XXVI Најтеже је доћи врагу трага

  

 

XXVI

Најтеже је доћи врагу трага

Било се завадило браство брчеоскога манастира, пак се чекала дан на дан међу калуђерима погибија. Могло им је бити да живе као бегови, но у велику добру пресиле, пак им нека несрећа не даде да мирују и да се Богу моле, већ се прегонили око старешинства и кључева.*

* благајне и ризнице.

Причаху људи из околнијех села да је игуман, кад је једном мрȏ, рекао настојницима около постеље:

– Не жалим своју смрт – та ме проћ не може – већ жалим што немам коме преручити манастирске кључеве!

А један од калуђера њему:

– Отегни ти, игумне, па ћемо с кључевима лако!

У двије године свађе запуште и обатале црковину: стока без његе и чобана липсала с метиља и цркавице; винограде неокопане угушио блор и мухар;* обретко се и звоно чујаше; него се затвараху свак у својој ћелији, да снују и припрежују како би један другоме главе дошли. 

* неко дивље жито, ситније од проса.

Не бјаше ту већ приступишта на псу ни чоеку! Кад не хћену послушати владику нити се покорити црковној стеги, скочи ми надстојници да их помиримо или из манастира дижемо.

Игуман Исаија, чоек нарави напрасите, надут а незналица, једва писмо срицаше, а у књизи запињаше као ја; спор као доњи млин;* бјаше лакоуман и лаковјеран, свакој лажи приступачан; а проигуман** Мелентије, вјешти лисац, који је обишао Буну и Буницу и дјавољу трницу,*** умијаше буху потковати, а длаку на деветеро расцијепити. 

* под млином који се окреће има други млин стојећи

** што је био већ једном игуман.

*** Буна и Буница, двије ријеке у Херцеговини. Трница, кућа поземљуша сламом покријена (појата).

Ту пристајаше и један трећи калуђер, што изгледаше богобојажљив и кротак, али под благијем ријечима пун губе и лукавства.

Кад нас четири дођосмо у манастир, разговарамо се међу се код кога ћемо најприје поћи на мобу; или к игумну, тобож старијему, или к проигумну, тобож мудријему, пак уговоримо да походимо најпрво проигумна. Нађемо га затворена у ћелији гдје приправља посту смок: у једну бачвицу гвозденијех обруча слаже сухе смокве, а врх сваког реда сипље по шаку морача и ловорикова лишћа, да су му слађе. Назовемо му добро јутро, пољубимо десницу и питамо како је, а он ће ти нама:

– Ја сам као просуља* бијеле неђеље, кад у селу није до једне, пак ју кућа кући преручује, да у њој цкврле и уштипке пригају.

* мједени суд у чему се што прига на ватри у маслу или уљу.

Тако ради са мном владика: вуче ме од манастира до манастира, са зла на горе, док се и јошт мичу ове четири куса.

Један му се од нас открије и рекне лијепијем начином; да је свађа браства ископ манастиру а зао примјер грешну пуку, пак да смо дошли кастилице,* да га помолимо, као старијега по годинама а мудријега по памети, да се склони и попушти. 

* навлаш, appositamnte, ad hoc.

А он се стаде смијати у вас грохот, пак нас припита: јесмо ли били у игумна да његову чујемо. А кад му казасмо, да ћемо тамо ако нам он обећа мир, стаде да прича:

– Био у моме родноме мјесту један тежак на нејакој дјечици, који је живио у великој тјесноти и крвавијем знојем избијао хљебац из земље. Потегне несрећа до краја: липше му на пријечац, у највишем брчу орања, во храњеник, као да га закла вук! Препане се жалосни чоек да ће му земља остати јалова, пак се залуду мучио и вратоломњао, да гдје нађе спрежника обездружену волу на наполицу, или на изор, или на зајму. Дотужи му сестра невоља, тер ти он у једнога каматника да му повересија који дукат, да купи ораћега вола. Каматник се побоји зајмити тежаку новца, јер, као он обичаваше рећи, није изгинула вересија него ли враћање. Поче каматник да тежаку зановета, како ће га одбити: да су волови о прољећу скупи, зимус гладовали пак се пролили на младој трави; златна пара скочила на високо; просуо по туђим рукама нешто новца што је гладан приштедио, пак сад зја на звијезде; и сличнијех зачепица: – „Него – рече – ја бих те свјетовао као пријатеља да научиш орати с тијем остатком. Сутра зором изнеси рало и дождени плавоњу* на поткутњицу, а нека ти домаћица зготови нама двома ручак, доћу ја у прозорницу и спрегнути те у јарам с плавоњом, а научити да уза њ ореш; тако се нећеш дужити ни капе скидати!“* – Тако збиља и учине. 

* во плави.

** молити се.

У цик* од зоре дође каматник и нађе тежака с лијесом на поткутњици, па га спрегне с плавоњом у јарам, а објема објеси тељигу о врат, тер почне ралом окретати, а љемјешем бразду риљати.** Била земља суха као прга, а тежак изнемогао у невољи.

* кад зора цикне.

