Меморандум Одбора православније општина бококоторски

 

 

 

Меморандум

ког je Њ. с. патријарху опремио

Одбор православније општина бококоторски

 

Ваша светости! 

Повјесница цркве христјанске учи да су сви вјерозаконски преврати произлазили из нереда црквенијех, који, да су се на вријеме уталожили и сравнили, не би за собом повукли раздоре и одцјепљења. Од Арије презвитера александринскога, до Мартина Лутера, монаха а(в) густиновца, почетак сваког религиозног преврата била je или лична црквена борба, или нарушена црквена дисциплина; пак кад се тој борби рано и пријеко није краја учинило, наступала je јерес и расцјепљење цркве, извор многоврсних секта које ју и данас дијеле. 

Овај вијек позитивни тражи друго, а не богословна претресивања. Људи се данас мало и премало баве сколастичнијема питањима, но много више правом историчнијем, а најрађе установама које их у задрузи привезане држе. И збиља, многобројна открића и нови појмови рађу нове нужде, пак и нова истраживања. Обновљена књижевност сиса сок на изворе преласне. Идеја народности бори се безодморице са строгим политичнијем уједињењем. Слобода грађанска и лична постаде правцем модернијех уставнијих држава, и доведе народ до законодавства и до контроле егзекутивне моћи. Деспотизам свуда клону и попусти од такозване легитимности, чинећи да народ учествује у суверенству. Красне умјетности већ се не питају побожношћу, а знање мрзи на оне институције које су изостале и које не кораче с њим сустопице. Раскрхани једном окови промисла, а допуштан уображењу највиши полет, долази отуда као логично сљедство да она црква која се на вријеме не прегиби нужним реформама гине, пак у својој погибљи вуче често и само вјеру. Макијавели, овај дубоки државник, вели: „Кад год (се) једна институција изроди, једини јој je спас опозвати ју на њена првобитна начела.“ 

Они који по божијему промислу држе кормило црковно у таквим пригодама и времену, одговарају Богу и повјесници, ако на вријеме не употребе своју власт и уплив за доскочити пријетећему злу, ако, тврди и упорни навичају и предрасуди, пусте да борба траје и да у својој занешеној и јаросној струји смота и повуче исту светињу догмата. 

Има народ наш у својим умотворинама пословицу и причу, које обје, за такорећи афористично, изображују слабост љуцке природе кад јој трпија одоли. Пословица je: „Пркос баби душу губи“, а прича о Марку Краљевићу каже: „Зашто би се потурчио Марко?“, „Ни за какво благо, но за инат!“ 

Данас кад су државни закони прогласили слободну цркву у слободној држави, кад je превладала слобода савјести, састанка и науке, кад се укинуло државно туторство и прогласила аутономија сваког религиозног друштва, данас, мислимо, кад деспотизма нема никуд, пак готово ни у Цариграду ни у Каиру, je ли могуће мислити без помаме да тај бијес, одасвуд прогнан, нађе себи утока у диоцези далматинској? Но дајбуди да je тај деспотизам освјестан, непристрасан и просвијештен, можда би јошт коју годину живукo међу народом побожнијем и вишом чести неизображенијем, као што су Срби далматински. Но кад су порок и квареж преовладали, а неред и неправда обузели сједиште те области, диспотизам je себи самоме ископао гробницу, пак да у тако њежном тијелу не нађе себи дугог борављења. 

Овај мемоар Одбора православнијех опћина бокешкијех, дијели се на три чести: првој припада стање Епархије далматинске уопће; другој стање пр. цркве у Боки напосе; а трећој особа данашњег дијецезана. Зато овај мемоар, који ће можда остати важним спомеником савремене повјеснице црквене, мора нацртати све факте које у то питање засијецају, због чега најприје просимо за опроштење ако смо приморани не(х)отимице бити дуги, а можда и досадни. 

До год. 1809. православна дијецеза далматинска територијално се састојала из Далмације јединствено речене, међу Велебићем и Неретвом.

