Класична дјела Ћ. К. Салустија повјесника римског
I
Сазаклетва Каталине
I
Сваки човјек, који се заузме разликовати другој животињи, треба да се
свемоћно стара не проводити живјење мукло као говеда природно створена
четвероножна и утроби служећа, јер свака наша добродјетељ у духу а не у тијелу
сједи. Дух je способан владати, тијело служити. Први нас саобћава бозима, друго скотима.
За то мним: боље помагати се разумом нег’ силом постићи славу, и будући
овдидоље пријек живот, звук му предалеко одслати. Јер цвијет богатства и
гиздајства мине и вехне; добродјетељ се храња јасна и вјечна. О војни разна су
међу људма мњенија: напредује ли силом духовном или тјелесном, јер заиста
предузећа хоће прије савјета, а савјети хитро дјеловање, тако једна ствар и
друга по себи слабашне, здружене, спомажу се.
II
Тако у почетак цари, најстарији образац човјечје власти на земљи, различним
начином ко разум, ко особу устројаваху. Онда људи дане проведаху без
узноситости, задовољан свак о своме. Но откад у Азији Цир, па Лацедемони и
Атињани у Грцији стадоше јармити народе и градове, проузрочити рат из
претјеране жеље господарства, судити највишу славу, највише царство, тад се јавно
одкри разум бити у боју важни јер да би цари и вође толику добродјетељ у миру
колико у рати његовали, праведљивији и постојанији трајали би човјечји
догађаји, нити бисмо виђали превраћати, ни преселити ни смијешати се све, рад
чега се лакшије храни царство оним начином, којим се доби. Но, ђе се умјесто
поспјешности беспосленост, а умјерености и правди блудност и гордост, скупа
обичајем, измијени се срећа: таквим начином свагда способнијема неспособни
предају владу. Колико људи ору, граде, броде све послужује добродјетељи, али
многобројни има који се утроби и спавању одаше, глупи и незнатни живе пролазећи,
којим je, доиста неприродно, тијело све, дух бреме. Такви ja цијеним једнако живот и смрт јер се од обоји
мучи. Но богме онај ми се чини жив и духовен који, дајући се какову занату,
глас добије сјајног предузећа. Разлог je величанствен, а разна природе званија.
III
Лијепо je чинити добра народности, но и красно рећи није стидно. Тако у рати, као у миру, дано нам je постати јасним, и многи, ко за дјела своја, ко описивајућ туђа, имају хвалу. И доиста премда не слиједи једнака слава писцу као вођи*, ja судим бити претежак труд првому, најприје зато што мора изједначити догађајима ријечи, па ђе погрешке открије, многи му припишу злоби и зависти, ђе помиње велике примјере и славу јуначку, свак, док чује оне ствари што мни себи лаке, сматра их добре, остале луде и махните. Млада плахост спрва тури и мени као многе друге к држави, и велике противности нађох, јер мјесто умјерености, невиности, раскошност и лакомство царствоваху: што, рецимо, да je дух чист зла мрзио, опет ватрени понос млади(х) љета обдржаваше ме међу толиким пороцима. Ja се доиста не слагах поквареношћу другиј, но свеђер та жедња узноситости омотаваше ме с њима у једну исту чест и нечест.
IV
А сад кад се дух мој од толиког кала и опасности свлачи, заузевши посљедње
живљење далеко од послова провести, не хтједох га као никови лијености посветити, ни одати се селу, лову и подобној ништавној
радњи, нег’ повраћајући се пређашњему учењу, од којег ме зла гордост одвоји, почех
описивати на махове дјела народа римскога, она што ми се најзнаменитија чињаху,
толико боље што се сећам духа независима надања, страха, партаје. А сад ћу
повједати изкрено и пријеко сазаклетву Катилине, догађај громки за новост смјелости и разбојништва. Но ћу прије повјеснице овђе овог човјека
изобразити.
V
Луције Катилина, родом властелин, би великог духа, крупног стаса, но ћуди
покварене и злобне. С млада насилије, пораз, буну и распре уљуби, упразнивши
најљепша љета. Снажног састава, кадрог сносити глад, зиму, бдење, преко шта се вјеровати
може. Дух смјели подли, лицемјерни, брз рећи и одрећи, обећати и преварити,
лаком туђега, раскошан свога, ватрен у жеље, говорење широко, уско расуђење,
простране основе због које тежаше свагда стварима превисокима, безмјернима, немогућима.
Овај послије законодавства Силе размахнита за господарством, и сва му средства бјаху
добра, тек да краљем постане. Сведневно раздражаваху худи дух зла срећа и
гнусна савјест, два зла позлијеђена горенаведеним начином живљења.
Подстрекаваше га још искварени обичај града изнеможена злим ранама и различним,
блудство и лакомство. Повјест иста представљајући ми грацке обичаје, изискује
да се свише попнем мојим доказањем, и о заведенију старинскому у рати и миру;
којим начином Республику владаше, колико ју узвисише, како се она мало-помало опроврже,
и од лијепе гадна и мрска постаде, на лет дотакнем.
VI
Град Рим, читам, населише и владаше Тројани, који за Енејом скитнице без
стана одаху. С њима се присвоише Абориђинци, род дивљи, без закона и уредбе,
слободан и разпуштан. Ови једним зидом окружени невјеројатно je како се врло два народа, два језика, два
начина живјења у једно споише. А кад се њиово стање умножи земљом и народом, увјенча
цвјетним обичајем, то добро заче завист. Тад ево краљеви и народи погранични
пријетит² им оружијем, мало пријатеља помоћи, остали лишени срца узбјећи. Но
Римљани у кући и ван поспјешно радише, провиђаше, посоколише друг друга, узбише
непријатеље, обранише оружијем родитеље, отачаство, слободу: па одбивши
опасност добродјетељством, дружини и приврженима руке пружаваху, и пријатеље присвојаваху,
више чинећи, нег’ примајући доброчинства. Владаху се у грацкој управи под
именом краљевства. Цвијет сиједи стараца здраве разборитости сачињаваше савјет
државни, које, или због старости, или слично званију, називаху оцима. Унапријед
као што би царственост постављена чувати слободу и узвисити државу, у гордост и
тирјанство изврже; тако измјенивши редове, поставише владу годишњу су два главара. Таквим начином умислише угушити честољубије што духове квари.
* И ова частица служи за сва три глагола: пријетити, помоћи, узбјећи.
VII
И у то вријеме чу се свачи дух висок и трезвен. Од града ослобођена какви
живот и нагли напредак, рећ’ je невјеројатно. Тек што младеж војни приспјеваше на бојном се пољу
устројаваше, и више за красоту оружија и хитрину коњску чезаше, нег’ за пирове и блуднице.
Људма таквог састава ниједан труд несносним, ниједно мјесто стрмено, није дна сила
непобједима, све добродјетељи клоњаше. К самој слави опћа тежња свак ускипљен непријатеља ранити, бедем скочити,
одвојити храбрим дјелом; у тому полагаху велико име, сјајно витешто. Хвале ради,
о новцима небрижљиви, изкаху велико име чесно богатство. И могао би овђе
напоменути ђе народ римски малом четом небројну војску саломи, какве положаје
одабра, да ме то веома сврхом не дали.
VIII
Но доиста у свакој ствари може cpeћa што више слијепо нег’ знатно, излије свјетлост или таму. Дјела Атињана
бише на мом мњенију знаменита и одлична, али ишно мање нег’ се гласа: но будући
међу њима процаптили дични списатељи, кроз сав свијет иду као несравњена дјела
Атињана. По тому изврсност они’ јунака толико се пoпe колико ју знаше они мудраци подићи. Чим народ римски не би никад срећан,
јер сви његови знатници живише дјелатељно, разум и силу употребљавајући
здружено, сви врсни љубљаху више чинити нег’ говорити, више за своју способност
бити хваљени,нег’ добри хвалитељи туђи.
IX
Тако уживаху у отачаству и у рати живјење благо, милу слогу без зависти,
доброти и правди служаху више природно нег’ законо. Пизме, рати, ненависти
злотворима, међу се натјецај к савршенству. У дому божију сјајност, у свому умјереност,
пријатељем искреност употребљаваху. Два таква начина храњаху владајући себе и
државу: јарост у боју, милосрђе у побједи. И знам јамачно да у бојевима чесће
би педепсан ко против наредбе хрва, или ко не хћеде на звук свирке уступити
нег’ ко силе ради избјегну застави или стражарству. У миру па љепше владаху
царством милосћу неголи строгосћу, боље обладаваху увреде прасћањем неголи
осветом.
X
Тако Республика правдом и трудољубијем питана, силне царе савлада, дивљу
чељад и снажне народе освоји. Почем Картађину супарницу своју читаво раздроби,
не би мора ни краја што се не отвори; онда се срећа преполови, и преокрену све.
И што не могаше трудови, незгоде, ни рђави и жестоки случајеви покренути, љеност
и богатство, што су другима добра, под једним свијетом, подавише сиромаштвом.
Спрва се подиже жеља за новац, па за царственост, и би једини извор наше пропасти.
