Говор намијењен Царевинскоме вијећу приликом расправе о “Бокешком послу”

 

Говор намијењен Царевинскоме вијећу приликом расправе о “Бокешком послу”

 

Високи саборе! Ja сам већ у Одбору за адресу имао прилику да искажем владине погрешке, и надам се да сам јасно доказао да je влада могла мудрим поступком и законитим начином претећи оно жалосно оружано опирање, које се јесенас жалибоже појавило у Боки которској. Допустите ми, господо, да ja овђе само укратко набројим те погрешке: 

1. Што je влада лани у одбору закона домобрана побила предлог барона Прата.

 

2.   Што je смалила на најнижој мјери војену посаду у Боки, баш у првом кључу побуне.

 

3.   Што није растурила закон домобрански таквим начином каквим би он могао приступан бити свакој врсти пучанства.

 

4.   Што није удијелила рок од пет мјесеци, који су опћине тражиле, као нужно врјеме да скроте противнике и да овјеју књиге грађанског сталиша.

 

5.    Што није наредила намјестнику далматинскоме да похита у Котор да гаси пламен, но je боље пламен пожегла различнима и противурјечнима говорима, које су држали истог дана у Котору опћинским заступницима обрстар Елгер и мајор Бизаро.

 

6.   Што се je војска дигла из мирних мјеста, пак се тако ослабио уплив миротвораца, а подкријепио бунтовачки.

 

7.    Што je влада увела изнимно стање касно и безуспјешно у бунтовна мјеста, а без нужде и с великим притиском у мирна.

 

8.   Што je влада забранила ношњу оружја, без да je имала довољне силе да своју наредбу изврши; тако je обезоружала мирни дио пучанства и оставила га под бунтовничком страхом.

 

9.   Што je цару препоручила одгод Сабора далматинскога.

 

10. Што у шест мјесеци није ни потврдила ни уништила изборе опћине которске.

 

11. Што je савјетовала намјесника далматинскога,

да одбије пријатељску понуду кнеза црногорскога да буну утали.

 

12. Што се je дигао из Будве ловачки батаљон и тако проузроковало крпљења и у јужној страни Боке.

 

Ja сам преко тога исправио њеке фактичне погрешке које се налазе у ономе владиноме извјешћу, којим кани оправдати свој поступак у Боки. 

Даље сам тамо доказао да опирање нијесу потакле сплетке ни политични узроци, пак сам противна мнења побио истинитим доказима. 

Најпосље сам показао да се je радило дати овој несретној буни њеку политичку боју, те да се боље покрију своје погрешке и да се може боље бјеснити противу народне странке. 

Бранећи се од Лапенина нападања, рекао сам му, да ако je рад истраживати узрок буне ван закона о домобрану, нека га тражи у оној управи коју je он завео у Далмацији г. 1864, у гонидби врсних земљака, у запуштености умној и стварној у којој Бока чами. 

Преуз. министру Вагнеру рекао сам том приликом да није имао довољно времена, да проучи дух и тежње бокеске, пак да je пo свој прилици своје мнење ослонио на личноме инату. 

Но почем су моји говори били тискани и растурени, ja нећу да овђе поговарам исте ствари. Но уколико нијесам био позван у даље расправе одборске, допустите ми да овђе исправим њеке факте, које су тамо навели господа министри унутарњих посала и обране земље. 

Ако смијем себи ласкати да познавам повјест своје домовине, онда ћу рећи да генерал Мармонт није никада војштио противу Грбљу. Осим овога споређења међу Мармонтом и Вагнером, преузвишени министар унутарних дијела рекао je да су бокешка села спаљена са ракети a la Congreve. Ja пак као очевидни свједок могу вас увјерити да су та несретна села пождивена са жишцима a la Pollak,од којих се продало у Будви војацима 6. новембра 1869. sijaset šatula, што значи да je морала постојати заповјед да се куће пале. Моја господо! Докаже ли се да je из изгорелих кућа пушке пукло, не само, но да je у њима бивало жива духа кад су се гореле, ja ћу одустати од моје тужбе. Да се нијесу људима куће погореле, да се није један опћински поклисар објесио, народ би се предао да не опали пушке.

Напротив палећи људима станове, намјером да се казне, прекинуо се мост к помирењу, а оставила се војска на убојитој киши од три мјесеца без сухоте. 

