Говор Стефана Љубише посланика на Царствени савјет

 

 

 

Говор 

посланика на Царствени савјет

Стефана Љубише

држан у сједници 11. септембра 1861, на српском језику 

У редовноме закону не стоји прописато да се мора у Царственоме савјету само њемачким језиком говорити. Прописато стоји да се смије слободно говорити; друкчије, моја господо, не би могло ни бити, уколико, кад бисте ви приморали разне народе аустријанске царевине да овђе шаљу само оне људе који њемачки знаду, с тим бисте повриједили слободу, и велику границу изборноме праву поставили. Ja њемачки говорити не знам, а доста слабо и разумијем, али то није довољни разлог који би мене сукратити могао, да ja у овоме дому не пробесједим у интересу оних који су ме овђе опремили, и које заступам. 

У генерал-дебату ja нијесам устао зато да говорим против закона опћинског, који се данас овђе претресује. Ja, што се мене тиче, ни фалим ни кудим тај закон. Само желим доказати, на темељу јасног разлога, да, што се Краљевине Далмације тиче, тај закон не може за сада у живот ступити, но се мора читаво одгодити. 

Његово величество, кад се je удостојило подарити царевини Основни закон од 26. Февруара 1861, савремено je поклонило одвојени устав свакој краљевини и покрајини. 

У чл. 3 Указа од 26. февруара 1861. стоји:

„Будући да Ми нисмо још ријешили одношаје јавног права наше Краљевине Далмације спрам наших краљевинах Хрватске и Славоније, устав далматински не може засад у потпуну крјепост ступити.“ 

Ово царско рјешење још се прикључило није и зато, дакле, устав далматински није у крјепост ступио. Ja мислим, моја господо, да гдје није покрајичнога устава, ту не може да буде ни закона опћинскога, који би њему бити морао основ и подлога. Што ће у Далмацији опћинска начела, кад их нема ко обистинити и у дјело привести, кад Сабора бити не може до гopeнаведеног рјешења.

(Одобрење на десну.) 

Ако буде воља Њ. в. цара да Далмацију саједини с Хрватском и Славонијом, ja цијеним да то сједињење било би без важности, кад се не би и на Далмацију протегнуо устав хрватски, и кад не би она, што се тиче политичко-административних пословах, потпала дикастерији хрватско-славонској. У том случају очевидно je да опћински закон, обдјелан за тако прозвате славо-њемачке покрајине, био би за Далмацију излишан и сувишан. 

Истина, да je господин посланик Лапена, у посљедњој сједници, усудио се рећи да je питање сједињења Далмације са Хрватском и Славонијом пошло, како се каже, ad acta, и да будући Њ. в. цар потврдио Одбор Сабора далматинскога, да то већ заузима признање цјелокупности далматинске међу славо-њемачким покрајинама. Ja мислим да je то мњење лично и погрешно господина Лапене. Његова ецеленца државни министар од Шмерлинг, кад je овоме Високоме савјету јавио да je Њ. в. цар допустио Одбору далматинскоме да у живот ступи, додао je и то: „Што се тиче питања о сједињењу Далмације са Хрватском и Славонијом, то још виси, и ријешено није.“ Те владине ријечи јасно увјеравају да одобрење Одбора не вријеђа ни у длаку питање сједињења, које још ријешено није. 

Господин Лапена побројао je сва средства која je предузела већина Сабора далматинскога да то сједињење одаљи. Ja нећу набрајати оно што je мањина предузела, али што вели господин Лапена да већина далматинскога народа мрзи

сједињење, то истина није. На против тога цијела je истина, за коју подјемчити могу, да та већина очекива сједињење као озебао сунце. А да би ми ко примијетио како je могуће да већина Сабора не жели сједињење, а већина народа да га жели то je, додуше, смијешно ja би одговорио, да то само

зависи од наказнога и артифицијалнога изборнога закона. (Огромно одобрење с десне.) На примјер, ja овђе заступам шездесет хиљада душах сеоцких опћинах Дубровника и Котора, а мој бајаги судруг degli Alberti био je изабран само од шест члановах трговачке спљецке коморе! Може ли се, моја господо, звати та права репрезентативна система,

у питање које тиче битије (егсистенцију) једнога народа? (Браво с десне.) 

Но, кад би истина била што je рекао господин Лапена, да већина далматинског народа мрзи сједињење (што ja само овђе ипотетично стављам), ja вас могу увјерити да десет пута више Бокези и Дубровчани мрзе на то, што их je ту скоро бирокрација силом и на срамоту спојила у далматинску аутономију. 

Ко иоле историју познава, знати ће да Дубровник и Бока нису никад били спојени ни придружени Далмацији нег само данас, и колико гођ je сјајно име Далматинца, ни Дубровчани ни Бокези (не) желе се њиме прозвати. Дубровчани и Бокези су Срби који су се населили ту прогнавши Аваре још средином 8. вијека, на позив цара Ираклија. Око Неретве и данас се налазе побити биљези и међе што су их од Хрватах дијелили. Дубровник je све до свршетка 18. вијека био вољан, а Бока, по косовској катастрофи, одала се својевољно Млечићу, бојећи се навале турске. У све уговоре, у сва јавна акта која данас сачињавају међународно право, Дубровник и Бока су поименице назначени, нити je никад ниједном дипломату или државнику на ум пало, да их Далматинцима прозове.  

