Подругуша I

 

Подругуша

(посрбљено из Ариоста)

I

Кад ме питаш, драги пријатељу,
Како живим с Војводом Алфонсом,
Je л’ми лакше бреме о хрбату,
И тељига о шији висећа;
Кад ме питаш да ти право кажем:
Нејма дара на свијету бољега
Као живјет неодвисно кући
И никоме под петом не стати.
Сад ми реци да сам лијено кљусе,
Па будала и шта му ти драго,
Али искрен, душе благородне.
Крив нијесам што ме je Дариа
Десетога на свијету придала,
Пуну кућу синова и кћерих
Напунила, па и препунила.
Да сам био јединац у мајке,
Или да су моји родитељи
Уживали вишега богатства,
Туђему се хљебу сјерчаноме
He бих био никад навикнуо.
Зато цијеним да je поштеније
Хранити се овђе код Војводе
Heг’ се клањат пету и десету
По улицах у пусту пучину,
Да добијем кору круха суха.
Знам да тако множина не мисле
Но да цијене за највишу срећу
Моћи живјет у сјајне дворове
Што je, бројим, ропством најгоријем.
Нек се жири, и нек се поноси
Ко умије ласкат и мазати,
Претварат се и подвукивати.
Ja ћу чисто од овђе испасти
Тек ми бози буду у помоћи
И набавим нужну потребицу.
Самар, седло, узда и окови
He пристоје свакоме једнако;
Њекоме су лаки као перце
А некога утру и удаве.
Зеба, шева у кавезу поју,
Ластавица и славља скапају.
Кому срце пуца за господством,
Нека двори Кнезе и Војводе
И осталу господу црковну.
Ja не могу, нарав ми не дава.
У мојојзи кући поземљуши
Волим репу или роткву дивљу
Осмочену сољу ил паприком,
Heг на туђу софру јаребицах,
Голубићах и њежних грлицах,
Прогутати стидом и зазором.
Волим да ме пустина покријева
На сиротном одру домаћему.
Heг’ свилени или златоткани
Покривачи госпоских постељах.
Волим да ми кости опочину
У средини моје домовине,
Heгo да се пред људима хвалим
Да с’обашле обје стране свијета.
Људих има разна сладокуса.
Њеки љубе црвене хаљине,
Крст о врату, да им прса дичи,
Њеки мача да им бедро туче,
Њеки милу своју отаџбину,
Њеки други туђе постојбине.
Ko je рада свијет опходити,
Виђет Францу, Шпању, Унгарију,
Бог му био и срећа у помоћ.
Нека мени пуста уживати
Моје гнијездо, драго отачаство.
Видио сам Италију равну,
Оба мора што je вјечно плачу,
Брда ка je и дијеле и грле.
Ако желим више упознати –
И без трошка, и без костобоље –
Читати ћу земна описања,
Био свијет у рату ил’ миру:
Походит ћу брегове и ријеке,
Сва језера и широка мора,
Преврћући листове у књизи,
Без да молим и завјете давам
Да престану муње и грмови,
Бијесни вихор, надути ошмрци.
Ова служба којој сам привикa
Зато ми се највише обикла
Јер не тражи да се скитам ванка
Преко међах миле ми родбине:
Зато моју науку не пријечи,
Нит ми брани шетати ђе хоћу,
Премда ми je пупак ту прекинут!
Сад ћеш ми се ругат и смијехати
Мислећ да ме овђе обустави
Млада цура и њено гиздајство
А не љубав родбине и знања.
Истина je, сакрити je нећу,
Јер се нијесам никад послужио
Мача, штита ил’ оштрога пера
Да оправдам очевидну лажу.
Који гођ ме узрок наћерава
Да je овђе постојбином сједим,
Ja сам вољан јошт за које бријеме
Зачамати, рачуна не дати.
Да сам поша’ у Рим да изрибам
Саландара или парохије,
Мога’сам их доста уловити
Као поправ’ пријатељ одавни
Данашњега владике римскога
Прије нег’ се попе на толико
Из врлине ил’ из ријетке среће
На столицу врховна пастира
Прије нег’ га погнаше из града
Флорентници са свом породицом,
И спроведе тужно изгнаништво
Балдасаром, Бембом и дружином,
Што се учни сунцу се клањати.
А и посље љубав je трајала
Кад на ново уши подигоше
Из Флоренце прогнани Медићи:
И док није у Риму засио
И Лавом се тамо прометнуо,
Ja сам био њему благодаран
А он мене одлично љубио
И многократ мене увјерава’
