Нећеш наћи покоја на томе свијету, ни ће
ти се трупље распасти на овоме, но ће се твој гроб просјести девет сежања дубоко да се тобом мртвијем пук уклиња.“
А Мијат разабран: „Неће бити све то тако, о попе! Није Бог наше ћуди опаке, но милостив и праведан. Ја нијесам крив што сам се рађао, и што су ми муке довреле кад су ме на ригањ растезали, да ми се бубрези одвају. Да ко тебе и те васеленске патријаре стави за очни трен на ону протезавицу и вас мало изгруха, одрицали бисте се и Бога и закона, а и мајчина млијека. Но немој мудровати, него дријешај и праштај, па како ми тамо буде, тот га мени!“
„Ја не знам ни сам“, поврне духовник, што би ми свештеници радили на таквој муци, и би ли били достојни да нас Бог охрабри да заборавимо и прегоримо ово умрло тијело при души, но знам чисто да ко права чоека потвори топи душу у бездању, гдје
ће се око ње грабити и прегонити рогати бјесови ко да је прије раскубе и на ражањ натакне. Друге су то муке, мој Мијате, него ли те которске; то ти не дао Бог ни у сну сњети.“
А Мијат хладнокрвно: „Ја се божје не бојим, јер сам се овдје у Млецима одрекао у данашњи дан лажне и напасне которске исповијести, пак иако је било распеће латинско на кому сам присегнуо, даћу сутра главу за душу; ја мним да може поћи једна за другу на који му драго суд или пазар. Зато идем сутра на смрт ка на свадбу, и као да ћу се прексутра родити царев син!“
На то ће духовник: „Душину си већ утопио, о њој није збора колико ли о оној Арије безумнога, ако си слушо; него сад поради да барем спасиш то телесине.“
„А како?“, приупита Мијат хитно, „кад си рекао да сам на смрт осуђен, и да ће ме сутра давити“. „Лако, ако си у свијести“, настави поп. „Ти потврди канда је истина оно чим си већ запачао душу у Котору, пак ћеш се опростити тамнице и зле среће.“
А Мијат истрештенијем очима: „Шалиш ли се, попе, аманет ти божји?“
„Не ја, ваистину“, одговори поп озбиљно, „но си ме уболио, пак те залуду учим и упућујем да не погинеш до краја, да не изгубиш оба свијета; јер док си жив животом можеш се покајати и – ко зна?
Бог је милостив – опроштен бити; а по смрти није кајања, но се опет састави душа с тијелом да обоје страда, као слијепац и хромац кад су крали смокве кркочке, један очима а други ногама, пак их на та свијет онако и здружили да се муче и да примају за
сваку смокву оку меда.“
 
Помами се Мијат на такви свјет, скопа објеручке стржеви столац на којему сједијаше, пак са свом снагом окроји га попу сјепаћки поврх главе. Пане духовник у несвијест, својом крвљу облит, а Мијат стоцем притукује докле га с душом растави. Свуче Мијат себе и попа, обуче његове хаљине, а њега остави гола нага, као што се од мајке родио, пак изађе лагано из тамнице с крстом у руци а с петраиљом о врату. Срећом Мијатовом били оба
једнога стаса и једнијех година, а један другоме доста близу налицали, пак му се страже понизно уклоне с врата да Мијат у попово име слободније изађе и да му пошту учине.*
 
* Кад сам ову приповијест првом чуо од калуђера Мојсеја
Вукшића Грбљанина, помињем се да је овдје примијетио
како су по тада Млечићи раздвајали сужње од исповједника једнијем пријебојем насред којега је окно с решетком, да један другога не види; јер, рече старац, зло и несрећа уче чоека памети.
 
Набога нађе Мијат један грчки брод, који се та исти дан спремао на пут к истоку. Мијат му се каже аџијом који иде да полази света мјеста. Брод га за душу прихвати и без бродарине и другог трошка
превезе у Цариград.
 
Двадесет и пет дана ходио је Мијат из Цариграда преко Румелије и горње Арбаније, коначећи по хановима и колибама, просећи хљеба за љубав божју, док приспије го и бос у Црну Гору. Ту се стани код једног побратима у селу Дупилу, подну Црмнице, и трећи дан по уздану пријатељу поручи жени у приморје да се је по божјој вољи избавио из млетачкијех рука, али јој сто пута препоручи и у главу запријети да то не просочи живу духу. 

Након неколико дана дође у Дупило, манастирскијем послом, стари превлачки калуђер.
Мијат пође к њему и помоли му се да га прими на исповијест и причешће. Ту упознаде оца Максима, онога истога који му је преотео бабу Цвијету да је у јаму не свали, и с којим је пио ракију у Друшкову дућану. Кад били при исповијести, Мијат изручи
цијелу врећу и повиједа калуђеру у реду све што му се десило од њихова растанка у Котору. На то му калуђер отповиједа: „За све бих те лако одријешио и покору дао, али што уби свог исповједника, томе нема проштења на овоме свијету а тешко и на другом; ти си душа изгубљена и проклета!“
„Што кажеш, оче, за велико име божје! Ја мњах да је то добро дјело и да ћу с њега с опанцима полетјети у рај. Један безбради расколник који није знато што је Бог ни божја вјера, и којега су Млетке жириле да при исповијести вара и на зло навада невољне сужње, заслужио је да му крв попијем, а нека што сам тијем
спасио себе од неправедне и срамотне смрти.“
А калуђер оштро: „Ти се, Мијате, вараш љуто. Није могао духовник тебе силимице натјерати на лаж, но си ти био дужан као хришћанин оставити у Млецима главу на откуп заробљене душе. А тако што си урадио, јадна ти мајка?! Зло врх зла, гријех врх гријеха! Па као што бездна бездну призива, тако ти – да оправдаш биједу и кривоклештину, а да учуваш јошт који дан, зар горијем мукама, то трухло и смрдљиво тијело – постаде разбојником свог
исповједника; па још крвавијем рукама приступаш да примиш страх божји у своје прси, не мислећи да би ти се огњем живијем претворио. Нијеси ли чуо, несретњиче, да ко ножем сијече, од ножа и гине!“
А Мијат као изван себе: „У разлог се, попе, тако те под старост моје муке не допале! Ја сам чоек простак и неук, ви ме редовници за млада не учили, а отац ми је жље боље од мене знао; пак у својој невољи и туги разабирах се и тјешах да су тобож Бога ражалиле које муке и биједе, и да ме је за своју вишу славу, и
да му чудеса боље по земљи шире, навео да убијем онога безаконика који ме је наговарао, у његово свето име, да до краја утопим душу и тијело. Он, Савахот, а да ко?, учини да распоп замре под првијем ударцем, и да мени пане на ум, у оној забуни и страхи, да га свлачим и да у његовим хаљинама избјегнем из
пасијих руку. Оче, или је то божја, или божје нема!“
„Или вражја!“, додаде калуђер намргођен. „Не будали, Мијате, зла ти срећа као ти и јест! Да је Бог хтио да ти живот спаси, не би му било од потребе да те убијцом начини, но би се ломила гвоздена врата, рушили камени зидови, а страже замирале
јал бјежале на глас грома његова. Он те је био навео да откупиш главом душу и да примиш пакао на овоме свијету, како би чист и процијеђен уљегао у царство небесно; а ти мјести да мреш, уби онога који је у црковно име долазио да те са свијетом прашта
а с Богом мири; пак још мниш у својој празњој шишки да си јунаштво створио, и да те је Бог навео да раствориш свог ближњега којега је он створио по својој слици и прилици. Бјежи, сотоно, скрај мене, да се пода нама земља не просједе. Двапут си се обуо у вражију кожу, пак из тебе рогати лаје!“
А Мијат очајно: „Е дао Бог и сила Христова да се прије своје смрти намјерим на духовника болећа и милостива, који ће мојим мукама и невољама повјеровати и наћи им лијека и разлога!“
„Ако им не нађе?!“, упита калуђер.
„Ако им не нађе, питаш ли? А ја ћу се сам по нашки завјетовати под ковчегом светога Василија у Острогу: да нећу мрсити док сам жив животом, да ћу једноничити петком и сриједом, а да ћу при
стражњем часу оставити у Светога Мине у селу цијелу окруту, калеж, дарце и кадионицу, ако ће, ко остане, продавати ми поткутњицу у бесцијену која ми чељад хљебом живу држи.“
Ту се раставе скоро без поздрава.
У те дневи копали једнога дједа у доњој страни Грбља, па се на покајање окупило много свијета. Међу покајницима налазиле се жена и сестра Мијатова.
Мало пред тијем Друшком проспе глас у пук да су Мијата у Млецима одрли жива на мијех, јер је хтио лажима и кривоклештином да обиједи превлачке калуђере; пак неко не вјерује, неко се руга, а неко прича и примеће десет пута више нег је чуо.
Невјеста није ни заови казала (чуда ваистину!) да је Мијат жив и здрав у Црмници. Но кад сестра Мијатова чувши брату пусти глас и да су му на обојке кожу смицали, стаде да га тужи и да му наријеца како погибе ни крив ни дужан, на великој божјој правди, јер га је кнез су неколико сељана суду облагао и на душу потегнуо, пуче Мијатовици срце видећи гдје се неки смију и ругају; заборави једанак мужевљу запријеку, пак се примаче заови и викне јој иза свега гласа: „Мучи, умукла као станац ками, што кобиш жива брата, и зовеш на род зло без зла? Није Мијат погинуо, ни дао Бог, но ето га у Дупилу, бијесна као вук; нашле га Млетке права као дублијер, пак му дале обиљеже да му на
прсима сја и намириле све штете, а Иванбег ће му поклонити Црмницу да је над њом господар. Но сам, кукавица на зеленој граници, то крила да му господа которска не дођу у траг!“
 
Свако стаде да се чуди и диви вражијему послу, док глас преко Друшка допаде господу которску да Мијат збиља чами у Дупилу, а приповједач прида да се посветио жив, да су га калуђери ставили у ковчег, и да пук врви и ријева одасвуд да га целива и преда
њ метанише.
 
Господа се узрујају, пак наговоре провидника да пошаље к Иванбегу свог узданог и у таквијем послима вјештог пријатеља Бескућу, како би га на лијепе склонио да преда Мијата у млетачке руке. Дочека Иван Бескућу као да му је дужде у гости дошао. Бескућа му изручи поздрав провидников и све господе которске, па поче издалека да му откријева с чега је под оним годинама предузео тако тешки пут. „Има неко доба, честити беже, да се је пук листом обезвјерио. Помињем се у својој младости кад људи говораху да није богомољства латинскога и поста хришћанскога, не би ни сунце сјало! Недјељом и празником бијаху цркве пуне
удушене народа; мушко и женско, старо и младо врвљаше да се Богу моли. Дизаху се од поноћи да прије приспију на ускрсну јутрњу. Четверо поста, сриједу и петак, не премрсаше ни боник. Двапут на годину приступаше свако исповијести и причешћу.
А јутрос?! Цркве пусте, вечерње није, а јутарње по једном на годину; кумство и братинство шала и спрдња; милостиња размет; праштање слобост. Томе је крива нека нова школа, која је наумила да претвори људство у скотство како ће га лакше навести да поткопа темељ цркви и држави. Тешко онда ономе који што има; или ваља да гине бранећи своје, или да га пусти безнишњацима и празновима да му га дијеле на оруже под његовијем очима. Ко је на управи и господству, ваља да зарана отвори очи и да се од те болешчине вида. Ако она (Боже сачувај!) опријене и ако се удоми, пошто превали олтаре и ћивоте, доће ред на пријестоља и дворове. Опћа погибија која пријети опомиње господу да се посавјетују и удруже, да тој аждаји сатру главу док не објача и цио свијет не прогута. У то име ја сам овамо
послан од преведре владе млетачке. Она је готова да те потпомаже новцем, па и свјетом и џебаном, само да ми обећаш да ћеш јој бити на руци да тријебите губу из торине. Ти си јутрос млетачки зет и пријатељ, не смијеш се оглушити разлогу госпоштине, која за тебе, као за себе, бди и прати сваки погибељни покрет празнова и скитача.“
На то ће Иванбег: „Ја сам готов пристати на сваку праведну жељу и пружити вам по својој вриједности у сваку пристоју згоду руку помоћи. Но, Богу хвала, то зло о којему бесједиш од мене је далеко; ако је код вас проникло, то је од више знања и науке. Мој народ сваки дан гине и злопати борећи се за крст часни и свој опстанак. Он је богобојазан и вјеран колико икакав народ на свијету. Гладује а неће да ради сто дана на годину кад се свеци славе. Један је перјаник доста да ред одржи у цијелој нахији, а два три старца из села да суде и мире. Јевтинијега и уреднијега владања, ја мним да никуђ нема као у нас; и да није турскога
бјеснила, ја бих био најсретнији господар.“ „И ја мним“, поговори Бескућа, „да се та куга није још дотакла овијех брда, али се је доста добро примакла, првом јужином надај јој се дома; јер знај, честити беже, да је у приморју вјера и страх божји ишчезнуше, а преоте мах кривоклештина, вјероломство, прељуба и сневјера. Лажни пророци те нове школе већ су почели прелазити границу и крадом се провукивати на твоју земљу гдје находе утока и гозбије. Имамо ми, беже, пријатеље који нас о свачем обавјешћују, свашто доказују. Ти си опит борбом за крст и опстанак, са срећом. Но иза твојијех леђа неко свије раздор и мржњу тако ће ти дјецу завадити, да завиди једно на друго, а теби врат сломити у највишој твојој побједи! Један од тијех
лаживијеих пророка присегао је, ту скоро, под ћивотом Светога Марка (светац што нам је тобож заједно) да су превлачки калуђери превјерили влади, и да си их ти, беже, на то подбо. Суд млетачки, којему је познато твоје пријатељство и побожност превлачкијех редовника, није могао никако да тога проклетова не накаже да се други памети уче. Пошто га осуди на
смрт, као што је обично у просвјећенијем државама,
пошаље суд зликовцу мудра и освијесна духовника
да га наговара да се каје и Богу препоручи. Пак, би ли
вјеровао? Длаке ми се јеже, језик трне, уста камене!
Тај пас (лише оне воде коју су му на главу сипали и
имена које су, окоту, надјели) убије стржевом гредом
јаднога попа, и с његовијем хаљинама побјеже у Црну
Гору, и ево га у Дупилу, гдје се свецем прогласи, а
ћори пук свашто гонета и вјерује. Дубровчани пак, да
ископају тебе и нас, шаљу му сребрни ковчег да му
тијело храни, кад се тобож престави. Но ако желиш
да ти господарство устраја, предај тога свеца нама
да га ми по нашки прославимо, и у сваку од четири
кнежине грбаљске по један черек објесимо, нека се
пук страви и у себе дође; пак ћеш брзо чути да је
свак опријенуо цркви, страху божјему и својијем
старешинама.“