У Дубровнику, због нестрпљивијех закона ондашње самовладе, није могло бивати опћине православне. Бока je припадала Епархији пећкој. Из архива Намјесништва далматинскога увиђа се да je под ондашњим францускијем гувернером Дандолом сваке године дио сазиван и држан пр(авославни) конгрес, у којему су се ријешавала административно-економична црковна питања, и тако je црква наша до онда уживала пуну аутономију и управљена била са својим сопственијем законима. Силна француска влада, која je гњечила сва права легитимности и особених повластица, која није познавала, у својој охолој обијести другог права осим грубе силе – укиде мачем аутономију пр. цркве, подврже опћине и корпорације, као малољетну дјецу, туторству политичне власти, сахрани конгрес и скупштине, именова, без Синода и народног гласа Венедикта Краљевића епархијалнијем епископом, придруживши му силимице Боку; најпослије створи га деспотом и својим полицајним органом. 

Од год. 1809. пак све једнако до данас ово се жалосно и, кобно стање није за длаку измијенило, паче су се ужа боље и боље притегла, а црква наша одила са зла нагope. Синђелије парохијалне морају се подврћи одобрењу политичне власти, а парохи бивати њезином руком умјештени у својим црквама. Туторе црковне именује такође политична власт, без чије дозволе они нијесу кадри купити оку воска или димијана. С налогом 27. фебруара 1813, бр. 3395. Намјесништво далматинско укиде скоро половину празника прописатијех од пр. цркве, а епископ далматински, мјести да рече „Non possumus“, издаде под датом 23. марта и. г. окружно писмо на парохијално свештенство, позивајући га, под строгом одговорношћу, на слијепо опслуживање новог канона. 

Епископи Рајачић, Живковић, Крагујевић и Мутибарић, нијесу могли трпјети несносни притисак политичне власти, ни да им губернери дал. и римски референти богоштовља гњече петом шију, и да им октројишу нове каноне, пак су из очајања један за другијем тражили свој премјештај у Угарској, или, као Мутибарић, изгубио своју јуриздикцију. Године 1860, мислимо мјесеца децембра, кад je Њ. в. сазвало црквено-народни сабор благовјештенски, било je у царскоручному писму наређено да се на њ такође позову заступници далматински, пак се и дан-данашњи не зна из којих je узрока еп. Кнежевић такво шиљање зауставио, и због чега није нацртана граница демаркације међу њим и јејархијом пр. цркве у ц. кр. државама. 

Сад кад су у Цислајтанији државни закони укинули туторство политичне власти над религиозним друштвима (чл. 15 Staatsgrundgesetz 21. Dezember 1867), морао je речени г. Епископ или сазвати свој конгрес, или радити да буде Далматинска епархија заступана на Карловачкоме сабору, или ступити клиром и опћинама у претходан какав договор о најсходнијој рјешидби овог питања, или, барем, за најмање, каковим одлучнијим кораком себе оправдати пред православнијем свијетом од свагдашње и тешке осваде, да ради увјековијечити цркве своје ропство, покоривши себе политичној власти, зато само да од ње добије физичку силу на вршидбу своје јуриздикције. И збиља, кад се назирнемо на, по већој части, италијанско препокорно дописивање, и на ону сервилну форму коју употребљује конзисторија с политичком власти, морамо се тутом констатовати да се тај облик званичног дописивања, пак ни своја сама битност, измијенио није под упливом новог државног права, којега je г. епископ, као члан Царевинскога вијећа, градити помогао.

У предреченом конзистору не влада неодвисни глас, а јошт мање слободно мњење, зато што његову већину сачињавају владичине креатуре, које, навикле свакад говорити да, већ заборавише како се говори не. Мањина, уплашена и угашена, жалибоже нема мученичку храброст да пристрожности одоли, пак се задовољава нијемим протестом или повукујући главе у рамена. Један преглед конзисторијалног архива (овога мученикословља), био би вриједан рад за подати свијету јошт нечувени образац непристраности, упорављења канона и појма најпростије правичности!! 

Ми смо дубоко увјерени да ни природни дар, ни поцрпљено знање, ни бодрост одушевљења за велика дјела, нијесу својине г. епископа, које би га подболе да предузме иницијативу племенитог и величанственог посла, као што je, без сумње, преустројидба административно-економична цркве. Његови пријатељи нијесу ни разумом ни просвјетом ни духом од њега бољи, а од оних који бу му руку пружити могли и од свештеника и од свјетовњака џаса, почем их je нечастивијема прогласити благоизволио. 

