Горде, или како Црногорка љуби
У Црмничкој нахији, при обали Скадарског Језера, уточено је село, зову га
Сеоцима, гдје се људи обично баве орањем и рибањем. Подну села, при самој води,
бијелила се земаном пространа и висока кућа, одвојена и осамљена као кула, у
којој је живио стари Спасоје Лекић са ожењенијем сином, унуком и јединицом
кћером.
Био Спасоје у Сеоцима по јунаштву, имућству и чоеству најприбранији
постојбник; гозбен, оприонуо о госту са срцем и душом; вјеран, погинуо би за друга
и страна путника; богобојазан и правичан, судио би сеочанима својом штетом и
дангубом у најзамршенијим размирицама.
Једно вече на измаку прољећа, кад су дневи најдужи а припек сунчани
најострији, хладио се Спасоје пред кућом под густом врбовином. Све одједном
чује плеску коњскијех копита, окрене главом пут села и види грозд коњаника гдје
језде низ брдо, а кад дошли на раскрсницу, сјашу и сврате у њега дома.
Скочи са шјела и приступи им на сусрет да види откуд му гости. Упознаде архимандрита Дебељу Баранина, који му претстави два ћесарева чиновника, Пернета, четника коњаничког, и Шенпфлуга, поручника пјешачког, и помоли га да им упушти горњи под куће, гдје би неколико дана провела, док премјере околину и дубину језера. Стари се Спасоје обесели гостима „да шта нова из свијета чује, ако и нема пристојна стана за таква лица“. Коњаџије и слуге растоваре и изнесу пртљагу на горњи под куће и ту путници вечерају и преноће.
Кад било у зори, подрани Дебеља, пробуди Спасоја и одведе га при самој
обали језера, код једне раките што је у оној пјешчини разгранала. Таман сунце помолило
иза хотскијех планина да попије чај што је обноћ прекрилио воду језера, сједну
два старца по пијеску један според другога, те редовник заче да говори:
„Ако нијеси од кога досад чуо, а ти чуј сад од мене радосни глас! Приспје угодно доба да Турчин очисти ногу с ове стране Средњега и Црнога мора, и да пође послије толико туге и невоље откуд је у зао час по нас и дошао! Удружили се ћесар и Мошков да сломију ђаволу роге, да тријебе кугу из крштена свијета, како ће једном пропојати звона над црквама и Бог се јавно славити. Владици Петру на Цетиње дошла у то име књига грамата од православне царице Јекатерине, написана растопљенијем златом; а ћесар Јосиф, сиротињска мајка, растурио о Савину дневу на сва четири вјетра објаву, у којој пише: – Наумио сам с Божјом помоћи, избавити турскога ропства крштене народе, који стењу под тељигом Отмановићевом, и угостити их пићом слободе, гојидбе и богатства што већ уживају моји људи. Донио објаву наш једновјерник и земљак, а ћесаров храбри војсковођа Вукасовић, дрнишки Срб; а уз њу благо, џебану и заиру што је за војске, да и ми, колико смо вриједни, потпоможемо ћерати врага, нек му међу нама нестане трага! Ти се добро хоћеш с везиром скадарскијем Махмутом Бушатлијом; знаш лијепо да се је он одавна одметнуо султану; пођи к њему и нажени га твојом мудрошћу и меденијема ријечима да се и он удружи с ћесарем и Мошковом, да тријебе троскот из крштене земље, пак ни њему неће бити на празну. Ухвати ш њим вјеру, како ће му слободно изаћи на диван ови ћесареви људи са мном уједно, ако му и нијесам премио; нека прими од њих дарове што му шаље најстарији цар на свијету, и новац што је за потребе пак, нека се ш њима договори и уговори како га Бог учи. Ако да срећа да се стече оно што одавна очекивамо, и нама двојици неће бити наште руке; потомци ће наша имена уписати у златну књигу домаће повјеснице, а нека што би стекли души рај! Ко погине за вјеру и отаџбину не умире никад!“
А Спасоје њему:
„Бог те чуо, оче; вазда ли се добру надаш; благо ти здрављу и старости на лијепој ли си нарави; а у мене је срце прозебло, као пупак у прољетној смрзлици! Ево трипут иза мојих дана да су се такве наде јаловиле а јаче притезала ужа несретној раји. Разварао сам се и очајао, пак да све очима видим, то чему се надаш, тешко би вјеровао. Голем је био наш гријех, о оче, кад се не могасмо у четири вијека откупити ни очистити крвавом покором! Инглези ослободише црнце и поганце, а нашој браћи по крви и по закону пута стежу! Но ћу ја свакако поперити ово труло тијело погибији, не тобож с тога да ме потомци мртва помињу и припијевају, него да оставим земљи мира а напретку славе. Ти лијепо знаш какав је Махмут, напрасит, крутан, невјеран, а све сања што не може бити. Бојим се тијем ћесаревијем људима; ако им се што ружно догоди, рећи ће опаки свијет да смо их ми два издали и врх њих мито примили; остала би на нас сумња и грдило да смо тобож погазили вјеру и гостопримство; пак бих волији видјети плам наврх куће, него ли оставити пошљетку срамотно име! Ко у поштењу умре, он је вазда жив! Него знаш која је, нека ти дарови и то благо остану у нас дома, пак ако се ови ћесарови људи погоде с Махмутом, нека он исти пошаље брата Имбраима да му их прими. Ко се чува, тај се и учува!“
