Скочидјевојка

 

СКОЧИДЈЕВОЈКА 

Приповијест паштровска измаком

петнаестога вијека

 

I

ВАРИЦЕ 

Уочи Варива дне сједио дома уз огањ стари Ђурађ Калођурђевић у селу Подбапцу опћине паштровске, а до њега син му јединац Стеван, а до сина, Стеванова мати, Катна; читава породица чекала да јој се скуха нешто брања вечери.
 
„Причај, Катно“, заче стари Ђурађ, смијући се под брцима, „јеси ли утопила варице у лопижу да укисну, да сутра гаташ као си навикла?“
 
„Јесам“, одврати Катна, „у први мрак по обичају, а устаћу у прве кокоте да објесим лопижу о вериге“. Био је Стеван навршио шеснаесту годину на цара Дечанскога, и већ почео пасати мач. Приупита: „Да ну ми, мајко, одгонетај како ћеш сутра да гаташ?“
„Добро, синко, ако да Бог!“, поврне Катна озбиљно. „Сутра је Света Варвара мученица, која је своју крв за вјеру пролила, пак од старине обичај да на тај дан кухамо варице. Пошто се скухају, ставићу покриту лопижу на хлад да се варице следе и да до капи воду испију; па кад се слегну и смрзну, прекрстићу се у трипут, смаћи заклоп и гатати по оној површини хоће ли нам бити љетос добра и напретка, ако усхоће Бог; каква ће да буде љетина, марва, чела и хоћемо ли те женити.“
 
А стари Ђурађ примичући длане к ватри: „Мени је причао један дјед по матери, којега сам једва затекао, да су тако наше бабе гатале од памтивијека, вазда о сутрашњему дневу, пак и прије
нег што су се нам стари крста примили. А неки калуђер из манастира Дечања, човјек постар, кад је слазио једном у приморје да купи уље канђелу Светога Стевана, причао ми је на овоме истому пријекладу да су то погане басне, пак их бабе сладе да им прости пук боље вјерује.“
 
„Није то тако“, рече Катна намргођена. „Ја сам
лани видјела у сусједа Милана гроб усред површине
варива а око гроба хрпу покајница. Варени боб
исплива на површје па се у сриједи просу и направи
јаму, а око јаме наскочио на гомиле слани грах. А по
чему се зове Света Варвара но по варицам? Ми смо
вазда звали боб, лећу, грах и грахорину варивом, а
не сочивом као што ви данас зовете. Сочиво је брање,
јер у свакој зелени има сока, а вариво је сухо као
жито, кад га опржена смељеш, ето ти прге.“
 
„Нијеси, бако, погодила!“, достави Ђурађ. „Ја
вјерујем више калуђеру светогорцу, него теби и твојој
други. Ви бабе вазда нешто чарате и маштом лијечите.
Кад бојадишете, просипате по коју лаж у пук да вам
тобож боље маст о сукно прионе. Кад хљеб печете,
или шеницу сијете на Иванвече, или бацате церове
угље у воду, све нешто бајете: ко је путник, која ће се
удати, кому су зле очи нахудиле. Поломисте точке
водене да им струготине пију запрагле дојиље, еда
им се млијеко поврати. Кад завраћу дјеца од буба,
видате их дријенком што ниче међу двије зидине,
а сунчаницу и главобољу вретенима. Привијате
на сломљена ребра камен од убоја. Залијевате
грозничавијема воде с Мораче. Подбадате махните
и тенце трновом драчом под нокат од нога и под
пазухо. Не излијечисте никога, а јошт вам се вјерује.
А кад гатате, једном по врагу погодите, па вам се код
простадије тврди вјера.“
 
„Знам те ја“, рече Катна. „Ако проречем добру,
мила ти је, ако ли злу, као лани Милану (нама на
здравље, сунце се премијенило), то су бапске приче
и басне. Ако ли боник умре? – лијепо ли га лијечи!
Ако ли оздрави? – није му дошла смртна. Ко ће да
угоди свијету?! Кад ти у печену плећу гаташ, ја ти
се нијесам никад ругала, већ помњиво слушала што
проричеш из мртве кошћурине.“
 
„Не може се с тобом на крај, твоја је вазда задња.“
Преврне старац с једне на другу: „Сутра су мијесње
Никољу дневу, светац у кући, званице пред кућом, а
од рибе ни драче. Ја остарио, не могу никуд, раздвојио
нас снијег морем и језером, брука готова.“
„Ја ћу по рибу“, рече Стеван. „Дај ми ти новаца
и кажи куда ћу. По каживању иду људи у Цариград.“
„Кад те Бог учи“, одговори му старац, „а ти
подрани, осамари мазгу, даћу ти дукат жути, па
хајде у Шестане на кућу Вука Мркоњића и реци му –
поздравио те Ђурађ, ја сам му син, а он пао годинама,
не може већ никуд, па те молио да му продаш свецу
млетачки дукат рибе, али му немој слати ситнежи
но скакавице и јегуље од највишијех што имаш.
Плати, преноћи, натовари зором, па подрани уочи
свеца, моћеш лако допријети дома до подне. Ја сам
твојијех година лежао на тору у Доловима и по
сву ноћ стражио стадо од вука. Вријеме је красно,
дневи цареви, иако је смрзлица, ноћ је расвијетљена
мјесечином, види се путовати као усред подне. Земље
су мирне, а дужни нијесмо никому осим љубави.
Проћи ћеш, ако да Бог, лако.“
 
Дода Стеван уз то: „Хвала да је Богу! Рашта нам
стари не одабраше љетнога свеца, или барем кад се
месо једе, него да смо сваке године на овијема мукама
без рибе. Ко слави Шћепандан или Митровдан лако
дочека по сто гостију: убије вола, закоље десетак
шкопаца, начне бачву вина, испече пећ круха, ето
части обилате. А ми никољштаци сваки се пут стидимо
званица. Не знаду гости да нема рибе, но мисле да
је нијесмо хтјели скупо да платимо.“
 
„Мучи, хвастаче једно!“, стане да га кори отац.
„Нијесу стари бирали свеца, но су им га кумови
надијевали при крштењу као и данас. Кад су нам
стари примили крст, свакога су од њих кумови
нарекли у једно ново име, неког кршћанског свеца.
Ту је бивало људи и жена, стараца као што сам сам,
момчади као, на здравље, ти, а и баба као Катна
наша. Свакога је кум нарекао у име једног свеца,
па му тај светац оста потомству у крсници. Зато и
мијесимо крст, зато га и режемо у пријекрст, кад
се при обједу напија у славу Божју и свечеву. Није
кум мислио на то што ти сада мислиш, ни на наше
гозбије и пића: кад ли који светац запада, је ли кућа
пуна или празна, једе ли се риба или месо.“
Уз то Катна дигне с огња брање, изручи га и ожме
у једну велику жђелу, обули, осоли и промијеша, па
уз огњиште постави троножни сто, смјести виле и
ручник, па се њих два прекрсте и почну јести.
По вечери Катна узме брашна полу шенична а
полу јечменова, успе га у наћве, па врелом водом
замијеси и протре, стави квасца и начини колач,
а цријепњу положи врх ватре. Док тијесто дође у
квас, цријепња се зажари и ужика, тад је положи на
пепео а на њу колач. Запреће сачем, а на сач нагрне
жерави и супражице, па сва тројица полијегају и
заспу. У првијема кокотима дигне се Катна, умије
се, прекрсти, распреће хљеб, а лопижу с варицама
објеси на ватру. Буди Стевана и меће му у торбу по
хљеба, неколико сухијех смокава и лука, да присмочи
гдје најприје огладни.
 
Пошто Стеван осамари мазгу, заузда је оглавом,
спушти праће а објеси о утреш торбу, и таман у
прозорици узјаше и управи к Шестанима.
Планина паштровска лежи као копања међу
двије косе брегова, једна је дијели Црмницом, а
друга приморјем. Планина се сва просула доцима,
опточенијема густијем брежуљцима, гдје се прољећем
насркаш мирисом девесиља, зановети, скромута и
сваковрсна дивља цвијећа. Паштровићи су некад
становали на тој планини, а имали по приморју, гдје су
им данас станови, куће поземљуше, у којима су, у пила
и бачве, слијевали уље и вино: њивили су по планини
љуто воће, сливе и јабуке. И данас можеш видјети на
многијем мјестима развалине и гомиле камења у
клаку. Но је то бивало у прастара времена, јошт прије
него су се покрстили, јер по каживању цариградскијех
повјесника, као и по многијем другим знаковима,
на примјер по презименима, нарјечију, одјелу и
приповиједању, стоји чисто да су Паштровићи бивали
и прије српске сеобе нека словинска населбина на
данашњем земљишту, која се изједначила дошљацима.
Стеван прође планину, сађе низ Суторман, с
које висине угледа први пут Скадарско Језеро у свем
његову простору, и допре к Шестанима усред подне.
Поврх села сусрете двије дрварице и упита их знаду
ли гдје је стан Вуку Мркоњићу. „Ето, она кућа одвојена
и осамљена подну села“, рече старија од њих двије,
„за кућом два ораха, а измеђ њих уљаник, подну куће, гдје је улазак, авлија тријемом, а са стране лужа, под
којом Вуко соли и суши рибу“. По тому казивању нађе
Стеван кућу, сјаше пред авлију, проведе мазгу и веже
је о сову, пак уљегне у велика врата и викне: „Помози
Бог у Вука Мркоњића! Могу ли напријед?“ А Вуко:
„Добра му срећа вазда била; пријатељ може као дома.“
Приступе оба и поцеливају се. Стеван се каза
који је и откуда; изручи Вуку поздрав очин и поруку.
„Хоћу“, одговори Вуко уздисајем, „но је ове године
рибом зло и недаћа. Јесенском поплавицом набрекну
Зетица и Морача, па се слегла у језеро бујица, воду
му смутила а рибњаке разметнула, те је повећа риба
пала при дно у дубину за пићом, гдје не може да
досегне ни мрежа ни удица. Ево сам присукао шесет
година, јошт не знам горега рибања. Па као да не
би доста тога зла, опет је зимна влага објужила со
а окисла кад; на девет мука док сам нешто уграбио
и средио у овој проведрици. А чујем да и у Скадру
нема трговцу рибе, пак и оно што нађе плати скупо за
очи. Горња Арбанија, латини што славе Климендан и
Никољдан, а што купују сваке године по сто хиљада
ока скакве и јегуље, није потрошила ни десете паре,
него су људи крсно име ославили сочивом и варивом.
Кажу путници и трговци да ни у Охриди није боље
ништа. Сад се огриј уз ватру, док ми дође једно чељаде
да принесе штогод врућа. Домаћица ми је пошла са
кћером ево данас пети дан у родбину у приморје,
а оставила ме на пасторци. Ова подрани у млин да
самеље нешто жита, али јој се надам до који час.“
Тек што Стеван сједе уз ватру, Ружа уљегне у кућу,
види страна момка, приступи понизно и пољуби му
руку, а он њу на лет. Висока струка, црне косе и очију,
румена лица, изгледала је Ружа лијепа и прикладна,
тако да су се Стевану и нехотице омицали погледи
на цуру, успркос огњеног пламена, који својијем
блијеском вид отима. „То ми је“, рече Вуко „остало
сироче без мајке од петнаест дана, и доста сам јада
видио док сам је толику подигао, као да ће ми у њој
кућа бити; носио је у повојама по селу у глухо доба
ноћи од дојиље до дојиље да је напитам. Напунила
петнаесту годину о Малој Госпи. Не могах никако
сам, но опет зажех и ожених се у приморју удовицом,
па чуј среће! нађи и у ње кћер сироту без оца.“
Принесе Ружа ваган с варицама. Стеван извади
хљеба из торбе и почне с Вуком да једе. „Није ми имао
ко да гата над варицама“, настави Вук сјетан. „Ружа
није јошт то примила, а сестре су ми далеко поудаване.“
Ружа није никад ријечи изустила, но, као што је
обичај у цура пред људима, шутила. Она је мотрила
по површини варива и видјела у њем процијеп с врха
до дна, а подну боб се очајао и напоприштио, као
да се није кухао на ватри но пржио на сунцу. Није
знала да гата, али је све лијепо упамтила, да каже
тетки коју прву види, да јој она зле биљеге истумачи.
Рече Вук Стевану: „Збиља чуда од овога боба!
 
До данас се вазда добро кухао и под кључ хћаше
набуктати и нагрезнути, а данас се скаменио и
осушио као да није увар. Да ми је домаћица кући,
рекла би да ми се неће проћи без домаћега зла. А
ја сам свакако злоћудан, па ми се свака несрећа
предсказује и без варица.“
 
А Стеван: „Биће тому бобу нахудила муха. Ми га
обично држимо у ракинскому суду да се не ужди. Мој
отац у гатања не вјерује. Баш се синоћ разговарасмо
уз ватру, па се он ругаше матери ми и вељаше да су
то бапске басне.“
 
А Вук озбиљно: „Ако су и басне, драже ми је
чути кад добру слуте. Ја сам чуо у својем дјетињству
у Ђаковици гдје слијепац казује, који, да ти узгред
повиједам, знаваше наизуст триста јуначкијех
пјесама, како се је једна баба за времена Душанова
прорекла на Варивдан да ће оне године умријети
цар напријечац, пак је затворили у једну клијет, и
да не погоди не хћаше отоле никад кости изнијети.“
По вечери измјери Вук рибу од најљепше намјерне:
три велика крапа рана, једну обилату пастрву и осам
ока скакавице и јегуље; напуне врећу, па се прекрсте
и полијегају.
 
