Јовану Ристићу – о бокељском устанку и Вагнеровој афери

 

 

Беч, фебруар 1870.

 

Јовану Ристићу – о бокељском устанку и

Вагнеровој афери.

 

Преузвишени господине и пријатељу, 

После ужасних догађаја који моју домовину, овај дио српског народа, у пепео обратише и пошто сам такорећи чудесно погибљи избјегао и овђе на другу дошао, ево ме да се с Вами писмено поразговорим. 

Почетак несретњег догађаја био je чисто и без сумње нагли и нетактични увод обрамбеног закона, али ja одрећи не могу да су неки људи зли и неразборити народ преварили да ће добити од Русије и Србије помоћ, што сам ja бадава радио побити; али погрешке владине биле су жалибоже јаче но моја рјеч. 

Сад већ из новина Вам je познато да су на мене наскочили као лави удружени нападачи, који настоје да окале народ и да опору бокешком даду један карактер политички којега није имао, али којега je добити могао да се није вјешто помирење учинило. 

Овђе у Бечу, имао сам прилику доказати да кад je прошлог мјесеца јунија г. Вагнер био у Бечу, он je брзојавио некоме капетану Орешковићу из Биограда да га чека у Марбургу. У тому rendez-vous говорило се како би се бајаги употребила југославенска пропаганда на корист наше државе и с њом устопице ходећи освоити Босну и Херцеговину Турчину без

српске помоћи. Иза овије договора они се два спреме у Загребу и тамо се договоре са неким Одбором југословенске пропаганде, којему je Вагнер (тек му се боље вјерује) помињао Бајста и Куна и хулио на Андрашија. 

Повративши се у Задар, г. Вагнер писао je Орешковићу и Мразовићу да иду у Далмацију. Ова су два господина била у Задру гости Вагнерови два пут, то јест при одласку и повратку из Котора. Ja нијесам ниједнога видио, а Орешковића и не познам, знам да je био у Цетињу по жељи Вагнеровој и гope се бавио. 

У повратку из Беча концем јулија, Мразовић захтјева од Вагнера један писмени програм о дјелатности пропаганде да га саопшти одбору, и Вагнер га напише својеручно, а ja га Вам шаљем у препису и точном преводу. 

Тек се разиђу, дође наредба да се устроји наврат-нанос домобран у Боку, премда се од прије хтијело неке промјене у закон увести. 

Ово сад ja вам саобћавам да знате изближе судити онај чланак у новине објављен, „Конспират, денунцијант и министар“, пак јер судим  да je важно да знате, да знате владати колико вас тиче. Морам препоручити да ову ствар држите тајно ако не желите да ja не погинем, и ако желите да што и напријед се знаде. Имао бих шта и даље о овом послу и шире писати, али се бојим: али ако пошаљете вјерна човека или сами дођете, имат ћу доста што се тиче битности. 

Ево како je Бока ни крива ни дужна погинула. Толико хиљада душа без крова, без хљеба, без цркве и попа. Забранили кућну помоћ, а накнаду обећану од 300 слимили на 30 тисућа. Ja жалим да ћe наш народ у таквој невољи љутој мислити збиља да je преварен био од владе српске, а не од неких рђавих људи који су злоупотребили име Србије, и тако кроз овај несретњи фал (погрешку) изгубили сваку симпатију што никаквоме српскоме сину не може ни сме равнодушно бити. Прискочите забога и љубав хришћанску и братску у помоћ колико најбоље можете, а будите увјерени да се знати неће и да ће помоћ бити предострожно подељена. Чекам ваше писмо коме да остало поведем, но моје име сваком, најпоче томе Орешковићу сакрите, и о овоме писму до нових мојих писама да се не говори, јер би била велика штета.

 

Препокорни пријан

С. Љубиша

(С. д, с. л.)