Расправа у одбору о Далмацији

 

Расправа у одбору о Далмацији 

Прије свега мени je исправити неке стварне погрешке, које се находе у извјешћу, које je преузв. влада приказала да оправда изнимно стање у аустринској Арбанији. 

У оном извјешћу речено je, да домобрански закон бје проглашен у земаљском листу, али вас ja могу увјерити да тај свезак није раздијељен. Свакако би то било само проглашење уредовно, али никако оно обнародовање, по ком постаје закон приступан свакој руци људи и сеоским пароком. 

У оном je извјешћу речено, да je преузв. намјесник био на 22. рујна у Котору и да je бесједио и проучавао Бокеље о врсти и обавези домобранске службе. Напротивно Њег. преуз. није се искрцао из параброда, нити je говорио ни с једним Бокељем. У оном извјешћу још je и то речено да je намјестник послао на 30. рујна топова и војника у Кривошије, Жупу и Паштровиће. Све другчије; он je онда наредио полаза онизих, који су се туте находили на посадах, а нису били у тврђавах. 

У оном извјешћу речено je, да je у Жупи пушкарано на жандарску стражу, што ja посвема нијечем. У оном je извјешћу најзад речено, да несретна згода на Леденицах има се приписати издајству, кад су насупрот војаци први оборили ватру на оне, што су хтјели препријечити да не иду у Драгаљ. 

Опет вељу да моја намјера није оправдавати опор. Али ми се не може с мањим, да не речем нешто о начину, како се удијелила заслужену педепсу злочину из Жупе и Поборах. Ja дакле имам држати збиља да je влада наложила намјеснику и судовну власт. Видимо сада како je том влашћу рабљено. Оплијењено je и попаљено много села и три манастира, разорене четири парокијалне куће, па црковне вешћи са домаћим покућством продавале су се на сваку цијену по улицах у Будви и Котору. Људске лешине погребљене су даље након 14 дана, покле су јих пашчад изогризала и расточене. Двије тисуће жена, дјеце и стараца цичи гладно и голо на леденом пепелу својих кућа. Тако се могло брзојавити: Ред царује у Боки! 

А такове страхоте не могу бити оправдане, ни звјерскими чини проти војаком рањеним или ухићеним, јер je ствар засвједочена да се Грбљани, Мајини, Побори и Браићи нису окаљали никаквим људождерским дјелом, како се на њих обрекло. Дапаче они су здраве повратили ухићене у Стањевићу; нахрањена они су довели у Котор једнога војника, који je онда био утекао; Брајчани нису хтјели примити плаћу од 50 фиор. када су предали мртва тјелеса несретних частника Wimpfena i Dubosse, и клекоше пред њим молећи јим покој души пред натпоручником Бутковићем. 

Пријеки суд, та срамота људске правде, отеготио je помирење. Из Мајне дође посланик у опћи штаб са бијелом заставом, да навијести покорност оне опћине: он буде ухићен, буде му јама ископана, доведен му исповједник, пa je брзојавом дозван пријеки суд у Котору да му усуду потпише. Њега су објесили а његови сељаци побјегоше устрављени. 

Тако се подушивала побуна. 

У прошастој сједници часни мој противник др Lapenna (који се шетао по красних Нилових обалах, док je дио родне му земље био у ватри) потражио je узрок опора у дјелатности Народне странке у Далмацији. Да би било икаквога узрока различита од онога што сам рекао, потражујућ изближега, он би га лакше нашао у оној управи земље започетој год. 1861, које данас гриземо горке плодове; – нашао би га у нередих, којим су позориште наши избори политични и опћински ради бурократичних сплетака; – нашао би га у том, што су главни посли у руку злонамјерног ортаклука, који под кривим именом пријатеља устава смије све, па намјесто да нам донесе благодати слободе и напретка, оте нам благослов реда и јавне сигурности; – нашао би га у крвавих згодах у Книну и Стону, а најновије оној у Монзамбано, која ма не изврже се у замршаје с Талијом; – нaшao би га у пристраности, којом се подјељују јавне службе, потпоре на науке и јавне дознаке, тако да je један духовити писац могао писати ове ријечи: „Ja би волио да др Лапена буде на влади у Далмацији, него да с њом влада из Беча“; – нашао би га у судству науковног вијећа, у прогонству изврсних родољуба, у јавној развраћености забиљеженој у окружници вит. Фонтане, бившега предсједника призивног суда у Задру; – нашао би га у запуштености умној и ћудоредној, у којој je Бока остављена, тако да кад би je имала Аустрија оставити, не би остало трага њезиној управи од шездесет година; – ту нема пута, не би рекао за кочије, него га нема за проста кола, а само такови да се ноге ломе; ту нема парока да се може сит најести својим приходом; ту су цијела села ђе нитко слова не зна, гђе још грађански закон није уведен; ту je младеж присиљена исељавати, ако ће живјети, па тако туђину на корист трошити своју снагу; ту je политичка управа сведена на најниже полицајне службе; ту у свакој струци јавних посала влада тромост или уплив странке која се ту увукла и живи на плаћи; ту се мукте дијели нешто новинарске листине, владом најмљене, која по новчић страницу рига псовке против савјести јуначког народа припроста и вјерна, и уз то погрђује најдичније родољубе. 