Даље je рекао г. министар да на Леденицама нијесу била записана у домобрану но само два момка, пак и она оба лишени по закону од службе. Из тога министар вади да није ту било узрока доћи до крвљења, но je морало бити нешто треће. Ho ja мислим да Леденичани имају толико соли у глави за знати да закон о домобрану није направљен за једну годину, пак и ако су љетос уписана случајно два момка или ниједан, на љето би их могло бити десетиња и више. 

Пребацивале се симпатије црногорске к усташима, но кад се промисли да су усташи нашли симпатије усред Беча, нема ту чуда да су за њих симпатизали браћа црногорска, од којих их je политично раздијелио Пожаревачки уговор г.

1718. Јутрос има у Црној Гори скоро хиљада одива приморских, и толико црногорских у Боки, пак би било бадава радити тако природну наклоност удалити. Да није закон домобрана дао Тиролу изнимни положај, пак да су се на примјер Тиролци побунили као Бокешци, које би чудо било да нађу симпатије код пограничне своје браће Бавареза! 

Одгод Сабора далматинскога, било je дјело неуставно, мрско и излишно, кад je влада имала ионако већину за себе коју je осигурала с изборним законом, и изборним сплеткама. Саборисање није могло имати никаква уплива над далеком и раздвојеном Боком. Ja се збиља нијесам никад надао чути од једне уставне владе да ће она хвалити бјегање тога Сабора, дакле једно држање неуставно и без политичне одважности. 

Но има о томе јошт њешто. Влада je послала призив мањине Саборове на извјешће намјесништву у Задар, дати на руке онога истога г. вијећника Ализаниа који с њиме управља, и који je сву ту попару скувао, тек да не чује из устију народних заступника неугодних истина. 

Преузвишени министар обрамбени хтио ме je похвалити говорећи да сам ja прошастог јулија у једној народној скупштини говорио у корист домобранског закона. Штета да je Њ. преуз. Ту по мене ласкаву хвалу мало послије уништила, велећи противурјечно, да сам ja ревносно радио јесенас, пак да би он желио да сам једнако радио и љети. Ho ja се усуђујем мислити да мјесец јулиј падао je лане баш љети. 

He дава ми се никако пропустити да на овоме мјесту не рекнем да у шестој глави моје осваде ja нијесам говорио о стратегији. Бог учува да се ja спустим с једним генералом расправљати такво питање. Као човјек умрли усудио сам се био примјетити да je било паметније оставити Драгаљ и Стањевиће, тврђице које нијесу ни Комори ни Јожефштат – које нијесу имале противу усташама никакве вредности војене – а на које се није могло допријети него преко великих жртава, и кад не дажди. 

Ja се по свем слажем преузвишеним министром обрамбеним, кад каже, да су пет мјесеци били довољни да опор преобрате у један шири политички устанак, пак ћу се с тим разлогом знати окористити онда кад би било нужно да браним помирење, пак баш и онда кад би се доказало да се то помирење произвело пошто-пото. 

Преузв. министар обрамбени рекао je у одбору да су села спаљена пошто je он из Будве пошао. Жалим да je овђе памет издала г. министра. Допустите да му опоменем свој службени брзојав којега je отправио из главног стана Будве 7. новембра 1869; он гласи: „Колона обрстара Фишера заузела je након неколико сати боја Поборе, дочим je други одјел под предводништвом обрстара Шенфелда напредовао уз Махине. Села Поборска и Махинска, која су издајнички узела Станевиће била су спаљена. Села Браицка, ђе су била пријеварно убијена два официра била су разорена топовима из Космача. Тако je угушен опор у брдима међу Котором и Будвом, а побуњена села подвржена заслужној казњи.“ 

Тај исти дан и под његову заповјед опалила су се ова села: Сеоца, Пријевор, Кукаљевина, Врбица, Марковићи, Лавчићи, Уништа, Лазе, Кошљун, Борети, Машићи, Свињишта, Стојановићи, Јовичићи и Мартиновићи, без да je из иједне куће пушке пукло, или у њима бивало живога духа осим миша. 

Да je г. Вагнер предао гр. Ауерспергу заповјед у јутро 7. новембра, тај се жалосни пожар не би случио. Напротив оставило се Ауерспергу веома рђаво насљество, јер се тешко мири коме кућа изгори. Било би боље да су се те куће поштеђеле за војску, која je остала без сухоте и зјала на љутој влаги. Преко тога морам овђе рећи да није нимало истина да je бригада Шенфелда погорела та села, но нека друга бригада, која се суминула, јер међу остале невоље овај јуриш није имао ниједан уговорени и урочени план. 

Најпослије Њ. пр. вели да je био уобластио ниже војсковође да прогласе пријеки суд противу отимача. Но кад се je плијенило под исте очи његове, који je био врховни вођа, шта je требало да ту област остави на млађе? 