 

Иванбег се згрози, пак, послије подужег мука,
проговори: „Ако је та безаконик унио главу у моју
земљу, давам ти јемца Бога да ћу га везана опремити
у Котор. Него пођи збогом, поздрави ми провидура и
увјери старца да сам му друг и помагач да плијевемо
троскот из њиве и кукољ из шенице!“
Пошто размијене дарове и колаче, Бескућа крене
пут Котора, а Иванбег пошаље улака по побратима
Мијатова и по Мијата, ако се ту намјерио.
Кад дође побратим Ђико пред Иванбега: „Је ли
истина“, упита га бег, „да си угостио Мијата Грбљанина,
који је утекао с конопца?“
„Јесам, господару“, одговори Ђико, „то ми је
причасни побратим, изјели смо заједно, откад се
познајемо, три пећи хљеба“.
„А какав је, збиља, та чоек!“, припита Иванбег.
„Вазда је био мирне нарави и поштена образа“,
дода Ђико. „То је кућа од старине јуначка и чазбена.“
„А је ли ти казивао рашта су га Млечићи судили
на вјешала?“, опет прихвати Иванбег.
Тад Ђико каза редом, као пјесму наизуст, све
што му је Мијат уз ватру причао од својега живота.
На то ће ти Иванбег: „Дакле је истина, и сам Мијат
потврђује да је кривоклетно обиједио праве људе,
пак и мене уплео у ту мрежу.“
А Ђико: „Јест под тешкијем мукама калуђере
на душу узео; али о теби, господару, није ту говора
било, то је неко придао.“
„Ту ти, Ђикане, нијеси био да гледаш и видиш
како су га мучили и што је дробио.“
„Не ја, ваистину, али би се свакако подухватио са
свијем својијем сухијем и сировијем, што је у твојој
области, да ми није побратим ниједне извратио или
ишарао“, отповиједа Ђико.
„Нећемо те на те муке метати, о Ђикане“, рече
му господар, „него ми доведи овамо тога ускока да
га ја мало прорешетам и овијем, пак ако га нађем
права, биће му и право; не ли, нека плати поганство
што је урадио“.
Ђико је мислио на повратку што ће да ради.
„Да га доведем“, разговара се сам собом, „пак да му
по ђаволу што ружно буде, рећи ће свијет да сам
издао причаснога побратима на со и хљеб, и врх
њега примио мито, а нека што би ме свети Јован
разгубао. А да га, почем, и нађе господар права, ко
зна? За хатор млетачки да га не преда Латинима,
па ја стидан и бручан. Данас је тазбина од родбине
милија! Да сам ја побјегао од зулума господарева у
приморје и нашао заклоништа у Мијата, не би мене
побратим издао док му шљеме не прегори. Ако га
не предам, ко ће с господаром ратити? А свакако ме
донекле хвата разлогом кад каже да се Мијат криво
клео, а да му за муке нема свједока. Па кад лијепо
чоек размисли и јест погано учинио, ако ми је и
побратим: маћи душом праве редовнике који за нас
грешне Богу додијаше, молећи по зраку и по мраку;
и још придодати да их наш господар уцка како ће
га тасту омразити, ствар је дебела! Бјеше умријети
у поштењу, пак би му свак живи рекао: „Покој му
души!“ Да га не знам какав је под кожом, рекао бих
да је мјести мука примио благо да ископа Превлаку,
што се јошт налази српске задужбине, и господара
што се јошт помиче од српске руке. То је свакако
трн у очи Млечићу и без Мијатове прикојасе. Да му
речем да бјежи у Турску, стићи ће га тамо млетачко
мито! Да му ствар затајим, пропасти ћу, а њему не
помоћи. Што ћу пресирак?!... Идем дома, а немам
га, Бога ми! Најбоље да наженем пријатеља да се
забије у спилу на планини; ту ћу га питати боље
но на кући, док издуши ови први огањ а ствар се
заборави и ућутка.“
 
Кад био дома, каже Ђико Мијату зашто га је
господар звао и што му је рекао, па га принуди да
се за неко кратко вријеме измакне и закопа жив у
спилу, а поручи господару да је Мијат побјегао преко
границе прије него се је он, Ђико, вратио кући.
Побратим је носио Мијату у спилу честијех
понуда, као: млијека, скорупа, сурутке, јамуже, рибе,
и по комад мрса.
 
Након мјесец дана оболи Мијат у оној влажној и
осојној спили, пак замоли побратима да му пошаље
по жену, „иако ме“, рече, „на њу дроб боли, да ме је
просочила господи, опет се без ње не могу проћи
овако болан и сужањ.“
 
Трећи дан дође Мијатовица с товаром хране
и нађе Мијата у злој кожи: изишао му осињак под
лијево пазухо, а осуле га красте као кора дубова, па
на угнојено тијело пала муха и сваки гад и јад. Лежао
је скоро го на једној траљи сплетеној јасеновијем
прућем, а по њој просута до два наруча ржеве сламе,
и већ није окушао ништа до по кап млијека, што му
је једва слазило низ зајажени лијетњак.
 
Кад га жена онаква видје, стаде да кука и да се
под грло замиче: „А ко те заби у ову јаму, леле мени,
као ми јест кукавици на сухој граници?!“
„Ваистину ти“, проговори натегом Мијат, „која
си ме просочила господи. Док ја тиснем, по твојему
наговору, бабу Цвијету у јаму, ово је трећа у коју мене
жива забијају, а нека она што ме чека кад испијехнем.
Добро се рекло, моја, да ко другоме јаму копа, сам
у њу стрмоглави.“
„Ја те нијесам просочила ни сестри, то ли господи;
но кад се просуо глас да су те у Млецима на мијех
дрли, стаде Горде да те жива плаче и коби, пак ми
превре срце гледајући гдје ти се злотвори наслађују...
За длаку се не дохватих кнезу носа!“
Мијата обузе троструки огањ, као да под њим ко
пири, пак поче да клапиња и да свашто збори; а кад
се пред зору малашно разабере и окарља, рече жени:
„Ја сам своју чашу допио, но шљегни у село и реци
богобрату Ђику да сам докончао, пак га молим да
ми добави попа из Спича, и препоручи му да ми, за
Светога Јована што је међу нама, не води духовника
који зна дубоке књиге да ми ту запреда и у божје име
закучице находи, као да сваки дан с Богом руча; но
нека ми доведе попа од наравске који је учан нашој
сеоској невољи, а вик да свашто слуша и прашта.“
Дође сутрадан збиља поп Арсо из Спича, одријеши
и причести Мијата од прве у мањи час, пошто му
дадне посну покопу ако преболи, а напише на
кољену пријелоге и саландар у Светога Мине, ако
почем умре.
 
Мијатовица заустави попа при кретању: „Каза
ли ти Мијат ко му је крвник, и написали га у ту
књигу да се обличи пред пуком прве суботе кад му
гроб прекаде?“
„Не ја, нити је мени Мијат казивао о каквоме
крвнику. Он умире ево од своје а не од туђе, већ ако
ћеш да запишем да га је пожњио стари срп, који ће,
кад гођ буде, и мене и тебе и сваки створ покосити!“
„Немој тако, попе, за ране божје!“ викне Мијатовица
да спила одјекне, „но сам припиши по дну те књиге да
Мијат личи на своју праву крв и рану смрт на кнеза
Милоша и дванаест сељана које ћу ти ја нарећи, тер
су га обиједили да је тобож једну злу душу која му је
дјецу јела у јаму турио; а ево ти три перпера труда,
преко петрахиљске и пудбене“.
 
„Мичи се отоле, зла ствари“, викне на њу поп.
„Не бих ја приписао из туђе главе, што не чујем
од Мијата, да ми господар поклони Црмницу, то
ли за те твоје шупље перпере. Оставио сам волове
под тељигом да прије дођем у ову пустињу, да ти
домаћина жива затечем и да га средим; пак једва
чекам да се иза дневи вратим да ми ко оне рањенике
не зајми; а ти ме заговараш и наговараш. Нећеш да
кривиш красте и злу срећу, јер им не можеш ништа,
већ трпјети и разабирати се; пак би сад хћела да ти
ја помагам потварити правље људе да искалиш то
твоје погано и отровно срце, жено богомрска да те
анатема.“ Кад то изрече, обрати јој плећи, па окрени
к Спичу, а Мијатовица за њим:
„Чуј, попе, остало му је једно чаме иза бабе
Цвијете (у кам се станила!) које ни пири ни вири, ни
расте ни преде; но ако дочека оружје, као што неће,
нагнаћу га клетвом и укорбом да освети оца, ако ће
ме на том свијету млини мљети.“
Ону исту ноћ почне Мијату хропња. Жена му је
врх главе држала зубљу, повикујући: „Куни кнеза и
сељане који су те суду облагали и господи омразили;
ко зна да им једна од стотине не прионе!“
„Вуци се скрај мене, зли језиче, пусти ме да с
миром умрем! Доста сте опанака раздрли, ђаво и ти,
док сте ме овамо сутурисали. Није мени крив ни кнез
ни сељани, него ти која ме омрази са свијетом. Свакому
опраштам, и онијема што су ме на муке метали у
Котору, само ти не проста ако ми оно дијете злоћом
отрујеш.“ То говорећи уздахну пак рече: „Боже, прими
и ове муке за моју покору!“, пак се прегне и отегне.
Мијатовица је жељела да пренесе мужевље тијело
у Грбаљ и да га тамо укопа у домаћу гробницу како
би лакше личила крв на кнеза, но јој га богобрат Ђико
не даде, од страха господарева, већ нареди своме
момку Мрђену да ископа рупу при самој спили, под
једнијем осушенијем бријестом. Била земља тврди
ђер, пак се Мрђен ознојио и уморио док ископа лакат
дубине, одвајући мотиком пласу по пласу.
Пред саму ноћ дође Ђико да закопа побратимово
трупље. Кад видје гроб, поче на Мрђена сваке јаде:
„Гдје ти се дјела свијест? Ово је плитко! Но за
Бога у дубље пак ћемо врх њега ред плоча, гомилу
камења и навиље драча, да га по смраду не оптају и не
разнесу звјерад и пси, као што су му попови за живота
слутили; или ако би се почем тенцем претворио, као
што се догађа кривоклетнику и кривомјернику, да му
буде теже из гроба излазити и дјецу обноћ плаштити.“
Мрђен дохвати опет мотику и стаде да ломи ђер:
„Гдје га ђаво и мој гријех нагна на мене сирака! Жив
ископа калуђере, а мртав ево сад мене! Да се враг
роди или умре на крај свијета, мене допане да му
направљам колијевку и дубем рупу. Прије Мрђена
закопали до године, но већ ио Ђикова хљеба.“ Овако
Мрђен нарица док издубе рупу до паса. Закопају у
њу Мијата и натоваре врх њега камење и трње, да
би на чудо био и живи да изнутра прокопа и изађе.
Кад Ђико и Мрђен пођу кући, Мијатовица почне
да кука мужа и да куне и у кам затуца кнеза и сељане,
што јој на правубога дом затворише.
Трећи дан дође ноћу моба из Грбља, пак пренесе
крадом Мијатово тијело дома, гдје га свечано укопају
у сјен црковни.
 
