Говор на
конференцији о рату против Данске
He да се сумњати да у уставној теорији право објавити рат и склопити мир, спада потпуно моћи ексекутивној, као што je неоспорно да законодавноме тијелу надлежи прaво да дозволи војску и новац као ратна сре(д)ства. Ho je била уставна дужност одговорне владе да ту дозволу потражи пријед нег’ je склопила ратни уговор са Пруском, пријед нег’ je објавила Данској рат, пријед нег’ je наша војска прешла границу. У самим обрамбеним ратима допуштано je влади, кад није окупљено Царевинско вијеће, трошити на своју одговорност а на обрану државе, али то јој није нипошто слободно радити у рат који она иста чиња, и кад je већ окупљено Царевинско вијеће. Ми смо сад позвани да накнадно одобримо оно ћто се без нас учинило, и да примимо на себе сву мржњу и сву одговорност кад би наша војска на туђој земљи, у ово доба године, остала без нужног новца, хране и обуће. Да смо били питани пријед нег’ се je рат објавио, ми би могли рећи влади, прођи се тога ратовања, јер Аустрија не може ну(ти) смије започети рат који се оснива на начелу народности, уколико je то начело противно ономе начелу на ком опочијева њезин државни правац. Но сад, кад се рат започео, гласоваћемо, дакако, за дозволу новца, остављајући влади цијелу одговорност несмислене и опасне борбе коју je зачела, молећи Бога да не буде почетак злијех пошљедица.
Штампа се према Животопису, Српска зора,
1878, св. 6, стр. 111.
Нема коментара:
Постави коментар