Беч, 18. VI 1867.
Драги попе Мићо,
Ево ме овђе опет грозницом у постељи. To je чудо да овђе непозната болест мора самог мене посјетити. Зар вода или студен и непостојани ваздух томе je крив.
Хвала ти на твоје премило ми писмо. Ja могу се преварити у избору средствах, али вјеруј да радим савјесно. Ja опраштам из свега срдца сумње што су се два пут дигле на мене, јер сам увјерен да су из саме ревности за обћу ствар произтекле.
Нијесам нимало задовољан оним чланком III што Косто даје печатати у Назионалу и хтио сам се опрјети тому, али из слоге и мира пуштао сам нека прође као унилатерално мнење.
Жао ми je што нијесам овђе видио Рачкога у његов полазак, јер сам био у постељи.
Заузети ћу се за Братанића само уколико не бих с Боистом дужностих набавио, јер сам ja одлучио најмање што je могуће одити калашити кроз министарства.
Збогом пријатељу, велика ти хвала на трошак и на труд што си сносио и што носиш о Народноме листу. To je најљепши алем камен у твоме вјенцу што ти главу краси.
У хитњи пишем je морам отићи су 24 грама кинина у клуб.
Прими мој срдачни целив.
18. VI
С. Љубиша
прави пријатељ
Нема коментара:
Постави коментар