То се било готово и заборавило, док Друшко
пронесе да је изникао усред зиме босиок као чућер
на Мијатовој плочи, и да врви старо и младо да гледа
то знамење и да гроб целива. Властела се од страха
смаме и нагнају провидника, тер пошаље чету војске
да мрца откопа и да му трупље сажеже.
Намјери се у селу онај исти калуђер који је годину
прије избавио бабу Цвијету од пасје смрти, и што
није хтио Мијата одријешити и причестити. Не пусти
калуђер војсци да мрца откопаје, но скочи на гроб,
стани у дубак и почни клети крстом у руци ко би се
машио да земљу преврће; док један од суда, што је
војском управљао, рече: „Јадан калуђере, та је псина,
као жив, дигао на душу тебе и све превлачке калуђере,
па га ваља мртва спалити живијем клаком да се
свијет памети учи!“
„А ко је вас поставио“, викне калуђер, „да
мртвијема судите? Ако је истина што кажете, Бог
ће бити већ за то осудио или помиловао Мијатову
душу. Пустите му тијело да мирује до стражњега
суда; не срдите Бога и не дирајте се у његову вјечну
правду. Не пуштам гроба отворити, ако ће се мени
на овом мјесту данас мој отворити.“
Тек војници да дохвате и вежу калуђера, скочи пук
који се био на побуку окупио, и разаждене ону чету
плаћене купљавине и сломије дрвљем и камењем.
Промисли како су провидник и господа то
нашарали у Млетке: посветили калуђери Мијата и
подигли пук противу дуждеве силе. Који час ће Бока
ударити на тврде градове и оборити крилатога лава.
Иванбег им је друг и подстрекач, који је обећао да ће
Мијата жива предати и хранио га је у потаји медом
и погачом за жива, а сад га прогласи мучеником и
свецем. Није нико скупље лажи плаћао од Млечића;
но је било тешко ономе на кога су се придизале.
 
 
IV
ТЕНАЦ
 
Мртви Мијат разбијао је сан которској госпоштини.
Стари Враћен пошље по Друшка, као тобож да му
навијести да су звона кренула из Млетака и да
ће који час доћи под Котор. Гдје зуб боли ту и
језик тиче! С ријечи на ријеч, доведе их разговор
на Мијата: „Ја сам чуо синоћ“, каза Друшко, „да
ће га калуђери откопати и пренијети крстима у
манастир, пак га успети на олтар да му се пук
моли и завјете носи; а доћи ће на то весеље пука
као тушта чак с Дунава. Овоме је послу крив ваш
суд, који је послао војску усред подна да Мијата
раскопава, а препоручио јој да мирује да не би кога
драча огребла ни глава забољела, тер скоче жене
из села с кудјељама и вилама, војску сломе а дјецу
науче да пјевају како је дуждева сила стругала низ
оне долине, ка овце кад их звијер гони! Да сам се
ја чуо, којега често питате а ријетко слушате, не
би слали војску да раскопа ону мрцину, но ћах ја
навести исто село да Мијатову љешину распори и
да јој грохотом гроб наспе.“
„Је ли могуће?!“, упита зачуђени Браћен.
„Јест, богме, ономе ко умије, и који је нашему
пуку вјешт“, отповиједа Друшко.
„А је ли се тај лијек опознио?“, припита нестрпљиво
Враћен.

А Друшко уздишући: „Не, залуду, да ми је што при
руци, барем од онога својега давања! Ја бих Мијата
тенцем пронио, подмитио соке и свједоке да казују
и да се куну гдје су га гледали; а село би живо умрло
и од страхе гроб напало.“
Онда Враћен да Друшку с руке у руку замотуљак
перпера и препоручи му да то изради помњиво и
скровито, како не би била гора последња лаж од
првашње.
Примио Друшко мито и нешто мало од њега
одвоји пријатељима и присташама, учнијем у такве
после руковати.
Трећи дан проспе се по селу глас да је неко видио
Мијата у самој зори гдје се мије и купље на Маровој
Води. Други казује да је чуо од једнога шекца Бугара,
што је ранио послом преко жупе, како је гледао Мијата
гдје језди крилата коња, који, кад игра у све четири,
не тиче копитама тле а из ноздара му суче крвави
плам; и да није, срећом његовом, при себи имао нож
црнокорац, чисто би погинуо од тенчева зора. Трећи
повиједа да су сеоске дрварице казивале некоме
натајно како су нашле Мијата гдје пред саму ноћ
купи у грму планикове магиње. Нико не рече да га
је видео, а стотина да су чули. Село се страви до зла
Бога, и свак се у кућу збије тек излети из пуклотине
слијепи миш; пак не доста што су иза дневи затварали
вратнице, но су их изнутра тврдили мандалима и
клинима, а затварали потпирачима у пријекрст, и
забијали трнове драче под кутњи прат. Оближња села
почну изводити страшивицама пјесмице и напијати
им подругљиве здравице. Спопану Мијатове сусједе
страх, сутука, стид и злоба, од којијех једно би било
доста да људе узнемири, камоли све четверо.
Сутрадан црковно звоно окупи село на збор, тек
је рекла зора: „Ево ме.“ Зачне да говори кнез: „Откад
се је ово село населило није још падало под ову
махраму! Докле смо били на јаде живијем Мијатом,
просте муке; пута и суд, па легло! Но сад ка бијасмо
без њега проживјели, а ми напани на горе зло! Ко ће
боја с мртвијема? Изађосмо из чисте памети ми, тобож
јунаци, то ли неће жене и дјеца, што им се Мијат по
сву ноћ снијева. Не мили ми се дома поћи, јер кад
куцнем на врата кутња, свако ми чељаде дохвати
трострука грозница. Извели околни зборови пјесмице
и подругуше, па ми тоне образ под очи као да сам
припасао куђељу. Но хајте да се видамо док смо још
живи. Молимо суд да опрости што смо лудовали, а
провидура богорадимо да пошље опет војску да спали
Мијатову љешину, и обећајмо му да ћемо јој бити при
руци да се ослободимо од ове нове клетве.“
А ковач сеоски: „Тебе је, кнеже, нешто из далека
уболо, пак си ударио странпутицом. Претвори се
Безмијат тенцем, проклео га Свети Аранђео, јер је
дига на душу манастир и калуђере, пак не хоће земља
да га прими, но млита обноћ ка јејина, докле нас
подави и село ископа. Оставимо ми суд и провидура
нека се прига живијема, ту му је доста посла, а ми се
видајмо од мртвијех по старинску. Посијецимо девет
трновијех колаца гдје у таложини, пак избодимо Мијату
дробушину, а гроб наспимо бобицом и сравнимо га
според земље, да се не зна гдје су га зачепрљали.“
Неки Радун од стотине љета, што је био некад
манастирски кухар, с крвавијем очима од огња и дима,
рече: „Није Мијата, ваистину, проклео Арандио, но нас.
Он језди мртав виловита коња, а ми живи умиремо
на ногама; а нека што нас људи по прсту казују. Не
хоће нико ни у млин ни на воду без пратиоца, а у
дрва се задигне чета, као на војску. Којијем ћемо
образом у Котор? Но хајте док сте још живи по коце,
да од нас сутра не буде отпатка!“
У то дође однекуд Мијатовица расплетена и у
црну, и пуче на кнеза сваке јаде: „Није ти то доста,
крво, да си га у гроб сложио прије реда и времена,
права као анђела божјега, но му мртву надијеваш
срамотна имена...“
А кнез кроза зубе: „Права ка уже у врећи...“
Мијатовица сљедује као трлица: „Није у Мијатову
роду никад бивало тенца ни вукодлака откад људи
памте, већ ако се по ђаволу уметнуо у прабабу, што је
била твоја кост! А ево ми жива у Црмници богобрата
Ђика Којичина, пак га куните на сребрну икону нека
каже право како је мртву Мијату забо у палац под
нокат, на обје ноге, трнову драчу, пак га потрбушке
свалио у гроб, а врх њега гомилу за чоека висине, да
не би почем излазио ако се буде натурио на дједовну
ујчевину. А ја, кукавица у плотини, лише онога црва,
ја бих једва дочекала да се претвори и ђаволом из
пакла, тек да ти главе дође, а своју замијени!“ Пак се
обрати к сељанима и рече им: „А од вас који се први
маши мотиком да Мијата откопава, простријелила
га суха муња из ведра неба, мртву му земља кости
изметала, а врана му их у пештере пренијела!“
Свакоме се годи срамота препирати се са женском
главом, док један момак сломи мук: „Хвала Богу!
Има ли на свијету тенаца, и могу ли нама живијема
пакостити?“
 
А стари се Радун подбочио на држало од шљакуре,
пак му одговори, пошто се посагне и удари трипут
заосопке о кам средњијем прстом, као да се о камену
обије зло: „Бог ти, синко, не дао да обидеш има ли их,
ни у стопу да им станеш, ни да те њихова апа ошине.
Било је у Спичу, за моје младо доба, седам брата у
једној истој кући, сви на зор као лави, док један од
њих премине напријечац од покошљице на саме
Петрове покладе, а роди му се посмрче негдје око
Цвјетне недјеље. Вјеште жене маторе броје на прсте
и находе да је родиља захватила ношњом комад
десетога мјесеца. Пођу у попа да завири у књигу,
и нађе поп да су те године Петрове заузе превргле
четири недјеље, а Цвијети повргли барем пет, пак
рече да дијете није ни доношче, камоли преношче!
Стричеви пиње, тек да не одвоје синовчићу дијелак
очевине, скоче на невјесту да је прождру, а она се, на
ње зли пут, од страха изује и каже да јој је долазио
мртви домаћин обноћ, петнаести дан по укопу. Кад
то чуше дјевери пукну на њу: „Гдје мртви муж!“ Што
лажеш, тамо она, кога није овдје, и злогласиш мртва
друга?“ Дохвате је да је у врећи од кострети утопе
у море, но, на Бога, скочи село и осуди да пођу на
пророчицу да удовици на длану прочита старо и
ново житије, да виде је ли загазила. Пророчица каза
из пера петопрснице ка из књиге да се мртвачко
трупље, кад крене да се вукодлачи, иза хода савије у
кожурицу, као буба кад свила, пак се зачне у смотки
лепир, а кад лепиру петнаести дан промоле рокчићи
а изникну криоца, излети и иде по жену. „Гдје лепир
по жену, је ли Бога под небом?!“, реку зла браћа. А
пророчица: „А ви га рашчепрљајте да видите јесам
ли погодила.“ Пођу сви шест с трновијем коцима на
гроб и нађу збиља брата дје се надуо као кожурица;
скопај коце и избоди ону мјешину набрекнуту. На
њихову несрећу било им дрвље краташно, пак се
прегиљали у гроб да им прутови досегну, тер у оној
хитњи и навалици остркни и окропи их по која кап
оне погане крвушине, и нестану сви шест у кратак
рок, а претворе се за особице тенцима, да је била на
чуду сва барска држава док је ђавола истријебила.“
А једно момче са шале: „А да зато Мијатовица
не да мужа бости, јер се лепиру нада!“
А брат Мијатовице: „Не нада се она томе, нити је
ко полази, но тамо њему, мучи, кад не умијеш љепше
зборити! Мијатовица се развила као ливада; да на
њу брецуља пане, би се мољак учинио!“
У то дођу с пазара два сељанина и кажу да су
чули у Котору како је поп Крцо Бјелош ходио некуђ
пред зору да исповиједа боника. Кад дође на једну
раскрсницу, напане на магаре натоварено на утреш
мијехом пунанијем уља. Пошто видје да је шићар
пуст, рече ђаку што за њим иђаше: „Дохвати мијех
за грлић, стисни га добро да ти не поплузне да не
проспеш уље, пак га припни на раме и носи у село, а ја
ћу узјахати на магаре да ме изнесе на ту главицу, јер
су ме ноге издале.“ Кад дођу у село, један с бременом
на рамену а други магарцу на хрбату, ту им сване,
а мијех проговори: „Гдје ме, море, носиш?“ Пане
ђак од страха и замре, а поп се обрати с магарца да
види што би кад ли је мијех одскочке засио за њим
на кљусе, а из мијеха промаља Мијатова глава. Да
не би поп хитар да запрешта, погибе као ђак, но је
поп знао дубљу! Ишчезне Мијат, мијех и кљусе, а
поп остане на ноге у дубак лак као перо! А многи
рекну: „Како ко умије!“
 
