О интересима Аустрије на истоку и о потпори Босанским и Херцеговачким избјеглицама

 

О интересима Аустрије на истоку и о потпори Босанским и Херцеговачким избјеглицама 

Није моја намјера пратити г. Предговорника Куранда кроз сав лабиринт политичких назора, што je он малоприје изложио надуго и нашироко у овој Високој скупштини, нити сам ja предузео говорити да Вас, господо, забуним пророчанствима и гатањем неизвјесне будућности, него je мој садањи задатак да одбијем оно што je изјавио г. Куранда, да то јест, Аустроугарска држава нема никаква интереса на Истоку. 

Говорим искрено да ме je така изјава јако дирнула, јер ja нијесам могао очекивати од једне сиједе главе, која се je толико дуго политиком бавила, шта таква. 

Г. заступник града Беча, ако je и хтио заборавити на повјесне традиције Аустроугарске државе, које њу вежу са Истоком од петнаестог вијека, гдје je много крви и новаца потрошила, није барем смио заборавити на интересе трговачко-обртне аустроугарских народа уопће, а својих бирача у првом реду. 

Ja нећу да говорим ни о задаћи и начелима књаза Евгенија Савојског, ни о његовим војеним подвизима против навали муслиманског елемента на Европу, нити ћу да говорим о каквом присвојењу или притискивању, то je г. предговорник сам одбио, него ћу једино да констатујем то, како се озбиљно рећи не може да Аустроугарска нема на Истоку своју цивилизаторску мисију онако као што je има на примјер Русија прам средњој Азији. Оваки морални интерес, што je дакако урођен цару аустринскому, а најпаче краљу угарскоме, постоји пак и кад га г. Куранда одриче и нијече.  

Осим тога интереса има и други, a то je положај Аустрије а јошт више што има пет милона Југославена својих држављана, који његују најврућу симпатију прам својој браћи на Истоку, симпатију природну, на коју се влада не смије не осврћати. 

Заступник г. Демел изволио je нацртати програм укупноме министарству: уздржање свјецког мира и помирење усталих земаља. У теорији то je погрешка. Свој програм мора нацртати иста влада, јер министарство не би било одговорно за неизвршење програма што би им га ми наметнули. Практично пак долази да je први дио таквог програма излишан, јер свако министарство каже у свом програму да жели опћи мир, пак и оно министарство што га најмање жели. Што се пак помирења тиче, за којег не може ни сам султан да појамчи, то би била оружана интервенција или окупација, што ви не желите. 

Ja мислим, дакле, да je програм г. Демела неуставан и немогућан. Треба чекати наравни развитак ствари и свршене чине, пак онда претрести понашање и рад министарства, и осудити je ли оно упутно или неупутно радило, једном ријечи треба му оставити цијелу и неограничену одговорност замршеног посла. 

При вијећању о потпорама бјегунцима босанским и ерцеговачким, проговори Љубиша овако: 

Географски положај оне земље коју се частим заступати у овој Високој скупштини, такође етнографски њени одношаји су сусједнијема покрајинама, уколико ме постављају у стање да познам и изближе оцијеним околности тих покрајина, налажу ми дужност да у овој прилици подигнем мој глас, глас јединог Србина што овдје сједи. 

Господо! Ево готова година дана да пламти у Босни и Херцеговини најдивљији и најужаснији рат што повјесница памти, међу оним кршћаном и Турчином што им царује, рат који je проистекао из природне нужде живљења, сигурности иметка, поштења, порода и чистоће божјих домова.

 Грдне чете азијатске воде рат опустошења. Плодна Босна остаде листом јалова. Херцеговину претворише дакако у развалине, али њене чете остадоше побједом овјенчане. 

Вапај усталих јунака одјекну у најдаље краје кршћанског свијета; њихово je питање бивати или не бивати, њихова ријеч: хоћемо да будемо људи, а не стока, или мријети. 

Устало кршћанство у првинам рата остаде без крова, без хљеба, без личне сигурности. Пушконоше, који се поткрадоше коцу и конопцу, саставе убојне чете, о којих се ломе дивље турске силе, некад страшило просвећене Европе. Многи од њих падоше оружјем у руци на крвавој пољани у боју за слободу, други гњију у ранам и болести, а кршћанске велесиле гледају прекрштених руку, као из тријемова каквог позоришта овај пораз неравних сила посљедоваоца крста и полумјесеца. 

