Говор заступника Ст. Љубише

  

Говор заступника Ст. Љубише 

Високи саборе! 

Мислио сам озбиљно пристоји ли ми се говорити у овој згоди, у којој се претресива избор заступника вањских опћина бокешких. Прије свега требало ми je промислити колико je неугодно бранити своју парницу, пак и на то, заслужује ли сама ствар толико напора, и не би ли било боље поћи шетати на оваки красни дан. Но пошто ми Унутрњи правилник не брани ту обрану, цијеним да бих скривио уставним начелима уопће, а својим бирачима одвојено, кад не бих потрошио неколике ријечи о свом избору. 

Истина je жива, да сваки збор има право претрести до један избор заступнички, јер не може бити равнодушно збору знати je ли у њем заступан законито до један изборни срез. 

У томе je саборски закључак одлучан и неопозив, нема утока, нема призива, зато и мним да треба Сабору двоструке разборитости и непристрасности, да и он сам не подлеже неком другом суду, који други суд, ако и његове осуде немају вршујуће моћи, а’но ипак сачињавају повјесницу земље, а тај се судија назива опће мнење.

Није довољно рећи једном заступнику: ми те шаљемо твојим бирачима, пак ако те на ново изберу, тот га њима! Из такве одлуке проистекле би штете различног рода, једна, дангубицом у вањским опћинама, наипаче код сеоцког свијета; друга, што се свакијем избором издрма јавни поредак и мирни житак грађана, а раздражују се, страсти личне и страначке, које жалибоже оставе дубоке тражине мржње и једа; трећа пак, што je тај изборни срез осуђен на дуго вријеме лишавати се заступства у Сабору. Таква би одлука могла обродити и неправду. Узмите, господо, да je искључени заступник прошао у избору кроз иглене уши, као на примјер г. Клајић једним само гласом

већине (жагор); пак да му je тај једити глас при новом избору фалио или са смрти, или с осуства бирачева, онда би тај несуђени заступник остао, како се каже, на цједилу. (Добро!) 

Право саборско на претресивање заступничких избора, по постојећој теорији и пракси, није никаково право апсолутно, но je то право само споредно или релативно, јер кад je закон прописао увјете кога да се бира, а и облике како да га се бира, саборска je надлежност на то ограничена, да развиди јесу ли се при дотичном бирању заслужили или не ти увјети и ти облици, пак да се изусти о законитости или незаконитости избора. Није дакле истина оно што се овђе скоро рекло да je бајаги Сабор Порота! 

Кад би, напротив тију начела, Сабор имао право да искључи самовољно кога му драго заступника, то би право до тога довело, да би немогуће било имати мањине у Сабору јер би већина једног и по једног заступника мањине искључила, пак онда с мека душека покликла: Ево нас, браћо, дома! А кад би то био највиши удар бирачкој слободи у сваком збору на свијету, у нас био би погибељан; јер дочим je Земаљски одбор, који je душа Саборова, одабран од скупина или курија, саборска већина за посјести сва четири сјела у том Одбору, искључила би хотимице у свакој скупини толико заступника, колико би довољно било да претвори већину у мањину с чега би протекла нечувена неправда, да саборска мањина, која се налази у већини у неким скупинама, остане без преставништва у Земаљском одбору. Шта би рекао славни Стиард Миљ да то чује? Таквоме праву прилагодила би се стара она пословица: Sic volo sic iubeo etc. пак, и она наша: што желим то творим. (Одобравање.) Тад би виђели преокренута начела земаљског устава, најпростије правде и правице; виђели би гдје je слободу замијенила распуштаност, закон самовоља, здрави разум нездраво чувство, а тисуће порезника остале би без заступства и порабе уставних слобоштина, док би их невоља пригнала да попуште и да пошаљу овђе особу угодну саборској већини, кад таква не би ни уживала њихово повјерење. (Тако je!) 

Помињем се, да сам страга неколике године чуо у овој истој дворани рећи сједоглаву, прам којему ме веже особито штовање, приликом претреса изборног једног вањског заступника: „Ja га нећу!“ Жалио сам дубоко ону изреку, много више, јер je протекла из устију човјека, који je овђе уживао неки ауторитет. Но поштовани старац, по свој прилици, видећи слабоћу објективних разлога, наведених од Одбора претресача, и да се за њима крије тајна Одборова намјера да искључи изабрану особу, мислио скротити своју савјест кличући: „Ja га нећу!“ и тако претвори себе заступника у простог поротника. 