Кад сељани чују шта се догодило попу и ђаку,
скоче и пођу једанак по коце, а Мијатовица тркне
до онога калуђера који јој је спасио мужевљи гроб
од војске. Сељани одозго с кукама, с мотикама и с
прутовима, а калуђер одоздо с петраиљом и с крстом,
док се сутеку код Мијатова гроба. „Гдје си кренуо, о
народе?“, викне калуђер. А стари Радун: „Ваистину, да
избодемо Мијата, што се у зао час претворио тенцем;
да нас мртав не расели као што је жив хтио да вас
калуђере раскући!“ „Какви тенац, јесте ли здрави?“,
викне опет калуђер иза свега грла. „Нема тога на
свијету, но ћете јутрос од божје погинути прије нег
Мијату мртву наудите. Прођи се безакоња, о народе
ћори и глупи, да те не прокунем, јер се моја клетва
свака стијеца као у амин.“
А стотина грла, да се једва од треске и буке
разумије. „Ако си, калуђере, избавио бабу Цвијету,
праву ко криво држало, нећеш барем Мијатову
трбушину, но се мичи без твоје погибије, а ми с њим
како учинимо.“
 
Калуђер скочи на гроб и с њега рече крстом увис:
„О Боже и сило божја, који први удари мотиком на
гроб, ударило га дје највише боли без пријебола!“
Сељани разјарени и не осврну се на те клетве,
колико ли ни прије на ону Мијатовице, но насрну
хрпом на гроб и ударе су сто мотика и кука да га
раздвоје од земље, како ће лакше под собом тенца
бости да их не оцрквини која капља његове крвушине.
Случило се да једноме од њих остркне под
мотику једна грабова љуска и да му засади усред
очне зенице. Рањеник стане да кука и лелече, а
остали се зачуде што му би, док му видеше грабову
љуску и око отечено као у вола, а бијелу насјела
крв нацрна. Побацају гвоздива и коце, а умукну и
руке подавију.
 
Калуђер употреби пригоду и рече: „А сад скините
капе и молите Бога за овога несретњика што је за све
вас платио! Ја ћу очитати молитву, а ви аминишите
– Боже велики и праведни, дивна су дјела твоја
и ниједна бесједа није довољна да искаже твоја
чудеса! Смилуј се на нас грешне, поштеди нас од
више погибије и оздрави овога што си наказао, за
већу славу твоју! А сто грла у трипут викну: „Амин!“
А калуђер, као добри војсковођа, побједом напријед:
„Ко би по данас, мимо божје, вјеровао у тенце, у
вједогоње, у вјештице, у море и у сву ђавољу силу,
да је проклет и продевећен!“
На то ће стари Радун рећи: „Ја не бих, оче, да
хитамо и да се данас кунемо, но ћемо се разабрати
и владику питати имали злијех душа и вражије
силе, јер не бих рад дома понијети под ове године
какви благослов. Ја сам слушао од духовника који је
преметао те исте твоје књиге, да му има ко открити
тиглу на цркви кад преко летурђије рече: оглашени
изидите, познао би с олтара сваку вјештицу; а да му
ко та исти час стане десном на лијеву ногу, погодио
би ко је вједогоња.“
 
Сељани не даду Радуну да сврши, но врх њега
да га удаве, док се и он од страха с њима закле на
вољу калуђерову.
 
Мијатовица донесе кољиво и свијећу воштану,
а калуђер прекади гроб и очита Мијату проштену
молитву. Тако се народ скроти и даде у размет,* а
калуђер повјери рањенога Мијатовици да га допрати
за руку до манастира, да му тамо вари и привија
траве оку.
* Растури се.

 

Кад били путем, рече Мијатовица калуђеру: „Ја
се, оче, све бојим да ми се почем није муж посветио,
јер сам чула од свекрве да се та кућа ископа од које
се чељаде посвети, пак се тресем врх онога сирака
што ми на очима лиња!“
А калуђер: „Моли се Богу, моја, за себе и за њега,
и ја ћу га, грешан, молити; а прођи се зломисонства
и сутуке, тако ти Бог сачувао то сироче, да не угасиш
кућу до краја. Не копају домове свеци, но злоћа и
сујевјера!“
 
