XX Боље у памет икад него ли никад

 

 

XX

Боље у памет икад него ли никад 

Дотужило Шестанима полазити злијем путовима и временима туђу цркву, пак се договоре и зареку да ће своју градити што сеоцкијем порезом, што хришћанском милостињом, ако ће кокотом орати.* 

* највиша мука.

Хћела се рука божја док се сложе гдје да је граде: неко је желио да му храм буде близу свога дома, како би чуо звоно, а старост и нејач не би му се ломиле далекијем путом; неко да ожени* јалову земљу за намјешће нове цркве; неко да му црковни сјен заступа винограде, како им неће гусјеница лози наудити, ни лупежи грожђе красти, што им се не би руке згрчиле. 

* скупо продати.

Наком по године препирања помоле ме да им ја одаберем намјешће новој цркви, јер ме цијењаху праводушна и побожна. Одведем их насред села на једну красну раван, гдје истиче хладни врутак, а сунце вас дан пече, гдје је шума узрасла за три куће висине: јела, боровина, бријес, јавор и липа, гдје је свакому сељанину под ногом и приступачно, а под собом видиш сваку сеоцку кућу једну и по једну као с неба. Ту оснујемо и заградимо мјесто новој цркви, а поп му да малу водицу.*

* благослов до посвећења.

Просили Шестани по свој држави милостињу: прве године да клачину горе, друге да дјељу камење и плоче, треће да пеку тубле и опеке, четврте да подмире гоге и шегрте,* пете да набаве звона и покрасу, и сваки пут дошли у мене и, нашавши ме добре воље, оглобе ме по сто перпера, као да се у злату топијах. 

* зидаре и оне што уче занат (garzoni Lehrburschen).

Кад ево их и јошт једном, да купе трошак чим ће нову цркву свештати. Речем им ја:

– Што сте се, људи, на мене навранили?* Ако је и Богу, много је! Ја нијесам мрцина ни угасник него пун синова, пак ми се хоће најпрво да красим своју цркву, кад би ми што преко хране претекло!

* пали вране на мрцину.

Него опет, да их не справим скрај себе празноруке и да не сломијем у репу нож,* пружим им педесет перпера цркви на весеље. 

* ко оштети рађу при крају.

Кад почнеш коме давати, не знаш гдје ћеш давањем престати! Пошто цркву дограде, покрију и наресе, позову владику врањичкога, да им је освешта, а уза њ мене и друге прибраније људе, како ћемо пријелоге запишивати: кад магарца зову на свадбу, требује воде или дрва. Мучили владику да се ломи под оне године уз шестанске клисуре, срмене и кршовите, гдје ми врана ни кост не понијела; па кад му се коњ пода њ спотаче, умало га не превали, а кад му се хитро у седло поврати, рече:

– Прими, Боже, и ово у покору мојих грјехова!

Кад били у Шестанима, пита владика кнеза кому ће свеци намијенити нову цркву.

А он му одговори:

– Ми се, ваистину, о томе нијесмо ни договарали, камоли договорили; али ми се најмудрије чини да је освештамо у име Светога Илије громовника, јер смо селом на износиту, пак се врх нас прегоне вјетрови, виленици и вједогоње,* а тријес ваља зграде и борја; тако ћемо га нагнати да чува своју кућу, а уз њу да уклони и с нашијех муње и стријеле.

* утваре и нотњи духови.

Други – не, него Светоме Николи путнику, да би проводио момчад шестанску у туђ свијет, гдје ради и новац грне. Трећи – не, него Светоме Ђорђији, који коња јаше, а копље носи, нека брани шестанску границу од Турака и Млечића. Четврти би хтио Светоме Петру, који чува рајске кључеве, да буде свакој шестанској души пристаништа у божјем њедрама; а брат му не, него Светоме Арханђелу Михаилу, који ће премјерити на танким теразијама свачију душу, а дати јој улазницу, да је Свети Петар пушти у рај, ако је ш њега. Шести би желио Светоме Сави, Србу и земљаку, јер остали свечеви имају доста посла да се брину својим браством, пак се немају кад обзирати на туђицу, кад му се моли. Седми: Светој Петки мученици, коју славе два дијела села крсницом, а трећи прислужбом, да се старица не расрди кад чује да смо јој забавили, ако је и женска глава. Осми: Светом Јовану, нек се кум држи кумства, а побратим побратимства боље него ли крвне својте, да га не разгуба. Девети – не, него Светој Тројици, која долази у најљепше доба године, да одсвукуд придолази пука на годишњу светковину са пријелозима и завјетима. А десети: не за Бога, јер ће та дан свако више понијети него ли донијети; већ Светоме Крсту, у најобилатије доба, кад је пуна и кућа просјачка, кад ће завјетници приступати одсвукуд на чопоре с пуном торбицом, а да се не надају сеоцком ручку.* 

* на Крстовдану је строг пост, тако ће поћи без ручка ко дође на свечаност.

Колико људи толико ћуди! Ко ће свијету угодити? Ту се имаше поклати! Сину триста ножева, а од вике и треске одјекују брда и долине. Владика се смути као летурђија велике сриједе,* узјаше парипа и побјеже к Виру, како ће возом на Врањину, да не гледа братски покољ очима; а ја остани да врагове утишман и ућешим.