Једини разлог који обично навађа г. епископ, да тобож оправда своју љеност у дјелу црквеног преустројења, јест, да се он неће владом да свађа, јер се боји изгубити годишњу дотацију, коју држава дава на издржавање пр. клира далматинскога. Томе ђетинскоме разлогу лако je и прелако одговорити: Данашња влада, коју су начинили, декембарски закони, живи и мре с уставом, дакле, не може јој се подбацивати да у срцу својем не жели пуно оживотворење устава тога. Но и кад би хипотетично и посумњали да би влада кривим оком гледала на организацију цркве наше, јесмо ли ми, зар, продали црквену аутономију за оно 58.213 фр. (15.000 ванредног) годишње дотације, од које своте најмање мичу убоги пароси, а највише г. Епископ у своја два дома с покућством у Задру и Котору – ђе ево неке године радни паук плете своје мреже – пак конзистор, провикар и сличне беспослице? Та премала дотација не стоји ни у какву сразмјери служби коју пароси држави чине, и ми смо увјерени, да би за само вођење анаграфа и књига грађанског стања држава више трошила него онолико колико паросима дава; а ми нећемо никако да признамо, паче на сва уста одричемо да je та дотација каква милостиња која се пружа цркви нашој и за коју би се она стиђети или робовати морала. 

Да je г. епископу на срцу лежало жалосно и тијесно економично стање парохијалног свештеништва, навластито у Боки которској, као што се сам хвали код лаковјерних краткозналица, није ли му била угодна прилика да подупре и препоручи молбеницу коју je исто свештенство, мислимо преко њега, поднијело Царевинскоме вијећу лане под бр. 3887, да му се умножи дотација и сиромашно стање побољша, молбеница о којој се претресивало при расправи финансијалног закона г. 1869 – он, који припада министарској већини и који се куне in verba magistri? 

Како су даване парохије већ опустјелих манастира, настојништва, стипендије, гратификације, како je администрован и осигуран удовички фонд и богословско сјемениште, каквим je људима уручена при осредњих учиона христјанска наука, и они који су намијењени in pectore на тако важне чинове, све то и много другог којешта изостављамо за избјећи дугој рекриминацији, коју су доста пута донијели на виђело органи јавног мњења. 

Сад прелазимо на другу тачку: црква пр(авославна) у Боки. Како смо гope навели, Бока није никада припадала правно Епархији далматинској. Окрњити Боку Пећкој епархији, а здружити je далматинској, није могао Наполеон I, без да се таква одлука синодално не призна. Јуриздикција канонична, по најпростијој вијести црквеног права, не може се дати ни одузети од свјетовне власти, из чега излази јасно као сунце да су сви епископи далматински само de facto, а не de jure духовно администровали Боком. Што je епископ Краљевић придодао к своме наслову такође „епископ албански, дубровачки, бокешки“, то je формални доказ да те индивидуалности исторично-политичке не спадају Епархији далматинској нити je то само, како ко мисли, многољетствена поезија. Што су пак светопочивши предшественици В. С., као законити насљедници пећког архиепископа, именовавши синодално од Рајачића до Мутибарића епископе далматинске, такође као дијецезане бокешке и албанске, ми се усуђујемо мњети да су они то урадили, и из незнања овдашњих условија, или да су их отимице ињоровали за угодити бечкој влади. Но да ти предшественици В. С. нијесу се могли одрећи своје јуриздикције, која им је над Боком припадала као насљедницима пећког архиепископа, ни алијеновати своје персонално право, тако исто да ти анормални прецеденти нијесу могли нити су постали правни, надамо се да нам В. С. одрећи неће. 

Радило се збиља у новије вријеме како-тако доскочити нужди једног одвојеног епископа за Боку, именовавши у Котору викара и наредивши да епископ далматин ту сједи барем четврт сваке године. Но се овај, као и сваки други сурогат, показа ништавним, јер у посљедњих пет година владике у Котору не би, а сав рад викарев обужи се на досадну експедицију налога далеке конзисторије или јошт даљег епископа. 

Ово, и уз ово постојећи и данимице умножавајући се нереди, гонидба врсних и безазлених свештеника, пропаст једном богатих манастира, новчане таксе за диспенсе у брачним парницама, осваде које je свијету открио старина игуман Синексије Давидовић, у отвореном писму управљеном г. епископу под датом 2. јануара 1869. и о којему се сад води, на захтијевање Кнежевићево, мјесто црковне, парница казнено-свјетовна; најпослије, за прећутати много којешта крупнијега и ситнијега, ожењени монах Коста Костовић, који под камилавком и монторосом, отац и муж прозва себе пророком, трауматургом, нови Симон Волх, који вара и гули сујевјерни, сиромашни народ, без да му je црквена власт на пут стала, – сав овај шкандал који се данимице збија пред очима једног народа побожног, и својим традицијама и обичајима приврженог, шкандал што служи на подсмијех иновјераца а на деморализовање опће свијести, принуди свештенство и опћине православне да још лане поднесу Њ. Вв. Цару и краљу покорну молбеницу да им се подари епископ, о чему су често додијавали и писмима и брзојавима В. С. 