Ходили дома Радун и ковач сеоски. Путом пита
ковач Радуна што му се чини: ко укле Војина тер
му око испаде, калуђер јали Мијатовица? А Радун:
„Злосретњега лумбарда бије! Него ти, Крцуне, тако
жив био, скуј до сутра четири гвоздене споне, пак им
главе оловом зали преко процијепи, гдје се плоча
плочи на Мијатову гробу приљубљује; ако ти нико
не плати, ја ћу ти дати османик жита. Јер, мој синко,
добре су клетве, а још бољи пости и молитве, али ко
се чува он се и учува! Ако је ђавола у паклу, не може
бити да нема и он своје војске овдје доље.“
„Идем с ове стопе у вигањ да кујем споне“, рече
ковач, „пак ћу поћи да их ноћас по ноћи залијем на
плочу Мијатову, а процијепи заклачити да не може
ни лепир изнутра излијетети“.
Радун закључи: „Виш, Крцуне ону Мијатовицу,
чудне ондје пасјаке! Жалије јој што није кнеза
Мијат убио, него што је остала самохрана. Оваква је
била једна у нашему селу у моме дјетињству, Бог је
простио! Звали је бабом Станом, на њу се свако зло
останило, као неће! И, тамо она, била самохрана и,
као жива, крвомутница. Жњела по дну поља нешто
шенице што су јој туђе руке за душу усијале и опљеле.
Зовне је чељаде с тога брда: – Хитај, кукавице црна,
дома, а немаш га, изгоре ти кућа! А баба припита
изгорје ли уз њену и она сусједа Панта? Док човек
повикне: – Не она, јер су сељани ватру прегасили.
Тад ће ти Стана бацити срп из руке и стати да се бије
пестима у главу – леле њојзи угасној, гдје погибе до
краја сама! Да је кнез погинуо, лакше би Мијатовица
мужа прегорела! Жалије је некијема твоје добро, но
њихово зло!“
Кад се и ова мајсторија изјалови, Друшко пронађе
трећу и смешнију да се прође Мијата мртва. Нагнао се
у Будву и тамо у оној луци упознао једнога Уцињанина,
који је од зла времена ту бродом сврнуо. О свачем
се разговарали, а највише о благу и трговини. Рече
Уцињанин: „Од нас живи боље свако! Издао род,
трговине није, море изјело ако је ко имо бродића; стока
полипсала, остали на ништа и без ништа. Сви око нас
живе као бубрег у лоју; грну благо као лопатом, свака
им пара роди десет, сто је пута годином преметну; а
нама пуста у рукама лиња и бјежи ка да је скована од
живога сребра; а да јој нијесмо крвници, но је залуду
стискамо и пред њом гладни зјамо. Радимо утомах
дању ралом и мотиком, а ноћу веслом и мрежом
да избијемо из земље и из мора кору хљеба. Кад ни
дотужи, а ми на књиге староставне да видимо што
ни пишу, пак у њих нађемо: Тешко мјесту које нема
свога свеца, но се туђу моли и завјетује. Кад од нас
неће вражи да се свети, ево трећа година да обијамо
да га гдје купимо, иако је трговина мимо икакве
грешна и пријеварна. Негдје нађи свеца који јошт
није почео да чуда гради, негдје напани на цијену
за очи, а негдје ти донесу какву мрцину да је купиш
крадимице под руком. Да је светац прави, би ли се
пуштао красти? Пак смо чули гдје се људи разговарају
да их је доста у овим крајима, гдје је, Богу хвала,
цркава и манастира ка у једној царевини. Али не
знамо на кога бисмо се наставали, и ко је тијема
послима главаџија. Не би гледали за цијену, ако смо
и сиромаси, тек да је цјелокуп, да мирише и да му
ријеч код старијех ваља.“
Друшко одговори: „А да си срећан да на мене
напанеш! Ја сам таман тому послу вјешт и трећак.
Рад бих само знати тражиш ли свеца на гласу који
је одавна себе прогласио, и што се сад обретко чује
да је жив, или једнога који је јошт под земљом, а
већ почео одоздо знамења чинити.“ Онда исприча
Уцињанину како је чинио Војину да му око испане,
јер је хтио да га раскопава и мртва русмари. „Њега би
народ одавна открио и у цркву пренио, но не смије
од Латина; а додуше, није му ни хитње, јер кад му
гођ дажда требује, доста му је понијети гранчицу
цвијећа на гроб, ево у час кише да све понесе; ако
удари цркавица у стоку или помор у чељад, он
то, прекине као ножем тек му се обећа завјет или
намијени свијећа. Ко се њим закуне криво, згрчи
се као жаба губавица прије нег се сунце на исток
поврати.“
А Уцињанин: „Је ли путник? То ми ти кажи; јер
нама мрнарима, ако није путник, за све друго мало
бисмо му тежали.“
А Друшко: „Јест! Откад се, хвала му и слава,
објавио, пак до данас, више је но сто топца спасио
од морске пучине.“
„Волио бих да му није нашко име и да је био
свештеник. Је ли млад?“
„Просијед.“
„Зна ли му се житије?“
„Лијепо! Митили га Млечићи да обиједи лажима
седамдесет и два калуђера превлачка, а кад им
мито не помогло, ударе да га на огњу пеку, а у то
дођи андио с неба, дохвати га за перчин и пренеси
из Млетака у једну спилу, гдје је постећи и себе
пељешући преминуо. А није преминуо, благо њему,
но је вазда жив.“
„Дакле мученик?“
„Петозарни.“
„Је ли му ко од рода жив?“
„Нико, но се угасило цијело племе!“
„А како се појавио свецем?“
„Дошао је попу у сан; изникао му босиок на голој
плочи усред зиме; а војска што је хтјела да га откопа
и сажеже оћори листом и обезуми.“
Уцињанин закључи: „То су добри сроци. А која
му је цијена?“
А Друшко: „Не могу ти ја данас нарећи цијену
док не нађем ко ће га украсти и до овдје пренијети,
јер га народ не би продао да му даш за њ ови брод
пун удушен жутијех дуката. Но ћу се ја наставити
пријатеља вјешта, пак ако се светац пусти открити
и носити, лако ћемо се погодити; ми Богу хвала,
нијесмо на њега самога пали! Ако ли се не пушта,
ми ћемо распазарити.“
„Но ако коме око испане кад га открију, тер
не буде рад селити, ја за то нећу да знам; таква је
трговина, здраво за готово!“
„Не богме, него кад би те душа бољела да ћору
што бациш!“
„Луди се дару нада! То је коло шарено! Ја хоћу
да знам цијену на ови час, мени светац у броду, а
теби паре у кеси! Овако се послује. Више ваља један
држи, но стотина узми.“
„А да добро“, рече Друшко, „а ми се погодимо
овако, без пријеваре и грехоте. Ви донесите на крај
мора ону велику вагу на којој дуждеви људи продају
пуку со; ја ћу на једну страну ставити свеца, а ти на
другу примећи пара док бреме не криви ни тамо
ни амо.“
„Мјера није добра“, примијети Уцињанин. „Ако
свецу није угодно селити и отаџбину оставити, неће
вага у крст доћи да ставим Ловћен според њега, ако
је прави светац.“
„Добра ти је, проговори Друшко. „Ако свецу буде
досадило под земљом, те би био на народ једак што
га не откријевамо, олакшаће као маслиново перце,
пак поћи у двије паре тамо у вас гдје ће му пред
њим свијећа горети, тамијан благоухати, а прси
завјетима сјати.“
А Уцињанин: „Најбоља је цијена осијеком. Ја
купујем мачку у врећи, јер ако буде светац и цјелокуп,
ја ти не бих за њ пару дао, ако није чудотворац. Дакле
знаш која је: прекинимо на сто цекина на срећу
божју. Ако ли учини светац да престане јужина, која
ме овдје усидрила ево двадесет дана, и доведем га
вјетром у крму сутрадан, пошто га укрцам, дома,
придаћу ти пића и бакшиша десет дуката.“
На ту стану и раздвоје се пуни вина, да би га
прстом у грло дотакли.
Нађе Друшко два херцеговачка ускока, који му
се подухвате да ће трупље Мијатово крадом изнијети
из гроба и пренијети у Будву првијем мраком. Након
петнаест дана оба се поврате к Друшку невесели. Рече
му старији: „Ми залуду одбисмо споне и отворисмо
гроб. Од смрада и хале имамо оба панути на врх главе
но бијасмо понијели по срећи смрековијех зрна, пак
њима окадили гробницу. Нађи Мијата распадена и
угњела, гдје су га црви расточили. Опет покријемо
плочама гроб пак да нас народ не куне, приковасмо
их опет спонама. Ти си нас преварио, али, што је још
горе, с нама се ругао, но дај ни два дуката да се сад
око нас не купи велико и мало.“
Друшко плати дукате, а Уцињанин је чекао залуду
мрца под Будвом мјесец дана.
Напокон господа которска проуме се да на сваки
начин прожену оца Максима с дуждове земље, јер
им је он био пета која смета; бојали се да настоји
око тога како би Мијата прогласио млетачкијем и
њиховијем мучеником.
Једно вече пане у превлачки манастир књигоноша
и донесе игуману Рухвину писмо провидниково,
којијем га моли лијепијем начином да га дође колико
прије походити: „Ја бих лично“, пише провидник,
„код вашега преподобија предстао, но ми се годи
срамота путовати сухијем откад је несрећа хтјела
да се госпоштини одметне један дијелак Грбља; а
морем не смијем са слаба желуца“.
Сутрадан похита игуман у Котор. Уљегне иза
дневи пред провидника у највећу собу. Ту нађе старога
Бескућу и уза њ сједне. Бескућа је пренашао игумну
ријечи провидникове, а провиднику игумнове. Како?
Чућеш, ако ти се не досади читати!
„Је ли познат вашему преподобију отац Максим
из Попова, херцеговачки ускок?“, упита Бескућа
игумна у име провидниково.
„Како ми не би био познат највриједнији брат?!“,
отповиједа игуман, зачуђен ненадному и неумјесному
питању.
„Је ли вам познато његово житије?“, припита
Бескућа.
„Лијепо!“, понови игуман. „Оно, то јест, откад
је постригнут, а за првашње ми се калуђери и не
питамо нити истражујемо, уколико се сматрамо,
онај дан у који се овом лику обећамо, новорођени
реду а мртви свијету.“
А Бескућа, дохвативши игумну руку десну међу
обје своје, па гладећи је и посмјехивајући се, као
у шали, рече му: „Зато и мијењате именом да, кад
умрете, не нађу вас под старијем. Но име и хаљине
не мијењају што је под кожом. Пучка пословица
каже – ако лисица и мијења длаку, не мијења ћуд!
А наши су стари ковали пословицу сто година док
се у пук станила. Знате да ја почитујем мимо чоека
редовнике кротке и богобојазне, који су огледало
свијету о крсници, о Божићу, уопће при свакој
светковини домаћој, моје трпезе није без редовника
ваше и наше руке. Али ми допустите, као стару и
искусну, опазити да шенице без кукоља нема, ни
велика братства без укора. Отац Максим, лише
свештенства што је на њему, остао је оно што је и био
кад се звао Марком, братоубица и разбојник! Пак да
га нијесу срећом године стигле, брзо би видјели, оче
игумне, плам на врх манастира!“
А игуман тихо: „Не знам, господо, опет вам
поговарам, шта је био и чинио тај духовник прије
нег је камилавку ставио, но да је почем и истина што
ви сад о њему кажете, била би та најсјајнија побједа
нашега реда који претвара најгору злицу у кротка
чоека, а најбјеснијега вука у благо јање. Знам за
живот оца Максима то да су му седамдесет година, а
да их је прошло педесет откад је монах. У то вријеме
није премрсио никад ни рибом ни месом; петнаест
година провео у прошњи, трипут полазио гроб божји,
а шест Свету Гору. Двапут је прекужио чуму, једном
красте, жутицу, сраби, и петиће, болијести које су
му опријенуле дворећи Христа у свом ближњему.
Двапут се топио, три падао у разбојничке руке, шест
избјегао као по чуду турском коцу проповиједајући
ријеч Спаситељеву, ми рећи освађене, бранећи
слабашне, питајући гладне, разабирајући потиштене,
тјешећи тужне и презрене! Он је лани спасио једну
бабу да је сутука вашијех кметића у јаму не свали,
нити је мировао док је не смјести у Херцеговину на
црковному. Под онијема годинама удара и млита од
села до села, од колибе до колибе да тражи гдје би
Христу послужио. Многе дане провађа гладан, окиснут,
озебао; многе ноћи виси и клима над постељом
боника, бјесомучена, рањена, трудне родиље! За све
ово што рекох, и што је блиједи опис његова неуморна
труда, он не заслужује похвале, јер је просто вршио
своју дужност, Но сам вам хтио набројати неке од
многијех његовијех врлина, једно зато да се сам у
њих огледам и, ако ми милост божја удијели толико
крепости, да им барем донекле подражим; а друго да
докажем вашој разборитости да свако његово дјело,
прије нег се је Максимом прозвао, пак било горе и
безаконије од тијех што му се пришијевају, стоји на
ту вишу дику и понос онога реда којему смо се оба
обрекли, и на утјеху оне наше браће, који, пошто
оставе свјетске сласти и разварања, узму крст свој
и слиједе Христу!“
Провидник упита Бескућу што је игуман рекао,
а Бескућа изврће талијански овако: „Пас не једе
од пса, а сви ђаци једнаци. Каже игуман, честити
провидниче, да му се брат Марко посветио жив:
руке му већ пожутјеле као жуков цвијет, живи о
мани божјој, трагови му воњају, а из њега свети дух
прозире и (чуј!) чини седам чудеса на дан, као они
наш, не било примијењено.“ Но је Бескућу свакако
убила жива и искрена бесједа игумнова, пак стаде
да увија и превија и поче да му одговара: „Један
домаћин који мисли на дику и напредак свога дома,
ваља да себи стегом потчини свако кутње чељаде,
ако ће да му је дому среће и мира. Његова је ријеч
закон што се не пориче, ко му преступи није његов.
Тако исто радите ви у манастиру, тако и провидник
у земљи. Ко тлачи заповиједи старијега, треба да
сели, па био он војвода или војник, господар или
кмет, владика или ђак, правда свакому.“
А игуман: „Па добро!“
Бескућа сљедује: „Пошла једна чета јавне силе да
спали једну наказу која се у гробу очајала, разбојника
који је макао о душу све вас превлачке калуђере и
убио свог исповједника. Е добро, како свак љуби своју
соју, тако и отац Максим развратном бесједом узруја
свјетину сујевјерну и распуштену, као да су дошли
тобож Латини да јој свеца уграбе, дику и поштење
народно! Скочи необуздана свјетина, ко шилом ко
огњилом, сломи јавну силу низ оне стрмене брегове, да
је једва жива Котору допрла. Преко тога отац Максим
сипље по пуку неке лудорије и сањарије, да би се
човјек ситан изасмијао, кому до плача није. Ми од вас
не тражимо ни да тога калуђера спалите, ни другом
муком мучите; ми га нећемо ни свјетскијем судом
гонити, да се виши дим не диже, но вас свјетујемо да
га уклоните с наше земље и ваше трпезе, да не квари
ђакове које наставља и синовима зове, јер све што
мачка коти то мише лови! Нека. иде у турско да тече
душу и проштење што је распорио онога који је на
истој груди почивао! Спаситељ је рекао – ако те око
твоје саблажњава, избоди га; ако ли рука, осијеци је!
Ми не тражимо толику жртву, ту не треба ни ћорити
ни кљастити, него с Максимом преко врха, па ми
пријатељи као до данас, тако по данас! Друкчије, Бог
уклонио... доље у Млецима, гдје се из далека гледа
а ближе види, могло би се посумњати да... да... Бог
зна што, да сте сви ви у томе колу!“
Игуман се зажари, пак рече живахно: „Господо, у
разлог се, ако сте и јачи! Гробље пада без спора под
црковну власт. Нападати на распалу телесину коју
је мати земља примила у своја вјечита њедра, дјело
је што се вашој разборитости не пристоји. Била је
света дужност оца Максима бранити гроб, чији био,
цара или војника, богата или убога, праведна или
грешна! Да се он није ту намјерио, исто би камење
проговорило. Није отац Максим пронио да се Мијат
посветио, но ви кад га мучеником градите у очи
лаковјерна пука. Ја, који и онако недостојно носим
ово тешко бреме манастирске старешине, којијем
би образом и душом обличио онога који, вршећи
Христове заповиједи и науку, заслужује похвалу?
Какав би то био с моје стране злокобни примјер?
Нијесу ријечи оца Максима узрујале народ ни чиниле
да јавној сили попада оружје из рука, но је то божја
воља, пред којом су недосташне све људске јавне и
тајне силе! Пријетите и вршите. Ми смо знали, кад
смо се овому лику одали, да ћемо се изложити срџби
пучкијех кнежева, и да ће лакоми вукови зјати над
стадом господиновијем; но ко изгуби душу своју
Христа ради, та је и спаси!“
Опет припита провидник чему се калуђер згријао?
А Бескућа превађа: „Игуман каже да је Млечић отео
ове краје лукавством пак да су калуђери дужни
отварати очи слијепу пуку и учити га да му је ред
господарити, а не робовати!“
„Је ли могуће“, достави провидник талијански, „да
је смионство калуђерско допрло толико далеко!“ Пак
скочи на ноге као да прекида сваки даљи разговор.
И Бескућа устане и закључи: „Оче, пошли збогом!
Ми се надали да ћемо лијепијем начином одбити
олују, а јавној сили повратити образ на мјесто. Но
видимо да сте се ви ишно угријали. Кад будете сами
у вашој ћелији, призовите духа светога да ви памет
просвијетли како ће вас ово зло о најмањој суминути!
Баците Јону у бурно море да спасите брод и војску!“
Игуман се дигне достојанствено и при поласку
закључи: „Молићу се, и принијети Спаситељу свијета
молитву вјере и ухвања да нас свију сподоби вршити
његову свету науку: љубити Бога и ближњега! Вјетрушина
о којој натуцате не духа с неба да јој треба жртве; она
је плод сумње, а сумња слабости. Блажен они који је
озлоглашен и прогоњен Христа ради, он се радује и
весели, јер је велика награда његова на небесима!“
Почетком јесени приспију звона из Млетака,
величином, оправом и звуком да их се таквијех још
није довозило у Боку. Друшко се заузме да их натегом
и мобом искрца из брода пред Котор, свијету на угледе.
Мало и велико ходило с пазара на море да гледа и да се
диви онијем грудама туча глађенијем и нарешенијем
сликама и натписима. Међу пажљивијем мотриоцима
био и један ђак превлачки од постаријих, који донесе
глас игуману даје Друшков пријелог приспио. Каза
да су звона висока највишему чоеку до грла; да их он
није могао обухватити по сриједи; да је на оба слита
слика, с једне стране Арханђео Гаврил гдје навијешта
Богородици зачеће, а с друге Михаил гдје сијече
и гњечи Врзеула и Сатанаила. Подну, око перваза,
сливено је великијем словима име матере Друшкове
и Друшково. „Но“, рече ђак стиснувши усницама, „ја
не знам допушћа ли наша црква да се свеци слијевају
и дјељу, јер сам чуо од старијех редовника да се не
смије Бога молити, но при писатијема приликама!“
А игуман њему: „Мој синко, од зла дужника и
козу без козлета! Ми се свакако нећемо звонима
клањати ни пред њима Богу молити. Наша звона
слијевају Латини, па ко кује лонац он му меће ручицу
гдје сам хоће! Да би чекали да Срби науче тај занат,
не би за скоро звоно пропојало на нашој цркви, но
би клепали о Ускрсу као велике недјеље. Знање и
умјетност напредују гдје је мира и слоге, а тог код
нас нема, но смо вазда на похарици. Неко љушти, а
неко прљушти!“
 
 
V
ПРЕВЛАКА
 
Раван Солиоцког поља пружа се са сред грбаљске
жупе чак до Которскога залијева. При обали подно
поља лежи блато и мочвара, негдашњи рибњаци
манастира Превлаке, а послије њега солила, гдје су
Млечићи у приткијем поткопима мијешали слатку са
сланом водом да од њих слеђенијех начине бијелу и
тмасту со. Сасред те обале спушта се у залијев ниски
брежуљасти рат звани Превлака, који обалу дијели
а луку предваје. Сјеверна страна остаје при Тивту,
питомо и рибљиво пристаниште, љетица и раскош
которске господе. Јужну страну запучају зелена
брда а по брдима села љуштичка и кртољска, гдје
су бивали кметски станови превлачког манастира,
која села и дан данашњи зову Михољскијем збором.
Насред тога рта, насађена лозом и маслином,
бијелио се за времена наше повјеснице православни
манастир превлачки намијењен Сабору Арханђела
Михаила. Кажу да га је градио при крају дванаестога
вијека првовјенчани краљ Немања Први, и да му
је звоник био такве висине, да, кад су га Млечићи
прахом оборили, подигао је својијем падом у море
ако страшни водени слап, да је одскочке ошкропио
оближње кртољске куће. Но да сву истину речем, ја
се нијесам толико потежио да обазнам ко је тому
манастиру темељ ударио, и количак му је звоник
био, но сам се бавио највише да знам и изнађем ко
га је и с чега у гомилу претворио.