** прасе рилом риља. Овђе риља љемјеш.

 Поче орач да подвикује „ај, море, ај!“ и да плавоњу боцка ошњем, да брже краче. Но је била пала на говедо сва мука, јер му је спрежник жље помагао. Опет орач жигне ошњем вола у кусове, а ишно и тежака у дебело месо. Биједни тежак подигне од бола ногу, пак образријевши се на орача рекне му: „Не боди мене, јадан не био, но плавоњу; ја умијем зборити и збор разумијем!“ – 

Тако и ја вама вељу; пођите у игумна и њега жигните, а мене не треба бости; ја умијем зборити и збор разумијем! Кад нас четири чусмо причу, подвиј уши и пођи скрај проигумна као опарени, да тражимо по манастиру игумна; но колико се вртјели и преметали, не нађи га никуд. Припни се ја уз једне уске стубе на петар* под саме тигле, гдје се не види  прста пред око, а да се животом пружиш у дубак, разбио би главу о кабруч или о жиле,** пак се онако згучен*** притаји и ушај хоћу ли што чути. 

* најгорњи кат под тигле, гдје се треба пети.

** дрвље лијеса или кутњега покријева.

*** скучен.

Домало ми се учини као да неко шапће у једном куту, тер ја напни уха, а пани потрбушке, да ушам. Кад ли они млади калуђерић – зовијаху га Арсенијем – плаши игумна:

– Добро се притаји и сакриј, јер је отац Мелентије довео војску да те стуче, пак те траже и сваки угао премећу, да те обрету.

Чух ли ти ја то, повратим се к дружини, кажем им шта сам чуо, пак изађемо сва четири на пољану пред црквом, да се договоримо шта да се ради. Кад били на пољани реци ја дружини:

– Видите ли онога Арсенију: лукавијега створа од њега нема; он је миру супостат,* и наумио је да наведе она два старца да се међу се покољу, како ће се он сам овдје ширити: друже се, не знаду се; живе, не љубе се; мру, не жале се!

* противник, напасник.

А у та разговор ево ти Арсеније гдје нам ракију носи. Пошто оциједимо по једну чашицу оне мученице, питамо га с чега су се старешине завадиле, и који је од њих двојице бољи.

А он лицемјерно прожвака:

– Они су оба добри, добро им Бог дао ка и хоће, благо њиховој души! Нег је сотона ставио међу њима реп, да ископа ови храм; али се надати да ће Бог милостиви сотону обестрвити и у манастиру мир повратити! Помолимо га да нам пошаље игумна, да се ми ш њиме поразговоримо. Пошто се подуже нијецкао и оговарао,* напокон обећа да хоће, и збиља не прође николико времена, ал’ ево их оба к нами. 

* данас кажу извињавати се, што није ни славенски то ли српски.

Игуман изгледаше спанут и сјетан! Стаде један од нас да га моли да попушти: старијему није срамоте да се млађим претвори, да се скроти и к миру склони!

А он не хће да међу нама шједне, но увалио оба палца од руку за појасом на бокове, пак пошто подвије вијенац под камилавку,* удари и он да прича, срећом нашом укратко:

* кад калуђери скупе косу у вјенац да је ставе под камилавку. У трећој књизи народнијех пјесама, у 13 пјесми, рек би да Вук није знао шта значи та ријеч.

– У мојој младости, рече, дјачио сам у Приморју. Кад дође цркви храм, приступи на славу одасвуд пука као тушта. По летурђији хоће свако чељаде једно и по једно да цели икону празничку. Но икона бјаше велика, окована у срми, а гола без цакла, пак се црковни настојници побоје да ће сребро потамњети на икони од више целива, зноја и апе,* пак се проуме да уз велику икону наклопе мању од проста дрва, а нареде црквењаку да покаже прстом свакоме чељадету, што приступи да прилику цели, гдје ће љубити. 

 *дах. (Удари га сапом од топуза; ср. нар. пјесме.)

Пошто се изреди доста пука, приступи у пожње чоек, који је са црквењаком живио у великој мрзости, па кад виђе да му црквењак биљежи прстом гдје ће да цели, погледа га попријеко и викне: „А јадан, јадан! Нећу цјеливати гдје ме ти учиш, ако ћу се до часа помамити! Тако и ја – сврши игуман – нећу се љубити проигумном, како ме ви напућујете, ако ћу до часа умријети.“

Пошто то изусти, окрене нам плећа, побјеже у манастир, да се опет крије, а отац Арсеније по за њ, да га боље страши.

Што сад да радимо? Кад нам се досади, а дође ноћ на врат, пођосмо у ћелију Арсенијеву, и нађемо га гдје метанише и скрушено Бога моли.

Приступим к њему и речем му:

– И ја сам, оче, с оном твојом, да је кренуо сотона да ископа ови оџак, па смо дошли да те питамо: има ли сотони лијека?

А кад рече да има: пост и молитва, а ја њему:

– А да ударај, за Бога, у троструку пост и молитву, да бијеса тријебиш из манастира! Не изагна ли, Арсеније, сотону, на ти Бога и божје вјере, хоћеш ти одавдје најпрви испанути, ако ћемо се нас четири сотоном претварати; и да си здраво!

Остаде Арсеније као осуђен. Вратимо се ми кући и углавимо да се нађемо до петнаест дана у Брчели. Кад се напуни рок, дођи ми у манастир и нађи калуђере у највишој љубави и складу. Ту нас почасте и проведемо у радости читави дан. При поласку препоручимо Арсенији да добро пази и стражи да не би почем сотона опет унио кожу у манастир, јер би њега најпрво прогнао.

Таква мира и поретка, пошто ишчезну сотона, није бивало у ниједноме манастиру на бијелом свијету. Најтеже је доћи врагу трага.