Кад било у прозорици, Стеван скочи, натовари
мазгу, плати рибу и попије ракију. Све се обазире
да зазре Ружу, но залуду, јер је мома подранила у
млин по брашно, па му се бијаше мучно одвајати, и
комад се по кући мотао, као да је нешто изгубио. Док
Вук: „Хитај, момче, није ти чекања; дан кратак, хоће
гости прије тебе у Ђурђа.“ Ту се растану поздравима
и честитањем. Стеван узјаше и крене.
Не питај што је путем клапињао и шта му се
призирало. Она Ружина прилика остаде му у памети
као удјељана. Сјећај се, ако те је кад љети напала и
опекла коњска муха. Ти је дланом тјераш с образа,
а она прелети на други, ти је опет гониш, а она џип
на чело: никад те се проћи. Тако и Стеван, тура Ружу
из главе, а Ружа се ту удомила и царује, па и кад
би тренутак ишчезла, плахом се поврати, као да га
прекори гдје је часком заборавио. Помисли Стеван
на псе, на коње, на оружје, на све оне забаве, које
су биле до синоћ кадре разгонити или одвраћати
друге мисли. Но су те ствари изгубиле своју чаровну
вриједност, као блиједа свјетлост зубље кад обасја
жарко сунце. Једном о малој длаци не удари у беспуће
код неке раскрснице да га мазга не напути. Другом
испусти несмишљено оглав из десне руке, а мазга
стани на њу првом ногом, спотакни се и посрни до
груди, умало да га не превали као врећу вуне.
Једва у први мрак, сјетан и зломисаон, приспије
дома, гдје су се званице већ окупиле и првом чашом
ракије изредиле.
 
На Никољдан ујутро, иза црковне службе,
посиједају званице око стола на поду, а намјерни
сиромаси у подруме. Служи првијем стари Ђурађ, а
другијема Стеван, оба гологлави ручником о рамену.
У чело засио духовник, а до њега два кутња зета, па
редом остала својта и пријатељи. Прије нег су стали
да благују, старији зет узме са стола крст и нож,
прекрсти хљеб шиљком од ножа, па му окине двије
ноге, а двије остави цијеле. Положи нож на сто, а
дохвати чутуру пуну вина, па призове домаћицу и
даде јој ону половину крста неначету и вино: „Која те
умијесила, мијесила те надуго и намного у свијетло, у
бијело, у здравље јуначко!“ Домаћица Катна прихвати
хљеб и вино, а одврати: „Бог дај господину!“
Иза прве поставе дигну се сви гости на ноге, а
духовник очита пјесму свецу и окади сто тамјаном.
Онда најстарији зет узме чашу и наздрави: „У велику
Божју славу, да Бог и слава Божја поможе домаћину,
његову сину и свакоме вјерноме пријатељу који му о
части и о добру радио. Да му крсно име, Свети Никола
путник, долази на здравље и весеље док усхоће Бог. Да
му Божја воља сачува искрене пријатеље гдје гођ којега
од узданице имао, а наврати противнике и злотворе
да му добра мисле. Боже дај, да му сваки поштени
рад напредује као лишће о Ђурђеву дне“ и тако даље.
Кад људи устану, посиједају жене и дјеца и
они на част, а домаћица им служи око стола. Док
људи посиједају уз ватру и на поређе уз гусле
пјевају, сиромаси крену на конак благословом и
наздрављањем.
 
Око огња једно црногорско момче, намјерни
гост, упита домаћина што је рећи да Паштровићи
не пеку овнове главом.
 
„Има отад сто година“, рече Ђурађ, „да је збор
учинио ту запријеку а ево ти с чега. Била свадба у
Никошића, а одива баш из нашега села. Принесе
домаћин сватовима пецива, три пуста двисца као
сало, постави првог у чело, другог по сриједи, а
трећега у заседу. Првијенац тргне нож да онога у
челу расијече. Не даде му бијес да мучи, но пружи
кнезу главу и дода – глава иде глави. Стари сват,
који сједијаше у зачељу, промути се и рече – али смо
тобоже ми остали репови. Ту се заваде и побију, јер
је свадби глава домаћин, а сватима стари сват а не
кнез. Зато збор укине обичај да се овнови главом
пеку и усијече глобу ко преступи.“
 
А момче: „То је све добро и лијепо, али је тужно
видјети на столу безглаво пециво.“
 
„Истина је“, поврне Ђурађ, „но је боље и пециво
безглаво него ли окрваљени сто. Ми смо вазда с тога
гинули, што смо хтјели да господаримо сви. Тешко
кући без домаћина и земљи гдје је свак кнез.“
 
 
II
ИСПРОС
 
На преустаке Никоља дне пратио је Стеван
старицу тетку, очину сестру, која се с пића враћала
из рода у дом, носећи колаче хљеба шеничнога
унуцима, заовичнама и дјеверичићима. „Што си,
синко, сјетан?“, упита тетка братанића, подижући
натегом главу и густе обрве.
А Стеван: „Наумио сам ходити у свијет, омрзла
ми је кутња радња као да је крвничка.“
„Није, ни дао Бог, но ти памет просвијетлио!“,
настави тетка дохватив братанића у мишку десне
руке. „Шалиш ли се збиља? Ти си, знаш самац без
браће на доста иметка док усхоће Бог. Гдје би, синко,
кућу затворио и на она два гроба оставио твоју
муку? Ако ти је на ум пало да се жениш и кућиш, са
срећом, има у нашему селу цура на избор и по роду,
и по дјелу, и по дивоти. Тек се заручиш, омилиће ти
напријечац радња и корист. Но се прекрсти и прођи
свијета; свијет је за скитаче, пробигоре и безнишњаке
у којима није ни куће ни напретка.“ Стеван надостави
гледајући у црну земљу. „Ја се нећу женити гдје ми
се не свиђа, а гдје ми се љуби, ту нешто запиње. Ја
бих на примјер радо узео кћер Вука Мркоњића из
Шестана. Био сам јој ономадне на угледе. Ту ми се
прекиде пупак, но знам лијепо да ће ми отац и ујак
бранити, па ми је најљепше ходити у свијет, о мањем
злу, да је заборавим.“
 
„Немој, синко, једити оца. Бога под Богом, ни
дичног ујака, који те љуби као рођена сина, но се жени
у своме јату као остала паштровска момчад. То су нама
стари утврдили, пак је грехота и срамота кршити и
поколебавати зборске одлуке. Ако се почнемо сватити
свијетом, помијешаћемо крв, скршити старинску
лозу, унијети кукољ у шеницу, испрекидати жице
које нас вежу са старином. Данас се, виђи! пород
умеће у танку крв, као да свака одива донесе сина
из рода под опредљачом. Сој и чојство, све нам ће
се преокренути, доћи ћемо до изрода. Ако ти данас
узе цуру туђицу, догодине ће их се у нас педесет
удомити, а наше сестре и кћери сиједе плести.“
Стеван умукне неколико тренутака, пак опет
настави: „Вук је јунак и поштен човјек, ако је и
рибар; па се ја нећу с њим вјенчати но с Ружом,
која је стасом и образом љепша од свакоје коју сам
до јутрос гледао.“ Кад ове посљедње ријечи изусти,
постиђе се, па назвав тетки добру ноћ, оде.
Баба Јела приспије дома у први мрак, мисаона
и печална. Дочекују је дјеца на пријелазу да им
колаче подијели, па се једно радује што га је виши
допао, друго се жали о кривоме дијелу, треће га
граби слабијему које плаче, а баба Јела ово кроти,
оно кара, трећему пријети, а најмлађе у наручје
узме, док их о диоби помири и утишма. Сутрадан
пошаље момка рано к невјести Катни поруком да
дође у Дуљево на летургију. Кад се двије старице
састану код самостана, посиједају око гробља, и
приповиједа Јела Катни све што је чула од братанића
ње сина, и закуне је Ђурђем да му не разбија. Исту
вече на огњишту искаже Катна мужу све што јој је
заова казала. Не да Ђурађ ни окусити: „Глобиће ме с
разлогом Паштровићи и клети дјевојачке мајке што
сломих обичај, и што им позатворих кћери у кућама.
Куми га млијеком и нашим сузама, Катно, да нас не
осрамоти, да не навуче на дом опће проклетство.
Којијем ћемо образом изаћи пред пук? Што ће му
рећи ујак, твој брат, који је опћини глава? Наше се
племе бројило до данас у првијема, били смо вазда
чувари обичаја и братске дике, а сада да ја први
погазим народни завјет! Ах, што ме прије смрт не
уграби, но остах на изрода.“
 
Кад било ујутро, урани Катна и оде с оне стопе
у брата.
 
Живио Стеван Штиљановић у селу Бечићима,
питомој и здравој жупи, при мору, според отока
Светога Николе. Бијаше Паштровићима кнез и
најбогатији мјештанин. Остао удовцем без порода у
најљепшем цвијету своје младости, није се био јошт
оженио другом, но својијем многијем приходом
помагао сиромашад и задужбине градио, као
манастир Прасквицу и Светога Николу врх Бечића.
Прикладан стасом, јунак срцем, кротак, побожан,
мудар и разборит, никога није мрзио ни презирао
осим лукаве млетачке владе, и у својој самоћи уздисао
за изгубљеном слободом своје отаџбине; али се је
устезао од сваког јавног прегона и преврата, а своје
земљаке тјешио савјетом и примјером. Млечић га
је трпио за невољу, прежећи га и пазећи му сваку
ријеч, сваку стопу, да би га како уловио и смакао.
Кад угледа сестру на уранку, зачуди се и побоји да
му се није зету како зло случило. Катна приступи и
пољуби му руку, а он њој чело. Поче Катна издалека
повиједати како је над варицама видјела да ће јој
се дом угасити и ископати до девете стијене, па све
надаље док дође казивањем на синовљу женидбу.
Кнез се сјети посла, пак из велике доброте не хтје
сестри нажао рећи, већ је свјетова да сина вјери,
а да ће он то пред пуком оправдати. „То је судба“,
рече он „којој се човјек не може отети, а обичај није
закон. Вријеме је да се једном отресемо старинског
саможивства и да уђемо у ширје јато. Да се нијесмо
лучили, од свакога поносили, и осамили као спуж
у својој кори, не би нас туђин притискивао и давио.
Него поздрави ми старца зета и реци му нека да
сину благослов, и да вам то весеље буде у добар час.“
По обједу врати се Катна кући весела и донесе
мужу и сину добре гласове. Ђурађ подигне рамена
до ушију и умукне. На Шћепандан крену просиоци
к Шестанима, два прва братучеда Стеванова, један
по оцу а други по мајци.
 
Ријетко је маћуха добра пасторки кад има код
себе кћер од свог срца, али је Марија Вукова била
сваку другу злоћом надмашила. Донијела мужу у
прћију одраслу кћер Руму од првог мужа, јадну је
Ружу презирала и мучила, гладињом и босотињом
морила и сваки дан на најтежије радње слала да се
ломи и дави под бременом и муком; а Руму гојила
и његовала као цвијет у перивоју. Све што се прича
о Пепељуги и Златуници, све се то, и много горега, у
кући Мркоњића данимице догађало. Руму је мајка
одијевала као да је кнежева кћи, излагала је момцима
на угледе, на посјела, на светковања, на пирове, у
хора и у кола, би ли кога намамила да кћер уда.
Није Руме ништа радила осим што је везак везла и
у сунчаноме заходу пљела у врту дивљу траву, или
на љубицу вабила челе кад се роје.
 
Но је Ружа љепше изгледала у свом неопточеном
и неурешеном корету, него ли Руме у свиленој долами!
Хитра, весела, отворита, није на њу нико могао
познати колико је суза у непреспатијем ноћима код
ватре лила, или у шуми дрва сјекући. Руме је била
трома, смушена, а красте јој лице намрштиле јошт
у дјетинству.
 
Једно вече, баш на Божидан, види Марија Ружу
гдје је развила вијенац и стала плести црне косе: „А
гдје се спремаш вечерас на игру, ето се плетеш као
да ће те свати водити?! Откуда ти чешаљ и сапун?
С ким си главила састанак?“ Ружа се зарумени и
смути, па тихо и покорно одговори: „Рекао ми је тата
да ћу с њим на посијед у сусједа Рашка, па не могу
тамо неумивена и расплетена. Чешаљ ми је донио
отац јесенас из Скадра, а калупац сапуна даровала
тетка, кад је јошт о свецу долазила.“ На то маћуха
срдито: „А што си за плетенице задјела црвени опток,
као да си ти од удаје, а нећеш никад зелена вијенца
ставити на твоју главу. Мичи опток с главе да ти се
село не руга. Шта ти хоће косе до кољена, што их не
поткинеш или ликом не вежеш, но тај пуст по три
уре чешљаш?“ Пак јој силимице искубе опток и уза њ
ишчупа бич власи, а затвори скрињу да јој не да узети
цревље, убрус и корет. Ружа пође онако расплетена
код ватре, па се ту скамени. У то дође Вуко и викне
јој да иду на посијело. Рече Ружа: „Не могу, јер ме
је глава забољела да пукне, но хајде ти, тајко, да се
мало одмориш и разабереш, а ја ћу поћи лећи.“ А
Марија брже боље: „Не хоће да иде од љености, да се
не умије и не заглади. Залуду мећеш јежа у свилу,
он неће но у драчама гдје му је мјесто. Гдје се таква
роди, боље да се просједе кућа до темеља. Но хајдемо
ми, а она нека кука на пепељаку као је навикла.“
Руме одјевена као невјеста, а по за њом отац и
мати изађу из куће и притворе врата. Ружа оста сама
на пријекладу, и стаде тужити брата и нарицати му: 

„Кад сусретеш мајку нашу,
мој Милане,
У те рајске перивоје,
ох анђеле!
Прекори ми родитеља,
дико рода,
Коме ме је преручила,
Бог јој прости!
Што се није наврнула,
кам да ми је!
У толико дуго вријеме,
злом ми прође!
У походе кћери својој
јединици;
Да погледа је л’ узрасла,
гром ме убиј!
Какво рухо тајку дере
злопатница,
Какви измет кући чини
робињица;
Којој данак не освиће,
јадна друго,
Ни сунчани зраци тому,
црна ноћи,
Што их сузам не дочека,
искапале (очи),
Да прекори мужа свога,
јадан тајко!
Рашта узе удовицу,
љута змијо!
Те угаси сој и пријекло,
леле брате.
Сад ти сестра безбратица,
моја ружо!
На врснике твоје гледа,
ослијепљела.
Како си јој подрастао,
љута рано!
На пепелу смрзнутоме,
куку мајко!
Расплетена, порушена,
зло је нађе,
Са рукама прекрштеним,
кукавица,
Обидује, натукује,
ој жалости!
Како ће ти коло водит
коловођо,
Кад јој свати неву воде,
куку брате;
Но се вара једна мома,
прекукала,
Залудњом се пита надом,
леле брате!
Те се пјесме преокрећу,
несретњици,
У плач горки, непрестани,
празно мени!
Јер сам чула, зло ме чуло,
безбратицу!
Да кад сестра брата тужи
јединога,
Обустану хладне воде,
ој жалости!
А увехне зелен борје,
бор од брата!
И умукне жубер птичји,
умукнула!
Ал’ се уздам, тужна мома,
даруј, Боже!
Да ћемо се састанути,
гдје си смрти?!
И о бољем разговорит,
кам да ми је!
А и тајку јарам смаћи,
јадни Вуче!
Озлијеђелу срцу тужну
ој до Бога!
Усути му кап мелема,
благо тајко!
Тужној сестри то је нада,
очајах се!
Коју гоји несретњица,
празна надо!
Усред пакла најгорега,
Боже, гдје си?
Од сабаја јутрњега,
зло ми јутро!
До захода сунчанога,
сунце брате!“
 
Сутрадан око подне приспију просиоци у Вука
Мркоњића. Вук се зачуди кад их угледа гдје се с
Пошто се малко одморе и кажу који су и откуда,
почне први просиоц: „Домаћине! Послао нас Ђурађ
Калођурђевић да му испросимо невјесту, твоју кћер,
за његовијем сином. Поклисару се главане сијече, ми
смо умолници. Испросимо ли, главићемо вјеридбу и
кад да је претенујемо. Не испросимо ли, пријатељи
као досад.“
 
„Ово ми је баш ненадна“, рече Вукац па дозове
жену да их понуди пићем. Приступи Марија с ракијом
лозовом и са сухијем воћем.
 