Среброљубје погази поштење, вјеру и сваку другу честну аљину, а настави
гордост, свирјепство, безакоње, продавање свега. Узноситост и честољубије многе
претвараху; једно тајити, друго изрећи; цијенити пријатељства и непријатељства не
по себи сама, но по користи; указати добро лице мјести срца. Спрва зло корачи лагано, кадгођ се и казни, најпосље као куга,
прјењујући и превирећи, окужи град, а царство од праведног и доброг постаде
худо и несносимо.
XI
Најприје више честољубијем нег’ среброљубијем бјаху духови изпуњени, порок
што се највише добродјетељи приближава, уколико славу, почесност, господство,
желе једнако јунак као страшивица, но онај се држи пута правога, посљеднији, у
оскудици поштени средства, посрне странпутицом кривом и лукавом. Лакомство и
прождор злата, што изврстному на срцу никад пада, зло које као остра отров
тијело и душу од муженства на женство претвара, неима краја ни дна; не вели
никад доста, нити га обилност крати ни оскудица. А кад Л. Сила обузда државу,
најљепше цвијеће изроди најгоре воће: свак стаде плијенити, грабити куће,
земље, не пазећи добитници ни начина ни мјере, нег’ свирјепо нападаху грађане. Додај да Сила за умилити се војничтву Асије, учини га
блудна и богата: она мјеста пријатна и красна за вријеме беспослице, уталагаише
чврсти војени дух. Ту најприје војнику римскому омили женски разблуд, вино,
образописи дрворези и слике и наче их пљачкати из домова Божјих и опћих,
пружати нокте свакој ствари светој и свјецкој. Тек’ што се видјеше ти војници
добитни, добивенима не оставише ништа, јер кад честитост изобјести мудре, како
би се они разпуштеници у побједи умјерити знали.
XII
Долазећи богатство у почест а за њ слава, сила, властитост; добродјетељ се
мимоиде, сиромаштина постаде срамотом, умјереност зломисонством. Другарница
богатству, среброљубије и гордост покварише младеж – грабити и расточити – просипати
своје, жељети туђе – стид, зазор, љубав, бози, људи, све на гомилу без цијене и
узде. Вјеруј, сматрајући најприје простране дворове и села што градовима
наличу, па храмове божије од прескова сазидане: јер ови крашаху благосћу домове богоштовија, своје
славом, и добивенима не узимаху друго, осим могујства злоучињења: Обратно,
данашњи погани род узе разбојнично сојузницима, колико непријатељима, остави веледушије
пређашњи побједитеља, као да се најпосље тлачити зове владати.
XIII
А што би спомињао оне неприличне новости посвем невјеројатне ко их видио
није. Просте особе на многа мјеста изравнише брда, зидаше на мору, ови, чини ми се,
распршаше богатства, јер кад могаху употребити складно, просуше их стидно. Али
курварство, прељуба и блудност не бијаху ничим мање: људи у женско претварање, жене
у открито грешење, за прождрлост бирати сваку земљу, свако море, прије сна
спавати, ни глад или жеђу, ни зиму, ни труд чекати, но све нужде разкошношћу
претећи. Тако младеж, опустивши очинство, окрену злочинству, дух злом опит, страстима
не полагаше границе; због чега за више (право, криво) стећи и разчупати,
пренемагаше.
XIV
У тако пространу и трулу граду мога Катилина, и доиста лако, окупити множ
велику приврженика готови свакој срамоти и напасти. Сви безочници, блудници,
скитници, који руком, грлом и гope* разточише насљедије, па сви кога замицаху дугови закучени за наситити
своје гнусности и пороке, скупа оцоубице, безаконици, у суду очитовани, или од
суда за своје кривде стрепећи, јошт они што им бјаху руке и језици кривклештином
и брацком крвљу опојени најпослије коликогођ нужда и савјест гризаху, сви се
Катилином побратимише. А и да му ђе кои невини под руке падаше, обећањем и
ласкањем лако га дружини изедначиваше. Нарочито настајаше питомити младеж, која
лаковјерна и због година плузећа, брзо се обманити пуштаваше. А он пазећи што je кому по узрасту драже, жене, коње, псе
провиђаваше, у једној ријечи ни на трошак ни на своје достојанство гледаше, тек
да их себи вјерно и покорене учини.
* То јест игром, гаљуфством и поганством.
XV
Катилина у првој младости би окривљен цкврним блудством једном дјевицом благородном,
једном свећеницом Весталном и за подобне преступке противне сваком закону.
Најпосље уљубљен у Аурелију Оресилу коју ниједан добри никад не похвали за
друго нег’ за љепоту; а она устручавајућ се узет га из страха веће настанутог пасторка,
даде се за истину да он синоубиством очити кућу мрскому браку. Koje дјело ja судим би поглавити узрок што га тури против отачаства, јер несити дух,
проклет небом и земљом, не могаше ни бдења ни снове утишити: тако савјест
морећи унутреност, скубаше му свијест; нити му се крви у лицу виђаше, очи
убојите, у оду кад скор кад спор, образом и приликом помамном.
XVI
Утолико оним уловљеним младићима држаше многе учионице разбојничтва, и међу
њима имаше хитреца, кривоклетника, и лукави за свашто. Вјера, срећа, опасност
бјаху ништа; погажено па свако поштење и зазор, њима поручаваше најжешће ствари.
У оскудици настојећег узрок не олакшаваше им труда пријатељ, непријатељ, шта
вреди? Тек да се не лијене руке и духови беспослицом. У таквој дружини и мишице
повјеривши се Катилина, видећи сувише свјецки утоп у дугове, и да многи војници Силини у спомени
разточеног богатства, старе славе и побједе, међусобну рат желијаху, науми
своју учинити Республику. Италија без војничтва. Помпеј владаше у крајном
истоку, у велику надању да ћe консолом постати. Сенат несећан од ништа. Све тихе и сигурне ствари, и зато
више Катилини пробитачне.
XVII
Тако почетком јунија, сједећи консоли Л. Цезар и Ђ. Фигуло, Катилина походи
поособ ортаке, куша, дражи, буди, показује своју силу, Республику непровиђену,
дебели плијену. Тек искуси што хтједе, све сабра оне које знаваше нужније и
срдитије. Дођоше реда сенаторског Лентул, Аутроније, Касије, Лонгин, Цетег,
Публије и Сервије Сили, синови Сервијини, Вергунтеи, Анио, Порцио Лека,
Бестија, Курије, а витешког Фулвије, Статилије, Габиније, Корнелије, више други многи оглашени у отачаству, из
опћина и населбина. Јошт неки племићи под руком спомагаху буни, гоњени, не оскудицом
ни нуждом, неголи жељом владања. Младићи па нарочито великих кућа, Катилину обожаваху,
и могући живјети спокојно у достојанству и изобилију неготово готовости, а рат миру
предполагаху. Гласаше се у том времену да и М. Крас бјаше омочен; и будући Помпеј,
његов заклети непријатељ, тад предвођаше велико војинство, не би ствари што не
узради подићи његовој шкоди; а кроз то себи обећаваше, ђе би буна успјела, лако
јој се главаром узпети.
XVIII
Ho јошт прије један договор неки други закључи се против отачаства међу
којима би Катилина. Ja ћy овђе повједати истину колико ми могуће буде. Сједећи консоли Л. Туло и М.
Лепидо, паде на Аутрониа и Силу, одабрани консоли, порок и пресуда митна. Мало
затим тужба преузама сметну Катилини консолом сјести, јер не мога у законитом року
изнијети име чисто. Цвјеташе тад Пизон, младић благородни, чудне срчаности,
лукав и немиран, којег нужда и опаки обичај пострекаваху оповрћи државу. С њим се
састане на 5. Децембрија Катилина и Аутроние, и углавише на први до идућег мјесеца
консоле Коту и Торквата у Кампидолију убити, ставити руке на владе, и послати
Пизона војском владати обијема Испанијама. Глас се просу, због чега на ново
одгодише извршење до 5. фебрарија. Онда преко консола множ велику сенатора
објележише смрти, и да Катилина срећом не захита под куријом махнути, тај дан се ћаше служити такви покољ, какви
не би откад je Рим Рим. Но не налазећи се оружана јака сазаклетни, прекиде се основа.
XIX
Потом би послан Пизон у оближњој Испанији за вицепретора пењући га Крас, јер
га знаваше Помпеју злотворна. Ни Сенат затраја одобрит га, што за удалити тако
опасног човјека, што за заштити се од Помпеја који бјаше почео давати страха.
Но овај Пизон обходећи државу би од једне чете испанских витезова убијен: неко
рече због његовог владања гордог, неправедног и худог; неко приписа ствар Помпеју,
говорећи да подиже противу Пизона оне витезове, своје старе приврженике. Рећи
ћу да се Испанци прије никада не окаљаше таквим дјелом, премда трпјеше строге
владе и сувише: но ja остављам ствар ђе јест. Толико доста о првој сазаклетви.
