Смрт Уголинова - Окрњено из Дантова Пакла

 

Смрт Уголинова

Окрњено из Дантова Пакла

 
Усред леда у једној рупини
Два грјешника утледах смрзнута
Једног глава бјаше другом капа,
Као што се крух од глади једе,
Тако горњи доњему засади
Оштре зубе у зашиљак тврди
Ђе се мозак тикви надодаје.
Нити друкче Тидеје оглођа
Меналипу из љуте јарости
Шишку, шију и оба зачеља.
„Ти се скотским обиљежем кажеш
Мрзост против тога што га ждереш,
Рец’ми ко си, и његову кривду
Тер ако се разлогом тугујеш
Ja ћу теби зајам одвратити
Тамо горје на б’јеломе св’јету
Ако ми се језик не ошуши.“
Уста диже са звјерскога јела
Онај грјешник, пошто их отрије
Власим главе те страга поруши.
Пак започе: „Хоћеш да поновим
Худу жалост што ми срце пршти
И мислећи, камол’ бесједећи.
Али р’јечи ако моје могу
Уродити срамотнога воћа
Издајнику те га овдје глођем
Видјећеш ме причат и сузити.
Ja не знадем ко си, ни како си
Овђе доље мого се спуштити,
Ал’ бих реко да си Флорентинац
Кад те чујем са мном говорити.
Знади да сам ja кнез Уголино,
А овај je Надбискуп Рудјери;
Сад ћу т’ рећи рашта сам му близу.
Да сам био шчепан и умртвљен
Због његовог худог зломисонства
Није треба да ти поговарам.
Ал’ што н’јеси разумјети мого
Како ми je смрт ужасна била,
Чућеш и знат јел’ ме уцвјелио.
Кроз прозорац ојадјеле куле, –
Што по мени назива се гладном,
Дје ће јошт ко затворен чамати,
Указа ми кроз једној мазгали
Неколико мјесец’ прије тога
Кобну снитву коју б’јах уснуо
Што ми судбе растрже завјесу.
Учитељем и водјом га сматрах,
А он зами вука и вучиће
Пут планине која заступљује
Да Пизанци Лукешце не виде.
С кујам вјештим, знатним и мршавим
Галандија Сисмондом, Ланфранком,
Он постави у прве редове.
У маленој трци призре ми се
Видјет оца и синове трудне,
И ђе им се одвају бокови
Оштријема витима клинцима.
Кад се тргнем од сна пред сванућем
Чух цмиљети кроза сан синове
Око мене ђе ми хљеба траже.
Баш си свирјеп ако не зажалиш
Мислећ што ми срцу с’навјешћаше,
И ако се на то не исплачеш
Што те може на сузе ганути?
Beћ бијасмо сва пет пробудјени
И ручање доба се примакло
Кад с’ обични оброк приносаше,
А свак у свој снитви сумнијаше.
Тад чух да се врата закључаше
Под нама ојађеле куле,
Те погледах у лицу синове
Без да р’јечи писнем, ил копорнем.
Ja не плаках, но се закамених,
Ал’ се б’јаху они расплакали.
И рече ми Анселмућо моји:
„Што je теби, родитељу драги,
Те нас тако стравично загледаш?“
Нит процмиљех, нити одговорих
Сав онај дан и дојдуће ноћи,
Док се сунце на св’јет не поврати.
Теке малко свјетлости просину
У жалосну тамницу сумрачну,
Кроз синовња четири образа
Видјех свој лик као у зрцалу.
Обе руке од јада уједем
Они мислећ од глади их ждерем,
Сва четири нагло устадоше
Повикаше из једнога гласа:
„Млого ће нас мање забољети
Ако с’, тајко, ти од нас напиташ;
Ти ођеде ово б’једно месо,
Ти ођеде и ти нам га сљушти.“
Притајих се да их не позљедим,
И два дана стасмо зан’јемљени;
Чврста земљо, што се не просједе!
Кад допријесмо до четвртог дана
Гадо паде пред мојим ногама
Прострт велећ: што ми не поможеш?
Ту издахну: и каква ме видиш,
Ja их видјах падат сва три редом
Медју петим и шестијем даном;
Пак сам већ сл’јеп над сваким лутао
Зво их три дни пошто су умрли,
Док жалости одоље гладиња.“
Кад то рече, сврнутим очима,
Узе шишку опет међу зубе
Који бјаху оној кошчурини
Као од пса јаки и злопатни.
Јаох Пизо, љуцка отпаднице!
Красне земље – милозвучне р’јечи,
Кад су спори сусједи те казнит
Нек се крене Капраја, Горгона,
Нек зајазе ушће р’јеке Арна,
Нека превре вода и потопи
Свако лице што у теби живи.
Јер ако си и гласило било
Кнез Уголин да je издо тебе,
Лишећи те твојијех тврдјава,
Чему си му синове мучила
(Нова Тебо) чедну омладину?
 
Понашио у Бечу 1862.
Стефан Митров Љубиша