У Француској, послије такозване владе страшила, био je послан на законотворну скупштину клерикал Сант-Андре, а скупштина под изговором да je он с поповима узмутио свој изборни срез тек да буде изабрат, искључи га, – пак ви знате какве зле посљедице падоше на ону земљу с те самовоље! – Но да рибам у домаћој повјестници нашег доба; сјећам се кад су одавде била проћерана два заступника Макаранина под изговором, мислим барем за једнога, да није чауш потписао примнице позива на биралиште, а уистину с лична узрока, што je један од њих у својој младости припадао омладини италијанској, а други што се усудио прилагодити ондашњем добу неки комад римске повјести, – пак су одонда почели кобни дани по ону већину; јер није само етично, но и политично, да колико je год једна особа или једно друштво снажно и моћно, треба му да je двоструко скромније и разборитије, јер потчињену слабићу не остаје другог ухвања да ускрсне, до у злопораби силеџије. (Истина!) 

Рекох да je право саборско у претресивању изборном споредно или ви релативно. Оно претресивање може очитовати узроке субјективне и узроке објективне, како се покажују законске мане или у особи изабраној или у поступку изборноме. Што се тиче субјективности, довољно би ми било рећи да смо нас два заступника бокешких опћина овђе ушли улазницом, коју нам je отпустио намјесник, и која претпоставља да против нас нема личних ускорака. Но Одбор претресача није ни рекао да ми двојица не уживамо аустриско држављанство, није рекао да се не налазимо у пуној пораби изборног права, није рекао, жалибоже, да смо младољетни, није рекао да смо под истрагом или конкурсом, а док то не рече и не докаже, не могу ни мислити да би код разборитих људи, код законодатеља, вриједиле мржња или љубав лична, јер Сабор нема, нити имати може, над својим члановима право надзорништва или ви синдиката, ни право очистителна бирука или ви scrutinium puricif., ни право на такозвана питања тијела или ви questio corporis, јер заступник нема врх себе другог судије, осим својих бирача за своје политичне назоре и за свој политични рад; они га хвале или куде, они су њему једина узда. Сабор нема над заступником друге стежне власти осим да од њега захтијева, да се држи у границама устава и пословника унутрњег. To су увјети, без којих ja не могу ни мислити на неодвисност заступничку. 

Била би простачка мисао, та да се тобож искљученој особи наноси тиме каква бесчаст. Напротив, код образованог свијета та би особа била почашћена с неоправданог искључења, јер би Сабор таквим поступком показао да се те особе боји, а бојати се једног човјека не би било по Сабор најдичније. (Живахно одобравање.) Ко би био дакле увријеђен с неоправданог искључења? Био би увријеђен устав, слобода, бирачи, пак и исти Сабор. Под другим видом, сваки онај који би гласовао за неоправдано искључење, погазио би свечано обећање, које je положио при првом уласку у ову дворану. Осим тога створили би се примјери за будућност; раздражиле би се страсти, од којих се, жалибоже, пуштамо лако занијети; саблазнили би добри наш народ, који ишчекује да му одавђе гране сунце правде, разборитости и политичне зрелости; једном ријечи неправедно искључење злом би ударило на јавни морал; а ви сте доста мудри и освијесни да се пуштите занијети. (Врло добро!) 

А сад прелазим на објективне узроке, наведене од Одбора претресача. Они су тако танашни и решетави, да се кроз њих прозире узрок лични, који се не пише, но чује. Богами, било би дичније Одбору да je рекао као они сједоглави „ja га нећу!“ него да ствара куке за муке, да зачари стрепеће савјести, и да баци пуне прсти праха у очи пуку. Ти разлози или за боље рећи ти неразлози неће, вјерујте, проћи за добар новац, колико ли ни они којим су се искључили некада заступници Макарани. Оно искључење овјенча она два заступника вијенцем народних мученика, пак ипак Сабор их прими домало оба побједоносна. Такве вијенце ja не бих никому плео, а камоли политичном противнику; не бих му их плео да свијет не помисли да га се бојим, не бих му их плео да му се свијет не клања и обожава, не бих му их плео стога најпосље, да његов лик не краси и најскромније колибе. 