XX
Кад Катилина видје дружтво окупљено, уведе га у једну скровну одају двора
и, премда их je много и често поособ куша, разсуди нуждно говорит им, и посоколит их овом
бесједом: „Да нијесам ваше вјерности и храбрости имао несумјене знакове, залуду
би нам у скут пала оваква прилика, бадава би нам велика надања господарства у
шаки дошла; нити би ja људима мледнима и без срца готово пустио за тражити неготово. Но будући ja у многе пригоде вас чврсте и мени поуздане нашао,
окренух к једном дјелу божанственому и вижњему; толико више да свако моје добро или зло, спазих бити ваше. Сад кад
смо у хотењу и нехотењу сложни, то je крјепко пријатељство. Сваку сам моју помиса’ вам поособ одкрио: но свак’
дан дух мој већма се јари, промисљајући какво стање живјења јест наше, ако ми
сами не присвојимо слободу. И доиста откад je Республика очинство неких могућих, њима су самима краљеви и кнезови поданици,
народи и пӯци њима плаћају; ми остали добри, ваљасни,
племићи, пучани, смет смо ми, лишени милости, лишени ћедрости, њима у шаки, које,
да je Республика на ноге, чинили бисмо стрепити. Утолико милост, моћ, чест,
богатство, све за њих, или ђе им je драже. Нами оставише омразу, прогонство, пропаст и убоиштво. Такве ствари докад ћете трпјети, о јаке
груди? Ах, није л’ боље јуначки погинути, нег’ли једно живјење празно и потиштено,
на посмјех душмански кадли-тадли, срамотно изгубити. Но Бога ми и људи, побједа
je наша. С нама je младост, ватреност, храброст, њих године и
обилност застараше. Само почнимо, остало ће доћи по себи. А ко жив и одушевљен
може више поднијети да њима богатство превире за просипат га градећи на море, ваљајући брда, а нама оскудијева нужна рана?
Да они углабљу два и више градива у једно, а ми без крова и момка? Видите ли их
нагомилавати изврстне дрворезе, стасе, слике, ваљати дворове нове за градит их
другчије, у једној ријечи, чинити новцем сваку раскошност и раздор, и иошт
неизреченим трошковима не могу таћи дно дубокој кеси. А ми потребни дома, дужни
ван, рђаво настојеће, гope будуће, јао! Шта ни више осим жалостне душе остаје? Зашто се, дакле, не
разтријезните? Ево je, ево она коју сте толико вапијали слобода. С њом честитост, почестност, слава,
сјају ви пред очима – сва добитницима прегиње срећа. Нек ве ствар, вријеме,
опасност, убогштво, богати плијен, преслове више нег’ моје ријечи. Са мном се
служ’ те или за војводу или за војника, ни духом ни тијелом цијепим, се од вас ja. Ово дјело надам се с вама свршити постајући консолом,
и, ако се не варам, ви нијесте задовољни служити, нег’ заповиједати.
XXI
Чујући они људи злом опити, лишени сваког надања на свијету, премда њима
смутити бистрину чињаше се добри добитак, свеђер га многи упиташе да мало
изјасни условија оне рати, дар побједе, и које помоћи, које уфање имаху. А он
обећа сбрисати дугове, прогнати богате, подарити власт, свећенство; и све куге
што носи са собом рат и жестокосрдије предобитника. Именова за јужну Испанију
Пизона, Коцерина војничтвом у Мауританији, његове ортаке: пожеље за Дј.
Антонија консолат, уфајућ га саучастника (особа љубазна, но опсађена иљадом нужда),
и с њим скупа намисли латити се посла.
Сувише сваке добродјетељи чисћаше трагове, сваког приврженика зваше
надимком и хваљаше, овдје тицаше убогштво, тамо дражаше жеље, некима престављаше
опасност или потиштеност, многима помињаше побједу Силину и прогутани плод, а
кад их спази узкипљене, молећи да га љубе и препоручујућ им своја надања,
разпусти скупштину.
XXII
Рече се у то вријеме да Катилина пунан досјетљивости за принудити дружину сазаклетви, принесе им чаше вина смјешане љуцком крвљу, а кад их оцкврни, и почем
вкусише сви, као што се у свећаностима богоштовнима уобичава, савјет им свој
одкри. Гласи се да то уради за заимно повјерење и узданицу, и да због тога постадоше
једнако жестокосрдни. Неки суде да су ове и подобне измисљености приврженика Цицеронови,
да га од љаге оперу. За мене више je ово
безаконије нег’ истина.
XXIII
Један од састанка би Курије, рода не рђавог, али опачилом и лукавством пун
од главе до пете, толико да га цензори безчестно из Сената одгнаше. Човјек ничим
мање горд нег’ смјел, непостојан хранити једну тајну, ни своје исте преступке
сакрити, у свачем рећи и чинити несмислен. Овај већ стар, држаше неком Фулвијом
владиком срамна одношенија, која, видећи га новац’ измузена мање му угађаше.
Али он, једећи се, стаде обећавати златна брда и поља, кадгођ над охлађеном
тргнути мач, укратко чинити необично људим. Но Фулвија гуја одкријевајући од куда
човјек доби нову ову охолост, толику опасност Республике не сакри, него, тајећи сока,4 чиње колико знаде о сазаклетви
Катилине, и што се како вјестне многе: због чега се највише разпалише духови да
поставе консолом М. Тулија Цицерона, јербо од прије виши дио племића гориаше
зависћу и готово вјероваше оцкврнити се консолат у једном човјеку нову премда
врлу. Но видећи грозност, бацише завист и гордељивост за леђа.
XXIV
Сљедствено одбори оне године дадоше консоле Цицерона и Антонија, тешки удар
сазаклетнима. Али се с тога не окани Катилина, но све више разпрострањаваше
своје сплетке; оружје готовљаше 4 Сoк (delatore) произлази од глагола просочити (пронијети, издати). за Италију на утодна мјеста, новце, узете на ријеч своју или
пријатељску, спремаше ћа до Фијезола некому Манлију, који па заче најпрви бој.
У то доба рече се да Катилина превласти множ велику људи, и неке жене, које
одприје одржаваху превелике трошке продајући себе, па умаливши се због старости добитак а не
раскошност, дугова имаху небројни. С њима се надаше Катилина уздићи римску
момчадију, град упалити, мужеве њине своје учинити или изклати.
XXV
И међу њима Семпронију, која се чесће за смјелост показа више нег’ жена.
Родом, љепотом, мужем, синовима, много сретња, изображена у књижевност грчку и
римску, у свирању, игри, пјенију искусна и више нег’ што се складно проистоји: колико
друга једна, сасуд прелести. Но свагда она љубљаше свешто више нег’ чест и
складност. Је ли била новцем или поштењем раскошнија, ко би знао погодити? У
неуздржани блуд чесће раздражавше људи више нег’ бјаше од њих раздражена.
Сувише у изневјерију, кривоклештини, одрицању дугова вјешта, у убиство људи
скора участница, толико je нужда и прелест потиснуше. Хитри и лијепи дух, знаваше напрастно
стихотворити, шалити се, говорити красно: њежна, чувствена, ватрена, од разблуда
и гиздајства бјеше у ње цијело сокровиште.
XXVI
Тако приуготовљен Катилина не пропуштаваше искати себи консолат за до идућу
годину, надајућ се кад би успио, лако Антонија на своју страну окренути.
Неспокојан увађаше сваким путем стопе Цицеронове. Ни овај спаваше, но тек што
постаде консолом, знаде обећањем приморати кроз Фулвију онога Курија читаву
основу Катилине одкрити, и сувише шаљући Антонија владати ван Рима, окружи се
вјерном и скровеном стражом. А кад дође дан народне скупштине а Катилини
осујетише се надања и уводе што постави на пољу Марцију, тад се боју и свакој
крајности зарече турити очајан, јер све његове биједне сплетке нагазише у
препону и укор.
XXVII
Утолико опреми Манлија у Етрурију, на Фијезоле и у оне околице: неког С.
Камаринеза у Пицену, Ђ. Ђулија у Пуљу, другђе остале ђе суђаше згодније. А у
Риму сноваше више ствари скупа: бусије консолу, палеж, оружану поставу на
угодна мјеста. Одаше ножем о појасу, својима заповиједаше стајати сведјер
тријезни и на опрезу, работаше дан и ноћ, нити спаваше, ни бдењем ни трудом смалаксаваше. Најпосље не уфајућ у својој
чети, опет, у глуху ноћ, сабра у Порција Леке поглаваре сазаклетве: ту корећи
им лијеност, каза како опреми Манлија тамо ђе има горућих војниках, такођер
друге на друга мјеста потребита за заметнути бој, он чезнути да прије к њима
слети ако га ослободе од једног човјека, од Цицерона.
XXVIII
Мотре се један другога снебђени.* Самиј Корнелије витез с Варгунтеом
сенатором убећаше увући се до зоре у Цицерона као да му назову добар дан, и ту нагло несјетна
у својој кући заклати. Курије, тек чу каква опасност консулу грозаше, спјешно преко
Фулвије одкри му прјевару. За то она два, примивши вратнице у нос, од толиког
издајства повратише се стидно. Кроз то Манлије подизаше народе етрурске жељне
новости, стегнуте нуждом, разсрчене иљадом биједа, лишене због тирјанства Силина земаља и имањ. Јошт
најемчиваше сваке руке лупежа који миљаху кроз оне улице, и сувише један крдао
ајдука Силини, који, колико прије одријеше, толико у раскошност и блудност
просуше.