А Дебеља њему намрђен:
„Поклисару се глава не сијече! Ако се уортачи Млечић с ћесаром и с Мошковом, као што и хоће, Турчину је зазвонио пошљедњи час! Ти си, Спасоје, преживио! Ја сам се надао наћи у тебе старо срце и да си готов, како што си био прије, прегорети вјери и домовини живот и имућство, а ти ме ево страшиш да умрем прије нег ми од Бога дође. Не слути, море, злу; ни коби народно надање у осудноме часу! Божја воља сложила кршћанске силе да попну над Јасофијом часни крст, а ти нешто мудрујеш и слутиш, као да смо ми сви оћорили. Није Турчин оно што је прије био, него му се обила зла, ударила кола низбрдице! Тиква пође на бунар сто пута, а једном се разбије! Свака сила за вријеме! А што говориш да не носимо у Скадар новац и дарове ћесареве, то би разлогом увриједило охолог Махмута, који, иако је лаком и на благо гаман, неће га доћи прихваћати на црногорску земљу. Та ти, Спасоје, не ваља!“
Стари Лекић умукне, као ко се није обикнуо редовницима препирати. Архимандрит га дохвати за десну руку и стисне му је највишом снагом у знак непреломне вјере и послуха. Спасоје се покори свештенику и пољуби ону руку што је његову стезала, пак тркне дома, зовне сина и унука да порину у воду домаћи чуњ, и пошто се опреме и оружају, завезу к Скадру низа брзу струју. При кретању, Спасоје одвоји архимандрита и пришапће му: „Немој ми се наругати што ћу ти рећи! Остављам дома двије женске главе код страних гостију. Ти знаш какав је наш пук, танак и зломисаон; пази да ми се какве ријечи не дигну, да не погинем из темеља. Ја се, оче, више бојим сеоске него ли божје, јер ћу се Богу молити пак ће ме и помиловати, а пред селом капица ми не помаже, ако ћу их слимајући седмеро на дан дријети!“ Дебеља се насмије и укроти Спасоја, назвавши му добар пут.
Војници ћесареви, што их је Вукасовић по избору са собом довео, знали наш језик и свакој људскоти дорасли. Тек се Спасоје од краја одвезе, почну премјеривати обале и дубине језера; рисати околна брда, луке и затоне; рибати у шкрапама и рибницама; а купати се у бистроме вододотоку, да им дангуба не додије, а љеност не преодоли. Него је Горде била прелијепа! Навршила шеснаесту годину, није је било друге колико је Црне Горе и Приморја. Осредњега струка, вита као јела, црнокоса и остроока, с гривном зубова као да си јој их дјељао и низао од слоновијех, бијела као снијег а румена као зора ведра дана; зачара својом дивотом младога Шенпфлуга. Није се усудио гиздави поручник ни погледати камоли задјести Спасојеву кћер; али све је могао јадом прегорети, но кад један дан Горде, окоћена и нарешена, пође у село на шједник другарици Зорки, а сине као Зорњача у прозорици, не могао срцу одољети, но убезочи и приступи Гординој невјести и упита је од прве би ли га Горде узела. Камила, жена освијесна, стаде да момка одбија као попа од проскура: „Није се Горде гојила за такво лице, пак би ти се брзо додијало. Она неће поћи него за Црногорца, да ш њим пород изведе, који ће бранити отаџбини крило, да мужу у рату мијеси и носи брашенице а на ранама привија. Прођи се ти Горде, иако те часком зачарала; вас је двоје Бог у зачећу раздвојио.Но се поручник не предава од прве, већ јурише и другом и трећом, јер му је Горде снове разбијала; док се Камили ражали, видје да није шала нег врућа глава, пак напути поручника да се настави Дебеље, духовника мудра и поштена, еда би он како год склонио Гордина оца да је даде Шенпфлугу, и да прими вјеровно обиљежје; јер се она, Камила, не би о томе свекру отворила да би јој чоек поклонио царево благо.
Да је невјеста заовици повјерила испрос, неће нико ни двоумити, а јошт мање
кад чује да се је од тај дан Горде крила и уклањала, како се неће сусрести с
младим поручником.
Једно вече намјери се Шенпфлуг с Дебељом на шетњи. Кад дошли на врх бријега да се одморе и опочину, сједну на два камена прам истоку, како ће се нагледати рајске љепоте Скадарског језера. Бијаше сунце острмило к западу да огране наше постојбнике, а озраке му на истоку гонили шјени уз арбанашке планине. Дебеља упита друга што је рећи да је ево неко доба шјетан и замишљен, изгубио одједном весељасту ћуд и хитрину духа, као да га је што задјело. Да угледаш, шетајући у беспослици по запуштеној њиви, гдје је некуд при крају расцвјетао поносити љубдраг, залуду би мислио читав вијек како је ту заклицао; јесу ли га људске руке усијале јали пресадиле, или му се сјеме омакло тичјему кљуну, или га је каква вјетрушина довила, или ко при нози уио; не би никад право угонетнуо ни до истине допро.
