Крађа и прекрађа звона

 

Крађа и прекрађа звона

Приповијест поборска нашијех доба

 

Страга тридесет годин данај једно јутро у првоме прашку зоре, баш кад се дијеле дан и ноћ, викне момак с Пањ-камена поклич поборскијех села: „Ој, кнеже Вуко, кнеже!“ Озове му се кнез са струге: „Ој, море, ој“, а момче: „Добро јутро!“ па кнез по одушку:

„Добра му срећа била!“ Настави момак: „Хајде зло ти јутро не било него ти однесе звоно с цркве.“ Скочи кнез као да се помами, покликне село на окуп; и људи оружани у трен ока стану се код саборне цркве Светога Јована Богослова; кад збиља на цркви нема звона. Свако се снеби и зачуди вражијем послу, пак стадоше међу се гонетати и разгађати ко је лупеж и откуд. Ни стопе ни тражине око цркве, као да није ни чепала, камоли вардала људска нога; док одједном кнез сјетно невесело начне овако да говори: „Ево нас, браћо, нађе изненада штета и срамота, да такијех није још на људе падало. Дође лупеж пак не покраде из њедара. Сад ће рећи приморци цијелијем разлогом да смо ништавци који лежимо женама у скутовима без гаћа. Боље је да је гром спржио десет домаћина при овоме злу! Кад смо испогибали на Кандији, бранећи дужду витешки оток, и кад нас је Махмут-паша опљачкао и заробио, просте ране, свак се је барем по трипут замијенио, а сад остадосмо за укор, као да смо припасали опрегљаче, или задјели кудјеље!

А ти, Рашко, који пириш готово у сјену црковному, како се у зао час не пробуди на онакви жамор, јер није ту била војсци шала натезати се оном рпом звона низ ове продоли. И чујте ме добро, Побори! Док овој крађи не дођемо у траг, неће се црква отварати ни у њој канђела ужећи, ни ми предавати пуње ни проскуре, еда би се и Светому Јовану дотужило да лупеже накаже и од њих чудо почини; јер ми се све нешто снијева као да овога не би било без домаћега

масла и навађања.“ Тако се кнез дохвати руком за бирницу што је укована при вратницама црквенијема; а други га дотакне за лакат, а овога трећи, а трећега четврти, и тако све напријед док начине око цркве коло, пак се из гласа закуну да буде као што је кнез рекао.

Не проговори нико осим Рашка при растанку, којега у живац опече она кнежева укорба: „Ја сам јуче цио дан сјекао лаз пак заспао као заклан, и преспах цијелу ноћ с уха на ухо док ме онај поклич у свићању не пробуди. Као пред некијем чудом нијесам никад у свом дану тврђе уснуо. И чујте ме добро, браћо, ако и немате кога; ево сам се примакао ждријелу вјечнога дома, пак ви се кунем на сва

четири јеванђеља, а прав се у Бога не уклео, волио би да су ми јединца сина с Коловира донијели у комаде, него што су не обезвонили као никуд људи.

Но опет се у јаду тјешим и разабирам: иако сам ја тобож најближи сусјед овоме храму, ја му нијесам ни чувар ни домаћин, пак су чудим, хвала му и слава, овоме старцу Светоме Јовану, чему се пушта плијенити, како лупежима не осуши руке до рамена, но паде на мене да га ја тобож чувам и стражам, који нијесам вриједан ни своју сиротињу пазити, а камоли црковину. Но чујте ме! Уговоримо на овоме мјесту соџбину педесет жутијех дуката, то је по мртве главе, пак их скупимо што црковином што сеоскијем порезом, да их дамо соку који насочи звоно и лупеже, а нећемо га до муке просочити. Овако су нам стари радили, пак радимо и ми.“

И тако збиља притврде и закључе сви у једно грло, пак се разиђу по работи, а кнез даде лиџбу на четири пазара трипут у три недјеље, пред Будвом и пред Котором, на Виру и на Црнојевића Ријеци: ко насочи звоно и лупежа да му је соџбине педесет дуката, и тврда вјера да га просочити неће до муке.

