XXX Ко се хвали тај се кашом храни

 

 

XXX

Ко се хвали тај се кашом храни

Укрцах се једне године на грчки брод који, пунан суха грожђа, диже једро с Крфа к Јакину,* вјетром усред крме. 

* Ancona.

Бјах се примио службе као вјешт пуљешкоме приморју, теке да се примакнем кући без бродарине. Кад досмо на врх Боке, вријеме се на пријечац промијени, духне силна вјетрушина са запада, јохну се црне мрчаве као куле и брегови, и прегоне се по ваздуху, затуштило се небо, море узрујало, а тама покрила васиону, да не видиш прста пред оком. Нијесмо могли стати на по једара, јер се бојали да нам море брод не сруши, а крају се мука примаћи у оној невиђелици, јер, ако не погодимо Боку, разбићемо брод о гребене и стијене грбаљске и конавоске, да од нас ниједно не види своје куће. Посјетујемо се, и приме што ја рекох: да се примакнемо крају, јер је међу два зла мање; ако би Бог дао да зазримо свијећу у селима, или ако сине с облака муња можемо ући здраво у Боку, не ли – пропали свакојако. Окренемо бродом вјетру у покос и дођемо близу обале, али се не види ништа, него је магла притисла Приморје а киша лије колико је Бог дао. По срећи поче тутњава и грмеж из далека, док од једне сину муња и очни трен просвијетли око брода; препадох се као икад, кад видјех пред нама хриди грбаљске тако близу, да бих се с чоеком с оне стране ручио. Бјасмо дошли до Крекавице, гдје да смо се по несрећи разбили, не би од нас ни мачке остало живо. Обратимо брод к истоку, и вјетром у крму дођемо под Будву, гдје се усидримо на перопровез.*

* су два дебела ужа пресумићена.

Кад свану, те се открише гола брда отаџбине ми, ударе ми сузе као маломе дјетету кад дојиљу угледа! Изађемо на крај и пођемо у цркву на летурђију; бјаше лицем Богојављење.

На освић Јовања днева учини бура, да такве не памте ни обезубјели мрнари; ископа маслине које не леже у завјетрну, раскрије куће, поваља колибе, а у море подигне махните валове: хоћаше се Богом заклети да огњем горијаху. Заору броду оба сидра, а вјетар га с краја тисне као кору од јајета! Развисмо ишно једра; чеса? – пође у рутине и ресмуљине, ка да бјеше од паучине а не од платна у четворак ткана. Кад изађемо врх града, видимо гдје Приморје дими од силе вјетрене, као да је хиљаду клачина по обали прегорело; Јаз јaжи, Бечићи бeче, Режевићи рeже, Луг лужи, а Брца га свијема запрца.*

* Јаз, Бечићи, Режевићи, Луг, Брца, приморске луке. Јажити, нагонити силом воду у јажу млинску. Бечити се. Режати. Лужити, лугом или сапуном. Брца, лука под Спич, гдје бура све друге надмашује.

Није могуће бродом владати на оној сили небеској, што да ти у сну дође, да би се помамио, камоли гдје је очима видиш. Пак ме јошт питате чему сам прије реда и времена посједио као овца, а ја се сам чудим како ми нијесу крваве!

Надасмо се да она сила није јошт допрла до по Сињега мора и да ће по трећему часу* одушити, пак и ако нађемо морине под Пуљом, нећемо барем вјетрушине. 

* Мрнари броје дневна доба по старој: први, трећи, шести и девети час днева.

Љуто се преварисмо! Од по Сињега мора нађемо валове као планине, а струју пресумићену и испрекрштену, да се таласи о нас ломијаху и просипаху као о брјег. Станемо да се Богу молимо, да призивамо свак свога свеца, да обећавамо завјете и пријелоге, да један другога праштамо, видећи стражњу уру пред очима: ко призива оца, ко матер, ко жену, ко дјецу; од таквога жалоснога призора Боже уклони и кучка! Кад се примакосмо пустој обали пуљешкој, смотају валови брод као клупко пређе: час утони међу таласима а час искочи наврх њих; ту се не умире од једном него се душа спуштаје на размијерке. Брод се ваља и бори, пролази један и по један ред успјенушенијех валова, док се крају примаче. Ту узаврело море као кључ у лонцу, а вјетар пухне јачи и стравичнији; од зује вјетерне и јеке морске не чујасмо један другога; пак се скаменили и ушутили пред погибијом. У томе брод удари о подводни гребен и разбије бок, а вода провре оздо, да се смијеша с оном што таласи улијевају одозго; не би размицаја, но свак свлачи своје хаљине и скочи у море да преплива на сух крај. Од четрнаест друга испливамо три, остале прождере морска пучина: покој им Бог дао! 

Бјеше међу нама једно женско, које не умијаше пливати, сваћа* једнога од дружине. 

* сестра супруге му.

Свак се мучио да спаси сваћу, подмеће јој дрвља и конапоље, док обоје савлада водена сила. Ја и два момчета грчка испливамо голи, озебли и гладни, да дочекамо на крају горе муке, и већ почесмо завиђати срећу утопаца, док се драгоме Богу смилује: видје нас чобан с бријега, поведе у село, одјене, огрије и напита, да не липшемо као пси.

Трећи дан дођемо у један град: ту се дадосмо да живо радимо, како ћемо се прехранити и уштеђети који новац за пута. Пошто добисмо нешто пара, шљегосмо у бар накрај мора, еда искрсне какви брод, да нас превезе на другу обалу крвавога мора. Пођемо у цркву, да целивамо свеца* и да му захвалимо што смо се спасили.

* Св. Николу.

Ја почех одма да радим, а они два Грка да шетају у беспослицу и да зову један другога капетаном. Припитоме се некој кући гдје било дјевојака, еда се ту удомазете и населе. Они старији рече млађему:

– Домаћин нас позво сјутра на ручку; и ја ћу се за столом почети хвалити, а ти ми хвале удвостручај. Ако ми даде газда кћер у жену, ја ћу се бринути и тебе да удомим.

Кад било сјутра при соври, поче старији Грк да се хвали:

– Имам, Богу да је на слави, у Морији двије куће, да их такве нема у моме мјесту.

А они млађи:

– А што, чоече, кријеш истину, кад их имаш четири, једну љепшу од друге.

До мало они старији рече:

– Имам брод, да га једарца таква није што Грк заповиједа.

А млађи:

– Чудне скромности, да је Бог убије! Кажуј право да имаш два, један виши од другога. 

Домало опет каза старији Грк, да има три дубраве маслина, које дају на презгод* сто виједара уља; а млађи:

– Имаш, Бога ми, шест, које дају с године на годину шест стотина виједара дрвена масла.** 

* сваке друге године.

** што и уље.

Напокон рече старији:

– Од здравља сам љети добро, а зими не могу се хвалити, јер ме често костобоља напада, пак бих се рад оженити, да ме друга његује.

А млађи Грк:

– Ти си рђа љети а гора зими. Која би те узела на јаде јој љета и зиме.

Ту се поријечају и сваде, пак дођу у мене, да им ја судим.

А ја њима:

– Кад сте се погодили (тамо они) да лажете, ту уврједе није, ако је један другога надмашио.

Ко се хвали тај се кашом храни!