Тако и ја не умијем да погодим, је ли намјерно, или за зачети ма који разговор, или по наговору Камилину, пало на ум старому калуђеру да зачне с поручником оно питање, што је Шенпфлут једва дочекао.
„Оче!“, преговори Шенпфлуг натегом и прескочке. „Има на овому кукавном
свијету душевнијех рана, које позлијеђује зазор и тајност. Откријеш ли их поштеној
души, искрену пријатељу, олакшају ти и бол им се ублажи. Ја сам јединац у мајке,
прилична бића а боље наде. Млад сам ушао у војничку службу, и њом обашао колико
је ћесаревине, док ме је судба до овдје довела. Никад ме није прије сад
оплијенило женско око; или је то до удеса, или се нијесам сусрио с оном која би
ми срце занијела. Дођох у Сеоца
да покушам и ту људску муку у својој најжешћој оштрини. Горде ми је срчаник ишчупала; не говорим, јер јошт нијесам ш њом прозборио; не гојидбом, јер је сирота није имала; но љепотом, скромношћу и онијем женскијем поносом што узвишује жену над чоеком. Чини ми се да бих ш њом мирно провео свој вијек, чини ми се да је она нешто моје без чега немам покоја ни живљења, друга моја половина у коју ми треба прелити душу из ове што јој је отежала и обужила. Нијесам дијете, ни каква варалица, но роб безазлене љубави! Ако се Горде не хћене са мном здружити, а ја ћу с црном земљом! Не хћене ли узети војника, ја ћу се претворити ратаром, и рибаром, плести котац који јој и отац! Не хћене ли да живимо овдје, е не може одољети пучкој предрасуди, свијет је простран двома душама које се љубе; није славе ни обилности, које би могле накнадити супружну љубав, што претвара чемер у мед, невољу у богатство а жалост у радост! Склони се, оче, испроси ми Горду у оца, да ју заручим прије него ли к Скадру отпутујемо; смири узбуркану ми душу, а избави ме пашје смрти. Оца не знам, умро је прије нег сам прогледао; примам тебе мјести њега; ућеши ме и обрадуј!“ Дебеља, вјешти и хладни старац, отповиједа му лагано:
„Ти си, синко, припео на високо а окитио рајским цвијећем оно што се мени види просто и наравно. Је ли што више него да се ожениш као остали људи, осим ако си наумио са мном у манастир да те постригнем? Твоје су ријечи племените и, ако ме не вара вјештина свијета и вијека, одговарају ти срцу и разуму. Пак иако те је љубав занијела и у твому младому срцу клицала, јер ти је приспио рок да платиш природи дуг, надам се да ћеш у њој постојан остати, јер би друкчије свој вијек у пакао претворио. Ти си, као учеван чоек, до данас проучио нарав горштачку и првобитне обичаје овијех становника, и чудио се чисто разлики која их од вас раздваја. Да Горду вјериш пак развјериш, уцвијелио би ње дичну кућу, која те страна угостила; очупао сиједе власи једног поштеног старца, који је слави твог господара изложио погибељи свој и живот своје породице; погазио би со и хљеб што си у тој кући осмочио, а искубо из Божјег перивоја красни цвијетак што је створитељ намијенио доброј срећи, људскоме напретку. Ја бих погинуо животом, а ти, кад би и жив остао, залуду би живио; пратили би те срам и гриза до гроба. Отвори очи и дођи у себе! Ако се уздаш у своју постојаност, без које љубави нема, шљедуј срдачному нагону, кајати се нећеш; не ли, прођи се Горде као живе ватре! Кад је Спасоје отпутовао к Скадру, није се бојао Махмутова коца ни конопца, него вас гостију, да му се образа не дотакнете. Чувај ми поштење као твоје влашто, а мене ево да те послужим!“
У младоме поручнику узмути се крв, удари зној низа чело, а зенице окрену на сузу: „Да те нијесам оцем прозвао, твоја сумња о моме значају била би ми погибељна уврједа; но као родитељу и богооцу не могу него да ти љубим руку и свештенством закунем да је проженеш из твога срца, као недостојну оца и сина!“
Дебеља загрли Шенпфлуга и пољуби међу плавим очима; пак се поврате кући,
зазријевши, каткад и нехотице, осијев мјесечног уштапа, што је на истоку обасјао
да раждене нотње тмуше.
Кад глас допаде владику Петра на Стањевићима, обичној му љетици, да ће мимо њега и без његова знања ћесареви људи на договоре и уговоре к скадарском везиру, стаде да се тому путу пријечи из петнијех жила; једно с тога што му није могло бит угодно да Вукасовић с Цетиња без његова знања чиња договор с Махмутом, црногорскијем крвником и одметником, а друго што, познавајући круту ћуд невјернога везира, побоји се животима својих гостију.
Пошаље по Вукасовића да му устимице изјави свој страх и јед. Но се
Вукасовић огради и оправи старијом наредбом, коју је сам Бечу измамио.
