Сјени Петра Петровића Његоша II

  

Сјени Петра Петровића Његоша II 

Владике црногорског и списатеља славенског

За врснијем братом али сином.

Пусти гласи милост утроструче.

(Горски вијенац)

 

Кад се je године 1830. преселио у вјечност митрополит црногорски Петар Петровић I, Црна Гора остала je не само без духовног пастира, но и без свјетског вође. Под његовим дугим прављењем Црна Гора није имала ни јаког, ни једнаког, ни сљедственог владања, будући да митрополит Петар I, због старости, болијести и новчане оскудице није био у стању унутрашњу уредбу одржавати физичком силом, но je морао моралним путем њеки дио друштвених ранах сустезати, које су његову државницу горко парале. 

По његовој смрти предузме црногорско владање њеки Ивановић, старином Подгоричанин, који будући служио у Русији, дође у Црну Гору јединствено за то, да насити своје честољубље, и будући имао својих новацах, почне којекакве уредбе постављати, сакупи око себе најглавније старјешине црногорске, зачне једно вијеће под именом Сената, опредијели чиновницима плаћу, устроји перјанике и народну гарду, у једну ријеч оснује њеку сјенку уредног владања. 

У ово међувладање (интерегнум) Раде, син Томе Петровића, рођеног брата покојног митрополита, бавио се у Петрограду, гдје je био опредијељен да тамо добије епископски степен, за моћ с њиме наслиједити црногорско господарство. Године 1832. буде Раде постављен владиком, под именом Петар II, дође у Црну Гору, привати народно владање мјесто Ивановића, који будући се касно покаја, одрече се господарства, и поврати се у Русију да тамо у миру своју старост проведе. 

Најпрви посао младог Петра био je тај: Црну Гору одузети из њедара глупе анархије, у коју ју je била бацила необуздана свобоштина, избавити ју од грабежа, палежа, убиства, освете, међусобне борбе, крађе, која су зла њену битност немило кужила. Уздржавајући заведене основе Ивановића, гухну млади Петар њима онај ограничени ток, што слабе Ивановића силе нити су знале, нити су могле учинити. У мало вријеме Црна Гора промијени своје лице. Ова шака горостана почне се сјетити своје битности и народног поноса, одбаци дивљу ћут и отровану нарав. Многи путници од разних земаљах почну je полазити, не већ као ајдучку пећину, но као уточиште слободних витезовах, који су знали оружјем са себе смаћи азијатски јарам. 

Црногорска повјесница пунана je бојних и витешких дјелах, но се je она слабо од туђинацах познавала, док није неумрли Петар II, с његовим књижевним и дипломатичним дјелма њу свијету објелоданио, док није њу од свакоје чађе отресао. Млади Петар II, осим што je ћудоредни живот црногорски неизречено побољшао, он je обширио природне границе своје домовине, присвојивајући њој Куче и Пипере на јужној страни, Брда на сјеверној, а најпосле Грахово и Дробњаке на западној. По више тога установи међу прам Аустрије, која ни прије ни послије уговора Пожаревачког право назначила се није. 

Он je тежио на то, да владању црногорскому набави једну благајницу, a то да би се државни трошкови без народног терета обдржавали. За то je умио добити од Њ. в. цара Ррусинског, да се мала годишња помоћ на десет тисућах златних дукатах повиси. Продаде Аустрији два своја обатаљена манастира у Боки, званих Стањевићи и Подмаине, за цијену од 34 тисуће фр. ср., и тако положи на бечкој банки около 200 тисућ фр. он који дошавши у Црну Гору, није у народној благајници ни крајцаре нашао. 

Године 1846. кад je велика глад Црну Гору морила, Петар je многе жртве за народну помоћ учинио, не жалећи ни труда ни трошка да умали пучну патњу. Стари азијатски крвник није пропустио ову згоду, да се владики освети. Скадарски паша родом Бошњак, добије митом војводу црногорског Марка Пламенца, а преко њега друге нјеке или лакоме или страшљиве Црногорце, који узбунише најљепши дио Црничке нахије, прелазећи к пашиној страни. Ова буна у вријеме тако опасно, ставила je на велику коцку битност Црне Горе и хоћаше упропастити њену независност, да није Петар знао удушити у њеном рођењу срамну ову побуну, као што он исти пјева у пјесми „Ђуришића кула“, побједивши здружене силе турске и бунтовниках, повраћајући изневјерене к правом путу, а помилујући мноштво преварених кривацах. 

Његови умни производи освјетљавају младу нашу књижевност, и без икаквог ласкања могу се класични звати, јер су у народному духу писани, јер je језик чисто народни. Пустињак, првјенац његовог књижевног труда садржава веома лијепе лиричке пјесмице. Горски вијенац јест без двојбе једино драматично дјело југославенско савршено. ЛАЖНИ ЦАР, други његов драмат, представља у лијепом виду једну од најбурнијих и анекдотичних епохах Црне Горе. Најпослије у Лучи микрокозму Петар je показао дубокост мисли, бистрину разума и недоскочиму властитост народног језика. 

Високог и уредног стаса, лијепог обличја, љупког срца, најблажјег обичаја, био je Петар од својег народа обожаван, иностранци су се у њега утледали и дивили му се, сви су га дворови њемачки и талијански частили. Он je љубио прекомјерно славенски род у обће, а своју домовину хтјео je повратити у старинске предјеле Иванбеговине. Обатаљено књижество наше веома му je на срцу лежало, он je мислио о тому како би се свуда „одпрли просвјете храмови“ како би хиљадама неучених Славенах зора знања и доброг стања осванула, како би се сравниле међусобне распре које јединородну браћу дијеле. Но горка je судбина јача од сваке људске силе. Ова судбина, која се није утрудила славенски род кроз пуних пет вјековах немило прогањати и косити најдражија његова добра, она га сад убиточно порази у Петровој глави.

Још године 1849. укаже се у његовом здрављу нека промјена коју су спрва љекари за ништаву сматрали; но je она на обћу жалост била ужасна. Сва љекарства, видања, која je он за добити искварено здравље подузео, остану празна, и послије дуге и жестоке болијести, умре даном 19. листопада 1851. у њедру својих родитељах, од 38 љетах узраста.

Његова je смрт свакому Србину повриједила косовске ране. Касно ће се сваки гениј из славенске колијевке изњихати који кроз самих осамнаест годинах умје себе попети на толику висину знања, да je био најсјајнија дика и понос свијух нас Славенах. Вјечни му покој. 

Будва у Боки, 21. листопада 1851. 

Стеван Љубиша