Говор о равноправности језика у Далматинском судству

 

 

Говор о равноправности језика у Далматинском судству 

Морам још једном пробесједити о равноправности језиках при далматинском судству. Мени je заиста врло тешко говорити, кад већ отприје знам, да моје жеље остати ће неуслишене; али опет не могу пропустити ни ову прилику без да прословим о једном предмету, што врло засијеца у политична и родољубна начела. Пак ако мој говор и не усплоди друго, барем ће повјесница записати моје ријечи а ви знате, да je суд повјеснички – суд вјековах. 

Питање о повратку Далмације к Троједној краљевини, гонета се као да je тобож пробуђено из какве политичне намјере, и зато га влада из такве сумње пријечи. Моја господо! Јa вас увјерити могу, да je то гонетање сасвим неосновано. 

Они, који у Далмацији желе придружење с Хрватском, принуђени су од љуте невоље. Желе га задобити с њим једно материјално јемство слободнога развитка своје народности, што je данас занемарена и угушена. Желе га због тога, што не могу сносити данашњу наредбу, по којој су обучавани, суђени и владани талијанским језиком и кројем. Желе га, јер су увјерени, да без њега остати ће вјечито забачен развитак умни своје народности, а они изложени пакостима, искључени из чиновништва, презрени и омражени, морати ће се најпосље поталијанити, за тако избјећи несносним мукама. Желе најпослије придружење за оно народно чувство, што je сродно сваком човјеку, који се сјећа да je човјек, чувство то које се у борби снажи и пожиже. 

Далматински Талијани опиру се придружењу зато, што се боје равноправности језиках, јер су уплашени бојећи се изгубити једнокупство онога језика, који je њим као у насљедству оставила млетачка влада. Тај језик једва разумије сваки десети Далматин, а његова свака ријеч стоји доста злата и сузах биједнога нашег сељака! 

Но ако je истина ко што рекох да влада пријечи придружење Далмације с Хрватском, много би добро урадила, да уклони оне узроке, што нам чине за њим чезнути: тако ће најбоље угодити својему програму, и оживјети оно начело равноправности, које лежи у Листопадској дипломи: тако ће удаљити и ону хипотезу, коју напомиње распис на растанак Хрватскога сабора, то јест једну могућу погодбу међу нами и Хрвати. 

Видите дакле, моја господо, да се придружење наше с Хрватима не жели ни за какву политичну намјеру, ни за сновиђења и страшила, која су већ свуда вересије изгубила: придружење се захтијева једино за развијање језика и народности. Ja се, дакле, усуђујем савјетовати влади с њенога гледишта такви начин какви ће нам чинити забаборавити придружење, и тај je начин бољи и паметнији неголи пркосни отпор, који на друго не служи но на умножење незадовољниках, све што се више одлаже уведење потпуне равноправности. 

И оне мале олакшице нашему језику у судству, које je г. министар Лассер попустио (како рече на своју личну одговорност, а на двоструко моје питање), код нас дријемају, и који час ће ишчезнути. Нећу да помислим, како њени злогласници, да су се те олакшице опет тајнијем путом опозвале; али je истина, која се крити не даде, да многи чиновници, који ипак равноправност желе, двојећи о искрености тијех олакшицах (а бојећи се притом да ће јим се у гријех записати ако нашим језиком пишу) употребљавају јих у омеопатичне мрве, послуживши се од свијух оних увјетах могућности, којим су оне спрва подвржене биле. 

Рекло се, да би било шкодно доброму реду у судству увести одмах равноправност, јер чиновници не знаду наш језик. Но кад би то истина била, онда би се морало силимице закључити, да су неваљале све пресуде које су се отрагу 50 година извеле у кажњене ствари. Дилема je очевидна: или чиновници не знаду наш језик и онда не зна се управо, гдје виша опасност пријети доброму поредку судства или уводећи, или не уводећи равноправност. Ако ли пак чиновници знаду иоле наш језик, ja цијеним, да јим не може бити тешко записивати ријечи испитанога човјека, ако се збиља морају исте ријечи у записнике уводити. 