* Ни спећи ни бдећи. Чује се највише у Црној Гори.
XXIX
Вјестан Цицерон, видећи огањ са више страна, смути се, и какогођ његово
старање противу унутрашње претње не бјаше довољно, a спољашност и силу Манлиову и њено окрећање
слабо знајући, одлучи ствар, већ оплакану кроз уста свјетине, Сенату јавити.
Изађе кроз то обични налог ужасни случајева „невредиму консоли хранити Республику“. Ова, у обичаје римске јест крајна моћ што отци повјеравају
чиновнику, то јест: да окупи војску, зарати, стегне сваким начином сајузнике и
саграђане, води у отачбини и ван власт војену и судејску свемогућу. Осим тога,
без једног закона народног, нејма никад консол такво пуномоће.
XXX
Домало Сеније сенатор прочита у Сенату лист, писан, рече, у Фијезоле, и
носаше Манлије великом војском диже оружје на 27. отобрија. Современо, како се
догадје обично у подобне бојазни, други повједаху чудеса и неказања, други
договоре и преносе оружија; букнула у Капуи и Пуљи буна робовах. Стога Сенат
опреми Марција Ре, и Метела Критика једног у Фијезоле, посљедног у Пуљу и покрајине. Ови два војеводе
стајаху ван града, одрицајућ им се заслужени триунф из опачила неких обични
допуштено и недопуштено продавати све. И од претора Помпеј Руфо оде у Капуу,
Целере у Пицену раздријешеним рукама* и Сенат дарове обећа ко открије трагове
сазаклетве, ако роб слободу, а сто тисућ’ систерци, ако слобод и участник двије
сто опроштењем. Сувише чете гладијатора у Капуу и кроз друге опћине по
могујству расположи, а у граду по нижим чиновницима обреди страже свуда.
* „Пуномоћије.“XXXI
На тако громке звуке устрављен преобрази се Рим. У један трен знаменитој свечаности и обијести, плодови дугог покоја, обћа се усели печал. И мутити се и стењати, ни амо ни тамо, ни у једног ни у другог повјерити се, не рат, не мир, свак мјерити опасност својим страхом. Промисли жене, заборавне, у толикој дивоти стања, бојни усклика, како се мучаху, како пружаваху к небу окићене молитве, плакаху своју дјечицу, питаху, од свега чезаху, остављаху разблуде и гиздајства, у себи не уздајућ се ни у отачаство. Али Катилина гвоздена душа, својему подвигу сљедоваше, ни видећи око се справе мараше. Л. Паул за погажени закон Плоција позван, плашаше га. Најпосље убезочи, и као напаствован да се оправи дође у Сенат. Ту Цицерон или бојећи се личности чоека, или јаросћу ускипљен, проломи у ону бесједу, што посље огласи, чудну заиста и спасоносну. Сјео консол, Катилина одлучивши, све сакрити, обрати се лицем умиљатим, гласом плачљивим Оцима: „Не вјерујте слијепо, ja сам такве породице, таквој цјели из млада привика, у надању сваке среће. Видите, могу л’ ja, човјек племић, толиком благостињом мојом и мојих стари народу римскому Республику хтјети мртву, а спасит ју ко? Цицерон, учерашњик, гост римски“ и одаше напријед псујући, док му сви завикаше из грла: издајице, оцоубице, развратниче.
Тад просуман* покликну: „Кад ме силом гоните к пропасти, угасићу
развалинама пожар мој.“
* Просутог ума, као и безуман. Чује се у Боки!
XXXII
Па одма скочи из курије дома. Овдје много у себи обрећи се, најпосље како
бусије против консола не успијеваху, а од палежа добро чуван град, одлучивши собом
боље укријепити војинчтво и завојштењем сметати скупљање чета Республике,
опрући* у густи мрак на таборе Манлија. Цетегу, Лентулу и дружини што знаваше
најсмелију, заповиједа присвојити од кудгођ војске, консола убити, пораз,
палеж, и колико гope носи собом рат наручити. Од дана на дан великом војском бануо би он на
врата Рима. Међу таквим мукама града, Манлио опреми поклисаре Марцију Реовом
посланицом:
* Бјегати у беспуће. Чује се у Црној Гори и приморју.
XXXIII
„Војводо, бози и људи знају да ми нијесмо ни против отачаства, ни за ничију
штету дигли оружије, но за спасити личности наше биједе и стида. Ми јадни, удављени
бездушијем и гњечењем каматника, живимо многобројни без отчинства, а без гласа
и среће сви смо. Нити би дано ниједному од нас узбјећи, као предковима нашима,
закону, ни губитком имања ослободити животе: толика би опорност тврдица и
претора. Често ваши стари од римског пука ужалосћени убогима помагаше својим милостињом, и скоро у
наше време видећи превосходност дугова допустише их од сребра на мјед слимити.
Чесће пук исти или из пожудбе владања, или из узноситости чиновничне угрејан, покрену
оружан од Отаца. Но ми ни царство ни честитост иштемо, вјечне изворе сваке рати
и распре међ људма: хоћемо слободу, ону што јунак не губи никад нег’ животом.
Теби заклињемо и Сенат провидјите тужним градјаном обаану закона; неправетним претором одузети пут
повратите; не турите нас крајној нужди да иштемо начин за који жестоком осветом
крви наше погинути.“
XXXIV
А Марције њему: „Ако имају узрока опозвати се Сенату, баце оружије, поднесу
тужбе у Риму, такво бити Сената и народа римског веледушије и неумрла милост,
да се нитко, никад помоћи ради не обрати yпразно. Кроз то Катилина писа многима реда консоларног и најбољима
грађанима овако: Напасници одољеше: опкољен договором противника, одајем се
судби, путујем к Марсилији у заточење, не раскајан толиког издајства, но за мирноћу Республике, да због моје биједе буна не букне“. Садржаја па другчијег
би једна посланица читана у Сенату од Катула, донешена му, рече, у име
Катилине. Ево je у препису:
XXXV
„Л. Катилина, К. Катулу, здравствуј. Племенита твоја вјера већ искушена,
дава ми у грке случајеве сладко поуздање за једну препоруку. Чуј! Не од моји
нови одлука ткати ћу одбрану, но један глас из дубоког чувства невиности
одшиљем ти, што ти жив бог за истина познати ћеш. Оцрњем глупим увредама,
какогођ ми се од толико зноја и приљежности одузе плод и заслужени степен одрече,
сљедовах мој обичај бранећи јавно правду увиљени. Није, јер не имах одкуд платити. Орестила моја плаћашe јошт дугове страни новцем њеним и кћериним. Но
видећи људи не – поштене, поштоване, а себе потворена и омражена, обратих се на
друга надања, честна много мом-у бићу, за сахранити остатке мојег достојанства. Писао би ти дуже, но чујем да ми
настоје учинити насилије. Сад ти препоручујем Орестилу моју и вручавам je твојој вјери: Спаси ју сваке зађеве, синовима
те заклињем. Живи сретно.“
XXXVI
Он помало дана проводивши код Фламинија Фиаме за оружати около Ареца народе
већ превласћене, знамењем и другима знаковима царственим, управи логору
Манлија. Што, тек се у Риму чу, изрече Сенат Катилину и Манлија одметницима,
осталој ордији забјележи рок у који, ко положи оружје имао би опроштење, осим
она два. Скупа нареди консолима нову збирку, Антонију тећи против ополчена
Катилине, Цицерону стајати на опрезу града. У том времену видјех превеликог царства римског невољу
превелику којему од истока до запада сунца послуживаше освојена свака ствар, у
отачбини мир и честитост превираше, крај сваке љуцке жеље, а имаше грађана
такве опорности да настајаху упропастити неодложно себе и Республику јербо
против два налога сенатцка не би од толиког множтва ни једини сами који, или
сочбином* прегну одкрити сазаклетву, или од Катилине уступити. Таквим једом и
кугом бјаше загрезнуо виши дио грађански духова.
* Дар соку.
XXXVII
He само што се преобрази ко имаше дјела у сазаклетви, но читава рпа пучка
стравично слушаше повјести цодвига Катилине, и у томе сљедоваше свој обичај, јер
свагда у граду скитадија завиди добре, зле уздиже, мрзи древност, оће новост, зловољна
својим стањем тежи да промијени све. Од преврата и побуне живи без страха јер
убогштво лако без штете изађе. Али народ баш римски, он се бјаше уздивљио из више
узрока. Прво, сви они који зађевом и поганством бјаху свуда досадили, или рђавим
живјењем разчупали отчинство, такођер колика се због ајдучтва и разбојничтва
разкућише, сви се у Риму уселише као у свјецко буњиште. Многи у спомени честитости
Силе, видећи ондашње војникаше данас сенаторе, а неке, пребогативши живјети и носити царски,
уфаху себи дизањем оружја једнаку срећу. Јошт младићи тежаци, који кроз поља
живукаху надницом, обмањени опћим и личним даровима, предполагаху грацку беспослицу
тегоби земљодјелства: ови и подобни највише се опћим злом питаху. Сувише они
којима Сила прогна родитеље, оте добра, постригну слободу, очекиваху једнако
нестрпљиво што би родила рат. Најпосље противници Сената, више љубљаху преврат Республике,
нег’ себе лежећи подну. Проклета ћуд, тумињајући дуга љета, у граду плану.