„Нећемо пити ракије“, рече најстарији просиоц,
„док не потврдимо дјевојчин испрос. У нас је такви
обичај. Не попијемо ли ракију, као да нијесмо ни
долазили.“
 
„Ја сам се смео и забунио“, рече Вук. „Ја сам на
кћер сиротну и на сиротну пасторку, не знам коју
просите? Знам да се ви Паштровићи жените међу се,
па се бојим какве неприлике, јер, ако сам и сиромах,
не бих рад срамоте.“
 
Најстарији просилац загледа Марију у очи, а она
се сјети да не хоће пред њом да говоре, па положив
на столу ракију и сухо воће, изађе.
 
„Истина је жива“, рече просиоц, „да је у нас навада
да се женимо у домаћијем племенима, али то није
суд притврдио, па је свакако наш посао а не твој,
нека те зато не боли глава! Што нас пак припитујеш
о дјевојци, ја сам ти чисто и бистро просио кћер а
не пасторку.“
 
А Вукац: „Ја се вазда бојим срамоте. Братства
није, заплећа није, а одсвукуд на похарици. Но ви
знате боље ваше обичаје него ли ја, и што вам је
слободно од братске. Ето ви Ружа са срећом; давам
је с благословом јутрос и за довијека Стевану Ђурову
од прве. Ја имам у приморју доста пријатеља, али
је Ђурађ одвојио. Истина, да јутрос дијелим срце,
да ми је тај добросретњи зет подалеко, да немам по
кому слати прћију и повојице, али што ћу сад? Ко би
Ђурђу одрекао кћер? Ко би се понио? Ко би Стевана
одбио, онаквога сивога сокола!“
 
У том приступи Руме, одјевена у свили, наточи
купе и подијели ракију. Просиоц дохвати купу и
наздрави: „Овај испрос у велики и честити добар
час. Што ми језиковали, то се весело свршило и
здружило. Од овијех младенаца што заручисмо дај,
Боже, лијеп пород, девет синовакао девет Југовића,
а десету кћер за милост.“
 
Као што је обичај, допрати домаћин просиоце
до раскрснице, ту појашу и, назвав Вуку добру ноћ,
заиграју коње.
 
Тек се Вук поврати дома, сретне га жена на кутњем
прагу, пак јетка и смућена стаде да га кори што даде
кћер за Паштровићем. „Ја сам је“, рече „обећала Раду
ковачу у Надлугу, кад сам у род у првиче ходила, сад
је ти превјери за другијем да се брука бије“.
 
Вук се забуни: „А буд ли ти моју кћер обећа без
очина благослова, што ми барем не каза? А сад шта да
радим? ријеч изушћена. Теби је лако Радом, но није
мени Стеваном. Ово је кућић и господичић, а Раде
је је ђупак и од Цигана, који су дошли са Србима на
ову земљу да им кују и калајишу, а не да се с њима
свате и другују. Боље би ми било паски погинути
него дати дјевојку котлару, најгорему соју људскоме,
пак би свак рекао: црн му образ био гдје тисну оно
сироче без мајке, као да је без оца.“
 
„Није то тако“, поврати Марија. „Ковач је поштени
занат, да њега није, не би се свијет хљебом хранио.
Раде је кмет великога бана и гавана, добростојник,
радишан, провртан и виђен. Свако га данас почитује
и у кућу прима. Но без какве бруке хитај сутра у
Паштровиће и кажи све то Ђурђу Калођурђевићу. Вас
се два старца погодите као браћа, нека Стеван узме
Руму, а Радо Ружу. Реци му оно што је истина: ако
је и Ружа моја кћи, а Руме туђа, ја се с тобом нећу
гријешити на со и хљеб, но ћу ти право казати да за
твоју кућу није. Овако ћеш га довести да промијени
дјевојку, а реци зету да је Руме љепша и мудрија. Ту
ти није никакве срамоте, јер ти је кћер остала без
матере у повојама, па је није имао ко његовати и
учити.“
 
„Ја сам их залуду припитивао коју просе, а они
рекоше открито моју кћер а не твоју“, одговори добри
Вук. „Да су хтјели Руму, ти си је послала да ракију
дијели, па се на њу није нико обазрио. Ти ћеш ме,
Маријо, навести на чудо, завадити приморцима и
запалити ватру, но те кумим да мирујеш, а тако ми
Васиљева дне који се примиче, ја не раздвајам те
двије цуре, но су ми обије једнако миле. Дај Раду
кћер; ако ли нећеш, дочекаћеш другога зета. Све што
погача више чека, бољему се госту нада.“
„Није Руме за Рада, нити је навикла да мјеховима
дима“, поврне Марија. „Ако је и без оца, има матер
која за њу бди. Догоди ли се зло, ти си га зготовио.
Бјаше се са мном договорити хоћеш ли је дати, па ти
хћах казати да је обећана. Није шала Радом ратовати!
А Стеван кад види каква ти је кћи, прекинуће пас,
пак ће ти распуштеницом доћи на огњиште без паре
постојбине. Ко што дјеље пред њим пада!“
У тому разговору полијегају и заспу јетки и
зломисаони.
 
Кад ујутру, опреми Марија Раду момка да се
састану у Бар на пазару, да притврде вјеридбу Ружину.
На састанку каже Марија Раду све редом и научи
га да уграби Ружу с пута или с воде, а да ће му је
она навести.
 
„Нећу“, рече Радо, „ни дао Бог, за жену дати главе.
И кад бих пренио дјевојку тако далеко без опријеке,
не би ми било већ стојбине у Паштровићима. Но ћу
ја поћи сутра у господара и све му право повиједати,
па ће ме он научити шта да радим. Он зна да сам ја
главио с тобом Ружу, он је видио цуру о Тројичину
дне на Румији врх Бара у колу, и рек би да му је мила,
јер ме вазда припитује кад ћу је водити, и обећава
да ће послати најбољега момка да ми мјести њега
кумује при вјенчању.“
 
Марија додаде: „Реци му да си ти његов дјетић,
а Ружа његово чељаде, па да се годи њему срамота,
ако ти ко жену уграби. Ја сам чула да је нека пизма
међу господаром и кнезом паштровскијем, а Стеван
је кнежев сестрић, па му не заборави уђест у ухо да
је то кнежево масло, и да он све ради на његов пркос.
Тако ћеш га боље натећи да се заузме за ови посао.
Боље да си мртав но срамотан!“
 
„И ја сам чуо да су се загризли кнез и господар
па мудро говориш, Маро“, рече Радо, „да је најбоља
у тој ватри пухати док се распали, па ће тад горети
сама“.
 
Ту се руче и раставе.
 
 
III
МЕДИНИ И БУБИЋИ
 
Има једна српска породица, која је цвијетала
три вијека и рађала одличнијех мужева, о којој се
мало зна изван роднога мјеста, јер се је омакла
повјесничарима и годописцима, као многе друге
што су се с временом истрачиле или туђинство
приљубиле.
 
Звала се Медин, по свој прилици стога што јој се
најпрви дошљак звао Медо. Неки кажу да је старином
из Медуна, али то није никако доказано. Од ове лозе
живио је у Млецима године 1848. Датајко Медин, и
био присједа градског збора, па кажу да се и данас
помиче који остатак тамо гдје су ту породицу записали
у златној књизи још 28. рујна 1791. под број 584.
Многе се придошлице земаном припишу тој
породици, многе се друге помијешају у ратна и мутна
доба, да се данас не да разазнати је ли збиља у њој
који прави потомак старинскога порекла.
Како је да је, чита се у некој старој листини да
Балша Зећанин даде у прћију својој унуци Анђелији,
кћери Стражимировој, кад се заручи с Дамианом
Медином, сином Меда Радославова, земљу Брестовик,
да му они људи служе и данак давају и да су му
подложни кнежеви кмески Ластве и Надлуга „и ко
би се противио иза моје смрти овој повластици и
уговору, био син или други господар, да је проклет
од Бога, од свега кола небескога, и од мене“. Ова је
листина дана у Бару 10. ожујка 1361. и потписали је
свједоци Иваниш, Задранин, и Милош, Скадранин,
а притврдио и печатао Никола Вујошевић, тајник
господарев, по наредби Балшиној.
 
Датајко Дамианов (Медов) био је код Душана
протовестијар и како се чита у једној другој листини,
у којој су нацртани главни часи Душанова царевања,
изданој у Призрен 17. просинца 1355, на годину
прије његове напрасне смрти, потписаној од Јована
Бобалића, ћесара и великог биљежника, и Смиља
дворјанина, тајника и насљедника гацке бановине,
Душан дарује Датајку Медину, кад се овај стани на
обали Јадранског Мора близу града Бара, села Грађане,
Утерг, поље под Сеоца (у Црмници), град зетски
са земљиштем (Жабљак?), са кућама и чељадима,
заповједавши бану зетскоме да нареди онијема
људима да му давају данке и порезе као господару
земље. Сувише дарује му кнежевину ластовску у
Паштровићима с градом Јањојевцем при мору и земље
Брестовик с кућама Мартиновића, Доброславића,
Руцовића и Челентовића, које ће му служити до
посљетка. Јошт му дарује села Туђемиле, Шестане,
Шаљево (?) и Поде, данас турска врх Бара, и као кнезу
и бану даде му власт да им суди у животе и у добра,
а да он од никога не зависи потле од њега и од цара.
За вријеме наше повијести, сједио је на тој проњи
Гашпар Медин и живио у Ластви, у граду сазидану
на станцу камену, којега море одасвуд плаче, а виде
му се и сад испукле зидине.
 
Овај Гашпар имао је у потоња времена два
гласовита унука, Миховила и Гашпара. Први је војевао
под царем Максом, као што гласи повеља царска,
издана у Бечу 25. ожујка 1576, којом је био признат
као унгарски племић, а други је одбио турску војску
са црногорскијех врата града Котора, као што гласи
листина которскога провидника Ивана Лоредана.
Раде Ковач приступи к своме господару , пољуби
му скуте и руке, па поче да му се жали, како га научи
Марија, да му је вјереницу преграбио сестрић кнеза
паштровскога. „А ово ме обешчасти, јер сам ја твој
чоек, и да теби на жао учини. Да сам слободан, ја
бих то брзо отрсио или погинуо, но сам ја роб, па на
робље сватко има власт као на куповно месо.“
„Не лај!“, викне Гашпар, „већ ми то искажи редом
и без брке“.
 
Раде каза све подробно и на размјерке. Гашпар
дохвати перо од гуске и запише у некој уској а
дугачкој књизи она биједна имена. Отвори другу
велику и стару књижурину, објеси наочаре о нос,
подвије им запонце под власуљом, преврће лист
по лист, лиже прсте да перо од пера раздвоји, никад
наћи! Напокон нађе злокобну ставку и чита: „Ако
би који властелин уграбио чељаде господарево, да
плати десет перпера глобе. Ако би то који пучанин
урадио, да му се уреже десно ухо. Ако би ко од пука
уграбио властеоско лице, да му се очи избоду; ако
ли пучанин уграби властелину живинче, да плати
десет перпера глобе. Чу ли?“
„Чух, ухо!“, рече Радо.
„Десно“, додаде Медин.
„Десно“, поговори Радо и придаде: „Али ко?“
„Суд“, викне Медин.
„То је као она о мишима“, поврне Радо.
„Која о мишима, зла ти срећа? “, скочи Медин.
„Она кад су се купили и договарали да мачки
објесе о врат звонце да је чују издалека. Но се не
нађе миша да се примакне врату мачкину, па збор
мишији пође у ништа“, рече Радо као са шале.
„Мичи се, хало и никове! Ти да се закоником и
властелом ругаш? Ја ћу за то мислити, ја ћу казати
кнезу паштровскоме јесам ли миш, или мачак, и... и...
а ти стисни и мучи да не погинеш.“ И ово говорећи
Гашпар истисне Рада из собе, а притвори махом врата.
Уждио југ да се морем није могло, а сухом било
је тешко и стравично. Узме Гашпар лађу на четири
весла, су четири јака и вјешта восца, и крене пут
Будве. За длаку га не прождрије море сампетога, јер
се мала и откривена лађа љуљала по валовима као
кора од ораха, час више час ниже запјенушенијех и
набрекнутијех таласа, да је Гашпару дотужило, тер
узе паљ да испод поднице црепа море, што је силни
вјетар с крме улијевао.
 
Мокар и озебао доприје Гашпар у црни мрак код
побратима свога Петра Бубића, млетачког пуковника
без пуковније.
 
И овдје нам треба малко уминути главну повијест.
Бубића се племство зачело год. 1412. под Ђурђем
Бранковићем, како свједочи деспотова повеља,
издана исте године у тврђави Свете Госпође у Будви,
а притврдило године 1421. кад је Бубић предао тај
град Млечићима. Ова је породица добила од Млетака
сјајне и широке повластице са својим оглашенијем
јунаштвом под Кандијом и на Лепанту. Цвјетала је
и краљевала у Будви четири вијека, а ископала се
год 1813. Овај Петар Бубић, о кому пишем, имао је
у Млетке млађега брата Марка, који је уживао код
оне госпоштине велики уплив, и могао чоека дићи
с вјешала.
 