„Знам ја“, рече владика при растанку, „како је та наредба дошла и како ће се вршити. Цијели дан не бих ти набројио издајничка дјела Бушатлијеве колијевке, откад је за српску несрећу шјела на скендерински сенџет, него ћу ти само напоменути шта је твому господару химбено урадила. Чоеку је повјесница најбоља учитељица! Кад Евгеније Савојски преоте султану српски Биоград и земље до планине Шаре, те Арсеније Баица пресели у Сријем из Рашке боље и боље Србе, а Рашку прориједи и скоро опусти, како ће се по њој Харнаути ширити и лећи; наведе бијес војводу Пиколомина да се удружи Махмутовијем прадједом, да тобоже скупа покоре Арбанију и Румелију. Довео му Бушатлија десет хиљада Малисора, те обје војске пријеђу Шару и шљегу у Скопљачко поље, гдје се цио дан биле против султановијех јаничара; пак у одсудноме часу везир скадарски, обичним вјероломством, окрене оружје против ћесаревијех војника, који остану међу двије ватре, и мало их утече с војводом кнезом Холтштајном! Оваквијем срамотнијем издајништвом, без примјера у свјетској повијести, добије Бушатлија помиловање султаново, однесе вам ратну благајну, одере до кошуље мртво трупље падших витезова, а ш њима погној скошвачке ливаде. Овако ће се, ако не и горе, сад прилучити! Мислиш ли ти, Вукасовићу, да је Махмут тако прост да вјерује е се ти ш њиме договараш без мог знања и шјета; и да је тако луд да се надати може е би могао шјести над Зетом и мирно је уживати док моје братство влада Црном Гором? Прођи се ти тога пута, а отпиши Бечу да сам те ја ш њега сврнуо, да горе не урадиш. Не хћенеш ли ме послушати, ја ћу опрати руке, нити ћу да знам за рђаве пошледице што ће за собом повући тај несмишљени чин. Чоек обавијештен, полуспашен!“ Вукасовић одговори да је он као војник дужан ослуживати старије наредбе, и да му није слободно без зле среће претресивати како би боље биле; пак при поласку додаде: „Свакако чекам час по час пуномоћника Бруњарда с потањим наукама како да се владам.“
Пети дан приспије из Скадра Спасоје, весео као ко мисли да ради о спасу
домовине и цијела крштена истока. Донесе Дебељи и дружини му вјеру Махмутову да
му изађу слободно на диван; здраво дошли, здраво пошли; с даровима бечкога
ћесара и са везировијем уздарјем.
Пернет обавијести Вукасовића да је уговорио састанак с Махмутом, а
Вукасовић му отпише да шљегне са Шенпфлугом у Будву, да се ту удруже с Бруњардом,
пак сва три да наставе пут к Скадру.
У толико Дебеља својом мајсторијом склони Спасоја да заручи Горду с
поручником. „Промисао божји“, рече Дебеља Спасоју пастирском бешједом, „навео
двије кршћанске душе да се саставе и једна у другу прелију, уочи препорођаја
источнијех народа; да им се вјенчане године набрају даном у којему сине опет
часни крст на истоку; да им буду вјенци новом везом међу несретњим истоком и
узгојеним западом, а брак четворокрајна стијена кршћанској слободи у невјерним
странама свијета.“
Спасоја, пуна народног поноса и божјег страха, облију сузе; па кад срце
одуши, рече Дебељи:
„Оче, ја ћу дати Горду теби, пак ако ћеш ш њом и у јаму! Ти си пастир што
веже и дријеша, погледај може ли мимо црковне поћи хришћанка за латинина да не утопимо
душа док ослободимо источне кршћане, а нека што би ме мориле сеоска укорба и
пучка поруга!“
А Дебеља смијехом: „Прођи се, Спасоје, тога, тако био жив ти и ко ти је мио! Латини вјерују што и ми, него се бојим да је у обојице вјера смалаксала. Једнокрвну браћу раздвојили себичњаци и славољупци, како неће од нас бити никад ништа до јадишта и пепељишта. Бог је дао да се војници и мудраци не осврћу на потанкости вјерске, што су охолост и надмудрост протурила тек да се брат од брата лучи и личи, а забавља међусобном мржњом. Нека је жена шљедбеница мужевња, пак ће муж одговарати Богу и народу за њепоштење и душевност. Одива удата, сусједа назвата; кад јој у роду свијећа гори, у дому јој се не види што муж своје не ужеже.“
Стисне се Спасоје у рамена, потрчи дома и убије јунца да почасти зета и
наречене кумове Дебељу и Пернета. Шенпфлуг прстенује Горду, а кумови је дарују;
пак сви скупа проведу весело дан, пјевањем, колом и гуслама, а красно црмничко
вино и прибранија риба језера китили пирни сто. Шенпфлуг желио је (а ко не би?)
да му вјереница сједне за сто барем међу кумовима, него се Спасоје опре свом
домаћинском власти. „Кад је, сине, дома поведеш, нека ти ваздан уз крило сједи,
али Црногорка под вјером неће с вјереником хљеба јести, барем гдје ју отац
гледа. Нећу ја земаљски адет ломити, да ме Црногорци по прсту кажују!“
Путници се разиђу: Дебеља оде низ Суторман у Бар, а два официра шљегну
преко приморскога ждријела у Будву, наредивши Спасоју при кретању да их дође
шести дан укрцати под Скадар.
