Љубишина напитница

 

 

Љубишина напитница 

Говор на отварању Југословенске академије у Загребу 

Отрагу двадесет година неумрли владика црногорски Петар II пјеваше овако: „Просвјете су отпрти храмови.“ Жалибоже да je у то вријеме тај стих био гола поезија: у самој ствари било je тога код нас мало или нимало. Требало je, да други владика удухне и оживи тај стих, да га из поезије у стварност доведе, тер ми данас можемо охоло пјевати: „Просвјете су отпрти храмови.“ 

Узимам си слободу напити на дуготрајни живот и напредак Југославенске академије, на здравље и дуг живот њеног покровитеља, предсједника и свијух члановах, на захвалу свим, који су до данас, и који ће од данас свој новчић принијети на олтар домовине. 

Господо! До данас иронична свјетина, кад би о нама говорила, казала би: „Има на свијету двјеста милијуна нога славенских.“ Но почем се просвјете отварају храмови, надати се, да ће о нама свијет унапријед имати боље мњење, да неће нас по ногу, но по главама набрајати. 

Господо! По нас Славене ово није најугодније вријеме. Сјетите се оне наше народне приче о оној жени, која je имала ћер Златуницу и пасторку Пепељугу. Ja желим, да онај морал, што се црпе из такве приче, буде потоњи наш резултат, и да опет наступе врмена, да од нас дође нужда. Кад ово доживимо, кад броју присподобимо просвјету, кад се не будемо дијелили на племена и вјере, онда ће свијет о нама боље мислити. 

Господо! Гдје ће суза но на око! Има у нашем народу шака пука, која се од Косова збила у брегове и литице црногорске, одсвакуд притиштени од азијатских сила: та шака пука оставила je свој завичај, градове и равнице, а прибјегла у стијешњени кршовити предио и обранила на кремен и нож, крстом у руци, своју неодвисност. Господо! Тај јуначки сродни нам народ од болести жестоке и уморне страда. Жао ми je да сам морао при оваквоме весељу ову сузу излити дубоке печали. Но при оваквом народном торжеству мислим, да се морамо сјетити и на страдајућу браћу нашу. Допустите ми, дакле, да наздравим брзоме здрављу јунакородне Црне Горе. 

Господо! Без треће није среће! Моје срце у валове радости плива, кад видим слогу хрватскосрпску. To je напредак и тријумф новога нараштаја. Кад су наши непријатељи били међу нама распру завели, ja сам над њим плакао као Јеремија над развалине Јерусалима. Данас се радујем о лијепој слоги и уједињењу на пољу уљудности и просвјете.

Ja приписујем ову побједу људства владики Штросмајеру: он je онај прстен, што нас Србо-Хрвате веже, онај остож, око кога се вити хоћемо. У дуготрајности његова здравља налази основа овај савез, и ja тому здрављу из срца напијем. Живио! 

Роzor, бр. 173, 30. VII 1867.