Против дуализма који одваја Далмацију од остале Хрватске

 

 

Против дуализма који одваја Далмацију од остале Хрватске 

Чудо je да од толиког народа српско-хрватског што станује у Аустрији, ja се самац находим од те гране у овоме Високоме вијећу. Тај je чин довољан да покаже нечувену мајсторију изборних закона и карактеристику садашњег заступничког сустава. 

Пошто су тако дуго и коначно говорили противу основе адресе моји супрузи Томан и Светец, мени преостаје доста малога говора. 

Основа адресе припознаје као довршен чин диобу царствену надвоје, навластито на XII ставки, гдје се одбору поткрала ријеч „обје стране Царевине“. 

Многи су стријепили чујући ову ријеч, многи мни да je dualizam finis Austriae. Диоба та, како ја мислим, није него нови покушај; то je огањ Платонов, кроз који се морамо провући док допремо блаженству федерализма. 

И ja би се право бојао те диобе и тога предвоја, да нијесам увјерен да се сатријети не могу, ма се која сила употријебила, двије политичке индивидуалности: Троједна краљевина с ону страну Литаве и Чешка с ову страну. To су повијесне краљевине које je провидност ставила као херубине да страже не само словенску народност на сјеверу и југу, но и перивој федералистичне Аустрије. (Добро, на десној.) 

Моја господо, ja ћу овдје бистро открити моје мњење. Овдје се неће дуго саборисати без чешких посланика, без оних посланика из устију којих je изашла она гласовита пословица: „Да нема Аустрије, требало би je начинити.“ (Врло добро, на десној); како сам увјерен да у оној, што ви називате другој половини царства, неће се никад доћи до слоге и праве уставности без припознања и оживљења Троједне краљевине. (Предобро, на десној.) 

Ова промисао представља ми способност данашњег положаја сличан оному љета године 1848, кад се народ српскохрватски, као један сам човјек, окупио око цесарске заставе развијене неумрлим Јелачићем, у тај пap лишен банске части; такођер сличи и у томе, што су се онда чешки посланици противили на Уставотворном вијећу проти диоби Царевине. Боже не дај да доживимо горке посљедице крвавога онога годишта. (Добро, на десној.) 

Но, како ћемо уредити ову Аустрију? Каже Macchiavelli, да кад један завод друштвени изроди, треба га опозвати на прва његова начела. Моја господо, то je начело код нас федералистично, облик му je санкција прагматична, а створ Дворске канцеларије свију краљевина и земаља, које je канцеларије угушио и сјединио Metternich. (Врло добро.) Дакле, ако се могло апсолутно владати кројем и обликом федерације, ja не увиђам како се не би могло уставно. (Право, на десној.) Само треба да су новци и оружје у једној руци. (Врло добро, на десној.) 

Дуализам има двоструку тежњу. Једну мисли крчмар, другу крчмарица. Тко не разумије ову нашу пословицу, њему велим: Quod capita tot sententiae. Господо, једни мисле да ће се боље ријешити питање источно на корист Аустрије, je a priori прерасуђено питање нагодбено о пословима опћијема. 

Будући да буд која моја поправка не би продрла, ja ћу се гласовања устегнути у свему ономе што засијеца државоправна питања. 

Што се тиче оних у основи ријечи о равноправности свијух народности, то су голе ријечи, које већ никога очарати не могу. Године 1862, на моје честе прошње, ондашњи министар Lasser издао je једну наредбу крјепосну у Далмацију, да се народни језик уведе у судове. Ta je наредба имала у Далмацији крепости као хатхумајум у Босни. (Добро, смијех на десној.) Они који су се морали старати да изврше наредбу, цијенили су да je то мистификација. 

Будући, дакле, увјерен, да данашњи положај јест нови провисоријум, што моја народност мора сносити, очекивати ћу хладнокрвно ону промјену суставну, која ће Аустрији подјамчити унутарњи мир и напредак, а спољашњу стару славу и силу, што јој ja желим из свега срца. 

5. јун 1867.