Ријека, 27. IX 1868.
Преосвештени господине,
Почитованим писмом 5. сетембра о: г: Бр. 1663 Ваше Преосвештенство позива мене у Задру 25. текућег мјесеца да тамо, на обћем договору с Вами и Конзистором Вашим, претресемо питање о устројењу наших обштества и других благих завода, сад кад je чланом 15 основног закона 21. дец. 1867. Слободно свакому вјерозакону и цркви по себи уређивати се и управљати. Савремено мене опомињете да, у случају какове препоне, могу надоставити до реченог дана моје писмено мнење, a то само што се тиче преинаке досадашњих (?) и устројења нових правила црквене управе, а не свештенства.
Молим Ваше Преосвештенство да извините што ме врле препоне бране одзвати се тому позиву. Оне су три:
Прва je та што ja као старосједиоц бококоторски не могу својим присуством поврједити повјесно-црквено право бококоторско, по којему домовини мојој припада одвојена Епархија, која није никад била канонично сбрисана из броја србских православних Епархија.
Друго je што ja нијесам добио од ниједног обштества православног пуномоћије да на тај договор дођем и тамо ja не бих могао својим доласком представљати до једину своју особу, и једино једнострано своје лично мнење, што ja не само као излишно сматрам, но и као повређујуће изборно право једновјерника својих.
Треће je то што ja са своје стране усуђујем се јако двоити о законитости онога што Ви наведете, то јест да свјетским људима није надлежно разправљати о свећенских стварих, дакле ни о ограничењу парохија, ни о устојењу бира, столарних прихода итд. Ja мним да je требало о предметима договарања јасни програм предходно сачинити и прогласити, да свак зна о чему се ради.
Познато je Вашему Преосвештенству да je Бока которска старином припадала Архидиоцези Пецкој, и да je светопочивши Патријарк Василије Бркић, кад je од турског зулума столицу своју оставио и у свјет побјегао, апостолску делегацију над Боком вручио Епископу Црногорскоме Сави Петровићу, кои je и држао све до године 1809. Познато je Вашему Преосвештенству и то, да по црквеној јуриждикцији и повјесници Бока би морала припадати пастви Архиереа Карловачког, насљедника Пецке Епархије, и да су на подлогу овога права Бокезки христијани просили у најближе врјеме Његово Величанство Цара и Краља, да им поврати своју Епархију.
Познато je Вашему Преосвештенству и то да кад je Наполеон први завео данашњу Епархију „Далматинску, Истринску, Дубровачку, Бокезку и Албанску“ држали су се под надзором тадашњег Владаоца Далматинскога Дандола провинцијални конгреси, кои су разправљали наше црквене ствари. Ово je право изумрло кад се увео октроисани правилник fabbricerija године 1809. кои je цркву нашу подчинио поли(ти)чноме туторству и закопао у једну гробницу конгресе и обћинске скупштине и установе. Сад кад je Богу хвала то туторство престало силом државних основних закона морала би се повратити ствар на онај положај правни који je обстојао прје тог времена, јер не би било цјелисходно да се укинуто државно туторство мучке пренесе на Конзистор, што никакав православни син не би одобрити могао, јер би се с таковим поступком повредило једнострано црквено право.
Уосталом остајем
Достојанства Вашега служитељем уљудним.
На Сењској Рјеци,
О Крстову дне
Стефан Љубиша
Нема коментара:
Постави коментар