Сад долазим на ону точку пут које су своје топове окренули сва три противна ми говорника, a то наиме нека пропаганда српско-словенска. Или се ту говори о једној пропаганди тајној и приређеној, која ради отети Турској неке крајине, или се говори о оној јавној пропаганди, која je својствена свакоме Југославенину по крви и пореклу прам својој браћи у Турској. 

Ако се гађе на ову посљедну, бити ће Сисифова радња ископати ју, неће бити довољна ни вјешала ни топови, јер она почива у једнакој повјесници, у једнакости племена, језика, обичаја и стварне користи; лежи, велим, у братинском чувству, у једнакоме болу и једнакој нади, у једнакој прошлости, у једнакој будућности! To je она пропаганда сентиментална, коју би морали ви употребити да се збиља носиоци просвјете у истоку и извршитељи опоручни принца Евгенија Савојскога. 

Говори ли се пак о некој пропаганди приређеној и скровној, онда морам питати господу министре, имају ли или не доказа? Ако их имају, нека их овђе јаве. Ако их немају, онда морам овђе опетовати оно што сам већ рекао у Одбору: „Ваша би освада била луда да нема скровиту намјеру да покрије ваше погрешке.“ А сад јошт и то додајем да таква освада сипље по Далмацији на пуне шаке ново сјеме раздора и нову изреку на злоупотребљења. Ja мислим да се министар обрамбени може задовољити том славом, што je нас попалио; а не да се труди сад да нам отме једино добро што нам преостаје, a то je милост и поуздање царево!

А сад ћу си допустити једну парламентарну крађу, пак ћу навести неке згодне рјечи заступника Раихемберскога,  графа Баиста, које je изрекао у свом говору дана 22. јануара пр. у овој Високој кући: „Моја господо! Ja сам навикао много којешта примати на своје плећи. Једну ствар коју никако примити не могу, то je лаж. Она je породила те назоре, пак она их иста и јалови. Најгори избитак песимизма, тер je несретњо преовладао наше одношаје, јест тај, да тек се нешто ненаднога догоди нећемо да узмемо ствар у својој простоти, онако како постоји и како што се прикажује у природноме своме току, но одмах истражујемо скровне сврхе и намјере, тајне чинитеље и сплетке.“ 

Ho ja питам моје нападаче: ђе су докази да су сплетке српско-словенске подигле опор? Немају ми шта друго казати, до неког говора којега je држао наш изгнаник Иво Бојковић, петнајестог дана, пошто се догодило прво крвљење на Леденицама, у једној скупштини пучкој. Но збиља ако странци и пропаганда немају других средстава него Ива Бојковића, који je хтио наравно себе спасти од суда, није нужно да се много бојимо. 

Морам на овом мјесту понијекати да су њеки грбаљски поклисари рекли на 2. новембра 1869. намјеснику далматинскоме да су их сплетке српско-словенске пострекнуле на опор, и то могу толико већом свијести понијекати, уколико сам читао у Ендепанданс Белжик, у једноме полузваничноме допису из Задра седам дана прије, исти догађај и исте ријечи. 

Моја господо! Баш под уставном владом повриједила су се у Боки први пут најсветлија права. Био je објешен један поклисар, били су спаљени и опљачкани многи храмови њене старинске просвјете, цркве и манастири. 

Све се je могуће чинило да се помирење не изврши. Но ако ja ову ријеч добро разумијем, помирити неће рећи похарати. Као помирење ja разумијем оно дјело, с којим се поравни вражда, тако да јој не остане трага, по којему се враћају грађанину она добра која га држави везана држе, уз пркос кршовите и неплодне земље на којој станује. Овакво су помирење заузели у Боки владини људи. Сад треба да влада испуни обећања, да накнади штете и да се окани ландвера у првобитном начину; друкчије ћe њени људи изгубити сав свој уплив и повјерење, а опор ће се преобратити у ајдучину, у ову крвоточну рану која je кужила Италију толико доба, пак и дан данашњи кужи Горњу Далмацију. 

Јасно je, дакле, доказано да je у првине влада могла разборитим начином и поступком претећи оружано опирање у Боки. Једну формалну тужбу не могу преставити јер ми фале четрдесет потписа које захтијева закон о одговорности министериалној. Гласовати ћу, дакле, за први дио предлога одборске мањине, то јест за онај пријекор којега je већ изрекла велика већина народа аустринских. 

Narodni list бр. 30, 13. IV 1870.