XXXVIII
Извор би кад Помпеј и Крас, поставши народни трибуни (на ту племениту моћ
попети млади узрастом, худи природом), почеше нападати Сенат, свјетину мутити,
сипањем блага и обећања подјаривати, и кроз то јасни и могући постати. Против
њих опираху се сваком снагом многи племићи јавно на корист Сената, тајно на
своју, што за рећи право и кратко, колика гођ у та доба државом управљаху, сви
честнима ријечима ко народна права, ко сенацка брањаше, а за своју сопствену
корист свак’ отезаше. Сљедствено у њиова дечања* ни мјере ни начина, сви у
побједи свирепи.
* Препирања.
XXXIX
А кад Помпеј оде у рат Пиратичну и Митридата, народ клону, попеше се
малина; њиова достојанства, држава, свака ствар; невредими, цвјетујући, живјаху
без бојасни; остале, да не отријезне пучину, судом страшаху. Ал’ тек што у
духове помиље искра наде, ончас се староме натјецању подигоше. И да у први бој
Катилина изађе побједитељ, или барем непобитан, хоћаше што никад, ископати се и разурити Республика. Нити би се
остаци побједом задуго дичили, јер пренеможеним и безкрвним мишацама, један би
могући отео царство и слободу. Било je сведјер многих који, премда не познаваху сазаклетву, у прве посљедоваше
Катилини, међу којима Фулвије, син сенаторов, од оца стижен, повраћен,
посјечен.* У то Лентул кроз Рим, по науки Катилине, колика гођ знаваше кадра
послу, сам, или преко ортака, мамљаше, и не само грађана, ма којег драго соја,
кад вриједни послу.
* По римској отеческој власти.
XL
Тако некому Умбрену наложи наћи посланике Алоброђеке, и сваким могућим
начином подвигу пресловити, судећи да, удављени личним и опћим дуговима, а као
Гали природе бојене, пристали би радо. Овај Умбрен учан већ у Галији трговати, познат
познаваше већину грацких поглавара. Он се, дакле, неого’ри не угледавши у Фору посланике,
опомену им отачаство и сажалећи их чу тужити чиновнике среброљубне, корити немилосрдни Сенат, не имати олакшице нег’ у смрт. Ja, рече, показаћу ви, ако желите бит људи, лијек
тој патњи. О чем Алоброђци оживотворени, склопише Умбрана: „Да! Имај милосрђе о
нам. Није труда ни немогућег предузећа којега се не бисмо латили за ослободити
многобројни терета домовину нашу.“ Умбрено их одведе у кући Брута, недалеко од Фора, отворена сазаклетницима преко Семпроније, јер Брута тада
дома не бјаше, и за дати рјечма вјеру, позва Габинија, пред којим прочита уговор,
преброји участнике, и многе неучастнике, сваке врсти и рода, за боље ганути
посланике па, обећавши помоћ, опреми их.
XLI
Али Алоброђци подуто гонеташе на коју се страну турити. С једне их потезаху
претешки дугови, војени духови, обилата надања, с друге виша моћ, стални савјети и
мјесто неоснованога уфања добит готова. Разложивши довољно, најпосље пресегну
срећа Республике. Потекоше Санги, нарочитом настојатељу оног града, и колико
знаше казаше. Цицерон Сангом извјешћен савјетова посланике указат се врући
сазаклетви, здружит се бунтовницима, обећавати доста, учити за боље уводити.
XLII
Готово у оно вријеме буњаше се у Галију одовуд и одонуд Алпи, подобно у
Пицену, у Бруцију, у Пуљу, јер поклисари Катилине све несавјетно мућаху и
нередно: ноћнима скупштинама, преносом оружија и оклопа, више чињаху страха
нег’ штете. Многе окова претор Целере, поставивши суд по наредби Сената, такођер
у Галију прекогорну Мурена, опредјељен владању оног предјела.
XLIII
У Риму Лентул и други поглавари, цјенећи се доста јаци, углавише тек што
Катилина уђе у Фијезоле, Л. Бестија, народни трибун, напао би у зборницу Цицерона,
превриједному консолу излијевајући мрзост безаконе рати. Овакви би крој:
сљедујућу ноћ сви једнога часа изашли би сазаклетници свак на свој посао, и,
говораше се, раздијељени овако: Статилије и Габиније јаком четом упалили би
савремено дванајст мјеста најзгодни града, за да би побуна отворила лакши пролазак
до консола и других које настајаху смаћи; Цетело запао би на врата Цицеронова и
нањ напао, други па на друге; синови породица, по вишој части благородни,
родитеље би изклали; онда крвљу, и огњем забуњем град, преломили би пут к Катилини.
О овој основи и приправи Цетего кораше вазда тромост дружине, велећи им: с двоумијем
и одлагањем пропуштавати најљепше прилике, дјела не савјети требовати овој
сврхи, он би, он, ако га и малина послиједе (остављајући друге тумарати)
ускочио у курију. Човјек ћуди дивље, горуће, претеране, све полагаше у хитрину.
XLIV
Но Алоброђци, упућени Цицероном, договарајућ се преко Габинија другима,
изискиваху Лентулу, Цетегу, Статилију и Касију једну заклетву подписану да
однесу сељацима, и без које не уфаху пресловит их. Три безсвестно подписаше.
Касије обећа бити брзо ту и он, и малоприје посланика, очисти Рим. Лентул посла
с њима неког Т. Велтурција како би узпут извијестио Катилину, уватио вјеру, и
закључио погоду. Предаде Валтурцију за Катилину књигу коју овђе давам на ријеч:
„Ко сам ja, повједат’ ће ти књигонош. Пази у чем си угазио, и спомени се да си
човјек. Сматрај своје стање и потребе. Обрати се за помоћ свакому до најнижег.“
Додаде му устмено: „Зашто он, изречени одметник слуге гони? У граду je све готово као нареди. Шта чека? Нек рупи.“ И тако
даље.
XLV
Овако пролазаху ствари и већ опредијељена ноћ путовању. Цицерон личне
присуствујући код посланика, нареди В. Флаку и Ђ. Понтину, преторима, поставити
бусију на мост Милвио, обуставити и вратити Алоброђце и свиту. Препоручи
скровитост и да се владају по згодама. Без вике, као добри војници извршише,
поставивши страже на мјеста, тајно обколе мост. Дошли на пролазак посланици с
Велтурцијем, једанак, на обје стране, преломи поклич. Гали извјесћени, предаду
се преторима. Велтурције спрва бори се једним против сто мача. Посље, остављен
сам, обрати се Понтину, којим се познаваше, репоручујућ се да га спасе, дрктећи
положи оружије, и би му обећан живот.
XLVI
Свршен лов, посланици потекоше консолу, ал’ се овај обесели скупа и
ожалости. Радоваше се да одкривањем сазаклетве искупи град опасности, а мучаше
се мислећи што ће толиким градјаном обустављеним у издајство радити. Педепсат’
их клонило би се на његов прекор, разријешити на пропаст Республике. Тога ради
пресегну позвати Лентула, Цетега, Статилија, Габинија, такођер, Цепарија из
Терацине при кретању у Пуљу, бунтовник робова. Но Цепарио, чујући одкривену ствар,
искочи из Рима. Консол, како Лентул бјаше претор, за руку га лати, и собом повуче, друге чиње доћи међу страже у
храму Конкордије. Овђе окупи Сенат и пред многобројном скупштином уведе Волтурција
и посланике. Скупа махну претору Флаку принијети кутију књигама преданима од Алоброђанах.
XLVII
Волтурције изпитан о путовању, о књигама, о покрету, поче плести приче,
одрицати све.
Најпосље невјеру, језгро ствари, изусти, да je био скора превласћен од Габинија и Цепарија, не знати више нег’ посланици,
само чу од Габинија чесће помињати Аутронија, Сервија Силу, Варгунтеа и многе
друге саучастнике. Изповјест Алоброђаца саодговори. Лентула који се измицаше,
увјерише његова писма, јошт неки изражаји који му се често омицаху „три Корнелија бјележити Сибилинске књиге царствоњу Рима: и Цинни и
Силли збили се два, он бити трећи небом јављени „додаваше“ од пожара Кампидолијума
бити оно двадесето љето проречено гаталицама кроз многа знамена, пуно рати и
брацке крви“. Утолико прочитана писма и припознани поособни печати, Сенат
одлучи сврћи Лентула с чина, и њега у слободној тавници чувати. Тако га предаше
у руке Спинтору, те године Едилу, Цетега Корнифицију, Статилија Цезару,
Габинија Красу, бјегућег и стиженог Цепарија Теренцију Сенатору.