Оно ти не прође дуго времена, кад једно вече у првоме мраку паде пријатељ у кућу кнежеву, назове му добро вече, и приступи к огњишту да се озебао огрије. Кад остану њих два сама, рекне кнезу да је он главом сокодржица. „Је ли вјера?“, упита гост. „Јест“, одврати кнез, „тврда божја, по сто пута, непреломна“. Пак скочи кнез на ноге, извади из једне шкрабице замотуљак новаца, и преброји сокодржици дукат на дукат до педесет. Сокодржица прихвати соџбину, омота је тврдо у убрус и положи за пас, пак почне причати редом: „Оновечери, у сунчани заход, дође к мени човјек вјерни и уздани, рече ми доста смућен – Ево, пријатељу, на мене гријех и мука. Ни радећи ни градећи, него по Божјој вољи, нападох нехотице на лупеже који смакоше звоно са Светога Јована поборскога. Тајити грехота, јавити напаст, пак с једне на другу размишљај и гонетај, паде ми на ум да тебе помолим да будеш овоме послу сокодржица. Поклисару се глава не сијече, него хајде прими соџбину, нека ти је од ње трећина, насочи лупеже и звоно, али ме не просочи до муке, за једнога Бога, јер ћу пропасти као длијето иза паса.

Не хћедеш ли поћи на другога се човјека нећу чисто обраћати, нек нам буде тај гријех у отаџбини. Да ти право речем, кнеже, нијесам никад у такве после газио, ни прста метао међу туђа врата, пак сам се дуго опирао и оговарао, да ко не помисли да сам се на дукате слакомио. Но кад чух да сок не сумаје наставити се на другу сокодржицу и да ће ова краћа утонити, препанем се души, пак се примих и дох да ти причам ову вражју пређу. Ево три године минуше откад Љешљани оградише и освешташе нову цркву, Свету Петку насред поља. Залуду се на све стране мучили да набаве цркви звоно. Слали наруџбине у Млетке преко Котора, у Биоград преко Цетиња, у Цариград преко Скадра; не би им га суђено добавити ни за коју цијену, док ђаво који ни оре ни копа, него ради око крштене душе, намјери љетос два од њих у приморје да копају вресове реваче којијема граде луле дуанџијама. Та су двојица у тебе влаштога коначили двије ноћи. Преминула у те дане једна баба поборска, пак и они дошли баби на погреб да се напију ракије, а назобљу кољива. Видјели на Светоме

Јовану онај лијепи заклад, нарајили се златнијем му звуком пак им паде на ум зла помисао да своју цркву крађом покрасе. Кад дома, отворе се неколицини сељана. Рече Шуљо, што је тој ствари глава: „Ето нам зја црква гологлава као невјеста без вијенца, новци не помажу, а у томе приморју цркава и звона као малога боба. Него хајте да свучемо Светога Јована, а да одједнемо ову старицу, пак сва та грехота о мојој души. Да ти нијесу свеци као ми саможиви и ћуди лакоме, да не би богати нага одио. Кад радим за славу Божју, ту ми нема ни гријеха ни чуда. А лако ћемо обисти; ако се да звоно смаћи са цркве, није чисто жао Светоме Јовану дати звоно светој Петки. Ако пак звоно на нашој цркви не занијеми ни промијени глас, није жао ни Светој Петки примити дар. Него хајте неколико друга да га донесемо.

Побори су далеко и под туђом повластицом неће доћи звону никад у траг; а и ако дођу, ми ћемо се клети да смо га купили у незнана трговца, пак звоно звону наличи. Ко да разазна? Лупеж душу топи кад дома носи, а ми ћемо се клети у Светој Петки, пак нас она неће пустити да се разгубамо.“

И тако крену њих деветина на Божитње покладе, ноћу путују, а у алугама данују, док дођу трећи дан у мрак у Поборе.

Била ноћ мрачна, а вријеме стравично, јаловили се облаци у ове поточине као мјешине, а вјетрови се прогонили и зујали низ ове стрмене долине. Кад било глухо доба ноћи, приспију код Светога Јована.

Скоче два од њих и скину звоно са звоника, пошто му пасовима омотају туцањ да не звокотне. Удједну му у ухо троструку узицу, а кроз узицу двоструки прљ, пак два и два с њим на раме, измјенице кад им бреме дотужи; а остали неки напријед да калаузе, а неки страга у заплеће, од шуме до шуме, од планине до планине, док дођу дома и припну звоно на Свету Петку, пак од мила Бога три дни без прекида звонили, цуцали и тинкали.“

Кнез је слушао ову казалицу највишом помњом. С почетка се нашали: „Чуо сам гдје људи говоре да човјеку који хоће да замеће уљаник требају три улишта, ако ће да му чела напредује; једно куповно, друго даровно, а треће крадовно; али јошт нијесам чуо да се крађом цркве красе. Ја ти, пријатељу, нећу ни напомињати каква те сад веза веже. Ко се хвата у коло, треба и да игра, или се не био хватати! Ја се нијесам јошт селом договорио хоћемо ли лупеже судом гонити или звоно прекрасти. Но рецимо сад да ћемо судом, требује да идеш с нама на Цетиње да тамо испричаш све то суду као што си мени. Ако се лупежи покоре, ако врате звоно и плате самоседмом соџбину а нама дангубу, добро! То се зло о најмањој прекиде, неће требовати да казујемо сока. Но ако се почем лупежи дадоше у нијек и у хашу, ако ни дође луч до ноката, а вода до ушију, хоће се сок да их за руке дохвати. Ја имам јошт један добри срок.

