Књижевни претрес
„СРПСКЕ НАРОДНЕ
ЗАГОНЕТКЕ“, уредио и издао
Стојан Новаковић.
У Београду и Панчеву, књ.
В. Валожића и браће
Јовановића, 1877.
Књига je згодне мјере (вел. 8°), печатана на лијепој (х)артији, слова су обла и
разговетна, носи 142 пера с литографисанијем ликом Ћупићевијем, задужбином
којег се и печатала у хиљаду комада. Има у њој осам увода, 734 одгонеталице,
522 питалице и 7 причица. Цијена јој није назначена.
Међу сљедбеницима Вукове школе подавна смо навикли мотрити у првом реду
Даничића и Новаковића. Њих су двојица дала тој школи умјетан облик, а здружила
знанственост првобитној народној мудрости.
Ho je свака нова школа, пак и Вукова, имала своје
доба ратоборно, своје противнике и завидљивце. Вук je купио народно благо под анатемом књижникa и фарисејa. Да je почем живио средњега вијека, можда би гa пратила судбина Хусова и Галилејева.
Данас je жалибоже та школа наишла на злотворе опасније, на неке писаоце угојене
туђијем језиком, који не слади народна простора, јер je не разумију, ни знају цијенити, пак силом на
срамоту намећу читаоцима стране смишљенице, облике и обичаје, да нас тобож
преобуку.
Каже Макјавели, да кад се одроди или прометне какви човјеч(ј)и рад, нема му
другога лијека већ опозвати га на прави извор, повући га на првобитну основу. К
тому тежи Вукова школа, која смјера на двојаки циљ: обикнути посаоца да српски
мисли кад српски пише, а окупити знатнијем људима гомиле градива за умјетна
језика. Скупљач je тежак,
a пробирач зидар.
На нашу жалост и вјечити пријекор, више je стари,
сакати и потребни Вук скупио народних умотворина у 30 година но све Српство од
постања. Кад je Вук купио просути народни бисер, није као данас било лако путовати, није
бивало пароброда, ни жељезница, ни личне сигурности, a осим свештеника у читавим предјелима није било
ко би знао написати два слова. Напротив данашњем нараштају отворени су путови,
олакшан саобраштај, мјеста и села имају пучких учионица и писарчиће који би
малим трудом могли окупити лако све оно што се скупљачима до данас поткрало.
Књига Новаковића, коју навијестисмо, докажује јошт једну велику потребу
побирања народних умотворина, да их вјешта рука овјеје и пребере, прије нег’ се
покваре или иструне.
Загонетке су струка народне књиге. Многи су се трудили да их на једно
скупе, но ja мислим да их свакако нијесу ни девети дио побрали, јер je гонетање напредна радња; свакијех опклада
множи се број загонетака у народу. Али ово je првом што je скупљени
дио систематично расположен, а вјешто претресен.
Похвална je Новаковићева диоба, мудро je разлучио
праву загонетку од просте питалице, и тако поштедио много труда себи и учећему се читаоцу. Да je трећи разред изоставио, добро би урадио, јер
причица, ако гдје- гдје и наличи загонетки, није јој дрyга.
Било je при тој радњи најтеже удесити најсходнији облик (аналитични или
синтетични?), и по срећи, није се Новаковић у томе избору преварио. Да je уредио загонетке као што обично раде скупљачи,
не би чисто допро своме циљу. Он je напротив крочио с обратне тачке, пак ставио под око учећему се читаоцу све
мијене и различитости, те се нижу около појединијех одгонеталица.
С разлогом je Новаковић стијеснио свају радњу на круг проста издаваоца једно стога, што би га књижевна оцјена загонетака за(ј)мила преко границе свог задатка, а
друго, јер би требало за такви рад да je скупљена барем половина народнијех загонетака. Стога књига Новаковића стоји
засад као прелазни мост међу простом збирком и напокоњом оцјеном књижевном.
