XXXV
Гдје је слоге ту је и напретка
Била у Крфу два главна пријатеља, један Грк а други Жид, која су се љубила мимо људи, и провела вијек у јединству и слози, боље него ли многа рођена браћа. Погодила се оба једне ћуди и нарави као да си јабуку на двоје разрезао. Повиједаху слуге им и дјетићи да нијесу никад чули међу њима грке ријечи, погане псовкиње, или простачка карежа, него су вазда пословали мирно и складно као ријетка браћа манастирска. Гдје је слоге ту је и напретка! У мало година прикупе трговином и прометом превелико богаство, магазе удушене цекинима, што, да их мељу, не би им брашно појели за триста љета; а броди им пловили по морској пучини, износећи и уносећи у свијет и из свијета свакојаке трговине, пак се пара тростручила, а каткад и стостручила, а дукат легао десет. Кад неизмјерно обогате, да им је било мучније чувати стечено него ли тећи ново, прекину радњу, да у мирноћи доконче пожње дане своје старости.
Једно вече сјеђела та двојица уз пећ, да проведу причањем дуго зимње вече; јер кад ти чоек почне причати шта је радио, а не каже што ће радити, то ти је први биљег старости која га је стигла. Уз топлину пећи, почну да претресују вјере, чија је боља, и која ће од њих двије прије довести чоека до вјечнога блаженства; и то ти је први знак беспослице. Рекне Грк Жиду: „Хвала Богу Господу, ево смо у свему равни, као да си једну душу подијелио у два тијела; да смо јошт једне вјере, могли би рећи да смо један сами човјек. Него знаш што ћемо? – да престане међу нама и та једина разлика која нас дијели, пођи у Цариград, виђи оно свештенство, они Сијон, како се слави Бог, а опслужују божје заповједи, како се красе храмови, а свјеткују свеци, како се вјечита правица и неумитни суд свакоме дијели, а гоне неправде и пороци што топе душу, пак се крсти у мој крст; ако ли ти се свиди да у Цариграду нема од свега тога ништа, паче да безакоње и незнабожност царују, вјера ти је непреломна да ћу ја пријећи у твој закон, и пуштити се обрезати.“
Жид пристане на понуду својега пријатеља и отпутује к Цариграду у најљепше доба године. Кад тамо, почне да походи цркве и манастире, заводе и учионе, браства црквена и поједине људе, како би се љепше обавијестио о свакому и о свачему. Провео Жид у Цариграду ље по године; а кад се здраво и весело поврати кући, помоли пријатеља Грка да му нађе свештеника који ће га крстити. Колико се гођ пријатељ Грк мучио да извуче пријатељу Жиду узроке што га склонише да се покрсти, није Жид хтио о томе ни ријечи потрошити прије нег се прекрсти.
Осам дана трајала је свјетковина крштења! Пријатељи и знанци долећеше одсвукуд на честито новокрштеноме Богољубу, који се иза тога ожени и прида православљу три сина згодна и напредна као рани тићи.
Дође вријеме да се Богољуб одужи и да повиједа своме пријатељу што је видио у грчкоме Сијону тер га је тако тронуло, да остави стару вјеру, у којој се је родио и провео више по вијека, а да се прими нове спасоносне. Богољуб изручи врећу: – У цариградскоме свештенству није видио ништа што би изгледало да одговара закону хришћанскоме: злоба, освета, прељуба, продаја светијех ствари, непобожност, лицемјерство, издајство, камата, нечистота бјаху замјениле милост, праштање, чистоћу, побожност, искреност, вјерност, милостињу и кротост. О љубави хришћанској ни трага! Кад виђе гдје мјести мишљена раја нема до бездне и метежа, рекне сам собом: „Да нека невидива рука не држи грчку цркву, по њеним вођама она би одавна пропала, а уз њу и вјера. Но кад се таква црква, може уздржати упркос толикога кварежа, знак је да је храни и својом чврстом мишком обдржаје нека свемогућа сила, што је Бог, а не умрла натезања неколицине људи чоека. Похитах дакле вјери која Богом дише, из простога увјерења и дошљедности, као ко тражи истину у ствари, а не у облику.“
Нема коментара:
Постави коментар