Но какви су узроци наведени од Одбора претресача? Прије свега треба да претпоставим један низ факта који ће показати генезиз двају утока и Одборова извјешћа. Дан послије мог избора, ћ. к. равнатељ Гимназије которске Зоре, налазећи се у његовој званичној соби господа начелници Котора и Будве, понудио je првоме 42 гласа, од којих рече да располаже у бирачком котару града Котора, кад би се он обвезао најприје, да ће гласовати за искључење Љубишино; но племенити човјек одби такви срамотни пазар. To ми je посједочио исти Зоре с чега закључујем, да je донекле истинит глас што се просуо одма за мојим избором, да су се бајаги многи заступници подухватили прије свог кандидовања, да ће гласовати у Сабору за моје искључење. Ту скоро ћ. к. инженер Сладе добио je налог од једног заступника (који се хвали да му

je у џепу већина саборска) да пође у Боку и тамо да проспе писма и поруке, да се утоци опреме на Сабор, и по мом искључењу да ме више не бирају. И ти сиромашни чиновници, који су се довукли у Боку трбухом за крух, сјеју кукољ и распру међу пучанством мирним али мучним. Окупљен Сабор 15. текућег, били су дан прије предани изборни списи Предсједништву, и дознавши се да нема утока против избора опћина которских, брзојавило се из Задра 15. јануара, да се пошљу барем од стране опћина Ерцег Новога и Доброте, које су при избору остале у мањини, пак барем и онаквих какве je приредио ћ. к. порезни чиновник Каменаровић; и збиља 16. истог мјесеца дође на Предсједништво саборско брзојав, да ће утоци бити одма предани на пошту. Стилистика брзојава не дава ни двоумити, да се не говори о уговореном послу, а имамо у тому доказ, што су оба утока једнаци с ријечи на ријеч. 

Претрес овога избора могао се обавити у сриједу прошлу, а на шест дана послије, с чим се нанијела покрајинској заклади штета од 1.000 фор. наднице. (Лијепо!) 

У свом извијешћу Одбор претресача говори о сумајкању, о неправилностима, о незаконитостима; обичне фразе, кад фале конкретна факта. И ja се понешто разумијем о изборима, прегледао сам највишом помњом списе изборне и нађох да се формалностима задовољило педавом изобилношћу. 

Налазе се све објаве и сви позиви, ако су и ћирилицом написани и искривљено зар калиграфијом, како опажа Одбор. 

Оба уточника била су чланови комисије изборне, пак да je било погрјешака, они би то примјетили у изборном записнику, а кад нијесу примјетили, то ће рећи да погрјешака нема. (Добро!) He чудим се члановима Одбора Чингрији и Ивелију, који будући били моји нападачи 13. марта, морали су гласовати, ако и не за укинуће изборног поступника, а ’но за моје лично искључење. He чудим се ни члану Љубићу, који мора принијети јошт доста покоре, да му нови пријатељи забораве што je био Земљаковић, или ви од владине странке. Али се много чудим младому одвјетнику Ивчевићу, којега сам досад налазио довољно савјесна; морам мислити или да није читао списе, или да се пустио у клубу мађорисати. 

Сами један чин наводи Одбор, а тај je, да три бирача грбаљска нијесу имала право гласовања, и тај чин био би по Одбору од претежније одлучности, јер je један од њих младољетан, а други, јер стоји у Котору и гласује у велепорезнике, а за трећега, јер се говори да je Которанин. 

Но срез бирачког окружија которског у вањским опћинама састоји се из 61 бирача, а већина из 31. Дошли су и гласовали 57, од којих 42 за мене а остали се 15 гласова просули, – они бајаги што су утоке послали. Ja сам добио дакле више од двије трећине гласова свију бирача, а мој друг, час. Томановић 27 у трећем покушају. Ja бих могао дакле даровати једанаест гласова, али не дао бог своју браћу бираче да кому дарујем. (Живахно одобравање). Да се дакле и одбију три грбаљска гласа, мени би још преостало осам гласова. Ово je ауторитет математични, а остало су празне ријечи. 

