XXXIV Гори је невјерник него ли кривоклетник

 

  

XXXIV

Гори је невјерник него ли кривоклетник

У једноме селу с оне стране Језера, баш при арбанашкој граници, за мојих млађих доба, живио један кротак и богобојазан човјек, звали га Аџи-Јако, стога што је полазио три пут Свети гроб и пео се на брежуљак гдје се је Христос преобразио, кад је гаће носио. Кад му дође судњи дан,* остави за собом жену удовицу и од ње цуру од шеснаест година, мледну и наказну, закакрчену у невољи, да јој се сунце кроз уха прозираше као кроз жуто цакло, нос јој обоштрен као да си га од филдиша срезао, прсти од руку мршави и намрштени као да их је вода ожвакала, а у лицу прозукла и потамњела као да су је из гроба вадили. Кад очима заже, клео би се да је издахнула! 

* смртни дан.

У Аџи-Јаковој кући није се никад другога разговора водило – било на огњишту и трпези, било на пљетви и жњетви, при корубању и мливу – што није о чудесима, о светијема и о небесну блаженству, тако да сирота. Тада од сисе до мотике* није чула од оца другога разговора осим о побожности и благодати. 

* откад се родила док је почела земљу копати.

А матер јој, другојаче одгојче, није на такве разговоре ни ухом осврћала, него мислила и настајала како ће јефтиније а су мање труда вијек проводити. Проуми се ова и каже сеоцкој попадији натајно: да се је Тада жива посветила, да не једе ни пије но да живи о мани божјој, да јој тијело мирише као да си га тамијаном кадио, и да обноћ на заход влашића слази анђео небесни тер јој залијева по три капи рајске пиће, а оставља на прсима по наранџу. Попадија повиједа то знамење на вјери свакој другарици и пријатељици, но свакој препоручује да га не протелали,* док се светица сама не објави.

* прогласити.

Пошто се тај глас у пук просјеје, а сваком му надода и надовеже по коју своју измишљотину, мати Тадина и попадија напуне цури главу како се је збиља посветила од нејела и богомољства, пак већ првом ногом крочила у рајске перивоје, тер је простру насред куће на мртвачки одар, подбрађену бијелом марамом, а окруњену зеленим вијенцем, пак је крадимице питали, да од глади не умре.

Почну иза тога долазити светици на посјед једна и по једна сеоцкиња крадом и празноручке; пак иза њихова причања по који старац што живи о ухвању, момци с радознања, а људи средовјечни с лаковјерства; након мјесец дана мобе, јавно и на буљуке, с поклонима и са завјетима као да иду на сајам. Неко носи вједро уља, неко колач воска, неко мјешчић масла, бреме кафе, товар меда, низ смокава, дублијера, јабука, погача, а ко ништа а но барем киту љубице и босијока; пак крсте, иконе, канђела, прстене и међушнице,* док се скровна кућа Аџи-Јака претвори у неку богомољу.

* обоце или брњице.

Бивало је стараца и старица, који су сву божју ноћ висили, наште срца, климежом и дријемежом, око Тадина одра, да чекају анђела хранитеља. И збиља једно вече смалакса нека баба чекалица, паде у несвјест као с горе, што од глади што од сна, па кад се разабра, стаде да прича како се је приснијетила* од онога божјега страха, гледајућ анђела гдје славом и трепетом долеће с неба и донесе под крилом чим да припита своје одгојче. 

* обумрла.

А они што су ту били смуте се, јер помисле да с многа гријеха нијесу били достојни да виде анђела, пак се дају у пост у молитву, бојећи се души! 

Почетком прољећа навали множ народа из најдаљих крајева Србије и Бугарске, да метанишу пред светицом, да јој препоруче јаде мртве и јаде живе, да јој се о врату објесе,* пак на гомиле долазили с крстима и с баријацима, с Дунава и Балкана, носећи прилоге и завјете. 

* да их брани.

Сваки путник хтио је да понесе са светице неко обиљеже, да га кући храни, да га љубе они што нијесу дошли својим животом до светице; кад ништа друго, а но барем комадић рутине, или длаку с главе омотану у гљуци памучине, док светици с више почасти ишчупају косе.