Што се чисто и бистро зна то је, јер се по дивноме
чуду у томе слажу сви писци и повједачи, да је за
вријеме своје ужасне погибије превлачки манастир
гостио седамдесет и два калуђера, старосједиоца и
придошлица, који су дошљаци селили с турскога
зулума из опустошенијех манастира горње земље и
донешенијем благом повећали превлачки самостан,
надајући се (а ко се надао не би?) да су прибјегли
под закриље човјечне и просвијештене владе, под
којом би проживјели и вршили дужности свог реда.
Једно јутро по часовима изиђе игуман манастирски
да се прошета низ пољану гдје је просуто мртвачко
гробље. Кад био код уласка, међу два висока чепериза,
зазрије чоека где прам њега управо коња језди. Повиђе
под руком да му сунце очи не заблијешти, упознаде
Друшка, пак се поврати у ћелију да се с њиме не
сретне на пут. Домало уљегне и Друшко за игумном
у ћелију, повучен и као претворен. Метанише трипут
док се приближи игумну и сваком удари челом о под.
„Оче игумане!“, викне Друшко жалоснијем гласом.
„Сагријеших Богу и теби и нијесам достојан назвати
се твојијем сином! Наведе ме љута невоља да се
свађам с овијем храмом, да га себи затворим, и да
немам у њ приступишта, ни свратишта, ни уточишта
као остали хришћани. Од страха и зулума господе
которске просух очинство и материнство; остадох да
храним седмеро грла на купици и мрежи; наједих
вас; затворих цркву, а на себе навукох божју срџбу;
а они, да икако могу, објесили би ме сутра пред
Котором да ме није, да је један мање. Божја воља,
не по мојој заслузи но по својој милости, намјери
ме на пријатеља туђина, који ми звона повересија
да му их платим кад ми Бог промисли. Овако ћу
једном испунити материну задужбину да ме из гроба
не куне она која ме подњивила и чоеком учинила.
Звона доше, касно ал’ часно, да их таквијех нема
међу Задром и Скадром, ни међу народима који се
крсте су три прста. Дошао сам, знам лијепо, безочно,
као ко је крив и дужан. Поуздах се у ваше меко срце
е да се склоните: ако нећете праштати ви, а дако
ће? Рекох сам себе: што је виши гријех, дичније је
опроштење. Нијесмо на свијету за један дан. Могу
накнадити, могу јошт цркви користан бити! Да ме
жена не замиче (худа замичца!), дошао бих при
цркви. Но жена на крду дјеце тражи да јој доносим
данимице по трипут хљеба, а уз хљеб свилене одоре
да се у цркви гизда според првијех градкиња, а не
зна сирота да гдје велики коњи играју, ту малијема
трбуси пуцају. Тако и мене, троши а дужи се, док
пропани са свијем халком! Та ме је несрећа наћерала
да људима не приспјевам на рокове и да се свађам
с рукодавницима а вами мразим! Отворим једном
очи и рекнем – идем најприје да се црквом мирим,
остало ће доћи затијем! Опет пане на кољена, плаче,
уздише, удара челом о тле, да би кам омечио. Прими
ме, оче, као задњега од твојијех најемњеника!“
Игумну се збиља ражали, повјери му и рече:
„Друшко! Приступи, сједи и чуј што ћу ти рећи. Твоје
благе ријечи и искрена покора мени су пријекор и
срамота. Била је моја света дужност ходити дању и
ноћу у траг изгубљеној овчици коју ми је завидљива
лисица оплијенила и од дивнога стада одвојила.
Бог ми је свједок колико сам се пута канио доћи
да те застрањена походим, но видећи те смотана
у гнусну току градске разблуде смалаксала ми
узданица у самог себе, и огријеших се мислећи да
ја и моја ријеч нешто вриједимо, мјести онога који
хћаше кроз моја уста бесједити и твоје ухо и срце
склонити и надахнути да их чујеш и оћутиш. Сад је
вишњи промисао хтио да ме ти претечеш и отмеш
најдичнију заслугу; па, као да ме прекори с моје
љености и таштине, сподобио ме овоме духовноме
пиру, за показати ми своју величанствену силу и сву
наготу мог ништавила. Ти, Друшко, којега сам толико
љубио, за којијем сам толико суза пролио, о ком сам,
молећи Богу, досадио; ти си од мене сретнији, ти доби
милост кајања без ичијег наговора и труда! Кад ми
на ум пане твоја негдашња приврженост к овому
храму; кад те гледах на страни пјевати, милостињу
по цркви купити, чувати као своје влашто гдје је год
црковнога; пак све одједном постати пизматором ове
старинске задужбине нашијех побожнијех преткова,
огријеших се мислећи колико јошт на свијету може
вражје искушање и навјет!“ Пак дохвативши Друшкову
десну руку настави: „Дај да помилујем ову десницу,
која ће стократо намирити овој светој обитељи сваку
штету!“ Пошто то изусти, скочи на ноге и рече му: „Да
си прост и благословен!“ Поведе га у цркву и пред
вратима запјева: Вниди в радост господа твојего! По
исповијести и причешћу, игуман заустави Друшка на
објед, да га покаже братству покорна и претворена.
У тому дође једно ђаче у цркву и навијести игуману
да чека на пољани окупљена множ народа да им
сјемена благослови. А игуман ђаку: „Пусти деведесет
и девет нека мирно пасу по ливади Христовој, ја
ћу се бавити сад овом која ми се је била завргла и
одвојила. Уздам се да им чекање неће додијати, јер
ће сила Христова усијати у срца њихова радост и
стрпљивост за овакву стечевину!“
Кад били при обједу, рече игуман намјерному
братству: „Приступите, благујмо угојена јунца, јер
овај наш син бјеше мртав па оживље, изгубљен па
га нађосмо!“
 
Ђакови, настојници око трпезе, тркну у кухињу
да и нижијем слугама навијесте радосно Друшково
кајање. Старина Радун који се у кухињи најмерио, кад
чу опћу радост, упита једно ђаче: „Што је то весеље,
иако ја већ с њега нијесам?“ А ђаче му каже да се
Друшко цркви покорио, звона донио а проштење добио.
На то ће ти Радун: „У стара злотвора никад нова
пријатеља!“
А ђаче: „Драже је нађено, но негубљено!“
А Радун: „Ко ме је ланих био, љетос ми није мио;
да ми се прига и вари на ватри, не бих вјеровао!“
А ђак: „Ако те ко ошине по образу, обрати му и
други нека боље притукне!“
А стари: „Ками да му се усред срца ували! Ако
те ко залијепи, ти га облијепи, само ако можеш!“
А ђаче: „Ко тебе каменом, ти њега хљебом!“
А Радун: „Ко тебе каменом, ти њега мандалом!“
„Дакле ти, дједе, не би никад никога опростио
ни на покору примио?“, рече ђак.
„Не ја, ни дао Бог“, одговори старина, „но и кад
бих ја хтио, Бог ми не дао! Кад му не могу ништа за
живота, барем бих памтио а кад виђу да ћу мријети
и да већ ни памтити не могу, опростио бих и змију
љутицу под каменом! Ја сам, синко, био на ситу и
под ситом, сваке сам муке обишао, осим што ме јошт
нијесу млини мљели. Опарени кашу хлади!“
А ђаче опет: „А да ми учимо свијет да се злотворима
прашта, да им се у замјену добра чини и за њих Бог
моли да их обрати на прави пут и да се добротворима
преокрену!“
А Радун: „И ви, моја дјецо, том памећу брзо
раскућити; упамтите што ви ови старац говори, а
ја, боже, то не дочекао!“
А ђак: „А ти, дједо, чисто злу смрт имати и душу
утопити том твојом памећу!“
Радун закључи: „Браните и праштајте вјештице,
тенце и зле људе, да видите што ћете добити! Ја вам
од те стечевине дијела нећу! Покри сироту за своју
срамоту.“
„Више ти, дједо, можеш за дан покварити пука,
но калуђери поучити за годину!“, надода ђак пошто
старцу окрену леђа, који оста махајућ главом.
При обједу углави игуман и Друшко да звона
дођу у очи Арханђелова днева, како ће се окупљати
пук око њих, дивити им се и рећи старици која их је
приложила: „Покој јој Бог да.“
Мало затијем умру напријечац Бескућа и Враћен
(исти дан ка да су главили) од година и застареле
болијести. Као што се обично понавља кад напрасно
премине који прибранији чоек, и о њима се рече да
су их злотвори отровали како ће обезглавити которску
господу. Било је мита и истраживања, имале су
уходе доста посла и простора да раде и да лажу, док
се све одједном проспе глас како је ходио пред зору
један мрнар по воду на Пељузицу, пак срио путом
једну велику женетину голу и босу, црну ка Арапку,
сисетинама преко рамена а рудијема косминама до
више кољена, и да му је она рекла: „Идем у Котор
да прочистим град и оплијевим грађанство!“ Суд
прогласи да је та жена куга сарајевска, и нађе свједоке
да причају и да се куну како су Враћену, прије нег
је издахнуо, изашли кужни петићи по животу, црни
као зрно змиочице, и напупуљила на димњама
поткожна човиља; а Бескући отекла кила под пазуом
као највиша диња, модра и набрекнута. Сажегу им
покућство, постеље, платна и аљине; дворове зачавле
да им није приступишта а трупље им изгоре у живом
клаку. Овом лажом и мајсторијом нови је провидник
затворио путове и постопице, забранио пазаре и окупе
и прекинуо међу људима сваки дотицај, мислећи
да ће тако најбоље са себе одбити сваку сумњу за
опако дјело што је наумио урадити, и покрити га за
довијека копреном скровитости и заборави.
На мијешње Арханђелова днева зовне нови
провидник Друшка у сами мрак. Зачуди се Друшко
ненадноме зваћу у оно доба опће страхе, а јошт се
више удиви гдје му провидник пружа десницу да се
с њим ручи и догони му сточић да уза њ сједне, што
би много било да је владика. Рече му провидник:
„Друшко, до данас, а по данас господин Друшко!
Ја се радујем с вама и с вашијем породом из свега
срца. Прекјуче сам овдје стигао из Млетака и што је
рећ нијесам се још ни ситан напио которске воде, а
ево ме да испуним прву поруку за коју ме је овдје
послала госпоштина, мјести онога старца који што
с година, што с кратке памети није знао с овом
земљом управљати, ни цијенити оне људе који су
честимице прегоријевали животе и имуће на славу и
дику Светог Марка. Ви, господине, као чоек разборит
и искрен знате добро да ми Млечићи држимо ове
невољне крајеве за душу, да ову препуклу сиротињу
не поплешу Турци! Али су сви наши трошци и напори
узалуд, јер је турска сила већ одасвуд обухватила.
Боже дај да ја будем рђави пророк, али будите здраво,
видјећете: Иванбег ће дочекати што и Скендербег, а
синови Херцега Шћепана што и Стефан Лазарев! Али
док превлачки калуђери држе кључ Боке, с Верига на
Бигову, ми смо, Млечићи, овдје гости, а незванијема
гостима мјесто за вратима! Поздравио вас дужде и по
мени послао вам књигу грамату, златнијема словима
написану, којом је обдарио вас и ваш посљедак, до
најпотоње капи крви, млетачкијем и которскијем
племством, да сте господин за довијека, а поклонио
вам четврти дио превлачке црковине да га сами
бирате, ако прегнете отровати превлачке калуђере
и тако ослободити ову вашу отаџбину од турског
јарма, што они раде да јој га напрте.“
„А како?“, упита Друшко, којему су се већ била
почела гријати уха.
„Ево како“, одговори му провидник, учан туђи
гвожђе док је вруће. „Сад кад сте се тобож помирили
с калуђерима, пођите сутра код њих и предајте им
звона, на помњиво ухађите гдје кухају јело свецу.
На сами празник, пред објед, изручите крадимице
и лонац овај прашак што је у овој мједеној кутији;
отров је тако силна, да мора напријечац умријети
ко год окуси из тога лонца. Кад будете при обједу, ви
посркајте од чорбе и очебрсните драчу од рибе да
се не би калуђери почем сјетили да се ви тога јела
либите. А кад они почну око трпезе замирати, а ви
бјежите с крај њих, прождрите укљувак прашка што
је у овој малој дрвеној кутијици, да вам ризичан
ублажи, а викните у вас глас – куга! Тако ће се
скупштина смести и свако бестрва побјећи. Кад се
ви (ако Бог да) повратите здраво и весело у Котор,
ми ћемо вас окупати и под затвором држати цијелу
недјељу дана као да се тобож бојимо да нам кугу не
унесете у град, а послаћемо броде да оборе манастир
да се куга закопа под оне развале. Кад изађете из
затвора предаћу вам, пред окупљенијем збором
властеоскијем књигу, прстен и примити свечано
вашу заклетву!“

