Подругуша
(из Ариостовијех)
III (V)
Да се каниш, побро, оженити,
Само ти ми кријеш у кучине
Што т’ никако опростит не могу,
Прем да хвалим твоје намјерење.
Зар се бојиш да ти не разбијем,
Ил’ да желим да ме ти подражиш
Нежената и саморанога.
Ако си се с тога уплашио
Ти се вараш љуто наопако.
Јер ако сам и остао самцем
Ja не кривим Петра ни Јоана
Жао ми je изажалит не ћу
Ђе се свакад разне неприлике
Мојој жељи врло опријеше.
Ал’ сам вазда размишља’ у себи,
А и често уст’ма изустива:
„Да je човјек без жене сиротан,
Je без ње се живјети не може
Ко не има домаће потребе
Мора туђу тражит не све стране
Крадимице, прошњом јал’ пр’јеваром.
Па кад човјек навикне кљувати
Туђе месо тамо и овамо,
Омили му тер лаком постане.
Данас тражи коса, препелицу,
Сутра хоће тицу јаребицу,
Занемари чувство и љубазност,
О милости ни говора нема.
Због тога су неженати људи
Саможиви и лакоме ћуди.“
Жен’ се дакле часа не почаси!
Немој више одмицати дуље
Као онај доктор Добромио,
Јер у старост дражија je чаша
За то људи брака бојатишу
Ка младунче, а не као старца;
Јер се старац у рачун превари
Кад му силе одгoрит не могу
Пак су јадне жене приморане
Задужбине чинити велике:
А и да се међу њима нађе
Која хладна и дуго трпећа
Опет јој се помалко вјерује
Пак je свијет плaче по устију:
A по кући ђе се двоје игра,
Домаћина с’једа, изнемогла,
Кад издане, остави сирочад
Без помоћи и без наставника.
Жен’ се, побро, на добро ти било!
He подражи неке властелине
По гробница око манастира.
Они нису никад мислили
Узет жену за својега друга; –
За избјећи тобож породицу,
Коматити и дробит у мрве
Онај хљебац што je жље једноме; –
У презрјелост вјенчању се даше.
Или блудно вијек проведоше
Дајућ св’јету копилади доста:
Најпосл’је се јадом и чемером
Склону вјенчат слуге и момице
Да им пород законит постане;
Због тога се у Ферари граду
Крв госпоска грубо искварила
Проредила знатна омладина,
На матерња дједа обичаје
Натурио сваки поведењем.
Жен’ се, побро, немој се кајати!
Али слушај моје свјетовање:
Немој одрећ’ ако си већ река.
Ja ћу тебе л’јепо научити,
Шта ти треба тражит’, шта л’ избјећи.
Ти се мени чисто посмјехиваш
И чудиш се мојему напутку
Који јесам у таквому послу
Без искуства, без главе и репа.
Кад двојица међу се играју,
А трећи их у беспослу мотри,
Нијеси ли често примјетио
Да je овај трећи изврсније
Как’ би било најбоље играти?
Ако видиш да je савјет добар
Ти га прими, немој се кајати;
Ако ли ти по ћуди не иде,
Ти га баци као неваљала,
Као луда свјета и свјетника.
Али прије нег’ ти ja назначим
Морам рећи и опоменут те:
Да ако те љубав занијела
Све врлине наћеш у љубљеној.
He би ти je могли омразити
Говорџија својим бесједама.
Ja не каним напутити сл’јепца,
Измеђ боја црну од бијеле,
Ну испитај савјета мојега
Ти који си скоро наумио
Узет жену себи за љубовцу!
Ну испитај са највећом помњом
Какве су јој биле, ил’ бивају,
Мати, сестре и остала својта
Ако тежиш за људским поштењем.
Кад купујеш коње и говеда
Рад си знати, танко распитујеш,
Од куда су и од које соје?
Кол’ко треба више да пропиташ
Око жене своје заручнице
С којом мораш вијек провађати,
Што припада соји најпр’јеварној!
Крава није јелена повргла,
Ни орао излегa голуба,
У поштењу, благом обичају.
Осим што je грана стаблу слична
Усред мозга младе питомице,
Пак удави природне врлине.
Ако мајка има два ђевера
Ћерца тражи барем четверицу,
Да докаже св’јету на видику
Да je л’јепа барем као мајка.
Као мајци бози при стварању.
Добро бива и то проштукати
Какве су јој дојиља и друге?
Je л’ код тајка одрасла толика,
Je л’ навикла предиву и швењу,
Немој тражит новца ни прћије
Или какве голе госпоштине
Што твојему стању не доличи,
Јер би таква силом захт’јевала
Да јој храниш десетак момица, –
И дјетића да јој око руке
Дуге сукње о зањици вуче. –
Захт’јеваће шалу и забаву
И дружине на сто и у соби
Да све вр’јеме у спрдњи проводи.
Heће хтјети ни ногом крочити
А кад друге по два коња возе
Таква хоће барем по четири.
Па ако јој станеш угађати.
Памет ће ти она сву попити:
Ако ли je иоле устегнеш,
Него мораш тврдо затворити
Очи, уши и сва твоја чуства
Плачу, јаду, вики и пр’јекору.
Али немој да те јад не нађе
Усудит се да je увриједиш!
