XXV Чиста памет – лијепо благо

 

 

XXV

Чиста памет – лијепо благо

Једне године негдје о Спасову дневу шетах се узго и низдо пред Светога Марка у Млецима, и нешто се бјах дубоко и крупно замислио, мотрећи они храм и око њега оне дворе што су људи Богу и себи уздигли својом мудрошћу а нашом крвљу, тек да им се свијет диви богаству и господству; пак рекох сам себи: Цариград је свијет, а Млеци су цвијет!

У неко доба ево га гдје к мени иде чоек Арбанас,* кога сам подавно некуд гледао, с њим се братимио и вином частио, али гдје и кад, не бих се могао право заклети.

* из Арбаније.

Пошто се поцеливасмо и за здравље питасмо – „Како си да? – Добро, хвала Богу, а ти?“ – и пошто ми исприча цијелу врећу беспослица, тек да у њему не стоје, дође на ону што га пецијаше:

– Знади – рече – побратиме, да сам се у добром часу оженио с цуром младом као капља, а лијепом као јабука, те ме љуби као очи у глави, очи би дала, да панем (уклони Боже!) на откуп. Похитах да се оженим, једно с тога, да вежем себи главу;* друго, да нађем кући чобана, јер га залуду течеш кад ти га нема ко гледати и чувати; а треће, да добавим заплећа,** јер је данас чоек безбратственик свакој рђи на похарици, као одвојено бравче у планини!

* да не мисли већ о женама.

* обрана која плећа штати.

Имам јутрос четири шуре,* као четири Југовића, био им добар дан; а уз них четири шурњаве** и двије удате сваће,*** процијеђене госпође, могле би дочекати и частити цара, да се не застиде. 

* браћа женина му.

** супруге шурева.

*** сестре шуревње.

У тазбини, осим таста и пунице, голема је женина ми својта, барем десетак братучеда, рођака и родица.* Дома ме је срећа обдарила са три брата као три лава – покријева нас једно шљеме, а затвара један кључ** – сва три ожењена и на дјеци; и са двије сестре, као двије виле, и оне удомљене у добру и на породу, а уз њих двије два зета,*** два бана. 

* пород од браће, сестара, стричева и тетака.

** живјели у истој кући.

** муж сестрин или кћерин.

Пак од те браће и сестара имам синоваца и синовична,* сестричића и сестрична,** која ме зову стрицем и ујцем.***

* дјеца од брата.

** дјеца од сестре.

*** стриц очин брат, а ујац материн брат.

Пуна кућа док усхоће Бог! Отварао сам књигу на пророка, пак у њој нађох да ћу дочекати унучад и праунучад,* да ме зову дједом, прадједом и сакундједом** до четвртога паса***.

* синовња дјеца, оцу унучад, а њихова опет праунучад.

** унуку дјед, праунуку прадјед, а прекопраунуку сакундјед.

*** кољено.

Жена ми се дакле има чим забављати, частећи и дочекивајућ својту и ближику,* по роду и по дому; по роду: браћу, сестре, невјесте,** сваке,*** братаничице и братаничне,**** сестричиће и сестричне,***** кад дођу да је полазе као сестру, заову,****** сваћу******* и тетку; 

* својта по оцу или крвна својта, parentela, Verwandtschaft; ближика по матери, или по танкој крви, близочество affinita, Schwagerschaft. Има у српском језику 85 имена о својти.

* братине жене.

** сестрини мужеви.

*** дјеца братина.

**** дјеца сестрина.

***** моја је сестра мојој жени заова, а она њој невјеста за братом.

***** сестре супруге, мужу су сваће.

а по дому: дјевере,* јетрве,** дјеверичиће и дјеверичне,*** заове,**** заовичиће и заовичне,****кад јој дођу у походе као снаси, јетрви, стрини****** и ујни.*******

* браћа мужевња.

