Подругуша
(из Ариостовијех)
II
Откад сађох у Новоме граду
Ђе се ст’јечу вјечнијем жамором
Под два моста хитротечне ријеке
Да послужим моме господару
Да управљам запуштеним стадом
После смрти Лава римског папе
Који га je врло прогонио
И скоро га хћаше ископати
Да га прије смрца не уграби.
У све ово вријеме дуготрајно
Ja нијесам помолио виле
За које сам толко сладокусан.
Као славуј кад кавез промијени
Много данах сјетно, невесело,
Без да пјева, накостријешен клима,
Тако и ja не могах привикнут
И чудим се како нисам скапа
Кад остадох толико удаљен
А разлучен снијегом и брдима,
Ријекама и густим шумама,
Срца мога једином царицом.
Туђијема којешта казујем
И правдам се другијем разлогом
Али тебе, братучеде драги!
Морам цијелу истину јавити
Да je коме другоме откријем
Кривим оком, челом намрштеним,
Рекао би: „Виђи безумњака!
Каквој глави ручише владање
Једног пука плаха и развратна:
Средовјечан почео цвјетати
А лудује као младо момче“.
И река’ би свето Еванђеље
Јер и ако посрнух и згријеших
Ипак нисам толико без свијести
Да свој порок не могу признати:
Али шта ми важи и помага
Да га виђу, и сам да се судим
Кад се нисам кадар оканити
Ни лијек наћи шта ту отров гаси!
Творац штедри и силни и мудри
Што у нами таква осјећања
При рођењу приби чврстим чавлом,
Укова ми овај посред срца,
Који зар je мање опаснији
Да н’ умијем себи поправити.
Такви људи знам коме наличу?
Онијема који клетвом тврде
Да je ован пети и десети
Са којим су тврдо омотани.
Ja не бијем, ни псујем, ни вређам,
Кад се даљим или разлучујем
Мојом драгом, што ми срце цијепа
Ja не хвалим своје заблуђење
Од онијех, што je народ учан
С мањом муком свјетина опере
Гушће кало, подебље грехоте,
А пороке врлином назива.
Стојану je душа и тијело
Помамно их тражи даноноћно,
Купи, храња под девет кључевах.
Он не љуби ни брата ни сина,
Пријатељство не зна што ће рећи,
Радан, хитар и обриган кажу,
Па га народ ка светињу штује.
Богдан мрси своје достојанство,
Чини му се бити оно што није,
Свуд прије скочи нег’ je измјерио:
Не пушта се лако надмашити
У раскошност, блудност и кухињу
Троши, сипље, баца без престанка;
Просипача не има му пара!
Па продава њиве и ограде
Што су њему штедњом, провртношћу,
Набавили кроз многе године
Врли отац и давни ђедови.
Њега нико не кори ни кара,
Већ га зову „чој’чним пусторуком;
Господичић да му нема друга“.
Блажо носи такво силно бреме
Да би досад липса од теготе
Који драго масак ил’ магарац:
Сад га видиш часком на пољани,
Сад при луци, а сада на тргу,
У трен ока на стотину мјестих,
Дан и ноћу мисли, главу ломи
Да угоди своме господару,
Да му више новацах набави,
Гулећ народ данком и наметом:
Драго му je да се сваки жали
He признаје својту ни дружину,
Биједни народ мрзи га и куне
А заисто има разлог живи
Јер од њега највише зависи
Бич што врше јадну домовину.
Ал се велик и висок назива,
Нит му нитко смије бесједити,
Био племић, грађанин ил’ кметић,
Већ гологлав капицом у шаке.
Рашко кнежи своме отачаству,
Опћа добра у своја претвара,
Многе уби а многе проћера.
Влада стегом, бахом, уходама:
Најприђе се лисицом преметну
Докле народ засљепи, обмами,
Па кад поста кнезом и главаром,
Вучетину на себе навлачи,
Злице успне а добре потишти,
Гули, краде, дави и убија,
А сваки га хвали до небесах.
Тако штује кога худит треба,
Слијепац тужни без очнога вида,
Ком’ je сунце своје луче скрило,
А да чује да сам ja заљубљен,
Већ грдио, псова’ и ружио.