Приправи се трпјети совкиња
Koje ће те љуће опекнути
Бирај једну која ти je равна,
У кући ти нагло уводити,
Ни пружати ноге мимо б’јеља.
Немој да je љепша од свакоје
Ни да буде свуда коловођа
Поскочница, плеска и игара.
Међу грубим и одвеће л’јепим
Држ’ се, побро, осредњега пута
Тамо ђе je рпа најголема.
Барем ако мила ти не буде
Да ти брзо срцу не дотужи.
На прилику ако ван изађеш
Десном страном све ћеш наћи л’јепе
А лијевом грубе и наказне.
Ђе ћеш своју изабрати љубу?
Ако желиш да те ja напутим
У вароши пољу понајближој.
Ал’ се немој сасма одмицати
Ни нагазит на жену прел’јепу
Да за њоме мнозина уздишу,
Јер ће многи њојзи досадити –
Искушења и мреже запети –
Она ће се дуго опирати
И стотину од себе одбити,
Ал’ се немој, побро, поуздати
Да ниједан поб’једити неће!
Немој узет жену превећ грубу
Јер би ти се брзо додијало – ,
Ja сам свакад у свакојој ствари
А мрзио и одбија’ крајну. –
Нек ти љуба буде добре ћуди,
Отворита, веселе нарави,
Нека заже само када спава.
Ништа женско више не омрази
Као лудост и беспамештина,
Јер кад ова посрне, заблуди,
Свак се може лако досјетити:
Мудра таји и помњиво ради
Своју гнусност кa мачка сакрити.
Без гордости, чела намрђена,
Весељасту, стидну и марљиву
Која неће за те одговарат
На питања ђе се ти намјераш – ;
Чиету, радну, а не преметушу,
Трпеж-крпеж кућу обдржаје! –
Нек je десет ил’ дванаест љета
Од врснице Бог те уклонио!
Јере жене пр’је нас постарају,
Па би твоја увенула, побро,
У твојему најљепшему цв’јету.
Ja бих рада да je младожења
Оно доба када му бјеснило
Ил’ удуши, ил’ почне клонути.
Бог сачува да стане слушати
Виш’ од једне на дан богомоље,
Или да се жели испов’једат
До по једном на годину дана!
Још бих хтио да духовницима
Нема много посла ни шапања,
Нити да им прича причанице
Или пече често покваснице.
Желио бих да се задовољи
Природнијем лицем и бојама,
Да остави лесним блудницама
Сва мастила б’јела и румена.
Ja бих рада да у женском ресу
Да зна б’једни човјек засл’јепљени
Ђе усницам чешке оближује
Би га више туга обузела
Но да пели (?) губаву губицу;
Јер je мелем за лица уварен
Нит je вр’један најмирисни прашак
За растопит’ љутих змија сало
У једному лонцу пом’јешају
Сунећених синова гнусности.
Кол’ко других набројати нећу,
Гадних ствари којима се служе
Да омажу усахле образе
Кад им санак очи отеготи!
Уду отров и претврде масти
Од којих су сандуци пунани
Да осв’јетле потамњела лица,
Прије рока намрште им кожу;
А и гривна бисера њежнога
Изагњије те уста усмрди,
Пак утоне рило безубато
Или каљак помоли чађави
Кроз вилице криво изоштрене.
Нек ти жена буде другарица
Изврснијех и најпоштенијех,
Нека ткање и предиво учи
Нека нити, реси. везак везе,
Нек се прође шетње дангубице.
Ако будеш среће изванредне
Тер je такву нађеш, ожени се;
Прождирући отроване гљуке!
Ал’ ко крене занетих очију
Да добави жену по свијету – ;
Ил’ ко знајућ да je злу навикла
Нека себе самцатога криви
Недостојан да га људи жале.
Сад кад сам те попео на коња
Треба, побро, да те ja научим
Обуставит или заиграти.
Кад с’ ожениш, прођ’ се туђа гн’језда
А на своме сједи постојано
Да се не би крадом удворила –
Када тебе на њега не нађе –
Каква туђа птица прежљивица.
Милуј жену, грли и целивај,
Љуб’ je онако кa што захтијеваш
Све што она за тебе уради
Нек ти буде врло угодито.
Ако ли би ђе-ђе посрнула
Опомен’ je л’јепијем начином
Кротком руком него снажном уздом, –
А и пашчад боље припитоме
Миловања неголи окови. –
To створење које je ћутљиво
Врло настој да ти буде љуба
He робиња купљена и слуга,
Па ту царуј, господари вјечно.
Услиши je, ако не прећера
Тако ћеш je најбоље скротити
На пирове и јавне забаве
На црквена светковања многа –
Ђе се купе одличне владике
И властела што су теби равна –
He брани јој кад жели ходити;
He запињу мреже и удице
Но у кући и око сусједства –
Код бабица и код другарица. –
Пази добро ко ти je полази.
Ван се не бој, унутра се чувај;
Ал’ то ради помњом и скровито
Да се не би она досјетила
И о твојој жалила се сумњи.
Немој ти јој навести прилуку
Да заблуди и да се наружи.
Ал’ ако се свакако попушти,
Барем не je (?) из узрока твога.
Нек се нико препр’јечит не уфа,
Јер ће она знати основати
Такве сплетке и такве тражине,
Да ће свака пажња утонути
У дубине њезине хитрине.
Нема коментара:
Постави коментар