Поп Антоно Којовић Будванин пише у своме дневнику како је све могуће чинио да одврати госта Бруњарда од скадарскога пута, опишујући му невјерну и опаку ћуд везирову; и већ га је био склонио да одустане, кад приспију Пернет и Шенпфлуг из Црмнице и донесу му глас да су с Махмутом вјеру ухватили и да могу слободно Скадру путовати и везиром се састати. Тад не би већ размицаја, но њих сва три отпутују 4. јунија 1788. морем к Бару, гдје се удруже с Дебељом и наставе пут к Скадру.
Сутрадан по дошашћу изађу поклисари пред везира. Причек и дочек били необично уљудни. Послије поклона и поздрава, и пошто су се сви пет насркали црне грке кафе, а уз њу палили на око дуге чибуке арбанашког духана, поче Бруњард, препредени дипломат, да говори напорито: „Зулум јаничарски, насиље спаија, прождрлост ага и необуздана самовоља свакога муслиманина прам крштеној раји: цркве разваљене ил’ обатаљене и оцкврњене; звона опучена или у топове преливена; свештеници прогнани или објешени; грабеж младежи да допуња хареме; несигурност живота, имућства и поштења; ропство, прогонство ил’ умор сваког бољег и бољег кршћанина; склониште милостива срца двају најсилнијих владара на свијету, апостолског цара и православну царицу, да под крсном сијенком избаве крајне пропасти шљедбенике Христове вјере на истоку. Обоје њих налазе се у рати Отмановићем, не тобож да му преотму земље и државе топузом присвојене, ни да освете ил’ обнове падше краљевине, но да поставе крај патњи кршћана и нечовјечному владању мусулманскоме, јер је плач уцвијељене раје до Бога доштао! Ти си, везире, старином Словинац као сви бегови по поноситој Босни, јуначкој Херцеговини и угасној Рашкој, иако су вас зле пригоде нагнале примити ислам да уштедите животе, господство и иметак. Ако се падиша ујачи, све ће вас покорити муслиманској соји, или из темеља ископати. Окани се ти њега, буди на руци племенитој задаћи мога господара, а тијем притврди старинско достојанство, јер ће брзо ново доба просинути, па кога није на дио, крив му је дио!“ – Махмут, чоек крвава ока, груба погледа, отресна говора, пробешједи претворно: „Чуо сам како су се, ево сад година, састали у Керсону, при увору ријеке Днијепера, твој ћесар и мошковска царица и ту уговорили, руку на руку, да прожену Турчина из Јевропе; да пошјеку што не покрсте; да обнове у Станболу грчко царство а окруне два унука Јекатеринина, једног круном Констадиновом, ако је нађу, а другому да скују нову под именом краљевине Дакије, бугарскијем и влашкијем земљама. Босну, Херцеговину, Шумадију и Рашку притиснуо би ћесар, а Црна би Гора добила све до Шаре. О свачему се господа договарала и договорила, и нашла свакоме мјеста у новоме колу, осим мени и моме другу. О старосједиоцима и старокућићима нијесу се господа споменула колико ли ни ланског снијега! Заборавила да сам ја Црнојевић и законити господар Зете и Скендерије: прво сам господство нашао у колијевци, а друго ми је поклонио султан Бајазит дједу Станиши кад се посунетио. Пак мјести да дођете у мене, пођосте најприје да љубите руку калуђеру цетињскоме, који ми донекле шједи на дједовини. Трпим султана с невоље, јер се бојим горега зла, да ме силом не крстите, што би по мене горе било него ли да ме посјечете. Но ако ми нађете у ускрснутијем државама мјеста; ако ме притврдите на старој столици; ако ми се у вјеру не дирате; ја ћу се до краја одметнути султану и повући за собом сву Малисију, нити ће из моје области ни момче ни коњче султану у помоћ. Но ако то не утврдимо црним по бијеломе, јер се људи за језик вежу а говеда за роге, уклоните се с овијех крајева, ето вам пространа мегдана око Дунава на глаткој равници. Не хћесте ли, наћи ћете гроб гдје се слави надате! Прођите се топца, кад му нећете ни можете помоћи, да вас не повуче са собом у дубоку пучину. Ви се бијете с Абдул Хамидом с обијести, а ја ћу с витешке невоље!“
А Бруњард њему: „Тебе је, честити везире, неко навлаш преварио, како ће те прије ископати. Плаћа султан своје људе, који живе под твојим истим кровом, да ти јаму копају како ћеш у њу суновратити. Није истина, осим твојих устију, да је мој господар склопио са царицом мошковском онаки уговор какви теби и наши и твоји злотвори докажују. Кад је Енглез наћерао султана да навијести Мошкову рат, а царица Јекатерина дигла оружје на обрану погажена кршћанства, није могло бити апостолскоме цару и краљу да мирује и остави тако дичну славу царици православној, да се сама стара о крштену свијету. Уговор што је мој господар склопио са Јекатерином не смијера на преотимање султановијех земаља, пак ни на коју личну корист аустриску, осим тежи дичној слави ослобођења кршћана на истоку, нек су им ујамчени и обезбијеђени живот, вјера и поштење.
А за нестале државе, које су погинуле не знајући собом управљати, неће
пукнути пушке ни наше ни мошковске. Сваки народ има такву владу какву си заслужује!
