XXII
Страхић козу пасе
Расла у Приморју у обилатоме дому цура Ивка, јединица у оца удовца, коју је бабо подигнуо, размазао и пропустио, као да ће му у њој кућа бити;* пак, док је уда и смјести, узме старац другу жену, неко застарче од тридесет година, и доведе кћери чешагију.**
* обитељ, напредак.
** чим се коњи чешљају.
Вјетрушаста и превртљива, Ивка је мрзила оно што је јуче љубила, кудила што је мало прије хвалила, скубла и парала што је дуго њивила и везла. Такве горопадне нарави није и јошт међу нама ницало; у очни трен смела би барјак војске! Шеврдуља, често би се увијала и претварала најбољијем чељадетом, дала ти крви испод грла, даровала са себе кошуљу, чинила благим ријечима да шљегну звијезде с неба, пак те опет до часа грдила, бручила и да може у јаму турила. Силна, објесна, претворна, кад чела кад оса, не знадијаше јој се божијега лијека ни људскога начина. Онаква јој бјаше покојна мати: крушка под крушком, што од шта пало; какви родитељи на огњишту, таква дјеца на буништу!* Није се нико из села усудио ни да је погледа камоли проси, да му не забави, да га не опсује, да с њом не унесе ватру под шљеме.**
* домаћа гојидба; какви родитељи дома, таква дјеца ван куће.
** дома.
Кад Ивка присука осамнаесто љето, поведе је маћуха некуд на пир, тек да је коме ували и скине с врата бреме. На пиру се намјерио богат властелин, чоек здрав и крупан, али средовјечан и зрео; издали га зуби, косе и очи прије реда и времена. Стаде маћуха Ивкина да му се примиче и удвара, а кори што се не ожени и пород не изведе, док је млађи и на снази, већ затвори онакви оџак.*
* кућа оглашена.
Властелин се нијецка и правда: „женидби се опознио као баба за крстима;* минули сјени поље;** у стара оца сиротна дјеца!“
* позно, како баба за литијом.
** приближује се старост као ноћ.
Пак, с ријечи на ријеч, упита маћуху колико је Ивки година, какве је ћуди и би ли га збиља узела, да је почем проси. Маћухи зине срце од радости, да прије макне напаст с пријеклада,* пак пошто поткрати пасторки три четири годишта, рекне да је Ивка добра као добар крух, кротка као голубица, радишна као бубица, а марљива као мравче.
* огњиште.
Одмакну испросом, док се маћуха дома поврати, с мужем поразговори и пасторку к удаји наведе. Колико се то шаптјело и главило, Ивки је око сврсло на једно црногорско момче, згодно, зорно, с рудијема косицама а с црним брчићима, лијепо као да га је Млеткиња родила, пак се обоје одвајало од друштва, да по ливади цвијеће беру, вијенце плету, свакојаке говоре воде, јер се љубавници не би наговорили да им саставиш у дан годину.
Био је на томе весељу и јошт један момак, ког је мати справила на угледе, еда му која цурица омили, јер је био тупе и затворене нарави; но колико се год кочио и банио, увијао и превијао, натијецао и затијецао, није га допало да с Ивком узигра, а он, укор, док му цура с ње нехајства и презирања омрзне, и јошт се горе загрије, замлијечи и смами, као да је Ивки сјала звијезда с чела!
Кад се враћала с пута, маћуха је причала пасторки да, кад је била и јошт дјевојком у оца, просили је и око ње се прегонили најгиздавији момци, пак се настављали томице и хромице,* да је к удаји склоне, но да их је она редимице одбијала и чекала по вијека чоека настала, стамена** и удовца, да најприје види како је друговао с првом женом.
* као Петра и Павла, петога и десетога.
** постојана.
Рече маћуха при крају:
– Момче љуби плахо, на махове; данас ево га, сутра није га: гдје зазирне туђу невјесту, пуца му срце па га на жену искали; а чоек средовјечан зна шта је жена и кућа,* пак уз њих оприоне као брштан о дуб. Све што ми на ум пане или зажелим, пак ако ћу и тићега млијека: с мора смокве, из Морије грожђе,** шептелије*** ил’ задрелије**** у меду кухане, све ми ти отац добави и принесе као кћери, а не као жени.
* обитељ, породица.
** сухо воће из грчке земље.
*** albicocca, Aprikose.
**** нека врста прасака.
А да је по несрећи млађи, не бих ни обуће мијењала већ од свеца до свеца. Бољи јаворов труп, него ли ружина младика!
Ивка се шјети куд јој маћуха циља, пак мјести да јој одговори, запјева:
„Старо момче – дрво јаворово:
Дажд находи, а јавор угњева,
Вјетар пуха, а јавор се љуља!
Младо момче – прољетна ружица:
Сунце грије, а ружа румени,
Дажд находи, а ружа зелени,
Вјетар пуха, ружа се развија!“
А маћуха опет:
– Гледала сам данас на пиру гавана скрај Суторине: чудно ондје укорјењено борје! Улица се весели куд пролази; обигра друштво разговором и шалом, да би му се мртви насмијао! Како му је оружје, одјело и рухо!