Гашпар Медин пожали се Бубићу како га кнез
паштровски јаше: „Наговара ми“, рече „кметове да
ми се одмећу, и већ је многе премамио и на своју
руку обратио ласкањем и обећањем. Оне што му за
потребе нијесу учи и подбада да ми не давају и не
служе. Најпослије уграби мојему чоеку у Шестанима
заручницу, гдје тобож ја господарим и судим. Но
што му ја могу, кад му не може влада? Зна се чисто
да је кнез паштровски открито ходио доста пута у
Жабљак на договоре Стеваном Црнојевићем, и њему
на покајање пошао су триста Паштровића, а тијело му
пратио до отока Кома гдје му је гробље. По Стевановој
смрти дописивао се и састајао са његовим сином
Иванбегом, а листове носио и доносио тај му сестрић,
што га жени у Шестанима, да ту нађе уздана пријатеља
гдје би му књигоноша коначио у честијем путовима.
Свако зна, осим ћоре владе, за те њихове договоре
и како раде примити градове приморске Будву, Бар,
Драч и Улцињ, и на сва уста повиједају народу да
је дужде Франо Фошкари преварио Балшу да му те
градове прода, али да Балша није их могао продати
без Стевана Лазаревића. Но за Бога, побратиме, сад
или икад помози! Ако ли се мртва влада млетачка
не обрати и нас властелу не обрани од овијех Срба,
идем у Турчина да љубим паши папучу. Рука мије
руку, а образ обије!“
 
„Немој тако, побратиме“, одговори Петар, „и мени
је дотужио тај охоли кнез. Игра коња пред Будву,
окумио се и стекао уздане пријатеље у граду; прима
благо од Срба и Дубровчана, носи одоре као цар, а
ја му се с пута уклањам као да сам му субаша. Ево
залуду три пута да пишем брату, а шест да говорим
провидуру. Нешто су господа у Млецима клонула,
откад изгубише Негропонт свака им се несрећа
догађа, препали се од Турчина да нијесу живи. Но
ћу опет писати брату крвавијем мастилом и рећи
му открито да нам није већ овдје стојбине, ако тому
чоеку главе не дођу.“
 
Ту обојица нашарају лист лажима и потворама,
а опреме га по некој галији, што се у луци мијењала.
Не прође дуго вријеме док дође на которскога
провидника тајна наредба од десетиње да ради
свакако отровати кнеза паштровскога, а сестрића
му на галију приковати.
 
Провидник није ништа радио без вјерне властеле
који су му вазда при руци бивали. Договори се
с Бубићем како ће то издајничко дјело без своје
опасности свршити.
 
Случи се у то доба године да се заваде око граница
кнежеви грбаљски Лазаревић и Бојковић. Скоче Бубић
и Штиљановић да им не даду да се побију. У мало
дана њих два у Котору сравне спор, а оставе кнежеве
на миру. Кад било при растанку, пођу њих сва четири
кнеза у провидника да га поздраве. Лукави Млечић
заведе говор о турскому рату на Негропонту и како
је издао млетачко војништво неки војвода Канале,
али да се опет надају освојити оно важно мјесто или
силом, или нагодбом. У то приступи једна момица
наточенијем пивом за све пет. Правда божја помете
слушкињу! Бубића допане отровна чаша, узме је и до
капи испије, као да боље принуди и Штиљановића
да и он безобзирнице његову допије. Појашу коње и
допрате Бубића до испод Спилица пред Будву. Бубић
сврати дома, кнежеви се грбаљски поврате кући, а
Штиљановић настави пут к Бечићима.
Исте ноћи умре под тешкијем мукама Петар
Бубић, млад и зелен. Остане му син од по године у
колијевци, којег сенат млетачки прогласи пуковником,
или што га је гризла свијест да му је оца нехотице
уморио, или на стричевој молби. Провидник се
раскаје и полуди.
 
Кад Штиљановић допре кући, чује лелек. Пита:
„Што би?“ Док му кажу како су долазили дуждеви
људи и пријеварно премамили сестрића му да пође
с њима на галију „Бастарду“, као да ће војсци месо
погађати; кад дође на галију, укују га и зајме пут
Млетака.
 
Ово се све догодило у једном једином дану, није
зло злу одушка дало.
 
Не питај како се кнез смутио, ни које су му се
мисли по глави виле. Чекати нож за врат, или дизати
из Паштровића! Што је гођ мислио, на ту је смислио,
и чисто хћаше с оне стопе селити да му није било
жао оставити недужна сестрића сужњијем. Не знајућ
докле су сплетке и потворе досегле, надао се и себе
варао да ће га сужањства избавити молбом и митом.
Још му је селидбу пријечила љута глад што је народ
морила. Недаћа и скупоћа осиромаше пук и оставе
га без хљеба. Проспе кнез благо у новцу и у житу,
довезне из Пуље пуних бродова ржи и јечма, разда
сиромасима у милостињу, а живљијема на вересију
без добити, и сав дан је дијелио убогима жито, нити
би ручао ни обједовао док не би свако чељаде добило
опредијељену мјеру. Своје мучне млине уз Бечићку
ријеку раствори свијету да меље без ујма, а кад би
га сестра прекорила да се не обраћа на сужњега
сестрића, кротко јој одговараше: „Секо моја, твој син
има сваки дан по трипут хљеба, ако је и крвничко,
но ови несрећници погибоше од глади.“
 
Овакво несретње стање трајало је до нове жетве. Пук
ослабио и ојадио, ждерући луду и неосмочану дивљу
траву, остаде без ништа. Сребрно оружје, покућанство,
женски уреси и злато, све је лежало на гомилама код
каматника и претргарица. Дојиље, с глади обезмлијечене,
носиле би пород у повојама, младе и тужне. да им га
по градовима госпође за душу припитају.
 
Кад чу Марко Бубић у Млецима пријеку смрт
свога брата Петра, дотрчи дома да види синовца и
добра. Проспу властела глас да су Которани отровали
Бубића из зависти, пак му крв личали на Петра и на
Павла, тек да уклоне са себе сумњу. Но ипак било
је људи који се нијесу пуштавали заводити, пак је
истина, ако и споро, начисто остала.
 
Једно јутро ненадно дође Марку Бубићу у походе
кнез паштровски. Научио Марко у Млецима да навија
лицем не по срцу но по памети, дочека лијепо кнеза
и жалоснијем гласом а тужнијем срцем оплаче брата:
жалећи да земља остаје без људи племића и јунака.
„Говорио сам му, а и често писао, да иде у Италију
да се лијечи, јер се одавна жаљаше да га нешто у
ожичици мучи; а један ваљан лијечник има већ три
године да му је претказао да ће умријети напрасно.“
Кад се Марко разабра и поче да мијења разговоре,
Стефан стаде да му повиједа како му суд зароби
недужна сестрића и помоли га да му га ради оправдати
и искупити.
 
„То је прва што чујем“, рече Марко као зачуђен.
„Ја се дома мало намијерам, па ми је свашто ново. Да
сам прије умро не хћах ни те чути. Данас је, кнеже,
у Млецима, да те Бог учува, стега и страха што још
није никад таквијех било. Све се једно боји другога,
изневјерио се свијет, пропала зајимна узданица.
Поставили суд од тројице, пак два од њих кад се сложе
могу онога трећега објесити без исповијести, или га
у поноћи утопити да му се не зна крвника. Кажем
ти као на духовну, а знам да ме нећеш пронијети,
да сам једва чекао да се извучем из онога пакла. Но,
додуше, није толико крив суд колико су људи. Да су
људи добри, не би суда ни требало! Бог сами зна ко
ти је тога сестрића облагао и упропастио! Може бит
да страда у туђе име, као што ми је једном страдао
тако покојни отац, анђо му душом! Слала га тројица
у Дубровник, па га догодине десетиња затворе под
оловнице. Што ће он? Проси сваки трећи дан да му
дође духовник да га исповиједа као да ће мријети.
Кад дођи поп, нема друге исповијести но што тражи
да му кажу рад шта је под затвором. Поп испуња
сваком ту жељу. Додија се десетињи, те га након
године призову преда се и кажу му чему чама под
оловницама. Он се стаде крстити и да не нађе писмо
тројице, који су га слали у Дубровник да увађа ону
господу, не хћаше никад кости из тамнице изнијети.
Овако ти је, може бит, и са сестрићем.“
 
Кнез препоручи му наново и обећа Марку кумство.
Бубић га дохвати за десну руку, и кунећи се животом
свога синовца, обећа да ће одма писати пријатељима
у Млетке да раде на сваки начин избавити Стевана
тамнице. „Ја се надам“, закључи Марко „да ће ми
још бесједа ваљати код госпоштине, за коју је моја
кућа доста крви просула и мука пренијела. Та твој
сестрић није можда угазио у дубоко, но зар страда
у туђе име, или за туђе масло.“
 
„Све се бојим да је погинуо с вјеридбе“, настави
кнез при поласку. „Пође му свијест за једном дјевојком
у Шестанима, па чух да је ту дјевојку била маћуха
обећала, иза жива оца, некаку ковачу, који је Мединово
чељаде. Не бих рад да га је топ с те стране убио.“
„Прођи се, кнеже, шале!“, додаде Бубић. „За такве
ситнарије не кују се људи по галија.“
 
„Али Бог зна“, поврне кнез, „како су то злотвори
нашарали, направили од мухе коњче!“
„Ја ти се кунем да не знам ништа, а да ћу се
заузети као да је мој сестрић“, закључи Марко, као
да једва чека да се разговор прекине.
„Прво ти кумство од моје куће, ради да ми га
избавиш, јер сам му на чудо од матере; а опет не
бих рад да што с мене страда“, додаде жалосно кнез.
„Ја мним да би било право да влада погледа на
тебе, јер ти је сестрић, пак и да је што погријешио у
лудости и незнању, да га помилује због ујака. Вјеруј“,
викне Марко, „да ћу настојати, и какав будем човјек
тако ћу и учинити“. Ту се руче и пријатељскијем
ријечима раставе. Тек кнез изађе из собе, а Марко
остане сам, почне да говори сам собом: „Једва чеках
да ми се макне с крај очију, чињаше ми се ступац
крви. Док ти ослободим сестрића, нећу ни јести ни
спати, док те код њега спутана не видим, онда ћу
ране лијечити и брата прегорети. Крвниче! како си
се усудио доћ ми у кућу да ми позлиједиш тешки
бол? Чудим се како сам могао претрпјети, како ми
није срце прекипјело кад сам га видио пред очима.
Имам пријатеља у сенату, имам га код десетиње и
код тројице; ако ми сад не помогну светит брата,
неће већ од моје куће никад ни службе ни послуха
госпоштина имати. Како ко теби, тако ти њему.“
 
IV
СКАДАР
 
Град Скадар лежи на високу брду, гдје се језеро
у Бојану слијева. С истока кваси га Дрин, са запада
широко и рибљиво језеро, а брежуљци, посађени лозом
и маслином, ките га наоколо све до пространа луга.
Ријека Бојана тече до мора лижући шумом обујена
брда. Градили га земаном браћа Мрњачевићи, а
продали дужду браћа Балшићи, пете године по Косову,
па се залуду прегонили да га Млечићу преотму Балша
трећи, Ђурађ Бранковић и Високи Стеван.
 
Но докле Турци поврате Млечићу Негропонт,
Мехмед други пошаље Сулејман-пашу су десет хиљада
што јаничара што оклопника да освоји Скадар на
Бојани, којег је стражио малом силом Антун Лоредан,
док му приспије првог липња 1474. војвода Болду с
галијама, које су се онда враћале из Мисира. Домало
дана допаде и војвода Петар Моћениго, и ова двојица
прекрију Бојану својим лађама. Но је било зло што
лађе нијесу могле приступити Скадру, јер је Бојана
плитка. Онда домишљати Млечићи пошаљу Људевика
Бемба к Иванбегу Црнојевићу, сину покојнога Стефана
да га како гођ склони на бој против опћег злотвора.
Но Бембо није знао језика ни како би до Иванбега
допро, камоли да га на рат покрене. Нагна га добра
срећа на неког галијаша, који му каза да на његовој
галији чами неки сужањ с овијех краја, који добро
познава путове и кнежеве околишне.
 
Тај сужњи био је наш Стеван. Зовне га Бембо
и даде му тврду вјеру да ће га ослободити, ако га
искрено послужи. Стевану сване. Укрцају се у један
велики чуњ и завезу уз воду. Чују путем од рибара
да Иванбег сједи на Врањини, оток на језеру, гдје се
искрцају и кнезу прикажу.
 
Иванбег спрва почне да се жали на Млетке:
„Преваристе Балшу да ви прода Скадар и четири
приморска градића за хиљаду дуката на годину, а
мој покојни отац не хђеде се пријети, но вам спрости
пријевару, а учини уговор на овому истому мјесту с
вашијем поклисаром Иваном Боланом (6. рујна 1456).
Сад ви мени сваки дан крњите границу и мамите
моје људе да ми се одмећу.“
 
Бембо стаде обећавати масне на празне, и обрече
дати Иванбегу оружја и новца, ако му помогне. Иван
се дуже отимао док се Стеван откри и рече: „И мој ће
ујак доћи с Паштровићима да одбије са Скадра Турке,
наше ће се војске смијешати и видати косовске ране.“
Ту углаве борбу док један тече, а уроче дан кад ће
Иванбег поћи по ратне справе да их пренесе с Бојане
на Вир. Иван угости млетачке људе и справи их веселе.
У повратку припита Бембо Стевана: мисли ли
збиља да ће му доћи ујак с приморцима дужду на
помоћ?
 
„Би чисто“, рече Стеван, „да мене види који сам
му мио као да ме је родио“.
 
„Ја бих те пустио“, поврати Бембо, „но ако ти
омаче, ја ћу изгубит господство и хљеб, а могло би
бит и главу“.
 