Ако су Власи, Бугари, Срби и Грци вриједни сами собом управљати боље нег су им
знали стари, они ће сами добити своју неодвис без туђе крви и новца.
Тешко ономе ко чека из села смок! Једно је вјера, а друго је господарство. Ми ћемо за прву жртвовати пошљедња војника, а за друго нека се свак узда у се и у своје кљусе! Ја дакле нијесам облашћен од свог двора с тобом уговарати друго осим ово што чујеш: да ћесар, ако побиједи, неће се са султаном мирити док тебе и твоме пошљетку не учврсти везирство над Скендеријом, а то онда кад би ти пристао уз ратне силе, и примио 50.000 дуката да се војни спремиш. Ако не хћенеш тако, а ми ћемо откуд смо дошли, харни твом дочеку, а жалосни што нам се посао изјаловио. Боже дај, да се од нас двојице нико не ускаје!“
Слакоми се Махмут на дукате, прими дарове и новце, потпише уговор како га је Бруњард склопио, пак дарује госте, а ћесару пошаље џевердан златом окован и чит леденица у чистој срми на уздарје. Сутрадан испрати везир поклисаре до дно пазара, да их боље увјери својег искреног пријатељства. Хтио је Бруњард да се враћа истијем путем којим је и дошао, но преодоли мнење Шенпфлугово, којега је нешто к Сеоцима вукло; а Дебеља додаде да је љепше и прче путовати к Цетињу са Сеоца, него ли преко дуждеве земље. Утолико био дошао Спасоје су два чуња да путнике прихвати и превезе под Сеоца.
Укрцају се у један поклисари са Спасојем, а у други син и унук Спасојеви, са слугама, пртљагом и даровима. У прозорици 9. јунија 1788. приспију лађе под Сеоца. Таман кад хћеле да умину затон гдје је сељачка рибарица, једна чета турска обори на њих огањ из пушака. Погину сва три ћесарова чоека, слуге, восци, Спасојев син и унук, а стари Спасоје, који је свијем путом држао џевердан у руци, испали га на бусију и убије четобашу Мустајбеговића, пак скочи у воду и преплије на крај. Турци напану опушћеле чуњеве, убију Дебељу, утопе мртве љешине и опљачкају чуњеве, па кукавним славодобићем завезу к Скадру, да прије донесу Махмуту глас срамнога издајништва.
Спасоје дође на угасни дом полунаг и жив; сједне на кутњи праг, наклону
главу на длане пак почне кукати и лелекати у вас глас да би камен проплакао. На
кукање дотрчи снаха му и кћер, тер им каза пусти глас и помоли их да пођу
изрибати убијене и утопљене комаде, јер на њих, женске главе, неће Турци
палити, ако су још ту.
Жалост материна за јединцем сином свему је свијету опћа, али никаква сестра
на свијету не жали брата што Црногорка. Но је у Црној Гори и околним мјестима
гдје Срби живе зазорно удовици плакати мужа, камоли не би вјереници заручника.
„Нећу ја тамо, ни судио Бог“, викне поражена Камила свекру, „да ми реку
Сеоцкиње да сам убезочила и пошла мужа плакати, камоли би Горде брата, да јој
зли језици придигну да тужи вјереника; тад би себи срећу затворила и сиједе их
плела. Ко би преслушао сеоску укорбу и ругу?
Остале би обје за уклиња, свако би нас попљувао и од нас очи окренуо, материна и сестрина жалост трну прам сеоском пријекору, кад им син и брат погину уз мужа и вјереника, гдје би пошле да не пођу, гдје би шјеле да не шједу, што би рекле да не реку, прекукале кукавице! Него пођи ти, несретњи старче, окаштрени храсте, купи село, изрибај и погреби тужне убијене утопце, али ми сина, љуту невидовну рану, укопај одвојено и далеко од оца, а мужа ми раздвој од осталијех љешина, да се пођемо црне кукавице, самохрана мајка и сестра безбратица, изгрепсти и убити над смрзлим комадима!“
Уцвијељени старац, гологлав и рукама наклоњеним на боковима, окупи сеоску мобу, изриба и на крај испотеже крваве љешине, све осим Шенпфлугове, коју не може наћи; укопа три ћесарева чоека у једну гробницу, слуге и восце у другу, сина одвојено и подалеко у трећу, а унука чак под врбовину. Дођу трећи дан свештеници, очитају опијело, прекаде гробље, и пренесу тијело архимандритово у Брчеоски манастир, гдје га свечано укопају.
Кад Камила и Горде дођу расплетене и порушене, прва на синовљи, а друга на
братин гроб, одјекују брда и долине од лелека и јаука. Пошто су косе остригле и
гробље натопиле крвљу из образа, приспију сеоске покајнице и омотају главу
Камилину црним убрусом, злокобни биљег кукавна сиротовања. Обије, и невјеста и
заова, пренемогну од бола и јадиковања, па кад ноћ обавије земљу тмастом
авином, дођу прескубене и полумртве на угашени дом. Имала Горде у селу искрену
и вјерну другарицу и пријатељицу, дар божји, веома риједак у данашњем пријеварном
свијету. Кад дође Зорка Горди на жаловање, разбирала је пријатељицу сумњом да ли
је збиља Шенпфлуг погинуо, или гдје на крају испливао, или га Турци заробили и
к Скадру повели.