Но није истина да je законито доказано малољетство Вукотића, јер да je он младољетан, не би му срезни капетан испустио улазницу на биралиште. Капетан није парок, ни његов брзојав еванђеље, дакле фали законитог доказа да je Вукотић младољетан (Добро). Преметао сам све изборне списе велепорезника, и не могох наћи да je Иво Мариновић гласовао у томе котару изборном, ни Војин Бућин у  грацкоме. Ова два бирача живе страном у Котору, а страном у Грбљу, гђе су им добра и куће и гђе су записани као бирачи. Није истина да не могу бити бирачи одабрани они порезани Грбљани што живе у Котору, јер § 51. Изборног закона, ако искључиво тражи да први бирач бира гђе станује, укључиво допушта да други бирач може бити изабран без обзира на стојбину. Али ja опетујем, да су та три гласа сувишна, јер ми их јошт преостају 8. (Одобравање.) 

О тешким нередима и догађајима, о којима натукује Одбор претресача у свом извјешћу, да су се случила тобож при том избору, остављам да му одговара владин повјереник, јер сам читао брзојав намјесника на министра унутрашњег при расправи о Бајамонтовом утоку, да je свуд при изборима владао ред, мир и потпуна законитост, а у Боци то je тако вазда и бивало при изборима. 

Одборово извјешће навлаш je празно. Оно не докажује ништа, a то je хотимице и смишљено урађено, како ће посље затвора расправе г. извјеститељ рећи и навести шта му драго, јер мени по затвору расправе није допуштено говорити, ни његове измишљотине побијати. (Тако je!) To лукаво извјешће остати ће као споменик археологичног парламентаризма данашњег Сабора, да се потомство диви и уклиња! 

He преостаје ми дакле, но један сами лијек, a то je да предложим: „Нек овај Високи сабор изволи повратити Одбору претресачу изборне списе двају заступника вањских опћина бокешких, с налогом да у свом извјешћу на Сабор назначи, у којим опћинама, или опћинским одломцима, нијесу били проглашени именици бирачки; у којим нијесу били достављени позиви на бирање; и гђе се налазе искривљења и неправилности, о којим натуца“, a то да се види, кад би истините биле, колико су упливне и одлучне те мане у најзадњем испатку бирања двају заступника. (Одобравање.) 

Но преко материјалних доказа, на којим се оснивати мора свака осуда, и што нијесу у Одборову извјешћу ни назначени, камоли очитовани, у политичким питањима ове врсте, пазити je највише на умни доказ, на унутрње увјерење, на моралну вјеројатност, je ли, то јест, била слободна воља тог и тог среза бирати тог и тог заступника.

Што се мене тиче, ви знате лијепо, моја господо, како су Бокељи мене бирали шест пута у шеснаест година; ви знате лијепо на који мој рад опочијева повјерење, којим ме часте моји јуначки земљаци; ви знате како тај рад сачињава мој највиши понос код уљудног свијета, а мој највиши гријех код личних противника. Бока занемарена и запуштена прам својих сретних сестара – као што чујемо у причи Златунице и Пепељуге, – није хтјела, ни могла спуштити се на поље велике политике; а да je хтјела, најпрви би јој задатак био уговорити с Дубровчанима, да не шаљу никога на Далматински сабор. Да je Бока мене вазда бирала, и да ће ме опет бирати, о томе су увјерени и тога се боје и они исти људи, што јој рат објавише у свом органу, у којем очитоваше да Бока не припада Далмацији. (Живо одобравање с тремова.) 

Показао сам обло и бистро да нема никаква законита узрока, ни субјективна ни објективна против избора заступника бокешких вањских опћина, а сад ћу тихо и без срџбе развиђети има ли против моје особе барем моралних узрока, који би могли оправдати моје искључење из Сабора. 

Јавна je тајна, да су узроци мог искључења осваде мојих злотвора, које су раструбили на сва четири краја свијета и којима сам сматрао испод мог достојанства гђе друго одговорити него овђе, очи у очи. (Добро!) Ja сам дакле био освађен: 

Прво, што ме je тобож народ осудио; 

друго, што сам издао народну странку; 

треће, што сам се продао министарству Ауерсперговом; и 

четврто, што сам радио и радим саставити народно-уставну странку у земљи. 

