Беч,
март 1872.
Драги Илија,
Како сам примио твоје писмо
одма сам говорио су два овдашња Вјећника, а тек примих потоње писмо одма сам
два у Задру опремио. Пресједнику нијесам писао јер сам се боја да гope не урадим јер нијесмо у
најбоље одношаје, али онијема што сам писао једноме право а једноме преко
једног мог и његовог пријатеља увјерен сам да ће се заузети драговољно.
Мене je врло жао ако мислите да се ја за ваше после не заузимам онако као треба за пријатељске. Моја je дужност то и ја мислим да се шалите кад то до сумље доводите.
Антониети ми je свједок што сам за вас Ласером говорио и што ми je он одговорио. Ја сам толико био једак кад сам читао да није онако као што ме увјерио Родић да je предложено да сам оклевао хоћу ли вам или не брзојавити. Обичај je да подештатима риједко дају више пак се у нас не умију никад обичаја одалити. И ја да нијесам био депутат и пресидент не хоћах чисто ништа више имати. Да мој друг Ђуро Војновић може имати такво обиљежје дао би доста јер сам поснао на његове рјечи да би му мио био.
Ако буде мира ја се надам да неће много проћи да ће Н. В. Цар тамо доћи пак je онда лакшије накнадити. Зато je нужно да се заузмете помирити Браиће и Махине и тако ћете добити нових заслуга. Ово ми je и Родић рекао да вам пишем.
Родић ће брзо доћи тамо и мислим на Цетиње. Треба да му се Вуко препоручи и да му преда шуплику за амнестију, а ја ћу знати што ћу радити јер знам да je за то овлашћен. И Ви радите да то измолите код њега и пишите да je помирен са странком која je рекла да je увриједио. Увјерен сам да ће добити амнестију.
Данас не могу даље али ћу дуже
првом поштом.
Ваш
искрени
Стефан



Нема коментара:
Постави коментар