 

Друшко благодари, прими обје кутије, пренесе
их у дућан и затвори под кључем.
Кад дође дома да вечера, срете га жена намргођена
и напућена, па скочи на њ да га пождере: „Нећеш
га већ изјести ђавољи залогај што ти га ја зготовим.
Помамио си се око звона и задужбина, као да си
саморан и истражник, а не на крду дјеце и у дугу
до ушију! Боље да красиш и покријеваш своју цркву,
а не да ти жена и дјеца пуклопети скачу. Ево зла
зима на кутњем прагу, а ја влачим љетне аљине, ка
да је Петровдан. Не идем ни у куме ни у друге него
сам се, кукавица за тобом, усјела на пепељаку да те
одрепана пред пуком не стидим. Остарих прије реда
и времена од труда што ми живот ломи, и од јада
што на срце слијевам од зрака до мрака. Одвалих
лопатице по сву божју ноћ на стативама да ткам
платно своје и туђе, тек да ти платном дјецу одијевам
а ужином храним. Прољећем сјејем лан, конопље
и себицу; љети трлим и предем; јесени сукам и у
нити удијевам; а зими по сву ноћ брдом ударам,
цијевњаке мотам, вратилом окрећем, а ногама у
подножје упирем, док ми за лопатице запре пријет,
а на ноге и на руке набрекну жуљи и мозуљи; а ти,
јадо, јаде ти Бог да, манастире красиш!“
„И ја богме“, одврати јој Друшко, „по вас бијели
дан точим ракију, а обноћ ловим рибу; попуњом
скакве мразице, прострицом паломниће, скушеве
и шируне; ричком сапе, удицом зубаце, укљате,
вукове и канџе; вршом муриње; омецем грује и крње;
жегом љубљаје; остима сипе и оботнице! Но ће брзо
пропојати друге тице, забијељети боља зора, да ћеш
се сама зачудити!“
А жена, надирући се да се смије: „Али си гдје
снио закопано благо? Црна ти памет за довијека.“
Друшко, корачећи по соби као изван себе: „Племић,
властелин, црковни домаћин, ово ме чека прије
Божића, а темељ сувише; пак ћемо бацити к врагу
мреже и стативе; теби ће жене руку целивати, а мени
људи капу слимати! Сутра ћу кројити код шавца
црвену доламу од најскупље чохе, а теби зелени
коретац од кадифе! Него се смилуј и испригај ми
које јаје, ако су и пости, ја сам трудан и гладан! Доста
смо постили, преживали и заживали, па сад ћемо у
богатству пливати као жмира по уљу.“
А жена: „Проста лоза која је дала ту ракију што
си вечерас слио низ криви поток, и пара што се за
ту мученицу пребројила!“
„Блебећи ти и слути ка што си навикла“, рече јој
Друшко, „а ја ти кажем, вјеровала – не вјеровала, све
ми једно, да ми је дошла у провидура књига грамата,
златнијема словима, свако ка орах, и пише по њој
да сам племић за довијека и да примим четвртину
превлачке црковине у дар а звона у већину, ако
послушам дужда који је прстом књигу притиснуо
тек да је јача, и којему сам мио као да сам му кроз
пупак испао!“
А жена: „Хајде спавај, шупљоглавче, па ћемо
се сутра наште срца разговарати. Да ти вјерујеш
млетачкијема људима?! А сваки од њих би те седам
пута жедна преко воде превео!“
Подрани Друшко да крца звона и да их превезе
под Превлаку; кад лађа у Вериге, скочи источњак да
све понесе, а море узаври као кључ у лопижи. Мрнари,
видећи смрт пред очима, хтјели би да утопе звона да
олакшају лађи бреме, а себи да спасе животе; но и то
није било лако, јер се лађа могла баш онда изврнути
кад се звона пренесу са средине на страну. У таквој
погибији рече старији возац: „Већ вода ријева одасвуд
у лађу да је нијесу вриједни тројица црпити а два
возити, пак ће се који час подушити; но бацимо са
себе аљине, зажмимо с очима и препливајмо Вериге
прије нег се лађа подуши и нас све пет понор, који ће
зинути, не повуче на дно. У Бога су пуне руке, ко зна да
сви не изгинемо, замијенио дружину најгријешнији!
Нека се лађа и звона топе, све зло с њима! Ако који
од нас мрнара преплови, ми ћемо помоћу божјом
и нашом правостеченом муком добавити други
бродић; ако ли ти Друшко препливаш, добави друге
божје гласове, ови нијесу чисти тек их црква одбија,
а Арандио послао из убаха силу небесну да подуши
нас и њих. Ко се злијем дружи, да увијек кука и тужи!“
Но, или Друшко није умио пливати, или се од
запјенушенијех валова препао, или га је гризла
савјест а мучила мисао да су лађи теже кутије но
звона, стане да плаче и да се моли мрнарима да боље
завезу, док барем умину Вериге и затворе Лепетане, а
у томе се проспе у лађу један вал као низ жлијеб кад
млинар пусти с јаже скупљену воду. Стане Друшко
да се каје и завјете дава; Светоме Николи путнику,
Громовноме Илији и Огњеној Марији, које светитеље
топци у невољи призивају и завјетима мите, а кад
ставе ногу на сухо забораве, ако још и не похуле.
Пружи Друшко руку пут поднице да из ње извади
кутије и да их утопи у морску пучину, но се препаде
да ће то восци видјети, посумњати и причати, пак
сукрати руку. Све одједном, као по чуду, запљушти
киша као из мјехова, море пане а вјетар удухне, по
свој прилици с Жирега Жапља што се раствара с
ону страну Верига.
 