XLVIII
Дигнута копрена сазаклетви, народ који дотле забуњен отезаше к новости, раскаје се, поче преклињати Катилину, Цицерона обожавати, као узбјегнутом робству, сјетковати и веселит се. Јер од рати надаше се више добити нег’ изгубити, али пожар, које свирјепство! Који јед! Какве развалине!* Нарочито за њега који свако добро своје имаше у сасуде кутње и у одоре. У посљедње дане ево ти једног Тарквинија доведена у Сенату, уваћана рекоше ђе бјежи к Катилини. Сад овај, просећи вјеру да говори слободно, и наредивши му консол да не таји и ништа, изложи приуготовљене палеже, пораз добри, покрету одметни, више, ниже, што и Велтурције. Додаде себе посланог од Марка Красса Катилини да се, чувши притвор Лентулов, Цетегов и дружине, не препадне, нег’ јошт прије на граду бити, тако би похрабрио пријателзе, а служње ослободио. На име Красово, једног тако могућег, честитог, благородног мужа, неки не вјероваху, неки превјероваху, многи бојећи се окренути прам толике особе, многи обвезани му за личне користи, повикаше из свег гласа Тарквинију: лаже и напаствује. Онда Цицерон у пуни Сенат очитова Тарквинија потворником, и повеље оковат га док каже ко га на то наћера. Неки у та доба рекоше бити ово закука Аутронија, који, омотајући краса, надаше се његовим именом заштитити остале. Други гонетаху научен Тарквиније Цицероном за тако затворити Красу уста на обрану сазаклетника. Ja, повјестник, чух па од истога Краса говорити, пришивена му та срамотна биједа Цицероном.
* Нисам могао никако узбећи овој форми више ораторној нег’ сторичној.
XLIX
У тој бурној смјеси обсађен консол не хћеде окривити Цезара, премда Пизон и
Катул власт, молбу, мито употребише, оба против Цезара разјарена; сећан Пизон
грке битке злоузећа за неправедну смрт једног с оне стране Поа; Катул па не
могаше прогутати првосвештенство Цезарово, а себи стара и славна од једног
момчета потурена и соуминута. Сходна би згода освети, јер Цезара пусторука* и
милостива, притезаху многи дугови. Но се консол одрече толикој напасти, а она
два дражећи свакога, причајући басне о Цезару, као да су их чули од Волтурција
и Алоброђаца, разпалише за њ велику ватру. Утолико неки витези римски, који оружани
стражаху храм Конкордије, подигнути, или грозећом опасношћу, или веледушијем и ревносћу, за Республику,
излазећему Цезару из Сената, пријећаху шишима.**
* Раскошна.
** Ножевима острим од обе стране.
L
Међу оваквим страдањем, потврдивши Алоброђци и Велтурције своја доказивања,
Сенат одлучиваше о даровима, кад ето слободи и остали приврженици Лентулови,
просипат се кроз углове, постицати слуге и надничаре да се подигну ослободит
га. Други наговараху чето вође скитадије, учне у бунама и превратима рибати.
Цетего па поручиваше момцима и слугама (кита искусни зликоваца), да оружано и
сложно тавницу напану. Консол извјесћен, нареди обране, што вријеме и нужде
изизкиваху; окупи Сенат и положи питање о судбини уваћени. Тад Силано, одабрани консол, и за то први упрошен,
закључи, да буду сужњи, такођер Касије, Фурије, Умбрено, Аније, ако се улове,
посјечени, па преокренут бесједом Цезара, рече држати се пресуде. Т. Нерона, то
јест да се умноже страже и одгоди питање. Но Цезар, кад му дође ред, упитан
консолом, овако се изрази:
LI
„Отци! Сви они који одлучују о стварима неизвјестнима, треба да се од мрзости, милости, јарости и љубави свлаче: трудно дух припознаје истину кад je с њима савладан, нити јошт никад човјек послужи у исто вријеме страсти и правди. Ако употребиш разум, добро je, ако те обузме страст, она влада, дух служи. Примјери ми превосходе царева и народ који, занешени јаросћу или милосћу, зло се сјетоваше, но ми je драже опоменути дјела преткова наши, ђе они угушавајући страсти, уздржаше поредак и правду. У рати Мацедонској против краља Перса, град Родос, поставши великим и честитим преко доброчинства римскога, обрати се нам невјеран и злотворан, а кад се рат доврши, ђеди наши, да не би ко промислио јер их више богатство него невјера прам Родоса диже, опростише. Такођер у све рати Пуничне, какогођ Картађинци химбено мирове и примирија ломљаху, Римљани, и кад им се прилика деси, никад се не осветише, пазећи на своје достојанство више нег’ на непријатељску заслуry. – Тако и вами треба поступати, отци, да у вас не преузмогне злочинство Лентулово и дружине, величанству овог Сабора, ни да ве јарост више нег’ милост преовлада. – Ja заиста, ако достојне њихову преступку находе се казне, премда би биле изванредне, одобравам их: ако ли па злоба превосходи разборитости, држим се оних (х) што закон прописује. – Многи пређашњи бесједници красорјечно и пространо случај Республике оплакаше: худост рати, пораз добивени, дјевице заробљене, дјеца из материни њедара оскубена, родитељи згњечени пљачкање храмова, грабеж домова, крвопролића и пожаре у једној ријечи оружијем, раздором, крвљу и враждом пуно све. Али за неумрлог Бога, тако звјерским описивањем што се хтједе? Ганути вас на мрзост против сазаклетника? Но, ко се не разљути грозеће опасности, како би га ријечи распалити могле? Нема на свијету (тога) кому се своје биједе малашне чине, но се многи прекомјерно увреде. Али, Отци, не сличи свакому све. Они што потиштени живе, рецимо да посрну због јарости, ко зна? Срећа и име њима je једно. Иначе дјела они којима je повјерено царство, и сједу високо успети, света су свакому човјеку. Тако у великој срећи, премала je разпуштеност, ни стоји добро радити криво, јошт мање јаростно. Јарост зове се у простаке, у владаоце свирјепство и тирјанство. Ja озбиљно држим, Отци, да у овој незгоди никаква педепса наличи преступку, но има људи паметозлобиви, који, злочинцима заборављајући кривицу, претресују осудбину кад им се строга чини. Силано јест муж ваљасни, и што рече, увјерен сам да рече за љубав Республике. Нити би га у тешке ове догађаје ненавист или милосрђе преокренуло. Тако јест, познавам обичај, познавам смирење његово. – Свеђер никаква пресуда чини се мени жестока (јер што би жестоко против такви људи било), но Республики нашој непристојна. И не знам je ли напаст или страх теби, Силане, одабрани консоле, пресловио предложити један нови начин казне. Од страха није треба говорити, мотрећи на силно војничтво окупљено провидносћу пресвјетлог нашег консола. О казни добро можемо рећи истину:
међу убојштвом и невољом смрт je страдању покој, не мука; она сва грчила умрлим разпада. Потља ње ни патити ни уживати.* Али за неумрлог Бога чему не рекосте да се прије бичем сврху? Зар не допуштава закон Порција? Но има закон што прописује мјести смрти изгнанство. Или зар бијен je гори од убијеног? А шта може бити горе и јаче против криваца толиког преступка? И да je лакшије, што je то? Бојати се закона у мањем, у вишем преступит му. Но, ко ће најпосље корити нас о изданој пресуди. Ко? Вријеме, године, срећа што слијепо свијетом управља. Они неће имат зла, који не заслужише горе. Ви па, Отци, другчије сте сматрани од остали. Свакиј рђави примјер долази од једног доброг. Али падајући влада у руке злих, или мање добри, оне нове провидности, од достојног предмета и сходног, на недостојни и непристојни преносе. Лацедемони, савладавши Атину, оставише тридесет прибрани владању. Ти у почетку истребише неке зликовце обћемрзне, и народ одобри радостно. Узрасла лагано моћ, дођоше до убитства добри и зли, до обће страхе: тако онај град сатрти и служећи скупо плати своју несвјестну радост. У наше вријеме кад Силла, побједитељ, чиње посјећи дамасипа и друге опћим благом пресићене, свак правицу похвали; свак рече добро им стоји разбојници, изјеше, мутише брацке. Но то би увод жалостној вражди, јер свак који кућу или село (шта велим?) сасуд или аљину другога пожеље, за уграбити не мирова, док га у прогнање не тиште. Тако они који се смрти Дамасиппа обрадоваше, падоше такођер, ни покољ престану, док Сила не насити све своје благом. Није, да се ja тога данас бојим под владањем Цицероновим, али у једном великом граду многе су ћуди и различне. Може у друго вријеме, под другим консолом, с војничтвом као данас у његове руке, измијенити се лаж за истину. Кадгођ тим примјером консол налогом Сената тргне мач, ко ће му рећи – поврати га? Или ко ће га уздржати! – Предкови наши не оскудјеваху ни мудрости ни храбрости, нити им гордељивост сметаше туђа дјела, кад врла, подаржавати. Оружија и оклопе узеше од Санита, чиновнично одијело од Тоскана, све што потребито цијењаху, одкудгођ долазаше, од пријатеља и од непријатеља било, помњиво у отачбини пресађиваху: подражатељи, не завидјетељи добра. Зато, успоређивајућ се Грцима, казњаху грађане бичем и смрћу. Али кад** се Республика разпространи, и међу толиким множтвом уснажише се странке, поче се превластивати невиност, и друге сплетке подобног рода, тад се уведе закон Порција и слични, који крајни суд у изгрананству преобратише. Овај се мени чини, Отци, превелики разлог да се не замрсимо у нове распре. Несумјено, кад они што готово из ништа подигоше оволико царство, мудрост и разборитост превосхођаше нашу, који стењемо славни добитак уздржати. Шта дакле, драго л’ ви je пустити кривце и ујачити војничтво Катилине? He богме, но ево ви мој сјет:*** Свако њихово добро попиште, њи кроз најсигурније обћине окујте, ни допустите њиову правду, више никад, пред Сенатом или народом поднијети. Ко преступи имајте обћим злотвором.