Но баш онда кад се je Бока надала добити повољну рјешидбу, и питала надом да ће добити свог пастира да јој лијечи крвоточне црковне ране, што и њена важност и положај и прошлост обилато потпомажу и са стране политичког гледишта, пуче глас, као гром из ведрог неба, да се епископ Кнежевић спрема у Котор, не како што je писмено јавио да обиђе „богопоспјешествујушћу“, богохранимују епархију, но како што рече усмено „да се на поприште (ђе?) с народом бори!“. Па кому на ум да не пану ријечи дубровачког пјесника:  

Охолости ташта и плаха
Која срнеш без разбора,
Без бојазни и без страха,
Ђе погуба тва се отвора! 

Бивало je јошт ладних и разборитих људи који су збиља мишљели да ће епископ својим доласком радити да народ скроти, да се посавјетује свештенством и опћинама како да се почне преустројидба црквена, да донесе Боки какво извјешће о молбеници цару опремљеној и која je на његове руке двапут заособ долазила, да, напосљетку, чује стадо духовно из његових устију ријеч утјешујућу уповања и праштања. Но су то биле оптичне илузије: Кнежевић дође у Котор да подиже нове парнице противу свештеника који су остали вјерни народној страни, који, постојани цркви а лојални држави, оће да развију уставне повластице; дође у Котор, да пријети вјешалама и изнимним стањем, да посљедњу анатему изрече љубитељима цркве и рода свога. 

На те ужасне гласове, што су ревни пријатељи и лакоми присташе владичини раструбили на сва четири вјетра, да тобож препану и угуше праведни одјек народног гласа, подигну се опћине православне и, окупљене у очиглед владичин, једнодушно закључе остати вјерни своме програму, који проистиче из горепоменуте молбенице на цара, и од постојећих државних закона. Ове су жеље формуловане и прикључене записнику, који je био спроведен у своје вријеме на дотичну политичну власт. 

На нове гласове да ће епископ наставити кроз парохије каноничну визиту, и том приликом народ окретати противу оних идеолога који захтијевају конгресе и административно-економично уређење цркве, узруја се једним махом свјетина, пријетећи парохијалном свештенству, кад би већ помињало преко божије службе друго осим имена В. С., такође, ако би се дошашће епископово ма како спољашно славило. И већ на многим мјестима народ се од цркава уклањао, а опћински начелници, видећи толику раздраженост, јавише политичкој власти, да ови не би могли појамчити да добри поредак и опћу сигурност, кад би епископ своје посјештење предузео. 

Овако жалосно стање, за које ћe Богу одговарати онај који га je створио, принуди готово све парохијално  свештенство, пак и многе редовњаке, да међусе закључе, да се име В. С. умјести уз божију службу имену дијецезана, a то докле В. В. изволи своју рјешидбу издати. 

Увидјети ће лако бистроумље В. С. да je свештенство на тај одлучни корачај дошло слиједећи струји неодољивих околности, да уклони то јест црковни раздор, да примами народ божијој служби, и да се огради од сваког нападања са стране раздраженог пука.

Сад смо принуђени заклети В. С. Богом живијем да вашом богоданом влашћу нас не изложите каквој крајности, која би и души и животу нашему погибељна била – да изволите држати за оправдано дјело које je свештенство под притиском страшних околности учинило, прибјегавајући имену и закриљу В. С. – да употребите уплив ваш да Бока добије свог пастира, јер je постала немогућа ма каква нагодба међу ње пр(авославним) народом и епископом Кнежевићем.  

Данас у В. С. упрте очи које држи прав(ославни) народ од Неретве скоро до Бојане, Ви га можете утопити или спасити!  

