Предлог да се Земаљском одбору одузме право да крши одлуке општинског вијећа

 

Предлог да се Земаљском одбору одузме право да крши одлуке општинског вијећа 

Самоуправа опћинска била je подјемчена основнијем законом 5. ожујка 1862, по којему оне добише слободну управу своје имовине. На подлогу тога начела било je прописано опћинскијем правилником 30. српња 1864, да опћинскијем вијећама надлежи располагати својом очевином и опћинскијема добрима. Такође било им je дано право да установе начин како да се улага њихова имовина (чл.ЗЗ). Овој пространој самоуправи опћинској што се тиче слободне управе своје имовине, постављена je граница у чл. 70 и 102 Опћинског правилника. Чл. 70 захтијева посебни покрајински закон у свакој диоби опћинског иметка, а чл. 102 захтијева одобрење Земаљског одбора, кад би једна опћина хтјела продати, промијенити, заложити своја добра, а у неким случајима и задужити се. Основа законска коју je влада на претрес донијела о диоби обрадивих опћинскијех добара, донекле почитује ту опћинску самоуправу, јер не намеће опћинам императивно дужност да морају пошто-пото дијелити та добра, но прописује да за такву диобу треба свакако одлуке опћинског вијећа. Тако основа владина умеће чл. 70 О. П. један прагматични закон, крепостан у Далмацији, који назначује опће црте и условја по којим се мора управнијем путом утаначити у овој покрајини диоба или уопће улога опћинскијех обрадивијех добара. Том законском основом Висока влада имала je пред очима ту сврху да одалечи двије запријеке, растеге и, напокон, неизједначења која би се догодила упоравом чл. 70 О. П., који захтијева за сваку опћину и за свако добро посебни покрајински закон; запрјеке те које су до данас учињеле немогућну ту диобу, на штету и пропаст пољске економије и опћинског добростања код многих опћина. Тако, владина законска основа, давајући опћинскоме вијећу власт да одлучи о диоби, није напала на чл. 33 О. П. но je преинаком чл. 70 оставила тој основи њени факултативни значај. Тим остала би неповријеђена самоуправа опћинска и слобода о располагању својим иметком, а само би се новијем законом окористиле оне опћине, које би жељеле да се њихова добро подијеле управнијем путом, без иједног посебног закона у смислу чл. 70. Но откад владина основа у чл. 1 дава моћ Земаљскоме одбору, да овај може једној опћини наметнути диобу против воље и одлуке опћинског вијећа, и на сами једнострани уток једног којему драго опћинског члана, морам истину рећи, да ме je то јако и дубоко дирнуло.

Дирнуло ме, велим, зато што се je власт закона умјестила самовоља Земаљског одбора, којему je остављена на милост и немилост прaво да упорави или не упорави овај нови закон. Тако ће се догодити да једно опћинско вијеће једнодушно одбије предлог о диоби опћинских добара, а да му га наметне Земаљски одбор на сами захтјев једног јединог опћинара. Тијем правцем не само што остаје погњечена опћинска самоуправа, појамчена законом основнијем 5. ожујка 1862, не само што je повријеђена слобода располагати својим добрима, што опћинам припада као јуридичним особама у силу закона, не само што се дава једној управној власти, као што je Земаљски одбор, оно императивно право којег законодавац није хтио уврстити у исти закон, но се иде на сусрет природноме опору правог власника, као што су опћинска вијећа. Буде ли тај опор активан или пасиван, он ће сваједнако поставити у велику неприлику све оне органе којима буде наложено извршење овога новога закона, пак ja збиља не знам нити разумијем како би се могле њихове преузвишености господа министри унутарњих и пољодјелних посала примити тешкога бремена да изврше, не велим овај закон што изгледа факултативан, но оне различне одредбе Земаљског одбора, које намећу диобу и тамо гдје je опћина не захтијева и не жели. Тај Одбор није државни орган пак ja не знам како би Влада могла примити спокојно налог извршења Одборовијех одлука, у којима одлукама она није имала ни посредног ни непосредног уплива. Премда сам ja противан у начелу оној навади, по којој се граде императивно закони нарави економичке и уопће у законима у којима нема једног државног разлога ни једне користи јавног реда, ипак исповиједам искрено да бих волио имати један опћи императивни закон о диоби свију опћинских добара у покрајини лежећих, но један закон који, привидно факултативан, оставља Земаљском одбору свемогућу власт да je нареди, упркос воље опћине и гдје се њему свиђа, јер би закон био барем опћи, па што ми je с(а)вјетом то ми je свијетом, а наредбе Земаљског одбора биле би различне и свакојаке. 

Ja не одричем да има много опћина у којима je од пријеке нужде започети диобу опћинских добара, јер то збиља засијеца у корист пољског ратарства, али не могу одрећи да има неколико опћина гдје би та диоба упропастила пастирство. Ко би ми се, дакле, потхватио да ће Земаљски одбор, ова непризивна молба, свакад одлучити о диоби право и умјесно? Али кад се je хтјело удијелити Земаљскоме одбору ту неограничену моћ да самовољно одлучи диобу на захтјев само једног опћинара, против изражене жеље власника, опћинског вијећа, за удесити закон тако да je барем зајман, било би пристојно овластити исти Одбор не само да одлучи диобу него да je и понијече. Тако не би већ ни трага остало опћинској самоуправи. 

Поправка часног заступника Росигноли, који предлаже да се из владине законске основе у чл. 1 збрише она повластица која je дата Земаљскоме одбору, додуше претвара читав закон у факултативан. Али кад се промисли да у десет година које прођоше откад се код нас уведе закон опћински (1864. до данас) није опћина потражила диобу у смислу чл. 70 О. П., премда се одрећи не може да je та диоба у многим опћинама од пријеке нужде, морам исповиједати да нимало не желим да се остави на саму вољу опћина да ту диобу одлуче. И тако да им се чини самоуправа и слобода на управљање свог иметка више него допушта основни закон 5. ожујка 1862. и чл. 70 О. П. – Ho ja цијеним да боље одговара духу тих закона мој предлог који гласи овако: 

Диоба ће се предузети кад je одлучи опћинско вијеће договорно (са) Земаљским одбором. Тако ни једино томе Одбору, ни једино опћинскоме вијећу, но согласију и договору оба та заступства оетавља се власт да одлуче о једноме предмету најзабашитије важности, сугласије што искључује сваку могућу погрешку, сумњу и неспоразумак, јамчи нужду диобе, вољу опћу и олакшаје оврху једног тешког посла. 

Rossignoli: Io accedo all’emendamento del sig.

Presidente e lo accolgo nel mio. 

1874.