О царинским проблемима Далмације и Боке и о соли

 

О царинским проблемима Далмације и Боке и о соли 

Нећу употребити много ријечи, нећу поднијети предлога, нећу подизати тужбу, већ ћу се задовољити ако околности које ћу набројити буду кадре обратити позорност Њ. п. г. Министра финанције на економично стање оног мјеста које имам част заступати у овој Високој скупштини. 

Кад je страга 25 година Аустрија ушла у царински њемачки сајуз, ондашња влада знала je врло добро да би требало оградити један кинешки зид уздуж динарскијех планина кад би се хћело Далмацију у тај сајуз смотати, и да најогромнији трошак не би био кадар запријечити (криомчарење) контрабанде. 

Најпростији разум био би посавјетовао да једно такво земљиште као што je Далмација мора се прогласити слободном луком, као што се je послије, чисто мањим разлогом, прогласила читава Истрија, у чему се je ондашња влада показала с нужде милостива. 

Мијести тога у Далмацији иста влада започела je год. 1850. агитацију против уласка те земље у царински сајуз; она je поставила неку своју комисију која je прогласила Далмацију у царинском послу иноземством, и октроисала неку чудновати царинску тарифу. 

Док je Далмација могла своје плодове, као вино, уље, слану рибу, износити у бившу краљевину ломбардо-млетачку на по царине, уживала je неку накнаду међу износом својих плодова и уносном туђих. У то вријеме уље и вино пуљешко на млетачком тргу нису могли нашим од штете бити, јер су онда Пуљези били у Млецима странци, а ми домаћи. Но данас су се ствари жалибоже тако промијениле да смо ми постали у Млецима туђинци, а Пуљези својта. Тако она накнада о којој сам малоприје говорио већ опстоји у мањој мјери, а терети грацки који товаре наша вина и уља у свим градовима цизлајтанским ту накнаду сасвијем уништују. Тако долази да овог мало наших плодова, који су једини наш износ, бивају свудкуд сматрани као страни плодови. 

Сад кад се ради склопити с Краљевином Италије нови трговачки уговор, морам живо препоручити гг. министрима финансије и трговине, да учине како би далматински плодови у Италији били примљени на најугоднију царинску мјеру, a то им чисто неће тешко бити, кад се npoмисли да данас мукте и бесплатежно Талијанци бродаре по нашем приморју, рибају и друге радње воде, великом штетом наше трговачке морнарице и наших рибара. 

Но ако je било немогуће окружити Далмацију гвозденим обручем како би силимице ушла у царински сајуз аустро-њемачки, што ћу да речем о Боки, об ономе маломе земљишту које лежи такорећи у чељусти Херцеговине, Црне Горе и Албаније, које се не тиче осталом Далмацијом, но сухопутник мора прећи преко турске Суторине кад иде из Котора у Дубровник. Ако je на овом свијету мјеста које има право бити проглашено слободном луком, то je чисто и неоспорно Бока которска. 

Ho мјесто слободне луке и у Боку се увела она чудновата тарифа царинска о којој сам малоприје говорио; укинула се дација прелаза или транзита; хћеде се раздвојити Боку гвозденим плетером од Херцеговине, Црне Горе и Албаније, и тако се je подигао без користи неки зулум и поуцкао се народ на криомчарење. И заиста та je царина зулум кад држава прима годишњег дохотка око 10 тисућа фиорина, а троши на царинске уреде и страже готово 12 тисућа. Постркава се с тим кроимчарење, јер почем се je укинула дација прелаза или транзита, сва трговина аустријска прелази у Херцеговину, Црну Гору и Албанију без икаквог терета, пак не би ни све финанцијске страже које се налазе у Цизлајтанији биле кадре препоручити да та трговина уђе опет крадимице у Боку, кад би je хтио ко збиља унијети. 

Кад je Бока имала срећу видјети први пут у њој Њ. в. цара и краља, бокешке су опћине једногласно потражиле да се Бока прогласи слободном луком. Ja и не двојим да се та молбеница не находи у рукама Њ. пр. министра финанције. Сад кад се приближава вријеме да се прогледа нагодба с Унгарском, сад кад се одасвуд подигло питање о царини, ja би згријешио да не испоручим вруће пр. г. министру ту молбу, једини спас моје домовине. 

Ja се нећу данас упуштити у теоретичној расправи јесу ли слободне луке корисне или штетне, много више кад се овђе не ради о једној луци већ о једном земљишту, но се свакако надам да највиши противници слободнијех лука неће ми моћи одрећи ово: да ако je слободна лука штетна једном мјесту гдје постоји, штетнија je онима којим je само у сусје(д)ству. Кад су сношене слободне луке у Трсту, на Ријеци, и свој Истрији, како би се могло самој Боци то одрећи? 

Треба ми јошт говорити о једној другој царини и о једној другој чудноватој тарифи. Французи за кратко вријеме свог господарства у Далмацији, уведоше код нас намет на потрошарину (октруа), но су га они били барем ограничили на затвореним мјестима. Неки чиновници усудише се, на примјер у Боки, распростријети тај намет на цијеле вањске опћине, и ja знам људих из тију опћина који су били кажњени као преступници јер нијесу платили потрошарину коју им није закон но чиновник наметнуо. Бива да су неке опћине слободне тога намета, другима им га je наметнуо чиновник, тако да je тежа та разлика но исти намет. 