* Цезар je био посљедоватељ философие епикурејске, која одрицава безмртије душе.
** Ова частица служи за сва три слога говора кои посљедују.
*** Скраћено од савјет.
LII
Кад Цезар умукну остали, говорима различнима и несагласнима, ко једним ко
другим приставаше. А Порцио Катон упитан његовог мњенија, уђе у сљедујућу
бесједу:
„Различно je моје мњеније кад ствар у себе и опасности наше разаберем, и кад са мном
чувства неки обратим. Ви разложивасте, чини ми се, о казни пристојној онима што
против отачаства, родитеља, жертвеника и својтине, основаше безакону рат. Али дужност
позивље нас овђе одлучити не толико како их казнити, него како их обузтавити.
Казнићете кад je учињено свако друго разбојничтво, ово пустите сљедовати, па докончено кад
буде, касно ћете тражити суд. Освојен град, ништа не остаје добивенима. Но за Бога
неумрлог, вами говорим који сте свагда ваше дворове, села, стасе, слике и
уресе, више љубили него Республику. Ако сте те ствари каквегођ су што толико
његујете, ради уживати, ако у вашој обилности желите покоја, отријезните се,
помозите држави. He тиче се не, данка и удављени поданика, слобода je о концу и живот наш. Честократ, Отци, рекох ja о овому предмету доста, често прокле’ блудност
и лакомство грађанах, због чега доби’
небројне непријатеље. Ja, који мени и ћуди мојој не помилова’, никад, ниједан порок, зло зна’ опростити другима из ћефу сваког сладокуса. Но какогођ ви мене слабо послушасте, Республика се некако одржа: велика моћ претрпје безбрижност. Сад се не тиче проводимо или добро или зло живјење, или, колико je величанствено или сјајно царство Римско. Да! Ове ствари какве гођ су или наше или у једном снопу с нама, хоће да буду развратни. Ал’ овђе ко ми говори о милосрђу и веледушију? Давна права имена ствари изгинуше, откад се просипање туђега назива милосћу, смјелост у злу крјепосћу, за то отачбина тоне. Али кад je такви обичај, будите немарни среће сајузника, милосрдни лупежима благајнице, али крв, крв вашу поштедите, да ве така једна развратни не зами све у пропаст. Чусте ли како се красно изрази Цезар о животу и смрти, ругајућ се, мислим, вјеровању једног будућег вијека, и да злој путем другчим од доброг млита без свјетлости кроз предјеле непросвјећене, тужљиве и страшне.* Утолико закључи да окривљенима буду добра пописана, они кроз обћине попутани, бојећи се, мним, да их дружина или подкупљена чета отме. Гле! Као да се опаки налази само у граду, а не кроз сву Италију, ни тамо могу боље усудити се ђе оскудијева обрана. Због тога je непријатан његов савјет ако их се боји ако ли се па у тако обћој страхи сам не плаши, толико више треба мени, и за себе и за вас стрепити.
Зато, осуђујући Лентула и ортаке, држите јамачно, одлучисте у један трен од
Катилине,
његова војничтва, и свију његови. Колико гођ ви данас узрадите чврсће, толико ће онима спанути дух: иоље ве спазе двоумне, напанут ће ве жестоки. Нек нитко не помисли, да ђеди наши оружијем узвисише државу. Да je тако, ми бисмо je уживали прелијепу, јер од момака, градова, оружија и коња, боље смо од њих провиђени. Но они други начин имаху за попети се, од којега ми ни искрице (не) знамо: у отачаству поспјешни, у страном владању праведни, у савјете независими; ни лукавством ни блудством преовладани. Иначе ми лакомство и блудство хранимо, убогу благајницу, богате просте, обожавамо честитост, љеност грлимо, добар, зао, шта вреди? Све дарове добродјетељне прогута гордост. Није чудо, кад ви радите свак’ за себе, кад ви у кући угодност, овђе злато и милост заповједају, зато се немило напада упразњена Республика. Али о том’ доста. Заклели се грађани велики породица изгорјети отачбину. Народ Галичниј, на име римско једак, позваше подвигу. Вођа отметни предводи војничтво, а ви двоумни, не знате што радити кривцима уловљенима у градцки притвор! Имајте, имајте милосрђе, дјечица су огријешила гордости ради, јошт их пустите оружане. Бога ми, та немарност и милост ваша, ако се они лате оружија, обратиће се у тугу. Добро знам, ствар je трудна, но се ви не бојте за то. He? Да! Јошт прекомјерно, но због трома и тупа духа, мотрећи друг на друга сједите, уфајућ се, мислим, у неумрле богове који често ову државу крајнога утопа спасише. He, завјетима ни женским молитвама угађе се Богу: трудом, слогом, старањем све напредује изобилно. Ал’ одајући се љености и тумарању, па додијавати бозима, бадава, једки су и противни. Кад наши стари М. Торкват у Галличној рати свога сина, јер се непријатељем преко наредбе поби, посјече, тако, племенити момак, смртно плати претерану храброст. Ви, чему немилосрдно изрећи се о овим отцоубицама сумњате? Бити ће, мислим ja, јер њиову надстојећему животу, предполагате пропаст. Да! Помилујте достојанство Лентулово, ако он икад помилова складност и поштење његово, којег’ драго човјека или Бога. Опростите младости Цетеловој, ако већ није двапут разбојник отачбини.
А о Габинију, Статилију, Цепарију што ћу рећи ја? Који да су имали иоље
свијести, не бише на против Республике радили. Најпослије, Отци, за неумрлог Бога, ако би и било овђе грехоте, ja би’ се проша’ да ве ствар поправи кад ве ријечи не окрећу. Но смо ми одсвукуд заокољени. Катилина нас
загрљуши војском. Дио одметни у граду и у њедра. Све што наредимо или провидимо све
знају, толико више треба посао поспјешити. Зато моја пресуда јест: Какогођ кроз
безаконе сплетке одметни грађана Республика до крајне опасности доприје, они,
под одкривању Велтурција и посланика Алоброђцкиј, буду држани и увјерени
покоља, палежа, и други худи зала прам отачаству, и њима стара главна подепса приписана.“
* Катон je посљедовао философију стоичну.
LIII
Cjeo Катон, консоли и већина дигоше у звијезде мужа, његову пресуду, његову
крјепост, кораху се називајућ друг друга страшивцем. Само велики, пресјајни
Катон. И сачинише његовима ријечма налог. Али ja много читајући, много чујући о дјелима народа римскога у кући и ван, на
мору и суху предична, уљуби’ истраживати што нарочито толики напредак поспјеши.
Зна’ да често његове малашне чете многобројна војничтва сакрушише. Зна’ га слабом
силом краљевима могућима борити се, над тим и тешкима ударцима противне среће; мимоићи
у слави красорјечија Грци, у боју Галци Римљане. Ho ja многе ствари претресивајући познадо’ до изврсност малине заслуживаше све,
и јошт произлазити, да сиромаштина богатство, мањи број већину превосхођаше.
Али откад раскошност и талагајност покварише град, би Республика што напротив
својом величином пороке војвода и чиновника обдржаваше, а Рим заматорјевши*, не
роди за године и године онакви знаменити мужева. Сведјер у моја доба два се
прекомјерне добродјетељи, различног обичаја изњихаше, М. Катон и Ђ. Цезар,
које, кад ме прилика деси, нећу пропустити без доказати, колико ме разум помогне, нарав и обичај обои.
* Кому не слади ова једина славенска, нека употреби три србске: Рим као
мати запрагла не роди… и тако даље. Вук није љепше превео у Нови завјет: Глава I, ст. 7 по Луки.
LIV
Они родом, узрастом, красорјечијем, готово једнаци, подобни у величанству
духа и славе, у другому различни. Цезар за доброчинство и милост оглашен, за непорочан
живот Катон. Онај за благостињу и милосрђе јасан, овај за строгост почитован.
Цезару даривати, помагати, прасћати; Катону никаква слобоштина не би слава.