Ja не знам, душе ми, који ме je народ осудио, но знам који ме je народ похвалио и одобрио мој политични рад, a то су моји бирачи, моја браћа Срби бокешки. Но ако je кога народа збиља осудио то je чисто оне, који су мене напали на Сабору 13. Марта п. г., од којих половина пропадоше у посљедним саборским изборима. (Живо одобравање на тремовима.) 

Ja нијесам никад припадао народној партији (велика жамор), но од Косова припадам оној несретњој, али јуначкој и поносној народности српској, коју штују и уважавају и њени исти душмани. (Живо и дуготрајно одобравање на тремовима!) Ријечи „народна странка“ немају никаква смисла, ни политична, ни етнографична, и било би смијешно да који Француз или Њемац у својој земљи рече: ja припадам народној странки. Но у  Далмацији, у земљи обилатој изнимкама, жалибоже, те ријечи имају смисла, дакако жалоснога смисла! Под именом народне странке стоје они бјегунци, што побјегоше застави аутономашкој или с личне мржње или користи, или што тамо нијесу нашли довољне паше својему славољубљу; они што су амо тијелом а онамо душом; они који нити знају ни уче народни језик, они што мрзе повјесницу, сој и обичаје народа нашега; они што се нијесу постиђели ономадне у овој истој зборници назвати своје бираче, храбре Љечевићане, с презрителнијем именом „Морлаки“ (Жамор на десној; одобравање на тремовима.) To ти je, моја господо, народна далматинска странка, којој ja нијесам, ни Бог судио, никад припадао. (Страшно одобравање и смијех.) To би наличило, као да ко рече: ja не идем у цркву нити се кад Богу молим, нити се крстом крстим, дакле не могу рећи право да сам хришћанин, али ипак могу рећи да припадам хришћанској странки. На част му било! (Велики смијех и одобравање.) 

Био сам грубо оптужен, да сам се продао министарству Ауерспергову; но то не вјерује баш нико, пак ни они исти напасници, који ме нападоше 13. марта пр. год., и који тек ме освадише, потрчаше у намјесника стрављени и полак мртви, да му се оправдају и извине, говорећи, да њихова намјера није била да увриједе Владу, но мене самога. Но, за милога бога, кад би истина била, да сам се продао, ja не бих више крив био од министарства, које ме je купило, – а кад трговце раздвојише, већ онда показаше да исти они не вјерују тој потворштини. Но разлика која пролази међу мном и министрима та je, да они заповиједају оружаном стражом, а ja не носим ни бритве. (Добро!) 

По њима ja сам се бајаги продао у трипут; првом кад сам сампети заступник на Царевинском вијећу гласовао за закон о изборима за невољу; другом, кад сам опет сампети гласовао након године за закон о изборној преинаки; напокон трећом, кад сам почео заводити у земљи народну уставну странку. 

Што се тиче гласовања о изборима за невољу, био je нам петорици ортак и пострекач у том гласовању сав Народни клуб задарски, – ево како. Кад смо ми петорица год. 1870. били од Сабора изабрани као заступници саборски на Царевинском вијећу, Клуб народни везао нас je с неким императивним мандатом, или ви ужем, да не смијемо гласовати у политичка питања већ договорно с Народнијем задарскијем клубом. Кад je након двије године Влада донијела на расправу основу закона о избору за невољу, нас je петорицу задарски Клуб областио, да гласујемо за ту законску основу и наши гласови одлучни бише, да спасе тај закон и министарство Ауерспергово. Да ми нијесмо гласовали, министарство шћаше пропасти, јер законска основа не би примљена била су двије трећине гласова. А кад се на нас пет подиже страшна зуја кроз новине и кафане, народни задарски Клуб, мјесто да нас брани својим органом, подби уши, поче тајно да се од нас личи, чекајућ и вребајућ угодну прилику да нас напане осамљене. А кад након десет мјесеци сакупи се у Задру Клуб саборске већине, на мој предлог би одабран одбор петорице, да развиди и осуди јесмо ли нас пет заступника на Царевинском вијећу с договором Задарског народног Клуба добро урадили што смо с нашим гласовима спасли министарство, пак ако осуди Одбор да смо зло урадили, да ћемо нас пет положити пуномоће, ако ли пак осуди, да смо добро урадили, онда нек се то одобрење саборног Клуба прогласи Народним листом. Одбор петорице по строгом испиту, и пошто je прегледао све дописе и брзојаве који су слиједили међу нама петорицом и Клубом народним задарским, поднесе народном саборском Клубу своје извјешће, по којему Клуб одобри потпуно наше гласовање и нареди др Клајићу, предсједнику обојих клуба да прогласи тај закључак Народним листом, што и он обећа да ће урадити одма. Но пошто се Клуб разиђе, др Клајић мјесто да испуни своје обећање, одржи ријеч задану, да изврши клубову наредбу, – закопа оно одобрење у највишу дубину, сакри га народу, како се неће знати да je солидаран с петорицом у животном и одлучном гласовању за закон о изборима за невољу (Чујте, чујте!) Виђећемо напријед, који су узроци побудили др Клајића да тако поступа.  (Чујмо! Чујмо!)  