Звоно је насред њега шупље као да си га сврдлом провртио, пак ћу се при муци и с тијем обисти. Кренемо ли звону у прекрађу, хоће нам се сок да нам у туђој земљи калаузи, јер се бојим издаје, да не просветимо док осветимо, да ни рози не порасту.

Него ти остани сутра у нас, а ја ћу окупити село и донијети дома договорну.“ Кад било сутрадан по ручку, викне позивач с поклича да иду сеоски домаћини на збор. Ево приступају братства једно по једно пред цркву, свак се редом прекрсти и пољуби црквене вратнице, пак посиједају у око, а кнез стаде да казује све редом.

„Сад“, рече отресно, „одлучите или ћемо на Цетиње да се судимо, или ћемо по звону у прекрађу, двије вас воље као кадију“.

На то барјактар заче први: „Ја ти се чудим, кнеже, куд си зашао, шта ће ти суд с лупежима? А да ми даду Љешњани триста звона у чапру дуката, док не дође оно наше звоно, чини ми се да сам без носа. И чујте ме добро, добри људи, одлучили како вам је драже, клели се и судили, ја вам нећу од тога дијела. Сто се пута мирили, а сто подмиривали, док не пропоје над Светијем Јованом оно старинско звоно, којега ми је један дјед купио ево сто година на Сенегаљи, пак га пред душом намијенио цркви, један би Бог а једна Божја вјера, ходићу звону у походе да знам за њега главу дати. Не узмогнем ли га донијети, а ја ћу га опучити да не звучи ни нама ни њима. Него хајте, ни један не остануо жив, на преузим; док се ова соџбина не пронесе и не просије да га донесемо дома, или да га својом крвљу омочимо, да им цкврн звони.“

На то одговори стари Рашко, прекрштенијех руку: „Ја сам за суд. Брза освета готова срамота. Да пођемо и погинемо, брука врх бруке. Света Петка далеко три конака, у туђој земљи, насред руња поља, а око њега села и торови да не би перје месо изнијело, а камоли ми ону груду туча. Барјактару је до кољена гдје је море најдубље, али се данас још нешто хоће осим голога јунаштва, а то је разлог. У разлог се дакле, за једнога Бога, да не изгинемо лудо! Држимо ли се суда и правога пута, звоно ће доћи, а лупежи остати грдни. Ударимо ли странпутицом, набасаћемо на угасну погибију. Него хајдете на Цетиње да се судимо, пак можемо наопако кад драго. Ето, Богу хвала, данас суд на Цетињу као у којега драго краља, прави, разборити, неумитни, који неће попријеко судити ни свому ни туђину. Сва та срамота пала на мој образ и братство, а јунаштво приштедимо вишој невољи!“

Стаде граја и препирање до подна. Неки хоће судом, неки силом, неки крадом: док се најпослије утишмају и склону на ону барјактареву да пођу сутрадан по звоно. На тому се мјесту одаберу девет друга, по стасу и по годинама, цвијет поборске омладине отворе цркву, целивају иконе, исповиједају се и водицом причесте, пак сваки расположи својијем иметком као да ће збиља мријети. При растанку закуну се на часни крст да ће донијети звоно Светому Јовану или листом изгинути. Свака кућа спреми својему јунаку брашенице у торби, ракије, меса и хљеба, пак их отпрате плачем и благословом до приморскога ждријела гдје се поцеливају и опросте, пак удружив се са соком, наставе путовање суботом.

И њима је био конак дању грм, а ходили и млитали, од звијезде до звијезде, за соком сустопице.

Трећи дан, у први сат ноћи, приспију на једно ждријело. Бијаше небо ведро, а мјесечина на заходу. Гледају под собом пространо Љешко поље, гдје су га ошапила села, торови и колибе. Чују псе гдје око торина лају; чују чељад гдје по гувнима жито вршу и вјеју, гдје једно друго дозивље и разговоре воде. На једној узноситој ливади лежи црква Света Петка, која се до по ње бијели као лабуд уз мјесечну свијећу, а од по ње осјениле је гране високог и густог јаблана. Колико су гођ ти четници вруће крви и назор, колико их је гођ свијест слободила да добро раде, опет им се смрзну крв у жилама, кад видјеше гдје су заброждили.