Први прибјежиште биједни, други страшило опаки. Онога се узнесоше утодност,
овога постојаност. Цезару би урођено радити, бдјети, ђе требаше и на корист пријатељску
забачивајући своју, ништа одрећи што je дара достојно. За себе жељаше велико царство, војничтво, нове рати ђе би
своју дјелатељност развио. Катон љубљаше
умјереност, поштење, највише строгост. Ни благом богатога, ни силом бунтовника,
натјецаше,* но изврстносћу јунака, смиреносћу благога, савјесћу невина. Тежише
бити добар више нег’ показати се: тако свешто славу мање његоваше, све му виша
за њ тецаше.
* И овај глагол стојећи међу два слога говора, оба управља.
LV
Пошто се отци сложише у мњенију Катонову, консол, цијенећи добро предварити
ступајућу ноћ, за да се не би што новог појавило, наложи приправу нужног к
извршењу. Он под јаком стражом повуче Лентула к сужници, а преторима нареди
довести друге. Има у тавници, усходећи мало на лијеву, јама, што пропада
дванајст ноћа у дну, зове се Тулијана, сазидана од свудкуд, поврху окружена
сводом на ока из живог камена: тужна, мрачна, смрадна, чињаше протрнути и
ужаснути. Слимен Лентул, крвници га, на то постављени, узеше и удавише. Тако
онај племић преведрог рода Корнелија који би Консул у Риму, доспије опаки живот
ужем достојним његовог обичаја и дјела. Цетегу, Статилију, Габинију, допаде једнака
судба.
LVI
Кад се то у Риму прикључиваше, Катилина свом војском собом пoвученом, или Манлијом нађеном, сачини двије
чете, подиже на најмогући број одјеле, па, како који својевољњак или приврженик
прилазаше, једнако их ређаше, и готово допуни чете, јер у прве не имаше више од
двије тисуће војске. Али од свега табора сама четвртина бијаше оружана војнички,
други на срећу косама и вилама, а неки острима коцима. Узто приближујући се
Антоније војничтвом, Катилина довати брда, час пут Рима, час страном Галија
окрећаше табором, узмицајућ се боју. Уфаше скоро умножит се безмјерно, кад буна
у Риму бахне. Утолихо слуге, што у прве на јата долетиваху одгна повјеривајућ
се у силе сазаклетве, и судећи безобразно бјегунцима мијешати правду грађанску.
LVII
Кад ето загрмјеше зли гласови из Рима, сазаклетва одкривена, Лентул и
ортаци замакнути. Од чега многи који, или на воњ грабежа, или за вкус новости
бјаху притекли, изчезнуше. Остатке Катилина одвоји нагло кроз камените и стрме
брежине Пистојске, уфајући крадимице и постопицама* Галији допријети. Но Метел Целере
стражаше у Пицену су три чете, тјесноте Катилинине сећан, а чујући од бјегунаца
ђе окрену, нагло се диже и табор положи на поднож гора, код пролазка ђе
Катилина мораше саћи. Ни Антоније бјаше далеко, но премда вођаше војничтво
много, ширима путовима гоњаше бјегућега. Сад Катилина видећи се непријатељем
обкољен, и разложећи у толикој незгоди најбоље кушати срећу, одлучи задјести
што прије бој (с) Антонијем. Зато окупљеној војсци изусти: „Знам, војници,
ријечи не стварају јунаке, ниједну војску може од плашљиве храбру, а од слабе
снажну, говор војводин учинити. Колику бодрост свак или природно или обично у
срцу носи, толку у боју одкрије, а ко се не сјећа опасности и славе, залудње су
утјехе. Ja сам позвао вас, да ви неке опомене учиним, и дио узрока моје одлуке
одкријем. Познато je вама, војници, у какву пропаст, замашитост и љеност Лентулова обори нас, и
како ja, очекивајући помоћ из града, нађо’ к Галији прекинут пут. А сад ђе смо,
видите са мном у једно. Два непријатељска војничтва затворише нам пролазак к Риму
и Галији. Овђе живјети надаље, брани нам нагота и глад. Ђегођ одлучимо проћи,
треба нам оружијем пропртити пут. Зато будите духа бодра и чврста, а сукобећи се
непријатељем, спомените се да ви честитост, поштење, славу, ви слободу и
отачаству у деснице носите. Ако побиједимо све је за нас, пића и обилност,
врата разтворена обћина и населбина. Ако нас обузме страх, против нас стоји свака ствар; ни мјеста ни пријатељи
бранит ће кога не обрани оружије. Преко тога, војници! Иста нужда не гони нас и
њих. Ми отачаство, слободу, душу бранимо, они празно за моћ малине. Дакле, ви
жестином удрите, спомењујућ се старе славе. Могло нам je бити, трпећи крајну срамоту и прогонство, живити; могли сте многи, губитком добара своји, завирати се кроз Рим туђим
хлебом. To стање, чујући се људи, презрјесте као грдно и несносимо, а одабрасте овај
други пут. И да вам je драже узбјећи, треба ви јуначтва. Нитко осим побједитеља може промијенити
у миру рат. И заиста надајућ се богатству, окрећући мјести обранитељног оружија
леђа, превелика je лудост. Најприје у боју изгине страшиви; храбри дубе22 као зид. – Кад у
вас очи убечим, о, јунаци! Кад помислим на ваше искуство, срце ми обећава
побједу. Дух, узраст, добродјетељ ваша тјеше ме, највише нужда што и плашљиве храбри.
Шта број вриједи? Кад ве у овој поузаности не може склопити. Ако па срећа
завиди ваше јунаштво, бар немојте живот без освете изгубити, да вас као говеда
кроз тавнице круте, но као људи, борећи се, крваву и тужну оставите непријатељу побједу.“
* Козарски пут, ђе једва може стопа чепнути.
LIX
Послије малог одмора, нареди свирком да се чете изреде на пољани, па одјаха
коње, за да припознајући боље опасност, свак да јачи одпор, и пјешке по положају и сили
разреди војску. Врху једног поља, међу бреговима с лијеве, а каменитој литици с
десне, начини чело су осам дијелова: од свију извади стотињаке вјеште и
побиране, а из прости војника најбодрије, тврдећи први ред. Постави Манлија на
заповјед десног крила, лијевог једног из Фијезоле, он једном четом слободњака и
кметића утврди се око орла, оног, рекоше, што у рати Цимбричкој имаше Марије.
Од друге стране Антоније, обољен у ноге, предаде војничтво Петреу 22 Дубе, као,
стои право без прегиба. Чује се кроз Далмацију. намјеснику, који чете одгојене
постави на челу, за њима осталу војску на опрезу, а он јездећи коња кроз
редове, сваког зове по имену, соколи, заклиње да се спомену борити лупежима
наоружанима на корист домовине, синова, олтара. Остарио тридесгодишњом службом
у војни као трибун, префект, намјесник, претор, многом славом, познаваше већину
војника и њихову храброст, а спомињући их, сокољаше витешке духове.
LX
Тако приуготовљена свака ствар, Петре даде глас свиркама и заповиједа редовима лагано напредовати. Исто изради Катилина. Како се приближише на домах, сви громком виком, заставе на заставе рупише, побацаше копља, тргнуше маче. Стари војници, памтећи пређашње јуначтво, ударише прса у прса својски; они без страха одбише. Боре се сваком снагом. Стојаше Катилина једном четом готовом, пазећи први ред, старајућ се помоћи уморнима, одмијенити здравима рањене, провиђати свему. Он исти, хрвајући и сијекући,
показа се ваљан војник, добар војвода. Петре, видјевши Катилину на муци,
проломи једном четом у сриједи непријатеља, и помутивши их, неке тамо, неке амо
бијући се поби, па потуче сустопице оба бока. Манлије, и онај из Фиезола,
погибоше борећи се у првину. Кад редове раздробљене, а око се лазину видје
Катилина, сећан свог рода и достојанства, у густину непријатеља насрне, туче и пада.
LXI
По разбоју указа се срчаност и бодрост духа којим дишаху војници Катилине,
јер оно мјесто готово што свак’ у првом боју држаше, онај, смакнута му душа, јошт
мртвим тијелом покриваше: малина само у средини, ђе се бори чета преторова, разпршани
лежаху, но сви предњима ранама бјаху пали. Катилина подаље од своји, нађе се међу
телесинама непријатељскима, дихаше јошт малахно и у лицу храњаше ону удост духа
што жив носи. Укратко, од свега војничтва ниједан, ни у битки ни послије,
искрено се не предаде сужањ, тако сви цијенише драг свој живот и непријатеља
једнако. Нити се војничтво народа римскога похвали побједом веселом и безкрвном, јер најваласни или погибоше
или љути рана допадоше. И многи који изађоше из логора за виђети, или красти,
обраћајућ трупље одметника, ко пријатеља или госта, ко сродника откријеваше, и
тога себи злотвором уображаваше. Тако једна разна смјеса радости, жалости,
весеља и покајања кроз сав логор.
Превео
С. Љубиша
Нема коментара:
Постави коментар