Да ђе би се згода удесила
He би мање мене обдарио
Од рођеног брата Јулијана.
Зато пошто папом се прозовну
Многима се лако и виђаше
Да ћу брзо постати високим
И на главу златни ухор сперит.
Таквијема лаковјерницима
Повиједат ћу шта се давна збило;
Ну прочитај, немој се мрдити,
Лакшије je теби него мени!
У некоје доба на свијету,
Посла Господ педепсу велику,
Такву сушу какве није било
Од времена пророка Илије:
Свако врело пресахну и уба’,
Сва језера, сплаке и потоци,
Нит je моста, чамца или чуна
Већ људима за потребу било.
У то доба налази се у свијет
Пастир један стадом многобројним
Од говедих и ситније марве:
Он обија помњом најмарљивом
Тамне спиле, јаме и поноре,
Да обрете капљу воде хладне,
Ал’ бадава, не нађе ни сузе.
Окрену се Богу свемоћноме,
Којег није никада упразно
Слаби човјек у биједам молио
Кад je вјером к’њему приступио.
Помоли се да га Он пропути
Ђе би мога’ напојити себе
Породицу и голему стоку.
Бог му каза мјесто неусахло,
Ђе би наша’ воде изобила.
Човјек пође рано на то мјесто,
Кутњу чељад и све своје живо
Собом води да редом напоји.
Када допре назначену мјесту,
Поче копат и преврћат земљу,
Док одједном удри пиштак мокри,
А зацури вода из пиштали,
Те окропи све редом копаче.
He имавши чијем да поцрпи
Осим једног малахнога судца
Наточи га па стаде да пије,
Старјешина нико му не брани.
Пошто се je добро понапио,
Стаде појит жену и ђечицу,
Надничаре, слуге, работнике,
Што су њему помогли копати.
Најпослије кад се сви напише
Рече пастир да се из коритах
Животињи да воде испити,
A то редом, и мотрећи добро
Да се најпрје напојит морају
Најнужније и најскупоцјење.
За остале, ако што претече,
Ако могу реда дочекати.
Кад то зачу сојка птица дивна,
Стаде биједна јадом размишљати:
„Ja му нијесам својта ни близика,
Нити сам му помогла копати
Суху земљу док je вода пршла,
Нити му je од мене потреба
Да се проћи без мене не може:
Боље да се ja побринем сама
И да тражим другога извора,
Док сам млађа, док лећети могу,
Да не умрем овђе чекајући.“
Ову причу, побро, приповиједај
Свим онијем, који су мислили
Да ће папа мени напојити
Прије земљака и његове својте.
Најпрје треба да пију синовци,
Пак сродници и друге близике,
Сви земљаци и сви помагачи
Који су му наруку чинили
Да ођедне најсјајну порфиру.
Пошто ови утишају жеђу
Треба да се они понапију
Који су му врата отворили,
Да се врати у дивну Флоренцу.
Њеки каже: „Ja сам просегнуо
И у таквој опасности био,
Да сам чудом живота спасио.“
Други вели: „Ja сам Јулијана
Угостио и држа’ код себе,
Пак снабдио оружјем и новцем
Да присвоји одметнута града.“
Кад бих чека’ да се сви изреде
Ил’ би врутак цијело пресушио
Ил’ од жеђе мени срце пукло.
Боље живјет у домаћем миру
Небо обист’, јел истина, побро,
Да ко сасма себе извишује,
Брже у глиб стрмоглаво пада.
Тек се Лео извора докучи,
Све спомене тај час заборави;
Ja сам свједок од оног’ што пишем:
Кад сам њему најпре пољубио
Свети биљег на десну љесицу;
Прегибе се с високог престола,
Прихвати ми руке, подиже ме,
Пак ми свети целив упечати
У обије обле јагодице:
Ja препуњен наде и ухвања,
Као кокош окупах се кишом,
Докле допрјех конаку у крчми.
Сад нека ми читаво испуни
Превелика своја обећања,
Нек ми пусти да пожњијем класје
Што сам давно обилно посија’;
Нек м’ окруни епископском митром,
Нек ми наспе са сребром и златом
Сваку руку, кесе и рукавце,
Њедра, грло, пак и сву утробу,
Хоће ли се тијем допунити
Лакомица бездне прождрлости?
Није л’ боље мировати кући
О мањојзи, побро, главобољи?
Јошт у вријеме кад je свијет настао,
Кад су људи на земљи живјели
У простоти а безломислости,
