Књижевни претрес „СРПСКЕ НАРОДНЕ ЗАГОНЕТКЕ

 

Књижевни претрес

„СРПСКЕ НАРОДНЕ ЗАГОНЕТКЕ“, уредио и издао

Стојан Новаковић.

У Београду и Панчеву, књ. В. Валожића и браће

Јовановића, 1877.

 

Књига je згодне мјере (вел. 8°), печатана на лијепој (х)артији, слова су обла и разговетна, носи 142 пера с литографисанијем ликом Ћупићевијем, задужбином којег се и печатала у хиљаду комада. Има у њој осам увода, 734 одгонеталице, 522 питалице и 7 причица. Цијена јој није назначена. 

Међу сљедбеницима Вукове школе подавна смо навикли мотрити у првом реду Даничића и Новаковића. Њих су двојица дала тој школи умјетан облик, а здружила знанственост првобитној народној мудрости. 

Ho je свака нова школа, пак и Вукова, имала своје доба ратоборно, своје противнике и завидљивце. Вук je купио народно благо под анатемом књижникa и фарисејa. Да je почем живио средњега вијека, можда би гa пратила судбина Хусова и Галилејева. 

Данас je жалибоже та школа наишла на злотворе опасније, на неке писаоце угојене туђијем језиком, који не слади народна простора, јер je не разумију, ни знају цијенити, пак силом на срамоту намећу читаоцима стране смишљенице, облике и обичаје, да нас тобож преобуку. 

Каже Макјавели, да кад се одроди или прометне какви човјеч(ј)и рад, нема му другога лијека већ опозвати га на прави извор, повући га на првобитну основу. К тому тежи Вукова школа, која смјера на двојаки циљ: обикнути посаоца да српски мисли кад српски пише, а окупити знатнијем људима гомиле градива за умјетна језика. Скупљач je тежак, a пробирач зидар. 

На нашу жалост и вјечити пријекор, више je стари, сакати и потребни Вук скупио народних умотворина у 30 година но све Српство од постања. Кад je Вук купио просути народни бисер, није као данас било лако путовати, није бивало пароброда, ни жељезница, ни личне сигурности, a осим свештеника у читавим предјелима није било ко би знао написати два слова. Напротив данашњем нараштају отворени су путови, олакшан саобраштај, мјеста и села имају пучких учионица и писарчиће који би малим трудом могли окупити лако све оно што се скупљачима до данас поткрало. 

Књига Новаковића, коју навијестисмо, докажује јошт једну велику потребу побирања народних умотворина, да их вјешта рука овјеје и пребере, прије нег’ се покваре или иструне. 

Загонетке су струка народне књиге. Многи су се трудили да их на једно скупе, но ja мислим да их свакако нијесу ни девети дио побрали, јер je гонетање напредна радња; свакијех опклада множи се број загонетака у народу. Али ово je првом што je скупљени дио систематично расположен, а вјешто претресен. 

Похвална je Новаковићева диоба, мудро je разлучио праву загонетку од просте питалице, и тако поштедио много труда себи и учећему се читаоцу. Да je трећи разред изоставио, добро би урадио, јер причица, ако гдје- гдје и наличи загонетки, није јој дрyга. 

Било je при тој радњи најтеже удесити најсходнији облик (аналитични или синтетични?), и по срећи, није се Новаковић у томе избору преварио. Да je уредио загонетке као што обично раде скупљачи, не би чисто допро своме циљу. Он je напротив крочио с обратне тачке, пак ставио под око учећему се читаоцу све мијене и различитости, те се нижу около појединијех одгонеталица. 

С разлогом je Новаковић стијеснио свају радњу на круг проста издаваоца једно стога, што би га књижевна оцјена загонетака за(ј)мила преко границе свог задатка, а друго, јер би требало за такви рад да je скупљена барем половина народнијех загонетака. Стога књига Новаковића стоји засад као прелазни мост међу простом збирком и напокоњом оцјеном књижевном. 

Но ми се чини да се не могу сматрати као различитости многе од онијех што их Новаковић као такве доноси, јер je лако опипати међу која дијели варијацију од корупције. Квареж традиционални бива и у пространим приповијеткама, камоли не би и у оваквим ситницама, сaм бог зна при каквим околностима скупљеним, повиједаним и записаним. Нпр. – не чине ми се различитости све оне варијанте које Стојан наведа о „луку“, но их цијеним кварежом једне свршене загонетке. Памтим, да сам чуо године 1846, уз ватру у Побрђу (Грбаљ), неког Кнежевића, гдје о „луку“ овако гонета: 

– Поручио сиједи бан
Својој љуби на диван:
He брини се ни старај,
Лијепо сам ти укопан,
У долини стрмоглав,
У бјељини умотан,
А кад дође Ђурђевдан,
Изаћу ти на мегдан. – 

Но биле варијације или корупције, добро их je било наједно окупити, једну уз другу, док се мога доћи до пробера свршених, а измета сакатих загонетака. 

Драго ми je што je Новаковић многе одгонеталице оставио у сумњи, јер ja мислим, нпр., да није „ватра“, но „угљен“: 

– Јаче je од челика,
Малог стаса, невелика. –
(Мој Кнежевић гонеташе овако:
– Мање зрна љешника,
Тежe груде челика.–) 

Ja бих рад био да се je Новаковић опростио екавштине, кад сам каже, да су загонетке скупљене по свијем крајевима гдје народ наш живи, јер тако и нехотице изазива икавштину. 

Љубитељима српског језика и народнијех умотворина та je књига од велике потребе. 

У Бечу, о Спасову 1877. 

С. М. Љ.