„Ево ти по сто пута непреломне божје вјере да
ћу прексутра вече бити на Бојани и донијети ујчев
глас“, викне Стеван, оставив весло. „Него ме искрцај
овдје под Сеоца, да ти доведем хиљаду момака, што
ће сваки прегнути да мре, као да ће се посветити.“
Бембо нареди восцима да се крају примакну к
десној обали, и да завезу струји у покос. Ту искрцају
Стевана, пошто га Бембо дарује су два дуката и
опомене о заданој вјери.
 
Двије су постопице уз рудине сеоске, једна води
к западу у Шестане, а друга на завоје и окуке пут
Паштровића. Ту се Стеван нађе на муци, хоће ли
прије к тазбини или к родбини. Висила вага равно.
Но кад му на ум пане задана вјера придаде ногама
пут Паштровића. Сунце у море, а он на кутњи праг.
Не питај, ако си рађао, каквијем га весељем дочекаше
оно двоје старости. Грле, љубе, припитују: куд? како?
зашто? докле? Но Стеван прекине су двије ријечи,
пак уморан легне и заспи. Пошто се сутрадан одмори
и руча, и пошто обесели родитеље да ће се брзо
повратити кући, честит и пун славе, прими благослов
и продуљи пут. У само подне дође у ујчевину. Кад
га кнез видје, помисли од прве да је бјегунац па
му се горе препаде: „Нијесам млетачки бјегунац“,
рече Стеван љубећи ујаку десну руку, „но умолник
на кнеза паштровскога да купи војску и да хита на
Скадар“. Ту ти сједне и приповиједа ујаку све редом.
Кнез се снеби. Иза подужег мучања прекинута
честим уздисајима, шетајући наглим корацима, поче
да говори: „Ти си јошт дијете, не познаваш млетачку
ћуд. И кад бих ја дигао на душу народ, који се још није
окријепио иза тешке гладиње, и кад бих оставио себе,
тебе и још пет стотина глава под Скадром, мислиш
ли ти да би нам Млечићи били харни? Да би им ми
омилили? Вараш се љуто! Док ослободе и награде,
чувај се да те усред побједе за леђима не стуку! Кад
би само за нас два мислили, ми би морали с ове
стопе селити, јер та бој, добили не добили, притећи
ће Српству окове. Но кад помислим, да, ако пане
Скадар, ево Турци прије године у Котор, боље јуначки
гинути преко границе, него дома гледати гдје Турци
млате топузом ту сиротињу, и гдје ове задужбине у
мунаре претварају. Јер чуј, ако Млечић сад изгуби
Скадар, а Иванбег Зету, неће вити барјака крилатијем
лавом с ону страну Неретве за овијех људи, ни остати
крста од три прста у овијем крајима. Но кад си дао
вјеру, не погази је. Хајде с Богом, била ти честита
добра срећа, ево и мене с Паштровићим на Скадар,
ако већ неће ниједан своје куће видјети. Бог зна нас
два се већ виђати, како ли! Каква нас гођ судбина
чека при растанку, држи овај мач вуковац паши
га и пази ко га је пасао. Доста се крви напојио, али
срамоте није никад дома донио! За крст части, под
којом гођ заставом војевао, чека те дуготрајна слава.
Све јунаштво Краљевића Марка не може му пред
свијетом опрати љагу што је био турска придворица.“
Стеван поспи два сата, па вечера и настави пут.
Прође планину, прегази опет они каменити пут. Вила
му се по памети успомена кад је ходио да купује рибу
свецу и кад се кући враћао. Која разлика! Сјећај се
кад што угодна обноћ снијеш, све се памећу обдан
повраћаш на милину коју си сањајућ осјећао; од
свега се помињеш, све нађеш у памети као уковано,
осим оне чаровне дивоте, коју је јавје и вријеме
потмастило. Дође пред кућу Мркоњића, кад ли је
пуста затворена. Не чује ни да пас лаје, ни да кокот
поје, а већ је тобож разданило. Пренеможе се, па
сједне под орах. Николико не прође, а ево Ружа с
воде вједром на глави. Угледа Стевана испод очију,
зарумени се, па поблиједи и попане је ледена пот.
 
„Је ли Вуко дома, о, дјевојко?“, рече Стеван.
„Даће Бог“, одврати Ружа, отварајући кутња врата
„него је синоћ пошао са селом на војску“.
„А гдје су ти остала кутња чељад?“, достави Стеван.
„У приморју; али им се надам који час“, одговори
Ружа, корачећи преко прага.
„А познаш ли ти мене, Ружо?“, дода Стеван. Ружа
умукне, уљегне у кућу, па сједне на горњи прозор,
тако како не би вјеренику ни леђа окренула, нити
га у очи гледала.
 
Видје Стеван да га Ружа лијепо познава, пак
стаде да говори: „Хћела је несрећа и моја и твоја да
панем, прав као анђио божји, у сужањство. Не знам
ни данас с чега, но се уздам брзо слободи и части.
Нијесам ти могао послати прсте, нити те огласито
вјерити. Идем на војну, пак Бог зна хоћемо ли се већ
гледати. Ево ти обиљеже с руке, што сам прексиноћ
узео матери из заклета од скриње. Знади да си моја
и да нас од смрти не може ништа раздвојити.“ Пошто
то изусти, скочи на ноге и баци у прозор прстен,
прођеден и омотан марамом.
 
Ружа се смути: „Не смијем ја примати обиљеже
мимо оца; но те заклињем да га узмеш, а ето Вуко
тамо под Скадром, па како вас два учините; немој
ме, жалосну, стидјети.“
 
„Збогом, дјевојко!“ викне Стеван. „Дођи при
Бојани да ми видаш ране или укопаш трупље. Сјети
се косовске дјевојке!“ Пак омаче као јелен низ ону
раван.
 
Ружа диже с пода мараму и прстен и сита се врх
њега исплака. Све мисли гдје ће с њима: у скрињи?
Преметати ће је маћуха! У тетке? Далеко је. Код
другарица? Нема вјерне. Пође под орах, опажа види
ли је ко, па у једну процијеп стабла уложи дар.
Није био Стеван николико одмакао, кад срете
Марију и Руму гдје се враћају кући. Назове му Марија
добар дан, па га меденијема ријечима заустави:
„А ми се били“, рече, „препали да си сужањ. Јеси
ли Ружу гледао?“
 
„Зато сам и долазио у Шестане, а она на мене
не хће ни да погледа, већ затвори врата и закле да
јој се мичем с напасти“, одговори Стеван.
„Но ћете бити јошт што пробесједили и претресли“,
достави Марија козијем веком, „није опет ни Ружа
тако дивља, иако није углађена приморкиња.“
„Нијесмо, свеца ми, ни жугнули, ни једно друго
у очи погледали“, поврати Стеван као једак на такво
неумјесно питање.
 
„А где ћеш сад?“, окрену вјешто Мара. „Што не
сврати да се малашно код нас одмориш?“
А Стеван: „Немам кад, хоће ми се да сам вечерас
на Бојани, или да дам главу.“
 
А Марија: „И Румин је очух пошао, како чух,
синоћ на војску, зато смо дома и похитале. Долазили
господареви улаци и вас дан с поклича кликовали:
ко је витез! А ти, збиља, гдје си ходио по овому
жаропеку? А ми се забринули, слушајући да си пао
у сужањство.“
 
„Да видим оне старости јесу ли још живе“, прекине
Стеван.
„А би ли код ујака, Стеване?“
„Бих трен.“
„Је ли добро кнез, хоће ли и он на војску?“
„Не знам ништа, но знам да је на муци; просуо
оно своје гладницима, па сад пуха у шакама.“
А Марија: „Ја не вјерујем да неће онакви лав на
Турчина...“, пак сједе као да чека дуги одговор. „Кажи
збиља што, да знам хоће ли ми бити Вук задружан.“
„Немам кад“, викне Стеван крочећи, „него збогом,
и Ружа ти на велики тешки Божи аманет!“ Кад ово
изрече, тркну као да намири омету.
 
Кад Марија доприје кући, стаде најприје да
припитује и искушује Ружу лијепим начином, тек
да јој извуче коју ријеч: што је Стеван долазио,
што је причао, гдје је ходио, шта ће радити и када
ће доћи. Ружа није знала да отповиједа на ова
питања, но каза право оно што је било, само за таји
да је дар примила. Кад видје Марија да јој лијепе
не помажу, удари у ружне: „О несрећо и срамото!
Добро се рекло: у сваки род по један рог. До данас
у Мркоњића кући није га било, а јутрос га припе
ти. Боље да сам удовала до гроба него ти дошла за
оца, да овој мојој несретњици утопим срећу. Ако ти
дође жив отац, хоћемо те изагнати; да сирово дрво
не изгори уза сухо.“
Ружа се скамени.
 
Стеван приспје на Бојану у праскозорје. Уљегне
пред Бемба, каже му све редом и добро га обесели. „Би
ли се ти поуздао поћи до Скадра и предати нашему
војводи једно писмо?“, рече му Бембо.
 
„Бих“, одговори Стеван, „по свој прилици биће ноћ
тамна, него ми омотај писмо у велико да га виде из
далека наше страже, да ме не убију у име Турчина.“
Писмо Бембово бијаше збиља дуго и широко.
Соколи Лоредана да се придржи, а ево му помоћ
одасвуд. Стотину лађа напунио и оружао Иванбег;
хиљаду момка води кнез паштровски; четири сто
Пуљеза води Малипиеро. Најпосље пише да је опремио
своје људе, преодјевене у фратарске аљине, да узбуне и
подигну Малисоре и горњу Арбанију за крст и слободу.
Стеван дохвати писмо, одвезе се до под град,
изађе на сухо и све пожапке прође турски око; кад
сине муња зазри пут, кад сијева пани потрбушке. Од
ломине до плотине, сване му пред самијем градом.
Викне стража с града: „Ко си?“
„Књигоноша“, рече Стеван. Бијаше већ разданило
кад га омотаном главом, да не види очима, изведу
пред Лоредана. Нађе војводу гдје тјеши и соколи
огладњело и ожедњело грађанство: Да још притрпе
осам дана, ако не би помоћи, да ће предати града на
погодбе. „Ако сте гладни, ево вам мојега меса; ако
сте жедни, ево вам моје крви“, викаше Скадранима
јуначки син Лоредан, а они заоре: „Живјели Млеци! “
Повиједа Трогиранин Ћипико, који је галијом у
тој рати заповиједао, да су многи у граду умрли од
жеђе, а и послије боја, кад се град ослободио турске
опсаде, многи умру напријечац, јер се лакомо напију
нездравом водом из језера да утуле давну жеђу.
Но би мало трајао први утисак Лореданових
ријечи, да не дође Бембово писмо. Премда је суд
смртно накаживао оне који би објавили службена
писма, Лоредан прочита грађанима и војсци Бембов
лист, и тако их охрабри, а надом припита.
На Огњеној Марији ударе Турци јуришем на град.
Имали Скадрани множ велику коша, оплетенијех
прућем а омазатијех пакљеницом, у којима зими сипљу
жито да га врх огња од влаге и црва учувају. Ове коше
пуне, удушене сумпором, паклом и кучинама, горуће
и вреле, оборе на стотине низ брдо на турску војску.
Преко тога литице, дрвље и камење ваљаху одозго низ
ону стрмен; топове набијаху грохотом, а просипаху
врелога уља, лоја и пакла с градскијех зидова, уз које
се бијесни јаничари натегом пењаху као уз нос.
Изгуби тај дан паша око пет хиљада људи, што
опечених, што смождених.
 
„Је ли допуштено говорити?“, рече Стеван Лоредану
слободно и смионо.
„Јест, синко, ако узумијеш“, одговори војевода.
„Ја велим да ме пустиш“, настави Стеван, „да
пођем код Бемба на Бојану да му кажем што је амо
било и да га посоколим на бој“.
Стеван добије допуштење и опет мраком изађе
из Скадра и дође здраво и весело код Бемба. Исти
дан пуче глас да је кренула зетска војска с Вира низ
Бојану, и да су се дан прије здружили Паштровићи
с њом подну Црмнице. Није било куд и камо но је
требало озбиљно ударити. Напану Млечићи с једне,
а Срби и Хрвати с друге стране и пожену Турке до
Бушата. Скоче Малисори да им не дају навише и
посијеку их преко двије хиљаде, а остатке подагнају
у доњу Арбанију, гдје их је чекала, онако грозничаве
и сломљене, друга комарда.
 
Бој на Скадру обрадује млетачку госпоштину, јер
осим што јој поврати угушени дух, оживи трговину
и господарство на мору. Она свјетина, и онако
занешена за светковинам једва дочека згоду да
развије весељасту ћуд. Петар Моћениго постане први
Млечић, па мало иза тога и дуждем; Антун Лоредан
великијем морскијем војеводом, а кћер му добије од
сената пет тисућа дуката прћије. Иванбегом удовцем
освати се госпоштина, давши му владику Кату Ориа
у жену, почем га и запишу у златној књизи. Бембо,
такође обдарен и слављен, поведе са собом Стевана
Калођурђевића да га господи покаже и препоручи.
Тешко Луци на препоруци!
 
Но је Марија Вукова живјела и бдјела. Ова
крвомутница, док се Стеваном раздвоји, тркне у
Будву и каже Марку Бубићу како је Стеван крадом
побјегао из галије и ходио обноћ да се састаје са
ујаком да вијећају како ће ударити с плећих на
млетачку војску, тек би је Турчин сломио.
Марко Бубић, стари и подмукли лисац, пошто
чу и упамти све што му Марија каза, изаждене је с
крај себе и рече јој срдито: „Ти си зла жена, која си ми
брата завадила паштровскијем кнезом, па мислиш
да ћеш и мене. Мичи ми се с очију и те лажи хајде
продавај кому другоме, ја знам што си ти.“ Омаче
Маријане зрелице, а Марко, прије но заборави, писа
они час у Млетке све што чу од оне лажице, и у шире
изглади и наниза, као да је све очима видио.
Писмо Бубићево стиже тројици истом галијом
на коју се Стеван возио. Не помогу му ни Бембо, ни
Лоредан, ни његово јунаштво, ни правица. Баце га и
окују у најгору галију, која је била спремна да крене
пут Ижмирне.
 