Нек говори коме je што мило
Пјење, игру и свако весеље.
Осим тога главнога узрока
Имао бих и другијех доста
Да ти пишем рашта сам умука’,
He кликујем виле планинкиње.
Они дивни пријатни предјели
Тако су ми чувства пробуђели
Да сам могао пјеват без одмора
Осам данах, као осам часах.
Твоје село ђе рајско љетујеш
Красна соба, тихотечна ријека,
Густо борје, пландиште угодно,
Љупки бостан, перивој зелени,
Виногради, зграде и брежуљци,
До крај млина ђе се вода слијева,
Све je мене пјевању гануло.
А данас сам допро листопаду
Па би тешко и твоја љетица
Ишчупала из срдашца мога
Једну пјесму сложну, угрејану
А камоли ово пусто мјесто,
Ђе ме тужна жива закопаше,
Под планином стрмом и ропавом,
Да не могу виђет с зеницама
Иза врха кад истиче сунце,
Ни кад опет у море утоне.
Или дома стојим ил’ изађем
Морам слушат тужбе и парнице,
Размирице и грају велику,
Крварине и зла свакојака,
Пак ми треба кадгођ љупким лицем
Нагађати и мирити вражде,
Кадгођ једом, срџбом и пријетњом
Осуђиват, педепсат’ праштати.
Морам писат, препуњат листове
Војеводи подробно јављати
Сваки случај, свакоју новину
О злицама што су ми о врату.
Треба знати да откад падоше
У чељусти двије љуте звијери
Најприје риса а најпосље лава,
Тако су се грдно позазлили
Да се никад подобрити неће,
Већ ће прије море ослачати.
Није шала што се овђе ради
Поштен човјек не смије изаћи
Из свог дома од ајдучког страха!
Осамдесет и три околине,
Свака хоће собом да управља
He познају дужност поданичку!
Виле шљегле на моје позиве,
Оставиле спокојна станишта
Да слушају давије и свађе
Опакога овога народа!
Сад би мога мене упитати
Шта ме нагна да се ja опростим
А да овђе закопан преживам?
Мораш знати да нијесам никад
Ja чезнуо за велико име,
Ja сам био цијело задовољан.
С малом платом, с мањом главобољом,
Док рат букну те ми je укиде.
Принудили да ми je устегне,
To ме више пекло и мучило
Бит намирен од кутњега ујма
Миланешког’ вишег› чиновништва.
Пожалих се Војводи, рекох му:
„Ил’ притеци мени у помоћи,
Или морам тражит другу пашу.“
У то доба народ Гарфањански,
Бивши скора из буне изаша’,
Додија му честим поклисарма:
Молећи га и богорадећи
Да му пошље једног поглавара
И поврати стара преимућства.
Мене изабра Војвода и посла
Ил’ из хитње, не имавши када
Размислити ко би бољи био,
Или зато што je помислио
Ако кога о мени упиташ,
Рећ ће сваки да би боље било
Да сам оштриј’, мање милостивиј’.
Народ зар се на мене не фали,
А ja на њег’ жалим и тугујем.
Зар преличим и оном’ Млечићу
Којему je владар Портогала
Млечић мудар, али слаби јахач,
Стаде играт сивога парипа
Да свијет види како уважава
Племенитог’ краљевскога дара.
Мисли Млечић да je управљати
Па се поче обијеручице
Јако држат о седлу и гриви –
Сакупио ноге под бокове –
Да га вранац како не превали.
У то пастух стаде поскакиват,
А витез га одоздо подбада,
И уздам га на прса наћера
Док му пуче крвца на уснице,
He зна коњиц кому ће слушати,
Те га гоне да напријед језди,
Или узду што га заутеже.
Тад се парип мамом помамио,
Поче плахо зечки поскакиват,
Док обори свога коњаника.
Преби биједан лакат и кољено,
Изглиби се и продре хаљине,
Пак се диже на рањене ноге
Те ста клети и коња и краља.
Боље хћасмо оба урадити
Да се нисмо даровах примили,
Ни он коња, ни ja поглаварства,
„Хвала, краљу, то за нас два није.
Ти обдари боље пријатеље.“
Нема коментара:
Постави коментар