Но има јошт! Тарифа те потрошарине тежа на нужну храну, као на хљеб, на вино, на сочиво, на тијесто, на жито, а не на дивљач, на кокошке, на љуто воће, на ћоколату итд., пак je оптерећен тежак, мрнар, аргатар, а не богата особа која се храни ђаконијама. 

Ja нећу ући у поситну расправу, да не досадим овој Високој скупштини, но ћу само то навести, да она роба што се у Бечу купује у такозване пазаре, по 27 новчића за комад или лакат, код нас долази преко фиорина, због чега за нас Бокеље све je једно купити робу аустринску или инглеску, кад je царина једнака. 

Јошт једна друга околност прискаче да позлиједи то жалосно стање. Та царина плаћа се у аустринском сребру. Овај особити новац код нас je врло риједак, пак га порезници морају куповати на злу цијену, плаћајући у малим мјестима двоструки а кадгођ и троструки прид преко цијене Бечке берсе. 

Године 1867, у сједници 10. јулија с овога истога мјеста, усудио сам се упитати ондашњег министра финанције како то бива, пак сам предложио или да се та наредба укине, или да се допусти плаћати царину у карти, дневним придом или, барем, да се провиде државне благајнице сребром, како би га свак могао куповати по цијену Бечке берсе. Министар Беке умрије прије нег’ ми на упит одговори. Од тада су се измијенили друга четири, и ниједан ми не одговори. Мислим да ме неће нико с разлогом прекорити да сам захита, ако данас, послије десет година, питам одговора својем упиту. 

Ja сам се радовао читајући јуче у једне мјесне новине напредак у аустринском пучанству. Па сам врло печалан видећи да je једина Бока у назадак остала. Которски срез сваке године губи од свога пучанства, јер je селидба на дневном реду. Мислим да Краљевина виртемб(е)рска дала соразмјерно мање исељеника но Бока! Преко тога двије трећине људих од радње находе се у Америци или на мору.

Пољодјелство обатаљено, рибање пропуштено, трговина пропала послије укинућа дације прелаза. Ja не захтијевам да се тај мрски порез опет уведе, но велим да једино слободна лука може Боку спасити и ускрснути њено старинско добростање. 

А будући да преко оних 100 хиљада фиорина што прима држава, два пута толико готово приреза примају покрајина и опћине, тако je лако разумјети колико je тежак тај намет сиромаху. Жива je, дакле, нужда да се та тарифа о потрошарини, стара и неправедна, поправи и прегледа. 

Знам да су Њ. п. министри, откад се je примио листине финанцијалне, знабушиле околности ванредне и непријатне, и да није имао ни времена ни ћефа да се обазре на малу и далеку земљу која ме je овђе послала, но се надам у његовој разборитости да сад неће то изоставити, сад, велим, кад то озбиљне околности захт(и)јевају. 

(О соли, пак, г. je Љубиша рекао што слиједи:)

Прођоше двадесет година откад je Висока влада опредијелила неку количину соли бијеле на јефтиној цијени за солидбу рибе. To je захт(и)јевала невоља, јер риба посољена тмастом сољу није се могла продати у Трсту и Млецима на оној цијени што се продавала риба посољена бијелом сољу. 

Ho je Висока влада ограничила на 19.000 ц. ф. то количество и захт(и)јевала да свака опћина каже наприје(д) колико јој треба бијеле соли за солидбу рибе. 

Опћине нијесу могле прорећи колико соли треба, јер обилато рибање зависи нешто од јестаствених а нешто од непознатијех узрока. Догодило се да je многе године била та количина довољна а многе оскудна, кадгод била je доста трећина а кадгод три пута више, а гђегђе и више. 

Тако се je случило прошастог љета. Количина опред(и)јељена на тој сврси потрошила се с обилатог рибања у прва два мјесеца, пак je требало брзојавно добити јошт 5000 фунта као за милост. Но и то није било доста пак су рибари морали солити рибу оловљену тмастом сољу или je јошт живу продавати у бесц(и)јену. 

Тражило се да рибари купе наприје(д) неколико соли. Но су наши рибари сиромаси који не могу улагати новца у со, у надању да ће рибање бити изобилно, но je већи дио од њих принуђен продавати данимице један дио рибе да купи с њом соли да посоли други дио. 

Рибање je у Далмацији таква радиност да јој треба доћи у помоћ и заштиту, другче потонути ће у руке талијанске. 

Многе опћине, највиши дио с отока гђе je рибање живо, потражиле су да се дигне ограничење количине, и Земаљски одбор подупро je ту потрошњу и врућом препоруком спровео в. влади. 

Данас кад се води расправа о соли, препоручујем Њ. пр. министру финанце, да се удостоји ту молбу услишити, наредивши да се у јавним магазама нађе вазда толико бијеле соли на снижену цијену, колико би било довољно за солидбу рибе. 

Zemljak, бр. 103, 29. XII 1875.