Чамао на тој галији неки братоубица, с којим
се је Стеван упознао још на Бојани. Та злица добије
помиловање и дође наредба да га ослободе. Стеван,
дрхтећи као прут на гори, рече му:
„Андро, тако ти онога хљеба што смо заједно јели
на галији и онијех мука што смо скупа дијелили, кад
ти домаћи посли допуште, тркни у Паштровиће у
мене дома, поздрави ми родитеље, кажи им да сам,
Богу хвала, здраво, да ми је код дужда свако добро, и
да ћу брзо доћи дома срећан и честит. Овако ћеш их
утјешити и чинити да узаживе још који дан. Узгред
дај ми матери ове пет дуката. Немам више; јер су
ми плате скадарске устегли; нека их пошаље мојој
заручници по узданој прилици. Поздрави ми ујака,
и њему кажи натајно како су ме лијепо Млечићи
даровали. Реци му да бјежи главом без обзира, док
му је још на рамену, а мени како да Бог.“
„Хоћу, божја ти вјера!“, обећа Андро. Ту се изгрле
и изљубе, па растану.
Галија развије једра на Митровдан и послије
дуге и мучне пловидбе дохвати се краја на Ижмирну
почетком зиме.
Трећи дан пошљу Стевана сампетога да напуне
десет бачава воде броду, и дадну им оружје да се
бране од Арапа. Стеван зазрје међу оном настоженом
хрпом оружја ујчев мач. Узме га и припаше. Како се
краја дохвати, побјегне у једну густу шуму. Тражили
га залуду до ноћи, па да себе оправда, запише га
галија у мрце.
 
У њекому селу нађе Стеван да двори богата
Турчина и у мало времена научи турски.
Но кад се Турци сјете да је Стеван друге вјере,
почну га прогонити и презирати. Један дан, ходећи
мачем о пасу преко једне пољане, неки ага назове га
кауром. Обазре се Стеван и турски га опсује. Турчин
тргне палош, а Стеван мач, те се заиграју један пут
другога и стану да се сијеку. Стевану прискочи срећа
те убије такмаца. Скочи кулук на побуку, веже му руке
наопако и баци га у дно тамнице. Трећи дан изведу
га пред кадију, који осуди да га набију на колац да се
с коца каје. Џелат одјеље колац и већ воде Стевана
да га натичу, док оџа викне како је у Турчина обичај
кад смиче кршћанина: „Ако ћеш пљунути на крст и
посунетити се, да си прост!“ На стравични призор
одјељана коца, жалоснијем срцем и смућеном душом
пусти Стеван да га сунете. Поставши Турчином добије
коња, оружје, одијело, али се не хће нипошто женити
ни абдес узимати, пак уђе у јањичаре и запише се
цару војник задовијека.
 
 
V
РОТАЦ
 
При мору, међу Лаством и Баром, видиш и данас
развале старог манастира Богородичина на Роцу,
или Рацу или Рту; како коме љепше на уху звучи;
такође и гомиле разоренијех градића Хаја и Нехаја
који леже манастиру на поглед.
 
Краљ Милутин српски и матер му Јелена сазидају
цркву и манастир године 1310, и упуште му многа
села и многе земље у нахији барској и у опћини
паштровској, како изговара повеља, дана у Неродиму
граду, што није чисто допирала до М. Болице,
которскога повјесника, који о Роцу неизвјесно пише.
За времена наше приповијести цвјетао је
манастир Ротац богатством, украсом, прилозима и
братством побожнијем и ученијем. Био му је глава
игуман Серафин Поповић, и он Паштровић, посник,
проповједник и жарки родољуб.
 
Једно вече довезе се Стеван Штиљановић под
Ротац и уђе у главну ћелију, у којој нађе игумана гдје
с покоре преписује Нови завјет. Игуман се зачуди
кнежеву ненадну вечерњем доласку. Пошто су се
питали за здравље и рекли да су здраво, почне
кнез да откријева игуману своју тајну намјеру:
како је наумио селити из отаџбине прије него га
Млечићи удаве. „Дошао сам да ме исповиједиш
и причестиш, и да ти оставим два заклада на
сахрани. Први заклад опоруку, којом остављам
своју преоставштину сестрићу, ако се жив поврати
и стани у отаџбини. Дође ли му пусти глас, то моје
нека пође половина манастиру Прасквици, којега
сам ја оградио, а друга манастиру Дуљеву, којега је
оградио Душан. Земље и куће у Надлушкоме пољу
остављам Роцу да ме помињете жива и мртва. Ево
ти о томе моје саморучно писмо. Овај самопис
објави кад чујеш да мене већ није. Други је заклад
Ружа, вјереница мога сестрића. Отац јој погибе под
Скадром, крвави јунак, Бог да га прости, а она оста
на маћухиној немилости. Бојим се да је не изда
ковачу, да ми не искоби сестрића. Ти, оче, имаш у
Зупцима вјернијех кмета од цијеле узданице, предај
им Ружу на аманет, нека је причувају и наставе, ако
буде од Бога суђено да се заруче, да живе у љубави
и слози. Кад добавиш Ружу, дај јој ово пет дуката
што их јој их је вјереник послао са поздравом и да
му се брзо нада.“
 
Игуман, видећи да је кнез озбиљно одлучио
селити из отаџбине, није се могао усудити да му
разбија, него му срце преври од жалости, па стаде
да плаче као мало дијете. „Укроти се, оче Серафине,
и поштеди те сузе за вишијем губитком. Немој
мислити да се гријешим, запуштав отаџбину без
главе, данас кад је у шкрипцу међу лавом и змајем.
Јошт је преостало српске земље и хрватске, пак идем
тамо гдје ћу барем јуначки гинути, а не да ме овдје из
потаје трују. Сад када се Иванбег ожени с Латинком,
а постаде госпоштини зет и дужду дјетић, шта ћу
овђе да радим? Хоћу ли чекати као овца нож? Ако
се дочепам Херцеговине, прећи ћу тамо у Сријем и
чућеш јесам ли жив. Данас нема наде до у Бога и
своју мишицу.“
 
„Кад си намислио селити“, рече игуман, „ја ти
нећу, ни смијем ту намјеру разбијати, ако и видим
да ће ова шака народа без тебе пропасти. Твоју
ћу опоруку свето испунити. Ружу сахранити на
црковному, гдје јој се неће ни влас с главе ишчупати.
Ако мене смрт уграби првога, наћи ћу вјерну
замјеницу. Ти си, кнеже, јошт момак, можеш доста
урадити за твој род и славу. Мој ти благослов при
поласку, а моје ће те молитве пратити до гроба, па
ако те надживим, и до свога. Друго ти не могу, већ
обећати да ћу ти доћи у походе, ако се у Сријему
смјестиш и окућиш.“
 
Ујутро, пошто се среди и опрости с калуђерима,
поврати се својом лађом у Паштровиће, гдје га је
скупштина чекала. Сједне на кнежев сто и почне
говорити:
 
„Браћо Паштровићи! Минуло о Петрову дне
шест љета откад ме изабрасте кнезом и главом ове
племените опћине, а то не по каквој мојој особитој
врлини, већ стога, што ми је на кућу ред пао, и што
сте мислили да наличем оцу, душа му царевала
гдје Божић и Великдан. Кад сам навршио треће
годиште службе ја сам вас молио да ме мијењате
по староставнику, но ви моју молбу не примисте, а
ја се покорих народној жељи. Нијесам био срећан за
ово вријеме свог главарства у ничем осим у вашој
почасти и послуху. Уосталоме, Бог је хтио кушати
нашу кршћанску стрпељивост гладом, болијешћу и
ратовима. Колико је нас мање него ли лани? Но сад
кад је, Богу хвала, лакше господовати и слушати,
кад су се род у земљама, здравље у чељади, а мир
у сусједству повратили, док сам млађи и јачи, хоћу
да вас на кратко вријеме оставим, да се мало са
свијетом упознам, да видим како је осталој нашој
браћи по Херцеговини, Хрватској и Сријему. Ако вам
наступе доба ратна, те будем јошт у животу, ево ме
опет међу вас да их дијелимо заједно.
 
Остављам вам своју успомену. Браните је од потворе
и злобе. Чувајте обичај и народност као очију зеницу.
Настати ће времена тамна и крвава да ће се многи
одрицати мајчина млијека. Благо оному који у таквом
метежу не изгуби свијест свога племена, и величанство
свог имена. Будите дужду привржени, једно зато што
јошт он једини може вас спасити од турскога бича,
друго што засад нема бољега. Највише пазите да судите
пуку неумитно, и да се натјецате ко ће кому бити виши
господар, но узданији брат. Ако будете овако радили,
проће зло турско и млетачко, а ви ћете остати!“
Сав се народ даде у плач и лелек. Требало је
дебелог сата док је могао најстарији властелин
добити слободу да говори. Напокон устане, слими
капу с главе и почне: „Ни наше сузе ни наше молбе
не помажу код тако одлучне намјере, али свакако
помажу да видиш како те народ љуби, како за тобом
живијем јадикује. Според овијех суза, свака би похвала
у ријечима била сухопарна. Ко данас не плаче или
што није овдје, или што се није јошт родио, плакати
ће и дивити се кад угледа споменике које остављаш,
који ће трајати док буде Паштровића...“
А један из народа: „А млини?“
„Не забуди на којој си!“, настави властелин једак
што га прекиде.
„Али ћемо сад ми теби подићи споменик, што
ће те потомцима помињати боље но да је златан
или сребрен, а то је да ћеш ти, био жив или мртав,
за довијека нама кнежевати, и потле тебе да нећемо
међу собом кнеза никад ниједнога.“
 
Народ прими властелинов предлог и запише
закључак у великој књизи.
 
Трећи дан мраком превезе се кнез на Рисан,
па отле дође у Попово, старцу Херцег-Шћепану на
дворове.
 