Рекло се, да у Далмацији има много нарјечјах, тако да се тежко народ међу се разумјети може. Tко je путовао само од Земуна до Котора, и тко je с нашим народом говорио, зна да то није тако. Наравно, језик знанствени није лако разумјети простаку; нпр. један бечки кочијаш тешко би разумио правословне бесједе Hueve, као што би тешко разумио талијански сељак дјело Бекарије „О злочинству и казни“. Hy ja мислим, да то не би био довољан разлог за искључити те језике из судства! 

Рекло се, да je наш језик у повојам. Кад би то била истина, питам: како би влада могла преводити све државне законе, који су код нас проглашени, свакад у оба текста, талијански и хрватско-српски? Може ли се логично тврдити, да један језик, који je вредан за законе, није вредан за суд? Па кад би и то могуће било, није ли грјехота новце трошит за превод законах у једноме језику, којега, по мњењу владину, судници не разумију, а народ раздијељен у толиких нарјечјах не разумије једнако? – Ja се опозивљем на нашу петеровјечну књижевност, па и на ономадашњу истрагу протива Хрвату Кватернику, за показати да je наш језик обдјелан као који му драго други у просвјећеној Европи. 

Рекло се, да je Аустрија нашла у Далмацији службени језик талијански. Додуше, тај би разлог мало важио, јер су се нашли тому и други опасни францески заводи, који су се као несносни укинули, н. п. скупштине фрамасонске итд. Али није основано ни то, јер су Францези увели у Далмацију „Code Napoleon“ год. 1812, а с њим наравно и њихов језик, као што се обистинити може у оних аркивих. 

Рекло се, да се управним путем не може извести равноправност, но да к тому би требало нови закон. Ja тврдим, да je равноправност језика октроирано право, којему не треба новога потврђења. Кад би се другчије тврдило, би се до таквога апсурда дошло, да je требало и једнога одвојена закона за овластити Жидове сједјети у Царевинском вијећу. He одричем, да законотворно тијело може избрисати равноправност, као које му драго друго право посвећено у Листопадској дипломи, али к тому требало би да се сугласе двије трећине ширега вијећа, па и сва три законотворна фактора. Оно што ja одричем и што никако признати не могу јест то, да би влада имала право обуставити (veto suspensivum) једно октроирано начело. 

Најпосле рекло се, да je Далматински сабор противан уведењу нашег језика у судство, а то у јакост грађанског поступника. Ho ja мним, да одбор неима никакве законодавне моћи, па онај поступник, на којега се опозивље, старији je пол вијека од Листопадске дипломе. 

Одбор далматински састављен je од њеколико одвјетниках, који не знајући наш језик, боре ce pro domo sua! 

Ту скоро, на сардинској зборници, подиже се један глас, који савјетова ону владу, да простре своја присвојења над Далмацијом и Истријом. Посланик Мусолино, не могав себи представити, како би то могло бити, да један народ, који je обучаван и управљен красним језиком флорентинским, неиме симпатије за Италију једну! 

Нужда, да један суграђанин буде оптужен, испитан, брањен и суђеј у језику што разумије, припада оном вишњему државному разлогу, који ради улити у хрпу пучку свијест права и дужности, без којега никакви се народ на свијету не може провикнути закону, а док се к тому не припитоми и не привикне, не може га никад својствено увјерење нагнати, да се опрости природнога права, освете и старих обичајах, што су рана Далмације. 

Сад ja питам, тко je на стази законитости, или ми који се боримо за равноправност на темељу Листопадске дипломе, или они што нам je крате и поткидају? 

Догод будем почашћен овом сједницом, нећу пропустити ниједну угодну прилику, да не препоручим влади, да не хлади опћу узданицу кратећи уживање оних правах по којим смо се овдје окупили; и то ћу радити цијелом савјешћу, да велику заслугу учиним држави и домовини, што обе имају право од мене очекивати, као од вјернога суграђанина и љубезнога сина; а у пуној нади, да ће моје ријечи уважене бити, гласујем за прорачун Попечитељства правосуђа, у смислу одборова предлога. 

3. децембар 1862.