Сједу, помоле се Богу, као икад скрушено, пак почну јести хљеба. По вечери узме кнез цунет пун ракије, и наздрави дружини овако: „О, Боже и велики Свети Јоване! ако идемо кому на напаст сви десет паски глави изгубили: пси нам трупље изјели; не знало нам се гроба на овоме свијету ни покоја на другоме, но остали људима за укор до деветога паса. Ако ли смо прегнули правијем срцем да пренесемо ову задужбину нашијех старијех, и ако је она чиста и право стечена, Света Петко мученице, ти помози да звоно с миром дигнемо и понесемо на његов стари завичај, гдје је било посвећено и намијењено, без погибије ни наша ни нашијех злотвора; да се на његов глас опет купимо и Бога хвалимо! Олашкај тешко бреме, омешкај љути туч, и посоколи срца наша!“ А сви рекну три пута: „Амин.“ Кнез, да охрабри војску, што бијаше доста сјетна, окрене хитро с молитве на шалу: „Ја ћу“, рече посмехивајућ се, „пити први, јер се бојим, ако се који од вас препао, да му не удари зуб о зуб, а руке не задрхтају, пак да не сломије цунет и пролије ракију, а ја да останем жедан“.

Кад у пољу престане граја и чељад полијегају, а ноћ превали к другој половини, рече барјактар: „Ево је свак заспао и утишмао у првоме сну, но хајте на посао! Остани ти, кнеже, самопети на овом ждријелу у застави, а ја ћу с тројицом и са соком на звоно, ако нам буде до муке да ни браниш плећа и повратак из поља, ако ли изгинемо, да не пође уза звоно и кнез.

А вас три друга свежите добро ресе од струка при ћесе, да се којему не омакне, јер би образније било да двојица погину, него да се ругају Црногорци: А чудно ли су лацмани стругали, а нико их није гонио!

Ако ли који погине, закунимо се да ћемо с њега оружје дићи да га Црногорци мртва не одеру; ако ли се који обрани, да га свакако радимо извући; ако га не могасмо извући, нека га друг притуче да им не пане у руке жив.“ Тако поставе на тле двије дуге пушке у пријекрст, пак се над њим закуну и опросте.

Тек први кокоти селима запоју, она четири, пожапке и на прсте од нога, дођу код Свете Петке. Бијаше спредњи зид висок три сежња, а на врх ластовице звоник и у њему умјештено звоно. Како се пети? Обађу све око цркве и низ ливаду докле је побито мртвачко мраморје над гробљем. Свуђ влада мртва тишина, стравична самоћа, нити се што друго чује до јејине, која с најгорње стручице јаблана гугуће, и кврка жаба у лужини. Срећом нађу црковна врата притворена.

Отворе их и уђу побожно. Једно је мало канђеоце пред дверима цкиљело. Приступе један по један и целивају престолне иконе. У дну цркве нађу мртвачка носила, оплетена прућем, а прошивена блуром и ликом.

Припну их уз ластовицу црковну као стубе да се уз њих попну на звоник. У то рече барјактар: „Ја ћу се припети на врх ластовице, а ви чувајте сока; ако иоле видите војску, убите га као издајицу, нек мре прије нас; ако бих нашао звоно заглављено, тешко ћу га дићи без ударца, пак се бојим да га не опучим.“ Баци струку да се не омета, дохвати велику пушку лијевом руком, а десном се приљуби носилима, пак стаде да се пење.

Тек да се докучи црковног перваза, пукоше блуре и лико, а носила се расплету, и барјактар суноврати на тле без да се обрани. Читав сат изгубе око плетера док га тврдо вежу конопљем и опет уза зид поставе.

Барјактар се попне, пак са звоника помукло рече: „Није звоно заглављено, али је око њега понова; ново му је пружало и тељига; него уљези један у цркву и остави три плете на олтару да намиримо овај понов да се не огријешимо Светом Петком.“ У то барјактар омота својијем пасом звону туцањ, а рукама исколеће клине из жовица и тури звоно на тле. Била око цркве земља мека, па се ни чуо пад, ни цикло звоно. Уђедну му конопље у уши, а кроз конопље прљ, пак бржебоље к ждријелу гдје су их дружина у метеризу чекала. Сви се изреде да целивају звоно, пак придају ногама у беспуће док свану, а кад зора забијели, пошто заметну траг, увуку се у једну спилу, гдје предане, пак опет странпутицама у трк ноћу, а дању у шуми, док на освић четвртка приспију на врх Бјелошкога сокола.

Већ се не крију ни боје, но размотај пасину, а пусти туцањ, ударе у звоно до Побора, приморју на велико знамење.

Како су их дома дочекали не питај! Нити кога на путу чули ни видјели, а дошли пунијех ћеса и објужених од росе пушака. Свако их љуби, грли, хвали као да су ускрсли но ми се чини да јошт страже звоно од Љешњана; јер ко шта чини, то и дочека.