Горде убечи црне очи у пријатељицу, и комад је мотрила да трепавицом не
трене, а кад могла ријеч зачети, рекне:
„Зорко, од тебе не кријем ништа, драг ми је био они момак; била бих кукавица ћора да га нијесам никад видјела, а тако остадох слијепа од брата и од вјереника! Пак да му се снага нађе, и да га укопаше као остале, просте ране; ходила бих барем мраком да му називам добру ноћ; бацала крадимице цвијетак над слеђени гроб; пазила да не дође звијере да га откопава и кости му разноси. Не смијем кукавица од стида питати је ли га ко видио мртва, сужња или топца, јер би ми рекло село да сам заборавила брата и прегорела га вјеренику; тако не знам, жалосница, хоће ли га рибе разнијети или Турци Скадар окитити лијепом му главом.“ А Зорка: „Знаш ли што ћемо? Ја ћу преноћити у вас, као да те ћешим и разабирам, а кад буде глухо доба ноћи, завезимо се у рибарскоме чуњу, пак пођимо да га тражимо у воду жегом.“ А Горде њој: „Мучи, Зорке, кукала, куд бисмо од срамоте кад би нас ко видио? Невјеста би ме прождрла, а отац заборавио домаћи ископ при тој срамоти! Не тобож да се ја већ надам зелену вијенцу, то је мене минуло, но што бих од села?“ А Зорка: „А што ти је стало за село, кад не сумајеш удавити? Сједи на овој пустошини, пак живи за мртва Шенпфлуга! Боља вјереница преминула сокола, него ли жена окићена ћука!“
Кад ноћ превали другој половини, а мјесец утоне у морску пучину, украду се кући двије цуре црногорске, пошјеку у шуми сухо пруће пак ш њим сплету дуги жег, омотају га узицом а наклоне на гвозденој решетки. Зорка се изује и угази у воду пак вјешто расидри и привуче чуњ крају, те се у њ обје укрцају и одвезу до рибарице. Кад дошле на мјесто гдје је погибија била, упале жег да им луча воду расвијетли, а да помисли рибари су ко их види по језеру пловити. Зорка је возила лагано с крме, а Горде, главом приклоњеном под самијем жегом, мотрила у бистрој води, е да зазри вјереников труп. На оној нотњој љетној тишини, у тихој локви језера, кад су тмуше земљу притисле, а свако живо спава, двије се младе Црногорке возе по води да нађу убијена странца; чаровни и жалосни призор! Да је Шенпфлугу ускрснути да види како љуби непитома Црногорка!
Чуњ се споро окреће; сад на десну, сада на лијеву; како га је гонила водена
струја, или широко весло с крме; а осијев зубље позлатио пред њим пространи околиш
као највише гувно. Мртви мук влада на води и на суху, каткад прекинут млатом
весла или кријештењем кријесавца у шуми. Зорка, да јој се не задријема, заче
помукло да пјева жалосну пјесму и ш њом да нариче несретњу судбу несуђених
заручника:
Вјереници главом у скутима!
Љуто плаче лијепа ђевојка,
Сузе рони, у лице га љуби:
Аох, Јово, моје несуђење,
Нит’ пољуби, нити ме загрли!
Аох, Јово, на устоку сунце,
Рано ли ме бјаше обасјало,
А брзо ли зађе за облака!
Аох, Јово, на истоку сунце,
Брже ли ми очи искапаше!
Аох, Јово, и срце и душо,
Што ће црна земља радовати!
Аох, Јово, мој сиви соколе,
На вјеру ти крила саломише
Клети Турци, од Бога платили!
А Горде викне: „Не наприје, Зорко, тако те не пратила моја срећа! Залиле ми сузе очи да не видим ништа, пак се бојим да не уминем утопца.“Зорка умукне, пак домало радознана упита Горду: је ли се кад с вјереником стајала и разговарала. А Горде, не дижући главе с морске пјене, нешто од стида, а нешто од страха да не умине вјереника: „Јесам, јаох мени, циглом једном, и то пошто ме је у зли час прстеновао. Ја сам га вазда умињивала, но се једном десисмо у уско код појате, оно исто вече пре што ће кренути на зли пут. Бјаше се одио у бијелу доламу, модријем гаћама а калпаком на глави, као да ће пред цара изаћи; а мач му звокоће о калдрму као туцањ о звоно; висок као копље, плавијех коса и очију, румен као јабука, бјаше га дика погледати зорна и прикладна, хћаше да ме пољуби, а мени ударили пламови уз образе, као да ме вас свијет гледаше, па га заклех срећом да мирује ако сам му мила. Стаде да ме кори гдје сам тобож дивља, и рече ми (зло ме нађе кукавицу!) да ће ме испитомити и на књигу дати тек се врати из крвавога Скадра, а ја у то побјегни као срна пред ловцем, да ме ко не види гдје ш њим говорим!“
