XXXVI Док се вукови кољу, чобани мирују

 

 

 

XXXVI

Док се вукови кољу, чобани мирују

Мало које године да на дође у Приморје који млетачки ратни брод, тер се повукује од луке до луке и од пристаништа до пристаништа, да купи дужду момчад у мрнаре. Годишта 1441. намјерих се и ја у једноме од тију бродова. Плач мајака и сестара, лелек отаца и стричева, поздрав пријатеља и знанаца, омечио би камен; а заплијењена омладина пјева из гласа као да ће на свадбу.

Пошто смо напунили брод новацима, што смо дигли са Сењске ријеке до крај Паштровића (бројасмо их нешто хиљаду!), кренемо право пут Млетака, да нове мрнаре подијелимо по бродова, нек се они горски вукови изуче занату, а стези обикну.

Нијесмо уз пут никуд свраћали, једно, да пријед дођемо у Млетке, а друго, да се војска на крају не раскалаши и не пропије, јер је мрнар с брода ка пас с тора!*

* одријешен и ослобођен.

Једримо по Сињему мору; тишина је и небо без облака пак се момци окупили у котолач и у беспослици воде свакојаке разговоре, док у пожње загусте и један другоме чепрље* до зуба дождене.

* нокат.

Скочих ја међу њима, да видим која им је добра* срећа, кад ли се они прегоне о имену и језику, да ти се стужи што си лани изио. 

* еуфемизам за не рећи (да се не рече) „зла срећа“.

Рече један с ону страну Неретве: „Мени је поп причао да на свијету нема Срба ни српскога језика, но да смо сви што живимо међу Савом и Шаром,* међу Дунавом и Сињијем морем овјејани Хрвати; а тај је поп ходио у Рим, да промијени турин,** тамо је откопао старинска писма и књиге што су Латини покупили по нашој земљи, гдје комад, гдје комад, теке да нам се за извор не зна. 

* планина међу Призреном и Ускопљен.

** образ, изобразити се у школама у Риму.

Он умије наизуст да ти повиједа сва имена хрватскијех краљева и банова од потопа земаљскога до јуче, и ко је кога родио ил’ ископао, гдје је који јуначтво отворио или га крунили; и да не сјеца* кад прича, би га два дни гладан слушао!

Калуђери хркачи’** – вели он – пронашли име Срб, и нађели га онијема што иза Косова падоше под турски јарам, може бит, баш стога што су се под шибаком чешали; а то су залуду овјејани Хрвати, који су се лавски хрвали, а сад се туђе и личе: но ће доћи вријеме да ће сви хоћу-нећу, у нашу торину!“

* движеније.

** православни.

Један наш не остаде му дужан ни једне, но му сваку преби ка кораћем.*

* чекић, Martello Hammer.

– Нема – рече – Хрвата нигдје под небеском капом, осим неки остаци под далматинскијем отоцима, гдје су се збили од турскога страха и навале као риба у врши.* И за мојих дана (а стар нијесам!) мијењали сте трипут именом, а не можете бити него Срби или Крањци! У пјесмама, причама, загонеткама, што, да све на једно скупиш, не би ово брода примило, нема гласа ни трага о каквој хрваштини, осим неког вина што рађе горња Далмација; нег је све то изнитила и нанизала српска глава. Срби су (а да ко?) створили народну мудрост, да је такве нема никакав други народ на бијеломе свијету, а грудима обуставили некрст, да не проломи к западу, и омеђашили га потоцима крви и бреговима кочурина!

* кошара.

Дође у то ноштромо* Ћозот,** чоек надуте нарави, а на наш народ киван. „Каква имена и лакардије! – викне он – Ако не умукнуте, сад ћу по вама конопом.***

* глава.

** Ћоза, варош близу Млетака.

*** сад ћу вас ишибати конопцем.

Нема имена мрнару на дуждеву броду, но се свак зове по броју што му је над рачем* записан!“

* морнарски креветац на лађама.

Видим ја куд је кренула несвјесна омладина, невјешта мрнарској стеги; сад ће, бојим се ноштромо казати вођи што је чуо и што није чуо, пак ће вођа неколицину обријати*. Скочих у развађу и викнух:

* наказати, castigare, vestraffen.

– Чујте, да вам причам што се једном у нас догодило таквијех зађевица. Возила се ноћу у једној малој лађи два рибара, наш и бодуо,* па кад пред зору истакне Даница, рече они наш с крме: „Добро јутро; звијезда на исток, јаки Бог на помоћ!“

* пребивалац отока.

