XXXVII Ти си владика који веже и дријеша

  

 

XXXVII

Ти си владика који веже и дријеша

Бјах научио на мрнарици да крпим продрте и одрепане аљине. Зазовне ме на месне покладе владика врањички,* да му уз цијелу бијелу недјељу** поправљам доламе и синовнике, јер старац навадно вељаше: крпеж и трпеж држе манастире.

* Врањина, бод у језеру скадарскому, гдје је у тај земан сједио владика зетски.

* потоња недјеља поклада.

Ја храњах у једној кожној торби међу крпетинама и прњама један цклени цунетац,* пун самотока од прве ракије, па кад се гођ на њ навраћах (а то бјаше до душе често) бјех навикао да и владику купицом понудим. 

* особити ракински суд уклети што га у Млецима слијевају, уска грлића да ко није вјешт не може ни капи попити.

Бијелом суботом нијесам био свршио радњу, пак ме владика (бог га помиловао) најамни и чисте, а додаде: 

– Знади, синко, да се чисте недјеље суши* и да прије Тиодорове суботе неће се у манастиру попити ни капи ракије.

* сушити, јести сухог хљеба.

Кад би чисти понедјелник, то што је изашла јутрња, прихватим иглу шиватицу, прођеднем јој кроз ухо конац, а на средњи прст нађеднем напрстак и ударим да старо крпим. Владика чепукаше горе и доле по ходаји, а читаше часове њуњорећи кроза зубе. Све одједном попане старца зјехавица и протезавица. Речем у себи: „Богу да је слава, на празној ожичици мори владику жеђа.“ А он ће ти у то закашљати натегом. Ја подигни главу, да видим што му би, али ти је он подвио руке у пријекрст на прси, погледива сркушено к небу, пак пружи десницу прам мени, стисне шаку у пест, а промоли палац. Ја се сјетим да тражи купицу ракије, јер обојица једну мишљасмо. Наточим је брже боље, скочим на ноге гологлав и додам му је; а он ју дохвати с обије руке, јер му се тресијаху, и слије је у грло. Пошто и ја једну оциједих, уложим цунетац у торбу а наставим крпеж живље него прије. Није шала старцу од осамдесет љета – ако је и светац – стати наште срцу до ноћи иза онолико богомољства!

Пошто владика опраши и шести час, а сунце превали к западу, поче да му се наново зијеха као прије. Ево га, рекох, над ракију, и тому се обрадовах, јер ми се бјаше грло осушило, да не могах пљуну прождријети. Закашље као прије, прекрсти руке, а пружи једанак пут мене два прва прста. Ја наточим двије купице, он уздахне и обије осуши, а ја за њим друге двије, да се не искобим.*

* искобити што и слутити смрт.

Прође дан: попили по три купице, а мука не прекинули!

Кад дјаче удари у клепало, да се иде на велико повечерје, владика закашље и трећом, а ја да прије подигнем главу, прекидох жицу свилену. Видим гдје је опет пружио три прста, а од глади преобразио и пожутио као жуков цвијет; да му ко нос стисне, би му душа испала.

Пошто слијемо по три купице, прекини ја мук и реци му: „Ти си владика који веже и дријеша“, пак се и дан данашњи овако рече оному што своју властиту осуду пресуди.