Павлиновићу – образлаже свој став према питању додјеле зајма Бајамонтију

 

 

  

 

Беч, 23. IX 1867.

 

Павлиновићу – образлаже свој став према

питању додјеле зајма Бајамонтију.

 

Dragi prijatelju i brate, 

Baš sam sad primio i čitao tvoje pismo 16. rujna na kojega sam zahita odgovoriti. Nije istina što se tamo reklo da ja namjeravam glasovati da se Baamontu i ortacima zajam iz državne blagajne, ali je istina da sam ja oklevao i u dvojbi bio dok sam stvar izpitao obliže, bolje i sasvim objektivno, pak sam se i odvažio glasovati protivu.

 Ja sam oklevao zbog toga što prvo nijesam imao takvih dokaza koji bi me uvjerili je li Dalmaciji o kakve koristi bezimeno društvo, i je li probitačno i pristojno pustiti nekoliko porodicah da se upropaste. 

Tako mi je lanih bilo doma. Neki Ćuda trgovac uvali se u velike dugove te bude i uapšen. Nesmotrenost njegova vladanja bila mu je ostranila prijatelje i svojtu. Ja okupim 12 odličnih građana i reknem jim odprilike: Naš gradić živi o veresiji u Trstu. Ja mislim da ćemo mi izgubiti dosta Ćudinim zatvorom. Ako mi naprotiv dokažemo neku solidarnost mi ćemo osnažiti našu veresiju. Tako jih dovedem da primimo na sebe 5 tisućah duga, koje smo već i izplatili. 

S druge strane, oklevao sam da ne navučem na sebe mrzošt tolikog pučanstva, pak i mahnu istih mojih ovdašnjih sadruga koji nisu upoznanje obližnje stvari, ter bi sumnjali da ja iz strasti ličnosti neću da unesem u Dalmaciju 200.000 fior. 

Ja nijesam nikad pazio na neuljudnu i zvjersku opoziciju Bajamonta i njegove družine. Veliko je moje vjerovanje u svetu stvar koju branim za moći posumnjati da je takve kukavice mogu obustaviti. Pak mi dopušti da ti rečem da bi bolje bilo da ste Klaić i ti jednako vjerovali ter ne biste nagnali Strossmayera da se novcima Akademije Jugoslavenske krpe obojci takvih ljudi; i do toga doveli naš jedini veliki zavod da izgubi 40.000 fior. i zar da propane. 

Ja sam dakle podvrgao ovu stvar mojemu strogo objektivnomu izpitu, i zaključio ovako. 

Dalmacija već ne može računati milostinju centralne vlade kao dosad – i to je dobro – Njoj treba sad više no ikad veresije i poštenja ako oće da se siromaštine jednom oprosti. Može biti, mornarica trgovačka ili ratarstvo Neretvanske ravni mogu dovesti zbilja do nužde krajne da potraži zajma od države. Ako mi izgubimo ovu veresiju – ako i uz 200 tisuća propane i fali društvo bezimeno, onda mi smo sami sebi zagradili put našemu stvarnome napretku i kod države i kod kapitalista. 

Da ovaj zajam treba za ostvariti korist gradu Spljetu ja bi ga primio bez prizrenja na politične misli pojedinih ljudih, ali kad ovaj zajam služi za vraćati dugove, i svakako ne može zabraniti propast društvenu, ja ne mogu savjestno za njega glasovati bez da ne pređem granice moje dužnosti i kletve koju sam položio. 

Evo, moj pope Mićo, moje nepristrasne i hladne pravde, koju može biti da ću jedan dan biti prinuđen i objelodaniti ako me za kose počnu micati. Na tvoje pismo koje sam primio odgovoriti ću drugi put. 

Danas su se otvorile sjednice. Ja putujem ako Bog da sutra put Rijeke na moga sina tamo umjestim. Čitaš li novi Pozor? I ja mu postogođe doprinosam. Koliko se može, a što se ne može neka se i ne traži. 

Zbogom – Tvoj prijatelj i bogombrat

Stefan