XXXII Лакше је поповати него ли кнежевати

 

  

XXXII

Лакше је поповати него ли кнежевати

Слазах једном низ Крстац, с Његуша у Котор, гдје, кад низдо идеш, спредња ти је стопа вазда педаљ нижа од задње. За мном сустопце крачаше поп Ћетко – ћосав, висок, сух као пањ – и води у походе дората, што је био скоро купио у Подгорици, јер му бјаху паре однекуд на пријечац провреле.

Путнице се о свачем разговарају, а највише о ономе што им се око памети вије, јер гдје зуб боли ту језик тиче! Слао га Иванбег за своју бруку у Млетке, да тобож научи дубоке књиге, а он остави тамо полак ове нашке свијести, а не донесе дома сву ону латинску, него му се збрка памет дивљом и питомом мудрошћу, као мазги која нарављу натури нешто на оца а нешто на матер!

Поче поп да уз пут прича како му је родбина омрзла, пошто се науживао Млетака и нагледао оне дике и красоте, гдје бољари бирају дужда, управљају земљом, суде народу, међу намете и уређују државом; гдје се може слободно мислити, зборити, писати и проповједати, вијећати и договарати, и гдје воља једнога није закон. Видим ја куд је довела попа она недоучена латинска школа: хтио би да пренесе млетачке обичаје у ове планине, пак му зачех причати:

– Био је у томе Котору грађанин, који је имао жену и сина, своју кућицу и дућан, нешто брода и винограда, и живио као бег на Херцеговини. Враг му научи жену да му на његов имендан дарује цревље златном жицом везене, да их по кући носи, око којих је цијелу годину крадимице од мужа радила. Кад Панто обује цревље, види да му их аљине кваре и да гаће од раше не пристоје везенијем цревљама. Зовне шавца, да му кроји свилене и свитне хаљине, и оне везеним уресом. Кад Панто навлачи ново рухо, спази да му је домаће покућство сиромашно според нове ношње, тер наручи у Млецима најљепше ствари, да кућу нагизда; а кад ново покућство изреди по тијесноме и нискоме стану, виђе да му дом помрачи покућство, тер обори кућу до темеља и огради на истоме намјешћу другу вишу и простанију. Кад доврши грађевину и пореди по кући млетачке уресе, видје Панто да је све лијепо и добро, но да му нема ко хвалити гизду, као (опрости Боже!) Створитељ, пошто је створио земљу, накитио и одио, најпосле створи чоека, да му дјело хвали. Стаде Панто да купи пријатеље и знанце на гозбије и на пића, да му се диве слави и дики, јер је гостију стара навада да домаћина хвале и преузносе, како би му платили част и навукли га да их опет почасти. Уз тај понос Панто занемари после, задужи се, и непуне три године пропане са свијем халком.* 

* вратнице са онијем гвожђем чим се куца да ко изнутра отвори.

– Овако би се догодило, мој попо, и нашем бану, кад би претворио Зету у Млетке а Зећане у тебе. Ти си данас духовник у највишему селу у Зети, побираш бирове и давања што си сам селу усјекао, управљаш црквом и црковином, а ја још не чух да су те сељани бирали нити се сами порезали колико да ти дају, пак те не би ни држали ни плаћали с твојега чојства, да смију од господара.

Да није банова обруча, дуге би попуштале и просуле се, а бачва се распала. Него, мој попо, прођи се тијех мислих, тако жив био, да ти уз њих не омрзне свој занат и летурђије, а пушти бана нека га глава боли, кад је рад не само господарити него и земљом управљати; страшна брига, да те од ње Бог уклони! Кад ми мирно ручамо и вечерамо, бану се капа око главе врти; кад ми спавамо као заклани, он лежи на узнаку, јер му посли не дају да борави спокојно.

А поп ће мени:

– Дакле ти би исто радио, као што он ради, да си почем бан?

– А ја њему:

– Не бих, ни судио Бог, него скупио народ, нека он изабере своје људе који ће судити, управљати, порезе метати, примати и глабљати, и сву мржњу и одговорност на себе вући; а ти би људи свакако играли како бих им ја свирао, јер бих ја опипа гдје је ко од њих мекопутаст и гдје свакоме од њих зец лежи. Данас, ако је данак велик, ако болијест мори пук, ако нас Турци и Млечићи подбију, ако не зароси о Петрову дне, тер сунце опржи род, викамо: „Господар је крив!“ А по сад би викали: „Криви су они људи што смо их за наше зло бирали да владају!“ Но кад је бан рад о своме врату носити то тешко бреме, без одмора и одмјеника, и примати на себе сву одговорност прам мучноме пуку – који пук суди и осуди из далека кратковидним оком, или како га обманиш ти и твој друг – право да смо таквоме господару благодарни и понизни, који неће да само господари као дужде што шједи на меке душеке, гдје засали и у господству погине, него ломи главу и трати здравље судећи народу и управљајући земљом, праћен кад хвалом, кад укорбом несвијесна или занешена пука. Ја данас дома господарим, а жена ми кућом управља, па кад што добро не пође, ја је викнем и прекорим, а она ме стане молити да се ја управе примим, јер је, каже, лакше кудити него ли радити!

А поп Ћетко мени:

– Ја се теби не чудим: ти си навикао од шаке дјетета да руку љубиш.

А ја:

– Боље љубити једну, него ли стотину; боље господареву него скупштинара! Ти би, попе, хтио да Зећани и ту твоју пољубе, но си се у есап повео. Ја знам дивно како би било да се скупштина окупи. Ти и твој друг нашли би влади у јају длаку, и збором и сплетком узрујали земљу, да вам рукама пљацка и да вика: „Добра вам је! Покој имао ко је вас родио!“ а кад би се дочепали рала, горе би орали него ли они што сте их турили, док би опет неко вас ћушнуо, а неко њих, да већ није мира у земљи, него мржње и освете. Није, попо, мајстор ко ваља, него је мајстор ко гради! Јеси ли гледа кад пас џипи кочину зубима, и ш њом бјежи главом без обзира, да је гдје мирно оглође, а за њим сто паса лају у поточ, да му кост из чељусти отму или да га нажену да је сам испусти, па кад му је преотму, опет се међу се покољу: кога ће допасти? Ходио вук у први мрак покрај једне локве, у коју је обла мјесечина осјевала. Полакоми се вук мислећи да је хљеб од жута брашна, пак стаде да учи и да се мучи како би хљеб из оне дубине изрибао. Пошто је комад мислио, пливао и залуду ронио, науми да полоче сву воду онога убла* до дна. 

* што и локва.

Стане да пије, надме се водом и цркне прије нег је локву пресушио до жуте груде. А и да је сву воду испио, не би хљеба нашао, јер је свијетлост с висока сјала, до које није могао он никако допријети; а кад би му порасла крила, да до ње допре, увјерио би се да не свијетли без тешке муке и натеге. Лакше је поповати него ли кнежевати!