Око подна приспију под Превлаку. Скочи пук,
пренесе и успне звона на звоник, која својијем
громовитијем звуком навијесте Боци првом и
посљедном светковину осмог новембра на Превлаци!
Игуман каже Друшку да му је дошло писмо
из Котора од новог провидника, гдје га свјетује да
преглави светковину Арханђелову а пук да распусти
да се не би у толико мноштво просула болијест, која
се и онако гдје-гдје повукује. Друшко се на то насмије
и рече игуману: „Нико се више од смрти не боји што
господа которска, учна лежати у памуку и вуни, да
којега драчица не задједне. И мени су свјетовали да
амо не идем и пријетили, ако се здрав повратим, да
ће ме држати под затвором цијелу недјељу, купати
у оцту, кадити смрековијема зрнима да им тобож
кугу не унесем, а горе куге и срдобоље од њих нема!“
А игуман отповиједа: „Мој синко, боље је и њих
сносити но турски бич. Зло се трпи од страха горега!“
А један млади калуђер: „Господа жале мријети,
јер им је на овоме свијету добро, а тамо на другоме
Бог зна како ће им бити!“
А стари Радун што се примакао да упозна Друшка
лично, рече младоме калуђеру: „Коме је добро амо,
њему ће бити тамо јошт боље; а коме је жље амо, као
мени, њему ће бити тамо злосрећније!“
А игуман њему: „Шути, стари злослутниче и
зловарниче, вазда ли жље мислиш а горему се надаш!“
А Радун: „Кога је јела змија, тај се и гуштерице
боји. Небојшу изједе вук!“
Послије бдења и вечере свак полијега да спава.
Дали калуђери Друшку лијепу ћелију прозором
прам истоку. Кажу да Вукашин није могао цијелу
ноћ ока затворити, прије што је убио младог Уроша.
Друшко легне да спава. Но мјести сна осијени га
мртва страха, уздрхти му срце, затрепћу живци, а
по свем животу похмили србеж ка да је легао на
мравињак. Скупи кољена до зуба, скучи се животом
ка повјесмо вуне, покрије главу бјељином, подвије
руке у пријекрст. Но чеса, свако око ка у вола? Опет
се пружи, окреће слијева на десну страну, с десне
на лијеву, потрбушке, наузнак, у покос; отежао му
покријевач ка планина, утонуле узглавнице до
најдоње поставе. Утули канђеоце, које скилијаше
пред приликом Богородичном, као да му је оно
криво неспашици. Но пошто удухне свијећу, затвори
махом очи, али му остане у њима нека стравична
свјетлост што се мијења и претвара: час црвена као
крв, час жута као восак, час зелена као гуштерица,
час све три боје уједно као у дуги, а по њој слике грубе
и наказне што се међу се боре, сукобе, мимоилазе
као муње небеске; док се све одједном прелију и
претворе у калуђере са сиједом брадом до појаса, с
камилавком и са сановником сваки. Призире му се
кроз оне тмуше да их гледа гдје редимице завиру
и умиру, ко наврат ко нанос, чује им лелек и гдје га
под тешкијем мукама куну и преклињу. Трља очи
предвострученијем прстима обојих руку, тек да оне
слике за зенице скине и распрши, но све што више
таре, оне се боље тиће и преображују у стравичнијема
створовима, као по бијелцу од јајета кад га жене
изруче у чашу и муте да врх њега гатају. Скочи с
постеље, грозничавом принаглицом тражи огњило,
крем, усјеку, сумпор, цијели алат да зачне ватру и
ужди свијећу. Пошто се добро и добро измучи, упали
канђелу стијењ, клекне пред иконом, стане да бије
прси песницама, да се каје и плаче. Дохвати угасне
кутије да их баци низ прозор, но му опет преовлада
страх да ће их наћи под његовијем прозором: „Ох,
Боже и пресвета мајко Богородице!“ викне, „дај да
час прије сване да прије пођем код игумана да му се
чисто исповиједим, да му предам проклете кутије,
да му све редом кажем! Кучки бездушни на што су
ме навели да продам вјеру, да пљунем у жђелу из
које сам ручао, да похулим на причешће, да изгубим
рз људски, да ми је име проклето и анатемнисато
док је год на свијету српског уха. Ископати овакви
храм гдје се Бог слави и мртви спомињу: разорити
овакви оџак што је сиротињско заклониште; отровати
оваково братство које би подичило једну краљевину?
Па кад? Сутра, баш сутра, на сами празник, кад
трипут коло небеско игра, кад се и баба сирота радује!
Смести оваки скуп, овакво весеље, да ме проклињу
хиљаде грла и праунуцима по грдилу казују. Какви
Искариот, какви Бранковићи, ја сам одвојио, ја сам
их почастио!“
Овако наријецајући као покојница, трене, ни
на томе ни на овоме свијету, но у некаквом мртвом
дријемежу, док се опет разабере, напије воде и обрати
гудалом наопако: „Халах сам страшивији од свакоје
дјевојке! Од чега сам се препао? Шта ме је осјенило
да лудујем као дијете јучерање? Добро ми рече синоћ
жена – црна ти памет за довијека! Погодила, тако ја
здраво! Да ја жалим и браним калуђере ископанике
који су кренули да ми посунете отаџбину! Да ја за
њих прегорим темељ и племство? Да за њих останем
спрегнут под турском тељигом? Богме нећу, ако ће
ме ђаволи пећи и варити! А може бит да ме је Бог
навлаш одабрао да истријебим овакве гаде из ове
земље, прије нег је заробе у Турчина!“
У тому заспи као заклан; кад било пред зором,
снијева му се гдје види пред очима Арханђелову
слику, ону исту што је гледао слиту на звонима, а
којој се је завјетовао када се у Веригама топио, и
гдје она све виша и виша приближава се к постељи.
Хтио би да јој како гођ умакне, да се тргне од сна,
да дохвати нож бјелокорац с чукља, но га Арханђео
способи, притисне му деснијем кољеном димње,
загрљуши га лијевом руком да му не да одушка, а
десном махне са свом снагом да га мачем посијече.
Друшко постави лијеву руку да дочека мач, а десном
дохвати Арханђелу бедро да га тобож одбије од
трбуха. У тој страхи и муци облије га мртвачки зној,
скочи с постеље, викне: „Дави ме Мијатова крв!“,
дохвати нож, дожене му тилут до гркљана, таман да
се закоље, кад чу звона гдје славе празничку јутрњу.
Баци нож, опаше дроб што га јошт једнако болијаше,
отвори махом прозор и погледа пут истока. Бијаше
небо покрио танки плави облак, на истоку црвењаст,
а врх поља пануо чај над слеђену слану. Друшко
погледа уз поље и види гдје одасвуд около хмили
пук к Превлаци. Ко носи прилог, ко завјет, ко пуње
и свијеће, ко трговину и сјеме, свак по нешто, а пред
свакијем буљуком крст сја, барјак вије, а поп пјева.
Дан, јавље и онолико хмилета распрше Друшку ноћну
страху, појуначи се, посоколи, стане да себе кори, да
се собом подругује о претрпљеној нотњој страсти.
Но је био у манастиру јошт неко што није сву
ноћ ни лијегао. Стари Радун, бојећи се да ће Друшко
упалити манастир, јер о отрови старац није имао
много појма, сву је ноћ клима пред Друшковом
ћелијом, шишем за пасом. Како што је чинио спонама
уковати Мијату гроб, тако је исто стражио Друшка
жива, а јошт строжије откад чу у ћелији неки покрет
и жамор.
Одмах за јутрњом уљегне литургија. Служио
је игуман самоседми, а пјевало тридесет ђакова
и чтеца. Црква превлачка прилично пространа;
грађена на подобије крста су четири мраморна
ступца посриједи на којијема је почијевао свод; није
могла примити оно мноштво окупљена пука, већ
су девет дијелова стојали гологлави на пољани. По
литургији изађе игуман крстом у руци и попне се
на узносито мјесто при пољани, а прам њега обрати
се скуп да види и чује. Игуман поздрави народ
празником, приповиједа му ко је манастир оградио,
ко га је докрасио и данас обдржаје; прича чему је
посвећен Арханђелу Михаилу, ономе радосноме
дану кад је крепост побиједила порок. „Арханђео
је“, рече игуман, „образ добра, као што је враг образ
зла. Арханђелов златокруг знаменује вјеру, љубав и
надање, а вражји рози значе издајништво, мрзост и
очајање. Мач Арханђелов знаменује слогу, братинство,
милост и кротост, као оштро оружије против вражије
чељусти, која бљује распру, злобу и сујету. Ко таквијем
мачем војује, побједа му је готова. Вага коју Арханђео
држи у лијевој руци знаменује правду. Тешко ономе
кому на мјери претегну гријеси, за таквога није
будућност! Издајство је упропастило многе народе и
могуће, завист им брани да се разаберу и расвијесте,
очајање довело их до тога да забораве прошлост, да
се брукају са садашњошћу, да гледају равнодушно на
будућност! Мач Арханђелов приуготовљава народе
празнику мира, паски васкрсења. Данас жњеш што
си јуче посјејао, а приправљаш хљебац за сутра!
Тешко ономе који не сјеје, ни жње ни приправља,
за таквога није будућност, он је осуђен за довијека
плачу и шкргутању зубова*!“
* Питам проштење што сам се усудио из дуге и предуге
бесједе свог повједача пробрати ову руковет обрашљица.
Ако сам коме досадио, вјера му је да нијесам навлаш.
Тек игуман сврши бесједу и благослови слушаоце,
дигну се крсти. Првјенчио је као домаћин михољски
барјак с крстом а врх њега позлаћена јабука, пак за
њим у порође сустопце један по један: грбаљски,
рисански, новски, катунски, паштровски и црмнички;
тер ђакони и пјевачи, а по стриједи игуман пред
свештеницима; пак женске главе, и оне на буљуке:
старице, мужатице, удадбенице и дјевојке. Гдјегдје
која босонога, завјета ради; напокон кљасти, хроми,
сакати, слијепи и многоврсне изнемоглице запучале
су дугу пругу, која се протезала чак до цареве ливаде
усред поља. Ђаци пјевају хвале анђелске, калуђери
пјесму празнику, а жене народну попијевку, која се
и данас помиче а почиње овако:
 
Крсте носе, Бога моле,
а од Бога милост просе!
 
Као пред чудом, откад су се у Боку Срби станили,
вишег одушевљења а бољег поретка није се могло
жељковати.
 
Стари Радун, гронуо и овехчао, у толиком свијету
изгуби с очију Друшка. Тиска, моли, провукује се да
га гдје зазри, да му у стопе стане, но се је Друшко
украо крстима, омако скупштини, а пошао да прежи
и ухађе у кухињу. Нађе је пусту без никога, јер су и
кухари и момци пошли да гледају крсте, ко с пољане,
ко са горњијех прозора, ко с врх звоника да љепше
види а боље прича. Погледа Друшко на огњиште:
на ватри кључа велики мједени котао од четири
вједра, и у њега се вари риба, што се ваља и скакуће
по површини чорбе како је кад кључ гони или смота.
Обиде Друшко цијелу кухињу, гледа види ли га ко,
слуша плешу ли чије стопе, примакне котлу проклету
руку. Хоће – неће, заже с очима, стисне срцем и изручи
угасни прашак из мједене кутије усред котла, пак,
бојећи се да то није доста, скопа мећавицу, ужене
је у котао, такне му њом дно, пак објеручке стане
да мијеша чорбу како би се прије сваки грумчић
растопио и отров опријенула до једноме комаду рибе.
Поврати међавицу гдје је и била, пак да се нико не
сјети гдје је и што ради, тркне у цркву и умијеша се
међу пуком који се с крстима враћао.
По свршетку литије раздијели се скуп на буљуке
да благује, да тргује, да се пријатељ с пријатељем,
а знанац са знанцем поцелива и за здравље упита.
Игуман са свештеницима, с кнежевима и с Друшком
сједне око велике трпезе, очита пјесму празнику,
благослови поставу и наздрави гостима. Ђаци принесу
рибу у великијем коситернијем жђелама; свак стане
да једе драговољно иза онолика пута. Друшко, посрка
и он двије три ожице чорбе и очебрсне драчицу рибе
као мачка.
 
Отац Максим заврати најпрви, пане главом у
бљуду и издахне мирно као тић. Остали помисле да
му је у грлу запала драча од рибе, но утолико замре
други м трећи, па десети и дведесети, да није било
одмака да се пита ни што им би. Падају и премећу се
сви редимице како је ко више заложио, или слабијега
жељуца био, или се расположенији налазио.
Ко јечи, ко рига, ко потхваћа, ко се од бола за
браду скубе, или по поду ваља, или главом о зид
удара; ко призива оца, ко матер, ко Бога, ко свеца.
Многи бјеже к вратима или јошт здрави или топрв
смућени, но их бол и смрт стигну баш при изласку,
гдје их хрпа лежи, један врх другога, као кладе на
посјечену лазу. Друшко скочи преко те хрпе, вичући:
„Куга! Чума! Бјеж ко може!“ И он се натеже да рига
да се тобож ко не сјети, али се је на то мало пазило,
јер се свак забавио о свом јаду. Дође на пољану без
капе; рашчупан, као да је сумао; узјаше туђа коња,
заигра га у све четири, побјегне пут Котора повикујући:
„Куга! Чума! Бјеж ко може!“
Народ се с почетка осуди и скамени. Нико не
зна да каже, а стотине залуду питају: „Што би, што
је забога?!“ Но кад чуше од Друшка да је куга, стаде
једно од другога бјежати, крити се, лучити, прати руке,
молити Бога, обећавати завјете и задужбине, праштати.
У оној трлабуци и смјеши, страси и принаглици, једно
друго тура, куми, бручи, куне и преклиње. Неко тражи
жену, неко дјецу; неко пита утомах гдје је пречи пут;
некому се чини да су га болови спопали, некому се
од страха тужи; стотина их оста потрљано, а стотина
под ногама и копитама; док све одједном загруха
топ с млетачког бродовља, проспу се на манастир
гвоздена зрна као највиша тиква водењача: ужикане
кубаре као ракински котли, и многе друге паклене
справе, што им се, Богу хвала, у српском језику за
име и не зна. Пане звоник, црква порине, разоре се
и поваљају ћелије, станови, тријемови и појате, а сва
се зграда у мањи час претвори у гомилу крпатака,
огорелина и развалина, као зелено борје под сјекиру.
Пук заборави кугу при топу, чудо при грдилу: од
чуме могу боловати и пребољети, а топу нема лијека.
Стаде бјежати у беспуће ка да му је за врат мач, без
реда, без да зна гдје иде, једно на друго ка овце кад
их звијере гони, не обазирући се ни на године, ни на
здравље, ни на женске главе. Тешко слабијему, као
Радуну, што оста згњечен тражећи Друшка шишем у
руци. Ако кому нога поплузне, или задједне, или се
спотакне, или пренемогне, стотина их викну: „Уби
га топ! Кукала му мајка! Придај ногама! Бјеж, ако
Бога знаш!“
 
Или Друшку у оној забуни није на ум пало да
окуси од онога прашка из дрвене кутије што би му
отров утрнуо; или му је у оно котрљање кутијица
дрвена из џепа испала, или, што је најприличније,
дао му провидник непробитачни лијек, рог за свијећу,
тек да с Друшком умре и успомена срамотнога
издајништва: кад дође Друшко на мјесто што се од
тога злога днева зове Одољен, баш ниже Тројице,
заврти му се свијест наопако, одебља језик, а уста
осуше, пак стане збиља да рига и потхваћа. Надао
се свакако допријети Котору да се лијечи, пак је
коња подбадао свом снагом. Но му муке одоле, коњ
запре, рука с уздом клоне, једва сјаше и наклони
се на један кам, црн као зврст. Ту га спопану мука
иза муке као родиљу: грчи, протезавица и ропња.
Премеће се као брав од цркавице, као риба у
просуљи док спушти погану душу проклињајућ сој
и коријен, час који га је на свијет дао, и сису што га
је, проклетова, дојила. Дођу из Котора људи од суда,
ископају рупу, сложе у њу Друшка мртва и коња
жива, пошто их ганчима и кукама посмуцају, пак
их оба спале смолом, смудом и паклом, да коме
тобож куга не прионе. Над том рупом изникла је
злољесина и шмрљика, она врста дрвета о којему
се, кажу, Јуда објесио.
 
Зове се и данас Проклети кам онај крш на кому
је Друшко папке отегнуо. Мало ко у Боци да не зна
откуд камену тај злокобни придјевак. Но ако збиља
ко не зна, а он нека пита свог коњаџију, првом што
прође преко Тројице он ће му повиједати.
Овдје закључи мој стари повиједач овијема
ријечима: „Споменици добра као споменици зла
чине да народ памти прошлост и побуђује га да се
добријема диви и клања, а зле да презире и проклиње!“
Друшковица с породом, ако и не добије племство,
а но прими на дар четвртину манастирскога, и доста
новца тек да мучи.
Триста је љета кукавица вила, јеина гугућала
а паук своје мреже плео на пустош превлачкога
манастира, док почетком овога вијека нека побожна
удовица Ката Властелиновића Которкиња, пригради
нешто црквице да ту канђело гори и да се по једном
на годину чује Божја служба.
Друшко је био себи зли пророк кад је рекао оцу
Максиму у которскоме суду: Ко с ђаволом тикве
сади, о глави му се ломе!