Отац Серафин, чув да је кнез дигао, пошаље по
Ружу и смјести је у Зупцима на црковно, код добре
породице, гдје би мирно и изобилно живјела.
Пође игуман да је види и упита: како јој је?
„Добро, у твоје здравље“, рече Ружа.
Примио сам заповијед од кнеза паштровскога
да те овдје сместим код ове богобојазне обитељи“,
настави игуман не гледајућ Ружу у очи. „Ево ти пет
дуката што ти је вјереник послао са поздравом и
поруком да му се надаш брзо. Све што ти је од потребе
све ћеш наћи у овој кући, а и ја нијесам далеко. Немој
никад заборавити чија си заручница. Чуо сам да је
маћеха на тебе кивна. Ако би дошла да те полази,
чувај се да те што не превари.“
Ружа није проговорила од стида ништа, но
приступи к игуману и пољуби му руку. „Дакле, јеси
ли чула? Говори!“, поврати игуман.
„Јесам“, одврати Ружа дрхтећи. „Ја сам сирота без
икога, па иако ми је овдје свако добро у твоје здравље,
опет би ми мило било видјети кадгођ и маћуху. Она је
мене карала и учила за моје добро. Бољега је срца него
што се о њој по народу пронијело; боља је повидјети
него ли видјети. Она ме неће нипошто преварити.“
„Ја ти не браним“, прида игуман, „да се са маћухом
гледаш, но ти си дијете, а мени о врату висиш: не
знаш какав је свијет, па би могла на какве замке
напасти. Није злато све што сја.“
А Ружа покорно: „Кад бих се сјетила да ме ко
ради преварити, ја бих дошла, оче, до тебе. Но се
надам у Бога да ће ме он чувати, јер ја никоме не
пакостим ни зла мислим.“
„То није доста, мој синко“, закључи игуман. „Рекао
је Бог: чувај се ти, чуваћу те и ја. Правица и недужност,
ако није разума, не могу од преваре спасити.“ Пак
је благослови и поврати се к самостану.
Кад Радо ковач чу од Марије да се Ружа станила
у Зупцима на црковноме, находећи се у то доба његов
господар у Млецима, потрчи код Марка Бубића, којему
га је господар препоручио. Уљегне у собу Маркову
пољуби га у руку и каже се који је. Ковачима би се
господа често шалила и од њих шалу трпјела.
„Ти си они што су ти преотели жену“, рече као
са шале Марко.
„Јесам баш ја они злосретњик“, одговори Радо
смијехом.
„А гдје ти је збиља сад млада? “
„У манастиру Роцу. “
„Шалиш ли се збиља?“
„Не ја, господару, нити ми је до шале. Кад
Штиљановић диже у Херцеговину, прибави је игуман
потачки да с њим живи. “
„Зар као калуђерица? “
„Не, господару, но као робињица.“
„Не лај! Како ти то смијеш о једноме редовнику
рећи? Не знаш ли ти да по црковноме законику не
смије ноћити у манастиру женске главе?“
„Залуду су, господару, закони и законици, кад их
нико не штује. Има један велики законик у корицама
кожијема а сребрнијема окрајцима, низ којега висе
печати обли као дно од кутије; стоји вазда господару
под узглавницом, и каживао ми је из њега, да кад би
му ко уграбио чељаде са његовијех проња, требало
би грабежљивцу урезати десно ухо. Но данас ко се
обазире на те ваше књижурине?“
„Да... да ...“, примијети Бубић, „збиља је оно
чељаде Мединово?“
„Како не?“, захита Радо.
„То би по законику нашему био грабеж?“
„Двоструки.“
„Дакле, ако је истина, Радо, што ти кажеш, игуман
је погазио законик.“
„Црковни и свјетовни.“
„Оба?“
„То му није, господару. првом!“
„Па како то се смије?“
„Ви господа знате.“
„А шта говори Марија, пуница ти?“
„Као и ти.“
„Што, Радо?“
„Да је уништен господски законик.“
„Не будали, Радо, законик није уништен. но
поколебан.“
„То је, господару, горе.“
„Није, ни дао Бог.“
„Јест богме, господару. Да је уништен не би га
већ ни било, но је погажен, то је зло.“
„Погодио, Радо. А сад?“
„Не ваља господи законик.“
„Ко вели?“
„Ја.“
„Муч, рђо!“
„Хоћу ја, но неће свијет.“
„Који свијет, Радо?“
„Ваши кметићи.“
„Добра ти је, Радо! Е вала! кад чују кмети да се
може мимо законика, ми господа штетни.“
„Јошт нешто, господару?“
„Пропали!“
„Јошт нешто!“
„Срамотни.“
„Јошт нешто!“
„Што више, Радо, зла ти срећа?“
„Погинули, господару!“
„Није, јадан, али си што чуо?“
„У вигањ мијења се пук, свашто се збори. Чујем
ја да се вама господи зла пише, ако се не лијечите
раније. Данас мени жену, сутра теби земљу. Данас
мени наковањ, сутра теби главу! Кад калуђери дигну
куку и мотику...“
„Доста си, Радо, дробио; неће бити тако. Никле
су вам уши, пак их треба малко поткинути. Јошт је
жив крилати лав!“
„Што му хоће заман крила, кад не лети колико
ли ни ја.“
„Хоће, брзо, да видиш, Радо.“
„Гдје?“
„У Ротац, по наше чељаде, а не по твоје.“
„С црне на црвену капу.“
„Мичи се, губо, доста сам те пустио да лајеш.“
Тисне га из собе, а врата притвори.
Пошто је два дебела сата шетао по соби
прекрштенијех руку, напише писмо пуно жучи и
једа, те га опреми пут Млетака.
Након неколико мјесеца освану под Роцем двије
галије млетачке с војском и с топовима. Извезу се на
сухи крај два часника и уђу у манастир код игумана.
Мислио игуман, кад их видје, да су дошли по обичају
да мјере приморје и колико је уза њ дубине, пак их
дочека лијепо и уљудно. У то приступе у дворану и
други калуђери.
„Који је овдје“, викну један од она два часника,
„калуђер Серафин Поповић?“
„Ја“, одговори игуман.
„Добро кад си ти, чуј!“, поврне надути часник.
„Шаље нас преведра влада млетачка да нам предате
исти час и без икаква одлагања Ружу... Ружу...“, додаде
му друг помукло „Мркоњића“. Опетује први: „Ружу
Мркоњића, коју сте за ваше сврхе преграбили, и ако
ми је не предате, како старији хоће, да вам разорим
стан.“
„Какву жену тражите? Не знате ли да у манастиру
нема жена?“, одговори забуњени игуман.
„Та ти, калуђере, не помаже. Требало би право
да их нема, но ви сте“, чита из писма„погазили два
законика: црковни и свјетовни“.
„Честити господине!“, настави игуман хладнокрвно
али достојанствено, „ми нити грабимо нити отимамо,
нити кому о пакости радимо. Овај се самостан градио
да буде уток и прибјежиште биједнима, житница
гладнијема, свјет заведенијема и преваренијема,
а не окови ни тамнице. Ружа Мркоњића остала без
оба родитеља, на злу маћуху, која је сили да превјери
и да узме мужа мимо онога којему је отац обећао,
прибјегну на црковно, гдје ће живјети мирно и
поштено док јој дође вјереник, или му смрт чује.
Што ме страшиш да ћеш ваљати манастир топом,
он би се право онда развалио кад би престао бити
утоком биједнијем сиротама. Чуо сам да влада, којој
ви служите, гради Богу цркве и манастире, али јошт
нијесам чуо да ограђене ваља.“
Часник, љутите нарави, поче да се горе жести.
„Ружин вјереник? То је државни злотвор, који неће
никад видјети своје куће. Био је окројио под Скадром
како не би од нас ни гласника пошло, кад би нас
Турци погнали. Грехота вам је, игумане, варати то
дијете сироче празном надом. Она је дуждева кћи, па
ће се дужде старати за њу; он зна наказати, заштити
и помиловати, а ви калуђери најбоље да се прођете
свјетскијех посала, и да се молите Богу по закону.
Него се разабери и предај Ружу да откупиш главу,
погазио си једном закон, немој сад другом.“
Игуман отповиједа уљудно али живахно: „И ми
имамо наш закон којега и Турци донекле сносе. Није
то закон гордости, ни силе, ни освете, но смирења,
праштања и љубави. Тај закон, кому ми служимо,
није нам обезбиједио ни животе ни станове. Помоћ
коју смо вазда готови дати искрњему својему, не
може замијенити све благо дуждево, камоли ови
наши изнемогли животи. Разорите и сијеците, не
издајемо црковно уточиште, што је дика вјере наше.“
„Нешто ти је много стало, игумане, до те дјевојке“,
поврне часник нељудском шалом, „кад те толико
љубав зачарала да за њу даш главу и манастир?“
„Јест!“, одговори озбиљно игуман. „Погодио си!
То ми је крштено чељаде тако омилило да ћу за њега
дати све, осим душе. Ја сам с разлогом очекивао од
једног лица, којему је влада повјерила тако мучни
посао, уљуднији разговор и племенитије мисли. Но
кад ви заборависте на ваше достојанство, како би се
надао ја да ћете чувати моје и оно ове свете обитељи?
Бог милостиви...“
„Који Бог... какав Бог...“, прекрши охоли часник.
А игуман: „Онај Бог што је вас изабрао за своје
оруђе против нас, који смо му сагријешили, кује друго
горе и тврђе чим ће вас из темеља срушити. Онај
Бог који ти се до данас крио, јер га не заслужујеш
видјети, указаће ти се једном у свој својој сили, кад
те буде питао...“
„Нијесам ти ја на школу дошао, ни да слушам
твоје лудости!“ Пак обрати плећи говорећи: „Чекам
Ружу сутра на броду до ручка!“ Скочи у лађу као
махнит.
Онај млађи часник, мекијем ријечима, поче
молити игумана да се склони и да преда дјевојку.
„Ми смо слуге дуждеве“, рече млађи часник.
„А ја божји“, одврати игуман.
„Дакле дајмо свакому своје“, додаде часник,
„Богу божје, а дужду дуждево“.
А игуман: „Ја давам дужду поклон и данак као
господару земље, но дужде не дава Богу божје кад
пита да му се преда једна крштена душа, која је с
невоље прибјегла у свети његов храм.“
„Онда немој, оче игумане, на нас помржјети. Као
слуге морамо вршити старију наредбу. Свако служи
своме господару“, закључи часник.
А игуман оштро: „Најбоље се служи своме
господару кад му се отворе умне очи да упозна
истину и да одустане од неправде. Ко служи истини
и правди не мре никад.“
Часник се поклони учтиво, пође у цркве, целива
иконе и приложи завјет.
Калуђери су сву ноћ пренашали боље и боље
ствари на села. Свете судове, моћи, ризницу, прилоге
и завјете. Кад било ујутро, а почну топови да грухају с
галије, окупи се братство око иконе Богородичине да
јој хвале пјева. Чују калуђери где се ори звоник, виде
раскрит црковни кров, слушају лелек ђакова по ћелија.
Наумив остати под гомилом овога самостана, смјесте
се у цркву као уковани. И збиља би их развалине
притисле, да један ђак не дође да им каже како се
војска вози пут краја. Бојећи се да не остану сужњи
и под млетачким мукама, оставе цркву порушену, а
манастир пуст, и прибјегну у горња села. Самостан
порине под ударцима гвозденијех зрна, а црковни
зид пукне с перваза до темеља.
Братство се иза тога проспе ко тамо ко амо; виши
се дио остани у паштровскијем манастирима, особито
у градишкому, гдје је имало своје јесенско станиште.
Игуман Серафин није хтио већ живјети на млетачкоме,
тер прибјегне у Брчеоски манастир у Црмници, пошто
преда Ружу у Сеоца, тетки, очиној сестри.
Овај самостан, онако оборен и порушен, зјао је
педесет година. Пошто Турци отму Млечићима Бар
и Скадар (1468), неки побожни фратри Мале браће
покрију га и у цркви понове божју службу. Након сто
и педесет година опет га развале Турци Бушатлије
од Црнојевића племена, пошто фратре проћерају.
Кад Радо и Марија ослободе Ружу од калуђера,
и ископају манастир и куће кнеза Штиљановића и
Ђорђа Калођурђевића, почну сновати како би Ружу
отели и силом нагнали да се с Радом здружи. Овога
се посла прихвати Марија. Настави се тетка Ружина,
човјека сиромаха и безнишника, који је у великој
невољи живио.
Једно вече уз ватру почне тетак наговарати Ружу
да се развјери и да мисли о удаји. Ружа се постидје и
умукну. А тетак је опет стане дражити: „Стеван неће
никад доћи; он је изневјерио свога господара, нашла
му се тајна писма, а ти сваки дан стараш, мисли да
се удомиш док си млађа и јача; питаће те старост гдје
ти је била младост. Теби ту није никакве грехоте ни
срамоте, једно зато, што међу вама није бивало тврде
и огласите вјеридбе, а друго што и црква распушта
жену од мужа кад пане у ропство задовијека.“
„Ја се нећу никад удати“, рече Ружа гледајући на
тетку, „ако ћу се хранити до гроба ткањем на стативама“.
„А чему не?“, припита тетак.
„Тако сам се зарекла“, одговори Ружа.
„Ако ли дође Стеван?“, прихвати тетак. Ружа
умукне као камен.
„То су мађије“, настави тетка.
„То је калуђерско масло“, додаде тетак.
„Није од тога ништа“, рече Ружа, „немојте
напастовати никога. Мене је отац иза жива обећао
ономе дјетићу, па ћу ја вршити очину вољу, да ме не
прокуне из гроба.“
А тетка: „Нећемо те ми, синко, силовати, не
дао Бог, то би била грехота; ти већ нијеси дијете, па
разлучи сама добру од зле.“
А тетак: „Није знао Вукац да ће Стеван пасти у
сужањство, а да је сад жив, он би те развјерио да те
и не пита.“
Оваквијем приговарањем прођу три пуна мјесеца.
Примаче се вријеме да се на мастиоце у приморју
сукнена пређа бојадише. Тетка одреди Ружу да
шљегне у Будву на мастиоца. Ружа се дуго опирала
изреком да не зна пута, да јој је мука ходити самој,
да се боји Радове напасти итд. но на честе теткине
молбе и да купи себи нешто руха, крене зором на
пут, преноћи у Спичу, село међу Баром и Лаством,
пак урани и путовање настави.
 
Обала приморја паштровскога иде вазда права
с југа на запад до Крсца, а на Крстац режевски, гдје
тече ријека, увија се на лик облука к сјеверу. Ту гдје
се превија пада у море високи и стрмени рт, каменит
као да си га длијетом одјељао. Кад Ружа допре на
Крстац, таман у онај завој гдје се пут окреће на десну,
скоче иза једне сухе међу четири оружана момка,
сваки као тријес. Позна Ружа Рада пак јој се смрче
пред очима: „Бог ви и Свети Јован, пустите ме сироту
с миром; не пријечите ми пута, ја идем послом у
Будву. Промислите што би ви радили да вам ко затече
кћер или сестру“, викне Ружа иза свега гласа.
„Крсти се, јеси ли махнита!“, викне Радо. „Ово су
ти свати, а ја младожења. Ови лијепи ти је дјевер,
ови старији војевода, а ови осредњи кум, па ћемо с
ове стопе у цркву да нас поп привјенча.“
„Нијесам ја од удаје, но се са мном не гријешите;
иако сте бољи и јачи, Бог је врх свију. Да сте које
друго зло урадили, Бог ће вам опростити, ја ћу му
се молити јутром и вечером док узаживим, само ме
се прођите сироте. Ту ван није никаква јунаштва, до
грехоте. Утопићете јутрос душу и срећу!“ Ово Ружа
плачем изговори:
Радо викне: „Не шали се и не лудуј, но хајде с
нама.“
„Нећу никад жива!“, дода Ружа.
 
Онда Радо намигне двојици да прођу напријед.
Тек се одале на пушкомет, Ружа стаде да бјежи к мору,
хитро као дивокоза. Она двојица која су изостала не
хћеду за њом у сустопице, јер су се стидјели да их
ко види гдје трче за женском главом, но потркну са
стране да је издалека околе. Кад Ружа на врх рта, кад
ли тамо пута нема, већ пространо море ниско, плаво
небо високо, а хајдуци за плећа. „Стан, дјевојко, нијеси
побјегла!“, викне Радо. Ружа се прекрсти и кликне: „О
души ти било!“, па стрмоглави низ ону високу лит.
Овај се рт и дан данашњи зове Скочидјевојком,
и ко се гођ првом пода њ вози, чује мрнаре гдје
повиједају жалосну судбу несретње Руже, ако се је и
повијест помрсила и покварила, ходећи с уста у уста.
Ужасни Ружин слом проспе се као муњом по
пуку. Ходио у то доба игуман Серафин по приморју да
купи уље манастиру. Кад чу да се Ружа самодавила,
пође самтрећи лађом пот рт, и ту је нађе смождену
и охлађену. Набрбље јој у пасу прстен, мараму, и оне
пет дуката што јој их је предао у Зупцима. Окупи оне
слеђене остатке, начини гроб и закопа их плачем и
молитвом. 
Тако је нестала ова несретњица, која није имала
добра дневи од порода до покрова.
 
 
VI
СКЕНДЕР-ПАША
 
Од Херцега Шћепана остану два сина, Владислав
и Влатко, шуреви Иванбегови који су се лавски
борили да не пуште турску силу да провали низ
Босну у Херцеговину. У овијем крвавијем борбама
одликује се Стеван Штиљановић, и на боју године
1481. рани се, бранећи Јајце, откуд двапут одбије и
потуче турску војску.
 
У то доба, осим данашње Херцеговине, господарили
су браћа Владислав и Влатко Новоме и Рисну у Боци.
Владиславова домаћица била је кћер Ђурђа
Бранковића, сина деспота Стевана слијепога и
жене му Анђелије, познате у народу под именом
мајке Анђелије. Расла је код сестре друга Ђурђева
кћер Јелена, која прибјегне к сваку и сестри, пошто
јој се отац Ђурађ покалуђери и постане владиком
Максимом, упустивши деспотство брату Јовану
Бранковићу и жени му Јелени, кћери Стевана Јакшића,
кнеза вилагошког. Штиљановић се уљуби и ожени
с том дјевојком, која га је рањена његовала и тако
постане пашанцем херцега Владислава.
Нешто братска неслога међу Владиславом и
Влатком (стара немоћ од које и данас болујемо),
нешто неизвидане ране Штиљановића учине да
Турци поробе сву Херцеговину до крај мора (1483).
Онда Штиљановић предигне са женом Јеленом код
бана хрватскога Ивана Франђипана, који се био у то
вријеме оженио с кћерцом Јована Бранковића, првом
братучедом Јелене Штиљановићеве. Франђипан
налазио се у то доба у рати с Угрима, који га принуде
да прибјегне на оток Крк, старинско проњарство
његове куће (1260), откле преварен и обмамљен од
Млечића, дође код њих да тражи заштите против
Угрима, а они га заточе у њемачкој земљи а прогласе
да је сам утекао.
 