А бодуо да није оно звизда но мисец! А они наш опет да није него звијезда, а бодуо опет да је мисец: звијезда – мисец, мисец – звијезда, док се дохвате за грло, да један другога удаве. Колико се они по чуњу хрвали, прелије вал лађину и подуши је под море, а они не били лијени, него се свлачи и преплиј на сух крај голи и мокри. Ту их дочека забит,* окује и баци у спртицу.**

* као пандур, полицајац.

** кош овђе што и тамница.

– Паде ми на ум, слушајући гдје се зларад гризете и ова друга и јошт љепша, ако ви се љуби чути! Једном сам путовао преко Конавала с једнијем кметом* који иђаше к своме госпару,** да га свјетује како би иза живе жене неродуше узео другу за напретка, пак му носио у дар четири кокота мрчаника,*** два од старе домаће соје у десној руци, а два придомљена сустринка**** у лијевој.

* colono, packer.

** господар кметски.

*** што су се излегли марча мјесеца.

**** полу питоми а полу дивљи.

Стегнуо кмет кокотима ноге везом од кострети, а како их неће она струња утирати ни по стегнима дријети, уложио кмет памучине међу везом и кокотовијема голијенима, пак их носио у рукама тако, да су им главе висиле и климбесале низ брдо, а чапорци стајали навише као кита цвијећа. Да му остане слободна једна рука, и да је одмори кад другој притужи, захвати кмет једном руком сва четири пијевца преко везова. Кокоти, мјести да мирују, како би носиоцу мање тежали, не хтјену но почну да се котрљају, а кмет их стиска и пребаца с руке у руку, док се у томе комешању памучина извуче, а кострет им утре голијени, кожа пукне, а крв проточи. Кмет је свијем путем мислио о свом послу, пак се није ни обазирао на кокоте, нити су га бољеле њихове муке, него их ломио и стискао, како су га вруће нагониле мисли о својој женидби, или му чапорци руке трли. У ономе шкрипцу и невољи стане да кљује кокот кокота, као да му је другу лакше, или као да му је сусјед крив опћој невољи: окрваве се, избију један другоме очи, а проспу мозгове. Да је летуште трпјело, барем би до госпара дошло живо, ако и рањено, на бољу храну и виши простор. Овако ће се сад вама догодити: све вас вођа спутане држи, а ви се кољете међу се, како ће вам боље ужа притећи, да брод не подуши с вашега урвања. Пи гријеше, вјечна ти мука!

А они наш поврну:

– Нијеси ти, Вуче, разумио куд је ово заиграло. Да панемо (Боже сачувај!) под шаке овој полубраћи, јаче би нас стезали него ли они твој кмет кокоте; тешко ономе кога бијени бије! Купио ми покојни отац конавоску мазгу* у име мирне и кротке, па кад је првом натовари, баци се машче задњом ногом и пролије ми оцу лијево око, а отац ће ми онако ћор и крвав: „Драго ми је за ово десно да сам јој на вријеме ћуд познао“. 

* из Конавала код Дубровника.

А ја њему: „Ко се чува, тај се и учува!“

Додади ја:

– Мучи, зла ти срећа вазда била, ка и хоће с том памећу. Да није кмет кокоте стезао, не би се они кљували и један другоме мозгове просули него живјели мирно и спокојно у братској слози и јату. Слаб чоек при муци и на Бога ропоће, пак, јер Богу не може ништа, одуши на брата ил’ на жену. Долазио недјељом у манастир Косијерово неки грохнули старац, да се Богу моли, и то вазда у пожње, кад се већ народ на пољани скупио и пред црквом по гробљу засио, да чека док уљегне летурђија.*

* наш народ не каже „почела“ и „свршила“ летурђија, јутарња, вечерња, јер би то било непобожно, већ рече „уљегла“ и „ижљегла“ летургија итд.

Кад би старац приступио к цркви, прекстио се и црквене вратнице пољубио, викнуо би иза свега гласа: „добро јутро вама мртвијема, а на јаде јутрошње јутро вама живијема!“

На оној побуци дође вођа, црн као пако, и пита ме ко је крив свађи, и ко је заслужио да га накаже.

– Нико! – реци ја. – Овдје теби нема кривца, но су сви измучили од тебе пиће! Док се они међу се драже и свађају, не бој се броду, здрава ћеш га у Млетке довести. Док се вукови кољу, чобани мирују!