Насели се неколико пука
У присоју високе планине
Јер мишљаху да јој вршак тиче
Плаво небо, риђу облачину.
Много путах у ведрим ноћима
Љубопитни, неуки сељаци,
Гледајући красну мјесечину,
Његда пуну, његда уштапнуту,
Као црепњу његда ужикану
Ђе чепука кроз пространи ваздух,
Наумише попети се горе
Да се ближе мјесецу прикуче,
Да промотре све његове мијене,
И да виде како се обужа,
Па наново како се испуња.
Неко кошем, неко котарином,
Да га успут обузму и свале
Потекоше високој планини:
Али када вршини допрјеше,
Виђевши се лудо преварени,
Сустопице ваљаху се низ бријег,
Трудни, потни, веома уморни.
Они други што су заостали,
Видећи их из равнога поља,
Помислише да мјесец дотичу,
Дихајући ногама придаше
Да без дијела не остану празни.
Ово брдо нариче се срећа
На којему врху узвишену
Луди људи и сад промишљају
Да je свако добро починуло
А на њему нема до невоље.
Да с’ у почест’ или у богатству
Може наћи право задовољство
За њима бих кадро настојао.
Ал’ кад виђу сву господу редом,
Коју на свијет ми обожајемо,
Да нијесу много задовољни,
Онда су ми бадава трудови,
Сва хитрина и сва настојања
Да обретем сва турска богатства,
Или област попа највишега.
Знам да треба да се врло старам
Набавити нужну потребицу
Да ми живот, најдражије добро,
He пропати глађу, голотињу,
Мразну зиму и љуту врућину,
Влагу оштру, те кости пробија.
Рад бих коња јахат кад путујем,
И слушкињу имати у кући,
Да ми свари, поспреми, помете,
И постељу промијеша и простре,
Да ми садњи на чланке не скоче:
Да сам ћелав малко или доста
Више не бих среће уживао.
Али треба да своје поштење
Веће чувам од очих у глави,
А охолост и гордост одбацим.
Права част je да ме људи штују,
А у ђелу да сам поштен човјек,
Јер су лажам ножице чопаве,
Лако их je стићи и претећи.
Да те народ препјева и зове
Узвишеним витезом, ил’ кнезом.
Ja те не бих стога почитова.
Какву славу налазиш у томе
Да ођеднеш свилу и кадифу
И да ти се глупа свијетина
Клања, нижи, капицом у руке,
А када се окренеш, одаљиш,
Међу собом стане шапорати:
„Виђи ону стидну издајицу
Што за мито предаде Флоренцу,
Од Милана врата поглавита,
Која му je владар повјерио
Да их брани докле их обрани?“
Колико се капах, обиљежја
Голим новцем купује и носе?
Веће волим гуњину навући,
Омотат се струком ил’ кожухом,
Heг’ везеним са срмом ођелом,
А пук да ме по прсту кажује.
Другачије њеки размишљају
И у себи овако говоре:
„Дај ти мени сандуке пунане
Па нек људи гуде и шапоре,
Нек ми реку да сам без образа,
Или играч, или издајица.
Ja сам свагда на свијету видио
Да пук веће хвали, обожава
Новац, злато, нег’ голо поштење;
Несмислено и на Бога ропти“.
Дед’ умукни, лакомице грдна!
Саме злице на Бога ропоћу,
Много горе од оних што су га
На раскршће пропели, проболи.
Али добри и поштени људи
Сам’ о теби говоре опако,
Да с’ химбено, лукаво и хитро
Накупио добра и покућство.
А ти исти даваш им повода
Да те плачу, по устију вуку,
Уколико мало који човјек
Више нег’ ти раздире хаљина
Везенијем и златом и свилом.
Да си свјестан ти би притајио
Благо твоје мудро приштедио,
Да се мање о теби говори.
Но ти, зларад, радиш да се види
Как’ у малу року ти набави
Тол’ко кућах, ливадах и проњах
Па се гојиш ђе се људи диве.
Борна мисли да није срамота
Кад му народ за леђа говори,
Како уби једног’ редовника,
Због чега je дуго странствовао;
А сад у мир ждере туђе благо,
Шта му својта завиђа и прежи.
Њеки други носи оштру капу,
Коју доби подлим лицемјерством.
He имавши соли у мождане,
Назовом ее дичи а не брине
Да додија Богу и народу,
Пак и паклу у доња станишта.

(У Бечу, 1862)