Хвале сељачког живота (ода)

 

Хвале сељачког живота (ода)

(посрбљена из Орација)

 

Блажен ли je ко по старом кроју
Своје дане спокојно провађа
He мислећи да богатство стече;
Својим плугом оре, бразде дубе,
По долинах миле отачбине;
Од рати се не боји ни сања,
За судове мало му се хаје:
Уклања се гнуснијех одајах,
И господских шарених дворовах.
Младим прућем тополе облачи,
Косом коси, а српом пожњева
Руковети, докле сноп настожи;
Косјерићем руби и плијеви,
А навраће на трнове гране
Слатку крушку, румену јабуку.
Кад му стадо кроз рудине пасе,
Чува, ваби, врће и затијеца,
Пак се слади чујућ век и буку,
Одзив брдах што гope пролама.
Кадгођ слијева и чисте путире
Мед процијеђен из воштаног сата,
Својом руком, оштрим ножицама
Стриже руну гуњатим овцама.
Па кад доба к јесени обрате
Те се стабла оките, превину
Обилатим плодом уведалим,
Радосно га чупа, бере, купи,
Гледећ лозје модро натрапано,
Што ће скора тргат и мечити,
Да прелије божитње бадњаке
И у божју славу да напије.
Пак се радо простре опочинут
Испод дуба на зеленој трави;
У ушима слуша пљуштит кишу
Низа страве и стрме брежине;
Ил међ лишћем птичје ципиркање,
Док с’ ушика, боравити зачне.
Када снијежи, сијева, магла падне,
Хртови му штекчећи дожену
Дивљу вепрад, срне и брзаке
У запета на све стране гвожђа;
Или дроздак или страни ждраље
Улови се у прострте мреже,
Пак му срце кипи од радости.
Међу таквом невином насладом
Ниј’ човјека који би се спушта
У прелесне и блудне забаве.
Домаћица вјерна и поштена
Што настоји, труди, непрестано
Око милог својега порода;
Којој сунце у јужне предјеле
Осу лице тмастим мадежима,
Кад угледа уморена друга,
Гдје се с поља кући упућује,
Пири ватру, притвори торину,
Пак кроз стадо, гдје стока прежива.
Брбље руком, вимена опипа,
Док свакоје по реду помузе;
Поврати се код стржеве бaчве,
Вран отвори, а за чеп потегне
Док наточи пунану чутуру.
На простртој код огњишта софри,
Некуповне домаће језбине
Обилато трпезу наките,
Да угосте огладњела уста.
He завиђа оному, што купи
Сухим новцем рака и љубљаја,
Стране туке, питоме голубе,
Довежене, или прекогорне,
Смок je њима сладак, пробитачан,
Скроб, сочиво, младе обрашљице,
Јагње вучим жвалам преотето,
И без дојке jape саморано.
Каква радост с овом да се мјери?
Гледајући у сунчани заход,
Гдје се сита враћају к торини
Шиљеж, двишчад, трећаци рогати,
А говеда из јарма ријешена,
Гдје чепуку пут својих јасала,
Носећ рало страга окренуто;
Кутња чељад око софре сједну,
Покрај ватре благовати почну.
Среброљупци, што на такве хвале,
Рада бише сељаци постати,
He забуду у толико примат
Са колачем мјесечну камату,
А и нове дужнике биљежит
У искобне књиге вересије.