Но ми се чини да се не могу сматрати као различитости многе од онијех што
их Новаковић као такве доноси, јер je лако опипати међу која дијели варијацију од корупције. Квареж традиционални бива и у пространим
приповијеткама, камоли не би и у оваквим ситницама, сaм бог зна при каквим околностима скупљеним,
повиједаним и записаним. Нпр. – не чине ми се различитости све оне варијанте које Стојан наведа о „луку“, но их цијеним кварежом једне свршене загонетке. Памтим, да сам чуо године
1846, уз ватру у Побрђу (Грбаљ), неког Кнежевића, гдје о „луку“ овако гонета:
Но биле варијације или корупције, добро их je било наједно
окупити, једну уз другу, док се мога доћи до пробера свршених, а измета сакатих загонетака.
Драго ми je што je Новаковић многе одгонеталице оставио у сумњи, јер ja мислим, нпр., да није „ватра“, но „угљен“:
Ja бих рад био да се je Новаковић опростио екавштине, кад сам каже, да су загонетке скупљене по
свијем крајевима гдје народ наш живи, јер тако и нехотице изазива икавштину.
Љубитељима српског језика и народнијех умотворина
та je књига од велике
потребе.
У Бечу, о Спасову 1877.
С. М. Љ.
(Божидар Петрановић)
И ти нам паде,
велика потпоро!
Мушицки
Град Шибеник, ова стара хрватско-српска колијевка, која je изњијала витезова и учењака у свакој струци човјечије врлине и знања, није јошт скинуо са себе црну
копрену, којом се обавио прошастог свибња за својим сином Томазеом, кад му
стиже пусти глас да му je немила смрт и другог сина у Италији стигла, баш онда када су се весели гласови
просипали да се нашло лијека његовој тешкој болести. – Умро je
Божидар Петрановић
далеко од свог завичаја; а његове тјелесне остатке прима туђа земља!
Као брату Србу, испуњавам дичну дужност да му на гроб у туђини пошаљем
напокоњи поздрав, који ако и није според његових заслуга, надомирује га
искреност и дубоко осјећање.
Он би, и већ га није! Ова кобна вијест просу се као муња по свем
југославенству са Дунава до сињега мора, гдје му je име познано и слављено.
А сад откле су почети да га достојно оплачем? Хоћу ли га плакати као ревна
савјерника, побожна кршћанина, љубитеља црковног благољепја? Или ћу га плакати
као грађанина поштена, мирна, плодна и уљудна? Или као суца неумитна, разборита
и красорјечна? Или као мужа политична непрегибна и бодра значаја? Или као
народњака жарка, постојана и дјелатна? Или као књижевника трудољубна, прудећа и
складна? Све je то Божидар био, пак и онда кад се без опасности није смјело ни слободно
мислити, камоли радити.
Растворио je трепавице у Шибенику годишта 1806, у православној породици, рано се
напојио духа благочестивог, који ra оставио није до посљедног душка. Изучио мање и осредње науке у отаџбини,
доврши у Бечу политичко-правна знања добрим и сретним успјехом. Вративши се у
своје родно мјесто, посвети се тихоме књижевноме раду, трудећи даноноћно на
корист своје народности и домовине. Нови Саво, радио je да свој народ просвјети, не уносом туђег обичаја и облика, већ гојећи га у његову
природну језику. Дакако да су му средства била веома мала, а свакакве запрјеке
на путу стајале. Колико ли се није борио оскудицом средстава, занемареношћу
суграђана, злобом и презирањем? Али упркос свију мука и невоља, он je у Далмацији први пут издао
српско-далматински Магазин
ћирилицом, и
чинио кроза њ опет да се по свијету чује, да je ова наша домовина славенска земља.