Но прије нег’ се Клуб разишао, на предлог др Клајића, он закључи, да се нам петорици спушти веза императивног мандата, и да можемо унапријед гласовати слободно без договора са задарским Клубом, a то се навлаш предложило и закључило уочи изборне преинаке, како ће се задарски народни Клуб од нас петорице личити. (Ox, ox!) А кад петорица гласоваше за закон о изборној преинаки, задарски Клуб подиже у земљи противу њих страшну и нелојалну зују. (Опће негодовање.) Сад знаду и дјеца да закон о изборима за невољу био je пролазник закону о изборној преинаки; да je био королар и сљество првог закона, јер без овога не би била никад прошла изборна преинака, дакле, ко je био ортак у првом гласовању, био je наравно ортак и у другоме. (Тако je!) Знаду и најпростији, да би лудо било не гласовати за закон о изборној преинаки, гђе су Влади били сувишни наши гласови, кад смо већ гласовали одлучно за закон о изборима за невољу, гђе су наши гласови сачинили већину. (Истина жива!) Гдје je пошла сјекира, ту нек иде и држало. (Тако je!) Je ли дакле искрено с петорицом поступао народни Клуб, лако je свакоме осудити; викао je и узбунио земљу, очарао народ, просуо најлуђе измишљотине против петорице, зашто нијесу спасили барем држало, кад je бијес понио сјекиру! (Живо одобравање!) 

А сад идем да кажем чему сва та пожња треска и бука на петорицу. Клуб задарски кад je нас пет овластио да гласујемо за закон о изборима за невољу, нареди нам да тргујемо с Владом и назначи поименице цијену те трговине. (Ох, ох, чујте!) Но нас петина цијенисмо да je испод нашег достојанства пазарити поштењем, пак међу се рекосмо: наша je земља сиромашна, не може да се спушти у велику политику, приближимо се Влади, као коме je невоља, пак кад Влада види нашу наклоност, доћи ће нам сама у сусрет и лијечити застареле ране сиромашне наше отаџбине.

(Живо одобравање.) 

Истина да нам Влада није дала све оно, што су многи жуђели, али je дала оно што je свак желио, a то су закони о жељезницама далматинскијема, о уређењу Неретве, што je годину прије било лудо и надати се; дала je одредбе о пораби народног језика у јавном животу, у печатима, грбовима, натписима и бланкетама званичним. (Истина!)

Ако нијесмо били сретни виђети др Клајића државним вијећником, ни поштеног попа Пулића дубровачким бискупом, како нам je био наредио народни задарски Клуб, као цијену нашег гласа, то су дакако личне жалости, за које свијет не проплакне. (Живио и дуготрајно одобравање.) 

Истина je и то, да нам Влада није испунила све оно што смо од ње разлогом ишчекивали, али ко je томе крив? Моји су нападачи тому криви, који се баве политичним дилетантизмом; они су криви што je Влада почела штеђети новац у Далмацији; они су криви што се изјаловише народна најбоља надања; они су криви што су насијеле у Бечу основе и предлози нашег витешког намјесника, они су криви што су утонуле многе наше правице, које бог зна хоће ли, или кад ли већ на површину исплутати. (Истина! Негодовање.) 