Прелазећи на трећу точку, што се тиче особе г. епископа Кнежевића, познато je да он, не свршивши редовно богославне науке, био je произведен на достојанство архијереја не само, но јошт и за живог, и канонично неосуђенога владике Мутибарића, поставље без синодалне дозволе за далматинског дијецезана. Већ у првича своје власти дао je повода жалбама и призивима, и с јутра се видјело какви црни дан освиће цркви далматинској. Кад je при крају г. 1860. његов апсолутизам додијао и нереди се умножили, хћаше већ онда капа преврети и народна стрпељивост пребучити, да се он није почетком године 1861. удружио народној странки на Далматинском сабору, ђе, с похвалом ревношћу и пожртвовањем за језик и народност своју, учини да му народ опрости и скоро заборави стара застрањења. Ho je та врлина, на опћу штету и жалост, код њега пребила и трајала као и прољетна роса, пак у одсудноме часу, и кад по распусти Сабора далматинскога народна странка бијаше изложена осветљивој ћуди и надувеној окрутности ондашње задарске владе, Кнежевић окрену леђа, избјеже народној застави, одрече се својих садрута, најпослије издаде познату анатему противу народнијех вођа, и капа злокобнијем грбом. На Сабору далматинскоме избјегну сједницу, кад je на дневни ред дошао предлог народњака да се укине закон по којему су морали православни свјетковати римске празнике, предлог што су га два свештаника римска подупирали правичности ради, пак за тим два пута поименце гласова противу предлога да се српско-хрватски језик уведе у судовима и школама. Најпослије постаде вођом и душом италијанске странке, која, именовавши као заступника далмат. на Царевинскоме вијећу, положи у њега најчврстије надање да ће он силом достојанства свога осујетити у Бечу сваку праведну тужбу угњетеног и презреног славенског елемента. 

У овој новој мисији, каква je гођ била макијавелична намјера оних који су га на то бирали, могао je епископ Кнежевић, као владика и министарски присташ, ако и не за ону народност којој се je јавно одрекао гласујући противу језика, ано барем на корист цркве и свештенства свој глас подићи, и уплив свој на тој сврхи употребити.

Но од тога не би ништа, a о његову гласовању у предметима црквено-школскијем свако je извијештен ко чита гласила јавног мњења. 

Због таквог поступка на политичком пољу, који се оправдати не да ни кад би се софистично тврдити могло анатомично сјециво епископског чина од дужностих једног заступника народног; Бока и Дубровник, пак и задарско и многа важна општества, управише му адресу неповјерења, које je и свештенство потписало слиједећи примјеру которског протопрезвитера. У тој се адреси изричито каже да се прекида сваки одношај и веза међу народом и епископом и она се и данас храни у своме изворнику код туторства цркве которске. Епископ Кнежевић презрје те адресе мучањем а можда и подсмијехом. Да се он г. 1864. прошо политике за коју није био природно позван, остајући неутралан међу странкама које земљу дијеле, мјести што je, такорећи, пребјегао оружјем и пртљагом на непријатељски логор и тамо скоро заузео команду као клуба предсједник, народ би чисто јошт једном опростио и његовом положају или слабости приписао такво понашање. Ho je он хотио отимице учинити отворену и јавну покору за тај гријех што je до онда припадао народној странци, а та je покора захтијевала откриту и публичну ренегацију првашњих начела. Такво се поведење не да оправдати ни са стране политичког значаја, ни са гледишта црквено-народних дужности, а јошт мање пристојати може лицу којега се морална сила ослоњати мора на опће почитовање, поуздање и повјерење, пак смо и зато потпуно увјерени да такви поступак неће ни В. С. оправданим сматрати моћи. 

Народна свијест, која се зрела и на подвиж показала у Боки под ужасним упливом описаних догађаја, доказују карактеристично колико je ова шака Срба прикована својој вјери и роду. Зато уфамо тврдо и непоколебимо да ће сe и В. С. дичити кад увиди да, упркос противному нагону данашњег вијека, има у духовноме својему стаду такових синова који, излажући себе и пакостима и биједама и мучењу, не пуштавају да им се те светиње ма од кога цкврне. Рекосмо и спасисмо душе наше! 

У Боки о Илинудне 1869.

Вјерни духовни синови, одборници

 

Застава, Прилог уз 92. број, 6. VIII 1869. Многи елементи Меморандума су пренесени из Љубишиног чланка: La chiesa greco-orientale in Dalmazia, Il Nazionale, 6бp. 60–77. 1867. Љубиша је први потписник Меморандума.