XXVIII Како који слијепи тако горе гуди

 

 

XXVIII

Како који слијепи тако горе гуди

Добро су говорили стари људи: Божић – јесени светац; до Божића ни глади ни зиме; Боже, те уклони од Савине смрзлице.*

* о Савину дневу.

Презимјех једне године у Котору, да мирим Приморце и Залажане,* и ходио три пут на Љуту,** као Петроније на Браиће.***

* Мали Зaлази, црногорско село.

** бокешко село.

*** причају да је у једноме манастиру приморскоме рекао игуман при вечери „ти ћеш, оче Петроније, сутра на Браиће поћи“, а калуђер не пита којим послом, но пође и дође с Браића без посла (залуду).

Око Трипунице* – јек од зиме; међу сијеком сјекотом и маром маротом** учини у Боки студен, да такве не зна ко има сто година!

 * о Трипуну дневу.

** мјесец фебруар међу јенаром и мартом.

Све се одједном полоји небо, замете ситни снијег, покрије брда и долине, путове и постопице, куће и колибе, а сравни јаме и поноре, да је Ловћен изгледао као груда сира. Нигдје зазрјети усахла јасена то ли зелене ил’ увехле траве; као да су се по земљи с неба просуле магазе шећера. Надали се људи, вјешти поморци, да ће на онаквој влаги објужити, пак се снијег растопити, пошто је омркао* земље и маслине, да боље роде житом и уљем; а оно не хће, већ духне сјевер с планине да је зец матер тражио! 

* фигурално, погнојити.

Почне да бриди ледени вјетрић као да те ко копривом шиба; удара зуб о зуб, а месо отпада од костију. Смрзли се источници живе воде, а низ ревоточине, жљебове и потоке висили мозори као сједро: да спуштиш низа смрзли залијев наранџу, ваљала би се с Котора на Пераст као низа стрмо цакло. Ко имао дома дрвља, пива и аљина, забије се као спуж у кору, ко ли не, дрктао ка господски пас. Ходећи путом, свакоме сукаше пара из ноздара налик дима из душњака, пак се пара на брцима следи, а длаке накострече ка у свинчета; нико никоме мимогред не називаше добро јутро ни помоз Бoг, него свако трчи ка да му је принаглица или да га кулук гони,* пак у оној хитњи поплатом поплузне, сломије врат или разбије главу, а не може да се сам дигне, што га неће неко други подухватити и у дубак ставити.

* пандури, кавази, патрола.

У соби се мрзла вода у тикви, а уље у канђелу, а кад с прозора пљунеш, пане на тле пљувотина као зрно од олова. Такве витешке невоље не дао ти Бог ни злотвору ни напаснику!

Задушне недјеље попушти зимња оштрота, не много (убио је Бог!), али се озеблу људству учини ка да му је из онога пакла Илиндан освануо. Почну чељад да се разговарају, да прича свако своје јаде, ка родиља која се сретњо раздвоји. На оној наглој промјени времена пук се поболи с ропотине, вучца, костобоље, протријеска и нахладе;* ево, рекох, добра година лијечницима и љекарима!**

* cataro, artritide, polmonea, costipazione.

** апотекарима и лијечницима обилата корист.

Многи боници отегну, а многи остану у злој кожи, док се сунце с југа не поврати, да им кости омари и крв смлачи!

Међу болесницима бивало је и господе, ненавикле злу времену. Градски кнез, који је нашљедио од старијех охолост и мржњу против пучанима, зулумћар и пучки напасник, понижен вишему, а свирјепан нижему, није горега бивало колико дужде влада – простријели га она необична смрзлица, отекне као бачва, и пресели на сами бијели петак, мрцин* с овога свијета. 

* да не дочека воскресни омрсак.

Бог му био бољи нег је он пуку! Укопају га чисте неђеље* славно и дично, што тако нигдје чоека. 

* прва седмица часнога поста.

Потрошило се око опјела и воска капа дуката, како је сам наредио попу при самртноме часу, велећи:

– Кад сам био жив одвојенији од осталијех људи, нека ми буде одвојеније и мртвоме. Има људи незналица, који се могу сакрити и живи и мртви за прстом од руке, а има људи на гласу, које не може заступити планина!

Уз провод носили дјаци сребне крсте с црном марамом, а за њима двије и по двије дјевојчице у мавеној* свили, с копреном на глави, а дублијером у руци; пак узастопице властеоски синови штитом племићкијем на прстима, а у руци вијенац мртва цвијећа. 

* voilet.

За овијема носила четири момка мртво тијело у скрињи од ћепериза,* а уза свакојег по властелин, одјевен господскијем рухом од скрлата, држао крај покрова од нажуте кадифе. За скрињом ходило свештенство у златним одорама, па за њим збор властеоски и градски, појачи, покајнице, оближња својта, пријатељи и знанци; у потоње грохнули и хроми.

* cipresso.

Пођи и ја за крстима, и допрати мртва кнеза до гроба. Кад се ту довило пука ка проса, а свако се радује и весели гдје је Бог ослободио град од таквога гада, а мени удариле сузе као да копах оца.

Кад пук виђе гдје ја сам плачем у толикој хрпи, скочи да ме удави, гдје се тобож од братске одвајах и гдје жалим онога што се је граду омразио. А ја њима:

– Не лудујте, зла вам срећа била! Он није ничију смрт у гроб понио до своје влаште и оставио злу поруку да му ми сви у походе пођемо. Ко се туђој смрти весели – својој вијенац плете! Ја сам затекао дједа му: таквога крвопије не бјаше и јошт међу нама расло, па се свако обесели, кад му, дође судњи дан. Иза оне горе друга је гора! Син му прими господство по крви, а не по глави, а пук рече: „Еда буде бољи него му отац!“ А он не би него опачнији и гори, док му пук поче хвалити оца говорећи да је био пас и чоек. Кад и ови умрје, пук се опет обрадова и поузда да ће му син набоље окренути, ал’ ови заврши и надмаши у нечовјечству оца и дједа: што мачка коти, то мише лови! Стога сам ударио да плачем, јер се горега бојим; ако ли не погодим, имаћу се кад смијати: најслађи је пожњи смијех! Како који слијепи тако горе гуди!