Да сам настојао и да ћу настојати и напријед саставити народно-уставну странку у земљи, не само што не нијечем, него се с тијем и дичим. Та странка већ постоји и ви ћете брзо сви, или виши дио у ње коло, ако већ нијесте и данас. Кад Чеси не дођоше године 1870. за вријеме министарства Потоцкога на Царевинско вијеће, да начине двије трећине гласова, које су нужне за уставну преинаку; а кад се Хрвати нагодише с Маџарима г. 1872. без нас а о нама, рекох: ова господа нијесу нимало искрена, но себична, – и онда престадох бити федералиста, за не бити оцоубица, јер би Далмација пропала, кад би се налазила сама по себи у федералистичком сајузу цизлитавскоме. А кад сам престао бити федералиста, престао сам бити и анекциониста с Троједницом, јер како данас ствари стоје, то би било убитачно мојој отаџбини.

(Живио!) 

А кад ми рекосте да сам се продао, зашто ми не рекосте како и за колико. Моје ми вјере, нити сам се ja продавао, нити ме je хтио ко куповати. (Смјех.) Од министарства данашњег, којему моји нападачи рекоше да сам се продао, ja нијесам добио ништа: ни биљежништва, ни витештва, ни предсједништва Сабора; а под никаком владом – ни пенсије, ни штипендије мојој дјеци, пак ме није учинио ни контом, ни каквим вијећником. (Живо одобравање.) 

Рекао сам прољетос у Пешти своме цару и господару, а сад повторавам пред Богом и пред људима, пред врсницима и потомцима, да се ниједан члан Ауерспергова министарства не може похвалити да сам га ja, Стефан Љубиша, никад молио ни препоручио му који свој особени посао; јер кад би моја дјеца, плод моје утробе, жељела хљеба, ja бих стао на раскршће, зажетих очију, а пружених руку, и просио за љубав божју, али не бих издао своју домовину, ни потписивао примнице незаслуженијех надница и мировина. (Живо! Дуготрајно одобравање на тремовима.) 

Сјећам се да сам у шеснаест година свог парламентарног живота, у којем ми je прошао цвијет моје младости, доста пута додијавао бечкој господи, за цркве и манастире, за школе и заводе, за путове и поште, за удовице и сирочад, за мировнике и ученике; али je пакосна лаж, биједа и напаст, да сам се пуштао ма од кога митити, или да ме je ко радио митити. (Опће одобравање на тремовима.) А што сам био прекорен да сам се обогатио подузећем жељезничке грађевине, тај посао да je иоле траљав, или недостојан, како су ми рекли, не бих имао част гледати на потпредсједничкој столици саборској господина Тригара, мог ортака у том предузећу (Добро! Тако je!) Ja сам, ja см, 4. фебруара, год. 1874. четири дана пред што je Њ. в. цар и краљ отпутовао к Петрограду, у страхопочитању рекао, да ће му тамо брзојави стићи како му вјерни Далматинци од глади умиру, а он се удостојио наредити сутрадан својој влади, да поднесе на уставно претресивање основу законску, да се дозволи милион фиорина за приправне рађе жељезничке. 

Ja сам у те рађе изгубио доста хиљада фиорина с мојим ортацима, пак ми онда нико не рече да je то мито, нити ме пожали, већ се многи у шакама смијали (Haпeтa пажња.) Онда сам морао ризиковати и даље, пак ако ми се срећа боље осмијехнула, то je била поштена, слободна и јавна трговина, а наше друштво најјевтинији понуђачи. (Истина!) Сама злоба и завист могла ми je то у гријех уписати! (Тако je!) 

Ja знам да ви мене не трпите, јер сам Срб народношћу, а православан вјером. (Тако je, тако je! – вика на тремовима.) Но излазећи одавде тјешим се мислећи, да остављам у Сабору младијех сила, г. Вујатовића и Симића, који, ако их je Српкиња задојила, знати ће бранити законита права своје народности и вјере, а ja ћу им с тремова рукама пљацкати. (Живо и опетовано одобравање на тремовима.) 