Мој би супарник хотио наћи узрока оружаном опору у подвигу покренутом у Боки проти владики Кнежевићу. О том je он могао питати разлог намјеснику далматинскоме, који je држао за два мјесеца скривену у свом столу царску одлуку од 7. српња 1869. с којом je удијељен власти епископ за Боку которску. Ta je одлука њему дошла од министарства на 17. српња, а он je њу прогласио на 6. листопада, иза леденичке згоде. Мој противник говорио je о дарових, које je Русија поклонила православним црквама по Боки. Ови дарови, подоста скромни, нису дошли од руске владе, него од особних обитељи из Русије. И Аустрија шиље одјеће и посуђе сиромашним црквама по Босни и по Арбанији, што ja држим за милостињу, а не на политичке сврхе. С ову страну три године руска царица даровала je богату црквену одјећу моме часноме другу владики Кнежевићу, али ja не вјерујем да je с отим добила Русија шегову сућут, ни да je Аустрија зато изгубила у њем вјерна и искрена поданика. Ja ни то не нијечем, да стотина бокешких капетана, што се находе на служби трговачке морнарице руске, неће бити донијели својим кућам слику рускога цара, па да и гоје сућут прам народу, који се служи на своју корист њиховом умном и тјелесном снагом, али пружа њим и њиховим обитељима добитка и добростања; али то одрешито одбијам, кано да би та сућут била на штету већ разглашене вјерности њихове. 

Њ. преузв. министар за обрану земље рекао je, да je замјерио што ниједан католик није био међу усташима, и да има на десетине година што у Боки царује дух неповјерења проти свакој владиној наредби, потпирен кривим томачењем пред простим пуком. Прва опаска нема никакове вриједности, ако се помисли, да je католичко пучанству у мањини, и да живе помијешано с православним, али само у градових и вароших приморских, не носећи оружја, бавећи се трговином и с обртом, али ипак противно je домобранскому закону. Што се друге осваде тиче, опазит ћу да Њ. пр. није имала доста времена да дубоко проучи дух у Боки; јер у 15 мјесеци његове владе, прие нег’ су немири букнули, није остао у Боки него два цигла дана, те пође натраг увријеђен и расрђен што су га ондје хладно пријали, стога што он није хтио дати никакве задовољштине за увреде почињене бокешким заступником на обали спљетској. Hy ja сам увјерен да генерали Мамула, Родић, Филиповић, Морамбер и Ауерсперг све противно мисле. 

Заступник Lapenna цијени, да je он могао побити свију дванаест погрешака које сам набројио влади. Сва његова мудријања нијесу вриједна оборити ниједну циглу ствар, што сам ja навео. Земаљска стража није била војска на карти, како ће остати домобрана, него чета уређена цаптом по министарској наредби г. 1866, којој су у доба рата били вође ц. кр. часници. Заповјед за опће обезоружање имала je бити обустављена, чим су се почеле смутње догађати, напротив се на 10. рујна слиједило обезоружавати. Није по истини што говори др Lapenna да Кривошијани и Брајчани нису могли знати колико je војена снага посадах, кад су они главом носили посадам храну и дрва на свих војничких постајах. Мени није било можно радити међу мојим бирачима, да се закону домобранскоме покоре, што ме се пријекара, јер моји политички противници учинили су ми то немогућим, просипљући по народу глас да сам ja гласовао за они закон и радио да буде у Боку уведен. 

Како сам ja народу о домобрану говорио, свједок je пр. министар Wagner, који je слушао на 10. листопада како сам ја бесједио. Мој часни супарник кано да се подругује бокешкој аутономији. Бока которска јест историчко-политичка особина, и као такова запозната у најзадњем међународном уговору; тко ту особину нијече, тај слаби наслов аустринскога власништва. Боље би било испало с малим педипсам на викаче, него доћи до мача и до огња. Помирење je отегоћено с оне стране, на којој се гледало уништити Боку. Моји пријатељи Војновић и Ђурковић препријечени су били у свом помирљивом дјеловању, први сплетками, други затвором. Чудо, што и код Сундечића није нашла се која српска застава, кад су му преметали његове ствари проти свакому међународному праву. Нити знам, нити ми je стало знати какова су му писма нашли, само се чудим, како je могао др Лапена дознати да je ту било писама тич грофа Беуста. Ако je Црна Гора примала наше ускоке и хранила јих, и ми све исто чинимо с црногорским ускоцима: обично међусобно поступање. Ако ништа, рећи ћу да није посве укусно, стати овдје узтуцати Народни лист. Ho ja нијечем, да тај лист има свеђер мњења дијељена с мањином Далматинскога сабора, па да су та навела на опор. Которски избори могли су се обновити и под изнимним стањем, како се то учинило у Чешкој; али што се није то учинило, с тим се не оправдава рјешење притужба отегнуто од 2. коловоза до 6. листопада, то јест до проглашења изнимног стања. Котор je тврђава, па се није било бојати нереду. Ако Поборани нису знали колико je снаге у ловачкој чети што je била у Будви, али су се они бојали те чете, па не би се били усудили ударити на Стањевиће, да није из Будве отправљена. Грбљани су ударили на Горажду на примјер Поборана, два дана кашње. Први je ударац најтежи, па се не би био догодио да буде ловачка чета остала у Будви. Ja не могу примити кано истините осваде проти Перичићу и Суботићу. Др Лапена рекао je да у Шибенику нема него два сама ученика славенска. To je што je Перичића оборило у зло, јер би се хтјело у Котору имати гимназијалнога управитеља попут шибенскога, таквога управитеља, који би свео славенске ученике на ниједнога. 

О нападајих на пропаганду србо-славску говорити ћу други пут. Данас ћу само упитати преузв. министра Wagnerа, шта je стварна у отвореном писму, које је на њега управио г. Вончина у Заточнику, гдје je Њ. преузв. позвата да у 8 дана порече осваде изречене проти поменутој пропаганди, напомињућ њеке озбиљне договоре прошастога љета. 

Да сам ja члан Одбора, предложио би овдје да буде министарство постављено под осваду. Ho ћу ja то учинити у заступничкој кући. 

Narodni list бр. 16, 23. II 1870.