Истина je да то ропња умирућег чоека, но колико јада неће он јошт починити човјечанству док испусти дух. Наше потомство неће моћи доста изчудити како су могли људи деветнаестог вијека трпјети такви гад у срцу уљудне Европе! 

Грохнули старци, нејач, уопће слабашни спол, што побјеже огњу и мачу, прибјегне на земљиште аустроугарско под закриље најчовјечнијег цара, угошћени просвијећеним грађанством. Тридесет тисућ тих несретњика чепљу далматинско земљиште, по вишем дијелу гладни и болесни, опомињући прошле биједе, свагдашњу невољу, неизвјесну будућност. 

Далматинци, премда ни они сами не живе у обилности, пружише милостиву руку овој својој браћи по крви и вјери. Обзири човечности урођени царскому дому, такође обзири јавнога поретка принудише Владу Његова величанства да удијелу неку малу припомоћ невољним прибјегаоцем. 

Свота у то име потрошена није велика кад се на ум узме множ прибјеглих и човечности циља, нити ће нико од Вас, господо, мислити да је било могуће прошле зиме изхранити тај пук су 5 и дотично 10 новчића даном на глави, да није један дио кршћанске Европе пружио милостиву руку. 

Кад се претпостави да једна мала и сиромашна кнежевина као Црна Гора ево готово година храни барем толико прибјегаоца колико их се находи код нас, онда се нико дивити неће, да Аустрија je морала, као силна кршћанска сусједна држава, притећи у помоћ несретњим прогнаником. 

Данас Влада Њ. в. захтијева од нас непуни милион фиорина на ту сврху. Ja се надам у ваше срце а јошт више у вашу увиђавност, да нећете ни најмање оклевати а да ту своту одобрите, другчије бисте изложили Далмацију ужасноме положају, да храни сама такву хрпу придошлијех, и да дијели с њима невољу као што дијелу душевну бол, a то стање би дакако распуштало ред јавни, економични и морални, о чега се не би могле сад посљедице превидјети. 

Но сад постаје питање хоћемо ли ми бити присиљени к овој сврхи принијети нових жртава новчаних у будућности? На то питање ja вам морам, господо, искрено јавити моје увјерење: цијеним да ова данашња потпора како није прва тако неће бити ни посљедња. 

Ни ja, ни ви, пак ни исти сачинитељ реформа у Турској не сматра да je то ствар озбиљна, пак и кад би те реформе и биле написате на једном хатишерифу, или хатхумајуму, или на једнаким дипломатским дописим свију велесила, пак сам ja зато и увјерен, да они државници који су се скоро купили, бит ће нашли који други лијек, да се опросте једном несносног стања на Истоку, што je абсолутна негација мира и части европске. 

Ако се прибјегли одричу повратити у опустошено отачаство, то се даде поправити с тијем, што исти султан није кадар обезбиједити њихове животе – даде се оправдати с крвавијем догађајем у Приједору, гдје мјесто реформа бише поклати обезоружани и мирни кршћани, криви само што су усташка браћа – даде се оправдати несигурношћу истих представника велевласти, као у Салонићу и Мостару; прећераношћу и безвлађем што царује у истом Цариграду, гдје бегови, улеми и софте владају више но султан; страхом који je обузео све кршћанство на Истоку, тако да чекају од дана на дан покољ ноћи Бартоломије; најпосле кад би и животи били обезбјеђени оним што се поврате у угарну отачбину, опет би морали скапати од глади, јер je Босна остала јалова а Херцеговина пропала. 

Ово несретње стање ствари по моме особноме уверењу призвати ће нове ускоке и нове госте на нашу земљу, мјесто да се поврате они што су јошт лани прибјегли, зато се ja усуђујем вас на то позорне учинити и, господо моја, приуготовити новим жртвама новчаним, које ће зацијело нужне бити ако Висока влада у споразумљењу осталих сила не нађе лијека томе грозноме стању. 

Побољшати садашњи положај ствар je немогућа и за право рећи сањарија. Турчин не може, нити ће бити никад шта друго до Турчин! 

Рекох и спасиш душу своју! 

Zemljak бр. 44, 31. маја 1876.