„А дође ли ти кад на сан?“, припита Зорка, окрећући веслом као мећавицом. „Дође, сестро, мало прије што ће погинути. Бјах кренула с невјестом да на Виру купујемо обућу, кад ево га гдје низ поље коња језди, ознојен, мледан а уцрнио као земља. Кад се к нама примаче, не зазове добро јутро (зло ми јутро!) него ли промуклијем гласом рече да му је у нас узак стан, и да хоће свакако да ме води на Вир у љепши и пространији. Пружи с коња руку да ме дохвати и одведе, но ја се бацих невјести су обије руке о врат да ме не пушти. У тому се пробудим дркћући и вичући од страха, и сад ми се кожа јежи кад помислим како грдно изгледаше, а вас дан ме пратила у памети она стравична шјен. Убезочих и казах снитву невјести, а она се намрди и замисли, пак ми рече: „Бојим се зла, да му нови стан на Виру не буде гроб у језеру!“ А Зорка: „Или везирова тамница у Скадру!“ Све од једном викне устрављена Горде: „Стан не вози... ево га... жив је... пружа ми руку да га извучем,... кукала!...“
Зорка баци весло у чуњ, тркне код Горде, пак се обје прегну до паса да су им носови воду лизали, а убече очи у језеро да боље виде. Лежао утопац наузнаку укочен као мраморни ступ, десном руком ошапио главу а песницом захватио бич плавијех коса; лијева му почивала на прсима; блијед као пртени руб што вода ожваће; на усницама насјела крв модра као броћ, кроз коју се блијескају бијели зуби; очи полузажете, којима су зенице у главу утекле; а на образе пала риба да му очи пије а месо штрба. Зорка, хитра као змија, смакне уже са сидра, пак му спушти крај до дна воде и њим дотицује Шенпфлугов образ и чело, а разгони рибу и онако обумрлу и смушену на оној зубљи, пак повукује уже по животу утопљенога, еда би се пренуо и дохватио га. Празна нада, што заслијепи очни и умни вид!
Шенпфлуг је мртав!
Цуре испотежу уже па га опет у воду спуште у двоструко на замци везано, те замчицу подметну глави мртваца док му је испотежу до под шију, и провуку под оба пазуа. Било дно плитко и глибљиво, да су се цуре могле помагати пљоснијем веслом да омотају ужем Шенпфлугово тијело, а и љешина била трећи дан олакшала и готова да исплута на површину. Кад су тако вјешто обавиле ужетом мртви труп и стегле му узао, намакну га на палац од крме, углобе весла чуњу на бокове, пак завезу свом снагом да прије крају допру; а како би брже бродиле а да их нико не види, окрену низа струју к једном пустом затону.
Но се чуњ споро возио с бременом по крми, а у томе с хотскијех планина духне јутрњи источник, који с прва заруди па узруја воду, и већ почели валови прелијевати у подушену крму. Док је жег горио, цуре се нијесу животу препале, него снажније упирале веслима и ломиле набрекнуте таласе. Но кад им жег догори тер облада црни мрак, обје се свлаче и једанак у воду скоче да препливају на крај прије него се чуњ подуши. Зорка је носила у зубима сукњу и кошуљу, а Горде заборави на аљине и на стид голотиње, те дохвати уже десном руком, а лијевом плива крају да довуче и укопа мртва заручника. Љешина је у то испловила на површину, као да олакша цури бреме. Но по несрећи вјетар забјесни, а валови набрекну јачи и чешћи ближе обале. Не хоће Горде да пушти уже, него се мори и дави да прије љешину крају довуче, док јој се уста напуне воде. У тој муци што би омела и уплашила највјештијег мрнара, хитра Црногорка намакне уже себи о раме, а почне пливати објема рукама, и већ се била крају допримакла, кад је све одједном ошмрк смота, свали и мртву при крају избаци. Зорка приступи да помогне другарици извући мртва вјереника, кад ли што нађе? Горду слеђену као камен, с конопом о врату! У то зора раствори окно, да кроза њ промоли с руменим лицем. Тужна Зорка, пуна жалости, стида и страха, навлачи мокре хаљине, убере лишћа с врбовине да ш њим покрије голо тијело ојађеле пријатељице, пак тркне до Спасоја с пустијем гласом. Спасоје похита на обалу и нађе мртве зета и кћер омотане једнијем ужем. Јунак се скамени, подвије руке у пријекрст, гологлав а перчин му покрио чело до очију, пак стане укочен да мотри оно двоје утопника, у које је полагао дику и покој своје старости. Пошто их је онако мукло загледивао доброту четврт сата, рече Зорки, која држаше у свом скуту мртву главу несретње другарице, очи јој љубљаше а косе глађаше:
„Нека се врши божја! Да је мој ископ прост и благословљен,
ако се над овим безазленим трупљем оснује вјечита слобода моје отаџбине и
цијела кршћанства на истоку!“
Спасоје укопа зета и кћер у једну гробницу;
учини им покајање мјесто свадбе; узме Зорку (добру и вјерну Зорку!) у кћер и с
њом удомазети једног Црногорца, да га стара негују а мртва часно укопају. Па
кад баци на оно трупље прегршт црне земље, викне:
„Моја дјецо! Кад није било суђено да се здружите
на овоме свијету, Бог вас удружио и упокојио на другоме!“
Зорка је помњиво њивила ружу и љубицу око гроба
несретнијех заручника, и чувала да их звијере не откопа и кости им не разнесе.
Нема коментара:
Постави коментар