Поч. госп. Поповићу!
Ево баш сад примих ваш штовани лист 13. о. м.
Драго ми je да je вам по вољи моја приповијест, ако сте у тој оцјени објективан, као што и не сумњам.
По моме вкусу она je могла бити далеко љепша, да сам имао више рока, мање посла и врућине.
Али у осам дана, под овим тропикалним сунцем, у уским границама у којима сте ми полет обужили, доста je лијепо да je и онако изашла из зарђаног пера.
Heгo je пo срећи романтична тако изворна и убава, да крије својом чаровном мантијом скромну умјетничку форму.
Пошто сам je некако скалупио, требало je да je сам препишем, јер je овђе тешко наћи преписача ћирилицом, а син ми се занима науком правном. Било je часах кад сам je хтио сву продријети, и другу мању писати, него ме посоколише пријатељи Групковић, Модрић и Каштрапели, сва три филолога и професора српског језика. Онда дох сам собом до неке нагодбе и рекох, доста je за сад да моје презиме (цијело) не дође под њом, у надању да ћу je моћи у некој неизвјесној будућности опет прегледати и повећати, ако икад објавим другу страну својих приповјести.
Нијесам могао боље развити љубовне одношаје међу заручницима, једно јер познанство њихово није трајало ни пуну неђељу дана, а друго јер сам се плашио да не претворим црногорску цуру у какву њемачку кокету. Ритмика и карактеристика морале су обуздати сваки полет непристојни и ненаравни! Дијелу политичноме нијесам могао дати више маха, јер сам се побојао одстранити пажњу читаоца с главне ствари, јер je мој први задатак доказати новелистично како Црногорка љуби, а психологично како данашња колтура тежи да угуши првобитно осјећање.
Да сам имао иошт простора за један лист артије, тад хћах уметнути један дијалог међу Спасојем и Махмутом, такође повећати онај међу Камилом и Шенпфлугом, без чега народна епика, што je главна циљ сваког мог рада књижевног, остаде овђе саката. Но ако Бог да здравља моће се накнадити кад ли тад ли.
Ви сте погодили естетично гдје треба вињет ставити, дакле одма послије реченице: Чаровни и жалосни призор! А да сте погодили, већ сте се увјерили примивши ову моју шкицу. Тај je момент не само језгра све новеле него je нешто реално што се сликати дава. Други момент реални био би онда кад je Спасоје гледао прекрштенијех руку у једном ужу мртве заручнике, јер оне његове ријечи у садање доба као икад служе на утјеху многих жртава ланих и љетос палијех за исту циљ; но свакако ми се чини да je први романтичнији а други трагичнији.
Најпосле има и један момент морални, који као такви било би га тешко, а може бит и немогућно нарисати, а тај je, кад Зорка није заборавила на дјевојачки зазор него узела у зубе своје аљине, а Горде и на то заборавила тек да себи бреме олакша и получи главну циљ, укоп драгог.
Ja ћу бит 3. септембра у Бечу пак ћу моћи тамо прегледати шкицу ако ми пошаљете адрес дрворесца. Буде ли пак касно, а ви ми пошаљите овђе, но мислим да je на вријеме у Бечу прегледати. Препоручујем да слова не буду ситна но као онда у Zori мојих причања.
Примите братски поздрав вашем
С.
М. Љубиши
У Задру на Преображење 77.
Нема коментара:
Постави коментар