Чула сам да има што сам не зна: пуне бачве вина од три године; равне каменице уља; два му млина вијек под кућом мељу, а ступе даноноћно ваљају; брод му море плови, а коњи и краве ливаде пасу; храни убоге и сиромахе; гости стране и путнике; вазда су му на трпези погача, хљебача, бардак вина и цунет ракије; купио би све село на отруби! Благо оној коју узме: та се имала рашта и родити!
А Ивка отпоје:
Већ је благо што је срцу драго!“
У то дођу дома, веселе и обијесне, као по прав с пира.
Оно ти не прође много времена, док маћуха поручи властелину да похита испросом, да га не би ко претекао. Ево га збиља на јахићему коњу, одјевена у срми и злату, као да ће невјесту водити; а за њим мазга с даровима што једва под бреме краче. Кад се одмори и с домаћином поразговори, отац призове Ивку, да је пита хоће ли узети властелинов прстен, а она му се грохотом насмије и подругљиво одговори: „Гдје ти се памет дјела? Каква си ми безуба дједа добавио, да ми младост прође варећи му скроб и кашу!“ – пак побјегне без обзира. Осуди се властелин као да га је ко врелом водом опарио; очисти ногу о праг, пак без ручка и ракије узјаше коња и незрелице побјегне к Суторини.
Сутрадан ево онога момка што се око Ивке залуду мотао и вртио на пиру. Носи у торби дарове своје и мајчине, а цура не хћене ни изаћи преда њ, него рекне оцу као са спрдње:
– Узми га ти за коњаџију; ја му се не бих, среће ми, дигла ни са стога гноја!
Најпотоњи дође Голуб, оно момче рудијех коса што је с Ивком другарило и шапорало на пиру; не носи дара ни колача, већ нешто прстена старославна, што му је прадјед дао прабаби, кад се вјеривали и јошт под Душаном. Ивка скочи, да му коња прихвати, да се ш њиме ручи и грли, па га уведе код оца, и ту се прстенују и углаве свадбу о Светоме Јовану Главосјечноме.
Голуб, и он јединац у мајке, сирак без оца, просумана* делија, крвник пари, пусто расло, а махнито старало; није ни матер поштовао, камоли ће жену. Није се чудити рашта их је несрећа онакве дала, но како их је саставила! Нашла лопижа заклоп!
* lizzarro-Eigensinn.
Но колико је год био Голуб мухонат* и превртљив, спазио је први дан вјереничину нарав, и у себи проучио како му требује с њом поступати, да га жена не надвлада и не стави под папучу.
* плах, као скот кад на њ муха пане.
Трећи дан пошто је дома довео, поведе Голуб жену у лов. Водио кучке у синџир, а они се размаме и поскакају, да их прије одријеши. Голуб им запријети, и рече: „Ово ви је првом!“ – Кучки шљедују шеврдати, а Голуб њима: „Ово ви је другом!“ – А кад кучки стану трећом вардати, Голуб тргне иза паса нож, тер оба испресијеца.
Сутрадан поведе Голуб жену у млин; возили се у кола једнијем коњем. Кад били на по пута, коњу се нога спотакне, у мало не превали кола, а Голуб викне коњу „Ово је првом!“ – А коњ домало опет посрне првијема ногама, а голуб њему: „Ово је другом!“ – Кад код млина трећом порине, Голуб кине нож и посјече му по врата, пак се пјешке дома врати с женом.
Након три дни поведе Голуб жену у поткутњицу и ту спрегне волове у јарам, како ће шеницу сијати. Једно од оне двоје говеди запре у првој бразди, а Голуб му викне: „Ово је првом!“ – Но говедо опет домало леже, а Голуб њему: „Ово је другом!“ – А кад во трећом пренемогне, Голуб дохвати пушку и убије га на ономе мјесту, па тркне дома, дожене раздруженом волу спрешника , и стане орати.
Кад Голуб обрне волове низ бразду, како ће сијати, рече Ивки да узме торбу сјемена и да баца за њим шенична зрна у бразду, а Ивка њему:
– Нијесам ја навикла ралу ни сједби но игли и куки;* зовни момицу да ти иза стопа шјеме баца!
* крава игла.
А Голуб истрешти на њу очи и викне:
– Ово је првом!
Ивка упамтила што се догодило псима, коњу и волу, пак није чекала да јој муж рече „ово је другом“, већ дохвати хитро торбу и почне сипати за мужем сјеме. Мислила је скрај њега побјећи, а пас прекинути и купити књигу распустну,* но је плашила очина укорба и маћухина злоћа, а све за све љубила је Голуба, иако је тврдокоран, пак се подобри и постане збиља голубицом, бубицом и мравчетом, као што је маћуха властелину хвалила. Страхић козу пасе!**
* развјенчање.
** од страха чобанова козе мирно пасу.
Нема коментара:
Постави коментар