Уреднику Народног листа – одговара на чланак у Позору

 

 

Maj, 1869.

 

Уреднику Народног листа – одговара на чланак

у Позору о братској слози.

 

Gospodin uredniče, 

Ja se ne bih čisto ozivao bezimenjaku, koji je pisao u Pozorov Listak „što hoće omladina hrvatska i kako?“ da me nije poimence zvaćem počastio; a kad je, onda mu vaš list javi moj oziv. 

Meni je omladina draga koliko ikome jer na mlađe svijet ostaje, no žaleći da sam se davno rodio pak iz tako gizdavog jata u drugi uletio, rađe bih čitao kako mi vrsnici misle, koji stoje izmeđ vatrene omladine I hladne ostarine pak obijema pružaju ruku kad pregibe. 

Nas su, gospodin pisaoče, godine rastavile pak se ne razumijemo: Vi nastajete, mi nestajemo; u vas kuca srce mlado, kipeće, nestrpljivo, kadgođ i zanešeno, a naše je preokaljeno iskušenjem i razvaranjem, zato ne možemo vam ni u stopam stati kamo li vas slijediti k visokome poletu. 

Ja sam želio na zdravici odzdraviti, pak sam sve čekao da vidim kuda ćete, šta zaključujete iz onako prostih, drobnih pojmova đe je srce um oplijenilo. No da ste zaglavili ne bih vas bez odgovora ostavio, tako bi se oba okoristili. Vi bi obuzdali plameno srce, a ja bih svoje iz drijemeža probudio. 

Samo toliko, čini mi se, da mogu i ja na prijeskočke i na mahove reći: ko hoće cilj treba da hoće i sredstva, sad promislite jesu li vaša najbolja, i mogu li ih odobriti ljudi zreli, koji su izlećeli iz omladinskog jata? Nije zidar pravi ko valja, no je zidar pravi ko gradi. Ako ćete prinijeti po jedan kamen na veliku zgradu prosvjete i sloge bratinske, elaj te; no ako nećete a vi nemojte barem drmati one koje su drugi mukom i nategom složili na blagoslovenoj gomili bratinstva narodnog, đe je svako ponješto svoga i sebična na oltar općeg blaga požrtvovao. Da vi nastavite bacati pšenicu u brazdu koju je drugi ratar izorao, i s kojom će se pričestiti cijelo pleme, bi li vam drago bilo da ko drugi iza vas baca zrna kukolja i vrata da pšenica obrodi otrovlju bratske nesloge? Manite se toga, a radite, kad je vam Bog dao darovanja, na prosvjetu izostavše braće, koja robuje i glupuje, tako će vas rod i povijest do zvijezda peti, jer ko rodu zgriješi on mu grdno plati. 

Srb i Hrvat jesu, kako ja mislim, etimologična sinonima, kao hleb i kruh, pak se ne mogu bez grehote lučiti ni jezikoslovno ni zemnopisno, a kamo li religiozno. Na jednom samom polju moglo bi im dijelo odvojeno biti, a to je povjesno pravo. Ko drukčije misli i radi dok pomaže razmaže. Zbogom!

 

S. Lj.