Почне господар да пријети а владика да куне, видећи ругло што је пало на наш лијепи закон, пак пошаљу освјесне свештенике и јаке перјанике, да то безаконо коло расколе, да срџба божја не пане на ову земљу, а да се не посмјехивају просвјештени народи.

Но пук скочи да каменује злодошлице, и чуло се у оној буци рећи – вама је жао што давамо светици прилоге и колаче, јер се бојите да ћемо ваше умалити! Умало свештеници и перјаници не пођоше под камење, тако се је био узазлио и узвјерио ћори пук, пак побјегну подвита репа, да кажу онијема што су их послали како је народ из чисте свијести изашао.

Шта да се ради? Боже те уклони вјерска рата, ту ти брат брату крв попије, мислећи да ће тако душу стећи и постати божјим угодником. Ко ће такви пук скротити? Кад видјех на муци власт црковну и свјетовну, забоље ме под витим ребром* пак рекох бану:

* срце.

– Не може се такви град на јуриш узети без срамотне погибије, него га ваља са стране лагунати, да се без боја преда, пошто се опамети и види очима да би било лудо тући се!

А бан ће мени овако:

– Прођи се, Вуче, тога пута, да грдан не останеш при свој твојој мудролији. Кад се пук смами, мука му је главе доћи!

Пођи ви ја у светице и понеси дублијер и зајвет; приступим сакрушено и пољубим јој пресумићене руке, као да бјаше (Боже опрости!) света мајка Анђелија, пак јој донесох тобож поздрав од владике и напору,* као да јој је он шаље да се причести. 

* комадић благословљена хљеба.

Ту сам напору ја ошкрбнуо од хљепца тер сам сам дан прије замјесио млијечеровијем млијеком и отровнијем прашком. Поче јој мати да се опире велећи да јој кћер не смије окусити ни крушне коре, што не би једанак преминула. Да не би једнога ђака надрикњиге, којему се чињаше да је Соломун, не хћаше ме помоћи памет ништа. Но на Бога ово ђаче (тек да се покаже у црковнијем стварима вјешт и да научи удовицу памети и, ако је родила светицу, да нема с тога право рушити црковне прописе викне: „Напора је хљеб благословљени, за којим је чељаде наште срца као пријед њега. Ако неће свечеви поштовати закон, како ће грешни пук?“ За овом ђачевом пођу сви настојници као овце за овном звонаром!

Кад се светица склони и изједе напору, ја зађедох дуг и широк разговор, како би право било оградити светици пространије дворе, да земљу не прокуне с тјесноте и каламраке, док све одједном поче Тада да потхваћа, рига и баца што је мало пријед крадимице јела: зеље, сланину, бумбаре и пендевише; а удари мирис од вина као да си бачву отворио. Кад виђе пук бљувотину од непробављена јела, развара се и скочи на Таду да је удави, а свак хоће да му се поврати што је у завјет донио. Подиже се граја и треска, да би село проглушило; на девет јада, док ме пушташе говорити. Рекох им да воде Таду владици, нека осуди гријех и нађе у књизи којом ће је муком уморити што је саблазнила народ: тако би себе оправдали што су свештенике и перјанике изгнали. Дохвате је четири момка, вежу руке наопако и зајме на Врањину, а ја по за њима с попадијом и с матером Тадином, које су узрујале земљу и калиж* подигле.

Пошто владика искара пук и избави од народне срџбе лажисветицу, а господар нареди да се приложницима поврати завјет, а ко не дође да га прихвати за годину, нека завјет пође цркви, дођу главари, који су испратили Таду, у мене, да ме походе. Ја их покарај и прекори што нијесу вјеровали светшеницима који су им на име владичино говорили да је Тада лажа и паралажа.

А они мени:

– Да је јадан човјек мудар кад улази у суд као кад излази, не би суда ни требало.

А ја њима у размет:

„Гори је невјерник него ли кривоклетник!“

* брука, саблазан, scandalo.