Беч, 2. IV 1870.
Преузвишени пријатељу,
Примио сам почитајеми ваш лист, а два дана прије њега један други од О... у којему стоји:
„Пошто сам се договорио овдашњом господом, закључили смо да je нужно да ви ону ствар нипошто не објелоданите“.
Сад ja знам одиста да се je тај закључак учинио не тамо но амо. Но je мени, свакако, жао да je господин О. имао о мени тако рђаво мнење да мисли да ме je лако преварити.
Како већ знате из новина, сва je десна Рајхсрата побјегла. Ja сам остао сам од јужних, а то до прексутра док се сврши разправа бокешког несретног посла, пак ћу и ja оставити Сабор пукло ђе пукло. Да сам изашао пријед расправе, корили би ме посланици и бирачи да сам изашао у одсудном часу. Свакако ћу се задржати неколико данах овђе док видим што ће бити рјешено о далматинској жељезници.
О ономе уговору нема сумње. Он je и онако нацртан како сам ja ономе г. поклисару изустио. Јошт нијесам добио препис, но кад га добијем послаћу га. Нешто се куха у Хрватској, пак je добро стати на опрези.
Хвала ви осталој браћи на подвич којом сте наканили притећи у помоћ бједноме људству. Осим глади, сад оспице и тифус чуда чине. – Увјерите се да ми се не мили поћи дома, тако je тамо зло. Сад je највиша мука, јер кад приступи трава и млијеко нерод ће окорјати.
Уздржите ме у вашој љубави
и увјерите се одличног и особитог мojeг почитовања.
С. Љубиша
Нема коментара:
Постави коментар