Венеција je свакад држала у Котору једног ванредног провидника који je неодвисно од задарског Боком владао. Под пређашњим владањем аустринским од 1798. до 1805. Бока je имала одвојеног владатеља. Ако je нас Србе дубровачко-бокезке бирокрациа против воље наше, против интересах (у ориг. интерессахъ) историје, предања и обичајах наших са Далмацијом спојила, то можемо намијенити пред душом или за здравље оних далматинских чиновника који су сјеђели и сједе тамо гдје, као што вели Данте, може се шта се оће: „La dove si puote quel che si vuole.“ (Браво на десну.)  

Владање француско године 1810. било je Боку и Дубровник подвргло влади љубљанској (Regno illirico) једна од оних баснословних фигурах, од којих се много пута користовала она држава. Могла je нас сила подврћи Трсту или Грацу, као што je Љубљани и Задру, али ми смо опет остали Дубровчани и Бокези. Ja не вјерујем, моја господо, да може једна административна организација перцем збрисати повјесницу, или рећи једноме народу: ти си изгубио твоју аутономију и народност, пређеди име. (Браво с десне.) Ja мислим да су Срби и Хрвати имена етнографична, a Далматин да je само име географично. (Браво.) 

Пак што смо добили Далмацијом? Плаћамо покрајичном фонду новце који се не употребљују у корист нашу. Немамо гимназије, ни једине болнице, шта велим? Немамо пута куд би кола ићи могла. 

У Боки има два дијела народа православне вјере, пак опет као под млетачком intolleranciom приморани су православни Которани беспослице свјетковати католичне празнике. – Његово величанство цар Франц I даровао je њеколико школских штипендијах јошт мислим године 1815. Ви ћете се зачудити, зар, кад ви кажем, да скоро у 50 љетах није могао један једикти допасти бокезко или далматинско православно момче. (Удивљење.) У Боки има около 37 хиљадах душах: од ових само 7 хиљадах знају, и то по вишој части слабашно, италијански језик. Ви ћете се дивити кад чујете да школе, судови, администрација, опћине, све je на италијански језик. Биједни Бокез je суђен у језику ког не зна, од судника што га точно не разумије. Без науке, без просвјете, виша част Бокезах, због таквих околностих, истина je да се сиротињи у гладне године пружа кора кру(х)а, али je Христос рекао, да се човјек не рани самим хљебом. (Браво с десне.) 

Партаја бирократично-клерикална, која je свакад настојала, пак и сад настоји да Далмацију, и нас уз њу поиталијани. Њеним свемоћним упливом излегла je већину Далматинског сабора; она je држи у своје шаке, она њом влада и окреће. Та већина састоји (се) из заклетих непријатељах имена славенског. Ти људи што ју сачињавају не знаду наш језик, и когођ од њих усудио се рећи човечно, да се Слави далматински сматрати могу као садјетељи шећера у Америки. (Жамор.) 

Ево разлози, моја господо, за које су Дубровчани и Бокези од витешке невоље приморани себи лијека тражити у сједињење са својом браћом преко Велебића. He надајући се никаквому добру ни напретку од већина Далматинског сабора, у само сједињење виде спаса њихове угушене народности, аутономије и битија. (Браво с десне.) 

Осим тога ja мислим, и увјерен сам, да сједињење Далмације, Дубровника и Боке са Хрватском и Славонијом стоји у корист читаве монархије. Прво, зато што ће кроз такво сједињење бити воздвигнут славенски дух, једини консервативни елемент што Аустрија има на обали Јадранског мора, кроз којега се je бивша Република Млетачка назвати могла „госпођом морах“ и који су својом крвљу најпрви саломили турску силу на Лепантској битки. Друго, зато што ja судим да у питању унгарскоме боље je и корисније ујачити славенску странку, оживотворивши Троједну краљевину, која je неизбројна сажртвовања учинила, пa je готова и учинити у интересу Царевине. Треће, за једном уклонити сваку италијанску симпатију из сјеверне обале Јадранског мора, јер симпатије рађају идеје, а идеје кршења. 

Ja сам једном већ рекао, па ми треба опет поговорити, да ако се у Далмацији не измијени система она, по којој се учи, суди и управља италијанским језиком, Далмација ће прије пȏ вијека изгубити своју народност. Ту систему не може, нити ће никад измијенити већина Далматинског сабора, јер je она интерессирана (!) да ју уздржи. Зато једини лијек и спас наш јест сједињење с Троједном краљевином. 

Цијенећи, дакле, ja да je излишан, и сувишан закон опћински за Далмацију, док се не ријеши питање сједињења, дајем ову поправку, која ће се уложити дати, као стражњи чл. истому закону. 

Нека овај Високи дом ријешити изволи: 

„Што се тиче Краљевине Далмације, овај закон неће пријећи у кријепост дотле док се Његово величанство не удостоји ријешити одношење јавног права Далмације прам Хрватске и Славоније, у смислу чл. III указа од 26. февруара 1861.“