Заушница морална, коју ви мислите мени облијепити, ранити ће племенито народно чуство моје браће Бокеза, који нијесу навикли примати заушница (Живили!); а ja, којему je српско знамење упечаћено на челу, бранити ћу погажено право и слободу, док ми под грлом куца. (Страшно одобравање и викање „Живио“, које траје више минута и упркос предсједничког звонцета и редарствене стеге.) 

Ho има јошт један узрок за којега ћу бити искључен под тероризмом људи, што их савјест тишти. Ономадне био je у Сабору одабран Одбор, који ће бајаги прегледати рад Земаљског одбора. У теорији такви Одбор нема смисла, а у пракси има тер какви тешки смисао. У теорији не може бити тога, гђе не постоје одношаји правни међу пуновластитељем и пуновласником. Посљедни Одбор земаљски нијесте ви бирали, нити je он дужан вама рачуна дати о свом раду. Да je то истина жива, доста je промислити да би се могло трефити, да не буде на новом Сабору изабран ниједан члан посљедњег Одбора земаљског, а онда ко би вам рачуна дао, и би ли ви могли судити човјека, што већ међу вами не сједи, пак се не може ни бранити ни правдати. (Тако je!) Свака ваша осуда или пријекор не би важио, а ви преко новог Земаљског одбора, којег изаберете, можете ласно виђети je ли било за времена прошлог Одбора злопорабе. У политичком смислу бива, да ако je нови сабор изашао бојом онијех људи, што су прије сједили у Земаљском одбору, ко би се могао подухватити да му неће одобрити и најгоре злоупотребе? А обратно, кад би нови сабор изашао политичне друкчије боје, ко би се могао подухватити за његову непристрасност? (Тако je!) Дакле у теорији нема смисла изабрати Одбор претресача. Но у пракси види се, да збиља онијем људима што су сјеђели у прошлом Земаљском одбору треба да им се одобри, пошто-пото, њихов траљави рад. Они дакле желе, да се ja одавде уклоним, да им не биштем мане и погрешке, кад дође на дневни ред извјешће Одбора претресача. Због тога сам дужан мојој отаџбини и савјести већ сад објавити неке злоупорабе престалог Земаљског одбора. Прва je та, да су прошле двије године, откад je издушио уговор међу Одбором земаљскијем с печатњом Народног листa за штампање одборових и саборских списа, пак га Одбор није хтио обновити новом личбом или ви лицитацијом. Будући да су неки чланови Одборови акционери печатње, најпростија њежност могла их je савјетовати, да прегоре своје особне интересе за ону земљу, коју заступају, а они нанесоше штету од неколико хиљада фиорина земаљској заклади, за обдржати своју печатњу, премда су имали јефтинијих понуда. (Негодовање силно.) Друга злоупораба састоји у тому, што су, за вријеме мог у Пешти бављења на Делегацијама, ликвидирали и платили наднице оним заступницима, који су писмено очитовали дне 13. марта прош. год., да већ неће у Сабор доћи док сам ja предсједник. (Чујте!) Они су шетали по Задру до 20. чекајући да мене цар дигне с предсједништва, а кад се Сабор затвори, одоше кући и примише наднице до 20. марта, као да су пословали, а не чинили да се изјалови засједање на штету и саблазан земље. (Чујте!) 

Ти пуританци и поштењаци узеше незаслужених 600 фиорина зноја и крви сиромашког пука. Трећа злоупораба… но се бојим да ћу досадити вашој стрпељивости, пак се придржавам други пут изручити цијелу врећу нечувених злоупотребљења. (Говори, говори, вичу на десној. Казуј све!, вичу на тремовима.) 

Данас кад вам говорим, можда пошљедњом, чујте гласа старог суборца, који je био жртва својих политичких начела јошт онда, кад je виши дио од вас полазио прве школе. Угушите страсти личне и партајичне; сложите се како ћете нанијети добростања овој сиромашкој земљи, која разлогом то од вас захтјева; пазите да ваше одлуке буду див и образац нашему доброму народу, којему примјера законитости треба; а највише чувајте се да не панете ратилом у руке људи сујетних, (Браво! Живио!)

који у свом занешеном славољубљу заборављају да Капитолијум не растоји од Тарпејске стијене до сами један корачај! (Живо одобравање и „живио“ на тремовима.)