На опћу жалост земља сиротна, а свијест народна неразвита, није могла
подупријети Божидаров
умни рад и
новчане жртве, те je морао нехотимице и можда душевном печали дати се чиновништву, што, ако га
није сасвим одстранило од књижевног рада, али му je дјело свакако преполављало и ометало. Но прије
него je суцем постао, оћути прву задовољност књижевника, кад му Матица српска
награди дјелце о битки
косовској, гдје je он, описивајући тај злокобни догађај, разлучио повјесницу од пјесништва.
Послан године 1848. као народни заступник на Уставнујући бечки сабор, трудио
се упитима и предлозима, с оплаканијем Макаранином Стефаном Ивичевићем, да се
наш омражени и запуштени језик провуче у јавни живот. Није радио по зраку
високе политике, већ се старао доказати да je лудо и помислити да Далмација није славенска земља.
Потла што су злокобни догађаји угушили уставни живот, Божидар годишта 1850.
у Бечу ревносно се занимао преводом на српски језик грађанскога законика, и тамо
при руци био дјелом и савјетом својим земљацима. Увод новачења у сјеверну
Далмацију даде повода зависти и мржњи да њега, народног браниоца, пуку омразе,
као тобож да je он томе крив. Племенита му душа није могла да се не смути на такву подлу
потвору, пак се je уклонио од јавна рада на политичном пољу, али зато није престао савјетом и
пером бранити народне светиње.
Код судства, гдје je постигнуо чин савјетника призивног и дворског, борио се je јавно и скровно за равноправност језика. Како
се шћаше његово племенито чувство радовати, да му je здравље допустило да се наслади својим језиком
при првој расправи пороте у овом граду?
Судствени посли нијесу му бранили да не жртвује доба олакшице књижевному
раду. Тому се свједоци Правдоноша, Друштво српске словесности и Paд југословенске
академије, које je био прави члан повјесноправне струке. Његове
расправе о Богомилима, о Ропству, о Праву
насљедноме код Славена, о Вражди, и посмрче Кмецки одношаји на темељу Душанова законика, живјети ће док буде на свијету
српско-хрватског народа. Повјесница
опће књижевности, Ручна књига за
правника, Апологија Доситеа, занимаће свакад младеж нашу.
Љепота језика, уљудност бесједе, течни и без натеге начин писања, остати ће
у млађој књижевности нашој као образац достојан подражавања.
Али Божидарева
права слава, она
која ће му овјековјечити име, јест Матица далматинска,
којој je он темељ ударио, коју je он руководио као предсједник до смрти, марљиво, штедљиво и плодоносно. Као
отац своје чедо, тако je он љубио свој завод мјести од срца порода којег га je природа лишила. Сјећам се у Бечу годишта 1862,
када je набављао
Матичин печат, како смо се договарали о грбу, пак и уговорили да се прими
улиште пчела као знамен Матице, гдје се пчеле купе и приносе драгоцјено и сваковрсно
цвијеће на опћу ползу. Онда нам на ум падоше ријечи којима народ наш окупља
стручицом љубице пчеле на улиште: На матицу, мајко! На твој домак, мајко.
Слиједећи живот и трошење умних сила покварише му здравље. Пође по лијек у
Италију, и тамо премину, раздвојен браћом и пријатељима, премда му није
оскудијевало настојање тужне супруге.
Он се од нас навијек одијели. Тамо га сретоше Рајић, Доситеј, Давидовић,
Милаковић и Вук, а пред њима два митроносца – Мушицки и Његош. Они су га у свој
збор примили и достојну му почаст учинили. Обрадовати ће се сјени њихове кад чују
да смо дочекали видјети језик наш уведен у јавни живот, и да ће се народност
наша све више развијати и ширити, ако буде слоге, пошртвовања и брацке љубави у
живећих, ако се будемо угледали у њихове врлине, црпили на изворима што су они отворили, ако будемо радили
и праштали.
Лака му била црна земља!
У Задру, 1/13. рујна 1874.
Стефан Љубиша