* слушао сам и Српкиње римске цркве гдје кажу: „мутна сам као миса на Великом петку.“ Летурђију Св. Григорије поју кршћани на Великом петку, а хришћани сваке сриједе и петка уз часни пост, пак пук видећи ју краћу и другачију од осталијех летурђија, помислио да је мутна због страсти Христове.

Кад се малко разаберу – као кад се прегоне по ваздуху облаци: рек би паде небо на земљу, а до часа ведро као цкло – одвојим неколико старца који су се примакли ждријелу вјечнога дома,* да их препанем владичином клетвом.

* гробу.

– Бог вас смео, реци им ја, како не знате божјега слова, но се прегоните о свечевима, да на вас пане срџба небеска? Да је данас по несрећи пало на сјен црковни капље људске крви, не би се у овоме храму већ никад пропојало божје службе, него би вам служио за торине и народна уклиња! Ја сам помолио владику да вас не прокуне, да ви се сјемена не претворе, жене да не рађу скота, а њиве снијет; да ви се шеница не прометне у кукољ, а боб у жир; да ви лоза не оброди чичком, а воћка дрењином; да ви се стока не изјалови, а извори не пресахну; да не удари цркавица у четвероножно, а покошљица* у двоножно; да вас град не бије о Илину дневу, а смрзлица о Ђурђеву; да се вам не траче скотско и људско! 

* болијест срчана (flusso, Durchfall).

Обећа ми старац да вас неће клети, ако му понесем добри глас да сте се скротили и сложили; него не лудујте, јад вас задесио, ка и хоће: боље у памет икад него ли никад! Слога је божји благослов, а неслога проклество, анате је мате било као бијеса у дну пакла! Они се старци снебе, забрину и устраше владичине клетве као грома небескога, пак ме клечући помоле да им ја нађеднем име цркви, а обећају да ће га с медом примити као да га ластавица с неба донијела под деснијем крилом. Поможе ме разум и овом, пак им рекох:

– Да се без потребе не мразите ниједноме свецу, окумите се свијема и назовите нову цркву „Свијем Светијема“, нека се за вас свиколици Богу моле да вам памет просвијетли!

Они старци пристану на моју, но један од пука, мутиша као Станиша,* који отезаше за домаћа свеца, не хћене но викне:

* син Иванбегов потурица.

– На све Свеце долазе сваке године као у амин* Петрови поклади, тер је та дан свакоме свјетковина дома, нити ће нам доћи госта ни пријелога.

* кад ко куне а многи аминишу, или викају амин, то се и догоди одиста (чисто, сигурно, непремјено).

Махните се тога: на муци је грјешан чоек да умоли једнога светитеља, камоли хиљаду!

К тој приступе сви, као пилад, кад их квочка наваби око зрна грахорине. Пошто виђех да им не могу ништа, ја побјези скрај њих љутит и чемеран с онога тврдоглавства и сутуке.

Прођу двије дуге године у свађи и препирању, а у то црква зјала пуста као Ђурђеви Ступови,* док треће године удари по Шестанима пошалина,** худа болијест, да је од нас Бог уклони, умори по села, а оно друго остави у злој кожи: Дође зла, да је свако зна!

* у Васојевићима; градили их стари Римљани а љетос кажу да су их Турци оборили.

** тифус.

Почетком јесени – кад ноћи објачају, да их преспати не може ни младост камоли старост, пак се чоеку свашта клапиња и призире – стане један дјед да прича: како је у сну ходио у Бар, да купује траву од пошалине бономе сину, па кад дошао у Суторман* на први источник, нађе где сједе два старца гологлава, бијелима косама до појаса, а омотана у нажутој аљини до црне земље, и у руци држала шкљакуру дренову вишу од себе. 

* планина међу Црном Гором и Баром. Причају да је било у њој извора колико у години дана, пак да су неке од њих виле пресушиле.

Пукну на њега сваке јаде, што Шестани запуштише цркву, да им зја као бечалина, пак му запријете да им неће помор прекинути, док цркву не освештају. А кад их старац припита: Ко су њих два, један му рекне:

– Ми ево, Козма и Дамијан, који врачимо и лијечимо, а мита не узимамо!

А кад то изрече, оба ишчезну као да их није ни било.

Кад чу село снитву и пријетњу, заборави громовнике, путнике и браственике, старе ране при новијема, пак сто грла викну:

– Боље гладан здрав, него ли сит болан!

У оној муци Шестани завјетују цркву Светим Врачевима, и помоле владику, ако је клео, да откуне, а да им цркву освешта. А они мутиша викне: „Враче, за невољу куме“* а сељани на њега, да га каменују и криве што је својом злошћу навео на село божју срџбу.

* чоек се окуми с љекаром за невољу, тек да га мукте лијечи.

Кад владика чу да је Шестане невоља сложила, пође да им свешта цркву врачевску и рече:

– Ко цркве гради и краси томе и помагају.

А ја додади:

– Боље у памет икад него ли никад!