Кад се престави год. 1503. деспот Јован Бранковић,
деспотица Јелена прибјегне к своме брату Марку у
Вилагош, па на братин свјет позове кнеза Стевана
Штиљановића да дође бранити Сријем од Турака.
Штиљановић се прогласи српскијем деспотом
год. 1504, у јошт доста јако доба свога живота. Под
његовијем деспотством нијесу Турци ни педаљ
Сријема освојили.
 
Сестрић му Стеван Калођурђевић проведе цијелу
годину под Кројом у Арбанији, коју су Турци великом
војском опсједали. На 15. липња 1478. град се преда
уговором да се млетачкој војсци поштеде животи и
имовина, но Турци повежу и до једнога Млечића
посијеку. Иза Кроје дође ред на Скадар. Исти султан
Мехмет својом је главом предводио војску. Војвода
Антун Лоредан предаде заповијед града некому
Да Лецу, слабу и невјешту војнику. Турци опсједну
град и на свјет Стеванов поставе двије велике галије
да бране лађама Иванбеговијема извоз низ језеро.
Десет хиљада камиља дожену турску ратну справу.
На свијем бреговима око Скадра вили се турски
баријаши, а растрти чадори издалека се бијељаху, као
да је снијег пао. Један млетачки бјегунац слијевао
је под градом топове са зрнима од дванаест стотина
литара. Ови, због своје стравичне величине и теготе,
споро су палили, јер их је било трудно набијати,
али неоцијењене штете починише граду. Двадесет
другог српња нареди султан јуриш. У граду зазвоне
звона и свако полети на разорене зидине да погине.
Најпрви Стеван засади турски барјак на бедему, но
Арбанаси и Хрвати крвавијем опором узбију Турке
до логора. Сутрадан јурише Турци јачом силом,
но нестрпљиви Мехмет нареди да се обрате сви
једанаест топова против великијех врата града и да
се сви одједном испале. Већ су Турци били ушли у
град и клали се с кршћанима по градскијех улица,
кад их изненади грухање топова с леђа. Настане
таква забуна и смјеша да Турци, не знајући што би,
оставе град и узмакну до логора. Мехмет, разјарен
у прве, смекша и окупи ратни збор, тер нареди да
се већ не јуриша на град, но да се онако опсиједа
док му становници или помру од глади, или скуче
главу под мачем. Мехмет се поврати у Цариград и
одведе собом Стевана, којега прозовне Скендерагом.
На Савиндан Млечићи предају Турцима Скадар,
Бар, Улцињ и Драч, а склопе са Мехметом трговачки
уговор.
 
По смрти Мехметовој постане султаном Бајазит
Други, који понови с Млечићима уговор очин (1499)
с братина страха. Но тек што брата Џема свлада,
прогна и отрова, објави Млечићу рат, под изреком да у
закљученому уговору није означена година у обијема
језицима, турски и латински, него само латински.
Бајазит постави Скендера пашом босанскијем и
пошаље га су сто хиљада војске против Млетака.
Ево згоде Стевану да искали свој јед противу оне
пријеварне госпоштине; освоји и опљачка сву
фурланску земљу, а спреми пут Цариграда десет
хиљада робља, и стане кројити начин како би напао
и опалио Млетке.
 
Љуто се препану Млечићи, па се наставе
Владислава Другога, краља угарскога, да удари
Турцима с леђа. Краљ пошаље Стевана Штиљановића
у Млетке с напутком да закључи с дуждем уговор
и прими сто хиљада дуката. Дође Стеван у Млетке
крадомице гдје утврди погодбу и узме новац. При
повратку заиште Штиљановић тројици да му дарује два
сужња Ивана Франђипана и Стевана Калођурђевића.
Тројица одговоре да Франђипан чами својевољно
у њемачкој земљи, а Калођурђевић да је преминуо
на Ижмирни, пошто му је Бембо добио милост да је
слободан; обоје крупна лажа.
Ожалошћен ради смрти свог сестрића Штиљановић
крене из Млетака. Кад било при кретању, призове га
тројица и каже му да је Скендер-паша поставио на све
путеве бусије да га у повратку убију и новце понесу.
Да буде знао Штиљановић ко је тај Скендер-паша,
или да је овај знао да му је тај угарски поклисар ујак,
сам Бог зна што би се догодило. Млечићи превезу
Штиљановића бродом на хрватско приморје, откуд
дође и донесе Владиславу благо млетачко, пак за
своје заслуге добије од краља град Шиклош у дар, а
мало послијед и потврђење деспотског достојанства.
Но Млечић се је слабо надао у друштво угарско, па
склопи с Бајазитом мир, упуштивши му све грчке
градове што су му преостали осим Цефалоније, и
тако закључи да се диже турска војска из Италије,
што је Скендер-паши било после неугодно. Онда
Владислав за пркос учини и мир са Турчином по
свјету Штиљановића, који је мир без прекида трајао
двадесет и шест година, у којијема умре (1515) деспот
Стеван Штиљановић и тијело му свечано сахране
у земљи Митровици, у гробу што је себи сам иза
живота оградио. У једној цркви у Митровици находи
се и данас његова застава с грбом, као и неколико
других знакова његова деспотства. Жена му Јелена,
неродуша, пређе у чешку земљу, гдје је много година
удовала пак и умрла.
 
При деспотову погребу био је присутан игуман
Серафин Поповић, који, како се је био зарекао,
пријеђе из Црне Горе у Сријем и стани се у Фрушкој
Гори, гдје је после смрти деспотове написао главне
црте његова живота.
 
Послије Владислава краља угарскога дође на
његово мјесто Лајош Други, млад и нејак според
неслоге што је у то вријеме била преовладала на
угарској земљи. Кад му Сулејман објави рат, једва је
Лајош могао да скупи тридесет тисућа војске да се
турској сили опре, која је бројила преко сто тисућа,
вишијем дијелом коњаника, су триста топова.
На оглашеном Мохачком боју (1526) побиједи
Сулејман, заробивши двадесет и четири хиљаде
сужњијех, међу којима три надбискупа, пет бискупа
и пет стотина бољара. Преко тога посијече четири
тисуће робља и поћера Лајоша до Дунава, гдје га и
утопи; изгори Будим, опљачка Пешту, и проспе војску
да по Угарској презими.
 
Лијево крило турске војске предводио је Скендер-
паша, највише јаничара и спахија, који обузму Сријем
и ту се стане на зимници.
 
Једно јутро приступе паши под шатор два спахије
и кажу му да сву ноћ зубља свијетли на једном гробу
у Митровици, што би значило, по тумачењу њеког
старог дервиша, да је ту благо закопано. Паша пошаље
свог побочника да отвори и премете ону гробницу. Но
мјесто блага нађу Турци тијело мртвачко нераспануто,
одјевено у богатом војничком руху. Притворе гроб,
и по наредби пашиној поставе стражу, да не би ко
гроба опљачкао.
 
Проспе се глас као муња да се нашло некакво
цјелокупо тијело, и да ће га Турци одријети пак
сажећи. Кад чују фрушкогорски калуђери да су Турци
отварали гроб деспота Стевана Штиљановића и да
су му нашли моћи непокварене, дођу код паше и
помоле га да им дарује земне остатке њихова деспота,
да их пренесу у који манастир. Паша то допусти
и за вишу почаст нареди да једна чета турскијех
војника допрати деспотово тијело до цркве. Међу
овијем калуђерима бијаше старац сиједом брадом
до појаса, на кога паша често назираше, јер му се
чинило да га је негдје поприје гледао. Кад калуђери
пренесу свеца у манастир и дођу да паши захвале,
при кретању с крај паше, Скендер обустави старога
игумана и упита га откуда је и како га зову.
„Мене зову Серафин Поповић“, рече смирено
игуман. „Ја сам се родио и своју младост провео чак
доље, у арбанашкому приморју, пак од млетачкога
зулума прешао овдје да се с миром Богу молим.“
„А која је она мрцина што сте пренијели у
манастир?“, припита паша.
„Оно је тијело деспота Стевана Штиљановића,
родом Паштровића“, одговори игуман.
Кад паша чу ујчево име, обумре и пане на диван:
облије га мртвачка пот, а зубима зашкрипи као да
је побјеснио. Игуман га водом поштрапи, а остом
покропи. Кад се паши поврати дух, почне редимице
припитивати игумана о отаџбини и својтини. Отац
Серафин повиједа му ужасну судбу свог манастира,
смрт Ружину и ње несуђеног вјереника, селидбу
кнежеву с млетачког прогонства, турску побједу на
Кроји и Скадру, итд.
 
„Ко је казивао за смрт Ружина вјереника?“, упита
паша.
Игуман настави: „Кад је турска војска, под
некаквијем Скендер-пашом, опсјела Млетке, угарски
краљ побоји се себи и опреми деспота Штиљановића
да се договори с дуждом како би сложно ударили
на Турке. Том приликом пропита деспот о сестрићу
Стевану Калођурђевићу, и казаше му Млечићи да
се преставио на галији код Ижмирне...“
„Безаконици!“, викне паша. „Но право и имају, он
је баш и умро у турској земљи, гдје од страха и невоље
сваке, похули на своју вјеру и постаде најкрутнијим
кршћанскијем гонитељем.“ Пошто паша ово изрече,
скочи на ноге, слими с оружнице мач и покаже га
игуману: „Познаваш ли ти овај мач?“
„Познам!“, одговори игуман, пошто га прегледа
с обје стране са шиљка до држала. „То је мач деспота
Штиљановића, ето му грб на јабуци, ја сам му га
много пута живу о бедри гледао.“
„Добро!“, кликне паша. „Знади да сам ја главом
Стеван Калођурђевић. Кад ми је ујак при посљедноме
растанку тај мач поклонио, закле ме да га никад
не тргнем против крста, и рече ми ове ријечи: –
Све јунаштво Краљевића Марка не може му пред
свијетом опрати љагу што је био турска удворица.
Ја сам се, игумане, потурчио, не имавши мученичке
крепости; изгубих оба свијета, душу и образ. Ја сам
се био зарекао осветити млетачкој влади, која ме је
мучила на великој правди божјој. Моје јунаштво и
заслуге на бој на Скадру платила је љутијем оковима,
а зликовце и братоубице галије опростила. Прошло
је четрдесет година откад служим султану, поштедио
сам за то вријеме доста зла кршћанлуку, али гдје ми
је млетачко чељаде у шаке пало, нијесам ниједноме
опростио. Овај мач под Кројом, у фурланској земљи,
на Скадру, напојио се млетачком крвљу. Да ме хће
Бајазит пустити, не би данас било од Млетака до
огорелине. Жалио сам у својој крутој раздражености
што Млечићи немају сви једну једикту главу, да их
једнијем махом посјечем. Сад родитеља није, ујака
није, жене није, порода није; није душе, није образа,
све ми је пропало, све сам на свијету изгубио осим
свијести злочина, која ме мори даноноћно!...“ Довати
мач за шиљак, окрене му држалицу к зиду, а управи
га к прсима, како ће се нагонке набости.
„Стан!“, викне игуман, довативши ручицу мача.
„То није покора кршћанска, већ пасја смрт! Ако си се
и потурчио и сва та зла урадио, све се дава опростити,
ако пријенеш кајању вјером и ухвањем. Божја милост,
која те до данас у животу сахранила и довела, потле
толика зла и крви да откријеш моћи твога ујака, та
иста милост, која је и мене гријешнога сподобила
овоме пиру и сахранила до овијех година, да будем
свједоком и учесником таквог чудеса и знамења, и
да те учувам од пасје смрти; та иста милост пратиће
те до гроба и опрати твоје кало душе и образа од
сваке цкврни и безакоња на чему те доведоше људске
страсти, мрзост и освета.“
 
„Дакле, свјетуј ме шта да радим. Како би с очију
макао стравични призор својега безакоња и крутости?
Како да нађем мира?“, викне паша као помамљен. А
игуман кротко: „Шљедовати Божју милост! Бјежимо
оба к Хилендару и у самоћи онога манастира, којега
је градила кћи цара Лазара за покору што је Бајазит
потурчи, постом и молитвом откупимо душе и
бићемо спасени на овом и на другом свијету. Ево ти
два заклада које ми је оставио на похрани деспот,
твој ујак, кад остави отаџбину; свакад их при себи
носим. Један је његова опорука, којом те оставља
насљедником свега његова имућа, а други је прстен,
марама и пет дуката што сам дигао с мртве Руже. У
Хилендару молићемо Бога и за ње душу!“
 
Оно срце одавна скамењено, они човјек, који је
гледао гомиле мртвијех, тисуће посјеченијех глава,
слушао плач робља и цилик дјечији, без да му се
дотужи, сва се одједном ражали и омечи. „Хајдемо,
игумане!“, викне озбиљно.
 
Исто вече донесе игуман калуђерско одијело,
којијем пашу преобуче, па оба узјашу коше и допру
Хилендару, гдје су у покори провели потоње дневи
своје старости.
 
Тијело деспотово и данас се храња у манастиру
Шишатовцу у Фрушкој гори, а српска црква слави
му успомену четвртог листопада сваке јесени.
Прије нег свршимо ред је да кажемо како је
скончало остало особље ове приповијести. Родитељи
Стеванови умру од старости и јада, одма иза кнежеве
селидбе. Марију Вукову опаше и распане дебела
болијест; Рада ковача прождре морска пучина на
рибању; Марка Бубића убије гром на тргању; Медина
сломије коњ пред Котором. Провидник умре у помами.
Различна судба тога особља, као и пропаст
млетачке владавине, буди у нама различите
размишљаје: Једно се посвети борбом за крст и
народност; друго се потурчи с пизме, пак се одрече
сјајне земне славе а покалуђери; треће се стрмоглави
да учува поштење и очин завјет; четвртога покоси
отров подметнута своме другу; пето у раскајању сума;
шесто спржи муња; седмо огуба; осмо удави пучина;
девето сломије коњ; који размишљаји опомињу нам
Ружине напокоње ријечи: Ако сте и бољи и јачи. Бог
је врх свију!