** њихове супруге.

***њиов пород.

**** сестра мужевња.

***** ње пород.

****** стричева жена.

******* ујчева жена.

Но сва та голема својта не може намирити* жени мужа, јер ја, поморац и трговац, не купим се дома годином ни пуна два мјесеца, а жени ми (истина Бог!) ово мило, оно драго, али јој је муж и срце и душа, док их пород не преполови.**

* накнадити.

** љубав се супружна преполови кад се роде дјеца.

Пак знаш што сам наумио? – Да пошаљем дома свој лик, нека ме жена у слики гледа, како ме неће заборавити ни за мном чезати. Него те молим као уздана пријатеља, ти си Млецима вјешт, настави ме и напути на каква вјешта занатлију, а не жали ме од трошка, само нек ми лик приличе као да си јабуку на двоје разрезао. У таквијем трговинама не хоће се циганити!

А ја њему баш овако:

– Не дјетињи, побратиме, кукала ти мајка! Боље се са женом обретко гледати; чести целиви љубав губе! Што би бацао новац у беспослицу и лакардију? Ако си жени драг, као што се хвалиш, она ће сама, кад тебе није дома, насликати твоје обличе у својој глави, какви нијеси никад био у твом дану, пак душе ми, љепше и живље него ли би икакав занатлија млетачки. Ако ли те пак не љуби но из устију, а она ће твојим ликом гдје украј, да јој ређе под очи падаш; па кад чује да ћеш брзо дома, изнијеће га на видјело, а цвјећем окитити, како ће те боље варати. Жена* је жена, а муж је чоек!

* супруга.

Не хћене Арбанас да се прође сањарије, већ око мене, као ђаво око крста, док ме склони и нажене да га поведем у некога сликара с којим се добро држах.

Кад му дошли у дућан, каже Арбанас мајстору у каквој ће га ношњи и у коликој величини писати, али му све за све препоручи да га бојадише у лицу утуљена, шкрбна и жалосна, нека му види жена како се објесио и спануо гдје није код ње. Залуду се опирали и ја и сликар тој лудој жељи, и учили Арбанаса да ће му бити рађе жени да га види у прилици здрава, весела и задовољна, ако га збиља воли; ако ли не, да ће се обрадовати кад га спази тужна и невољна, гдје се почео гробу примицати, да лонце кује.* 

* од земље.

Но Арбанас не пушта поништа да га сликар пише задовољна и бијесна, јер би му љуба помислила да је радосан што је од ње удаљен, и да је њу у велику свијету при другијема заборавио.

Кад видјела нас двојица да не можемо Арбанаса никако одвратити с крива пута, погодимо лик у десет цекина, и да Арбанас долази сваки дан убога код писца, да га мотри и опажа, како ће га љепше угодити.

Кад дође Арбанас да се пише – силан а здрав, црвенијех образа као рак јастог, глатке шије као јазавац, осмијехом на усницама – није му лако било окренути лице на тугу ни око на сузу, а сликар му опомиње да га он не може писати већ онаква као што изгледа: румена и ведра чела.

Натеже се Арбанас да се претвори мисаонијем и тужнијем, почне да тражи по памети какав узрок јаду и једу, но колико је год ломио главе не нађе ниједнога. Промисли да га је допао пусти глас да је обудовио, купи кожу на челу, ожимље очима, но се кожа не намршти ни зеница просузи. Каже му сликар да није добро да се преобража, јер се у лику неће ни сам моћи познати камоли му жена, а он шупљоглавац прекрстио руке на прсима, клонуо главом да му вилица котолац* тиче, као да стоји врх мртва сина: 

„Нећу, богме, викне, него баш нека ми жена види како сам без ње поражен!“

* она кост што дијели грло од прсију, clavicola.

Након петнаест дана дођемо ја и Арбанас, да прихватимо из сликара лик, и да му труд платимо.

Тек што сликар извуче из шкрабице слику, викне Арбанас:

– Нијесам ја ово, ни дао Бог! Љепшега него сам сâм није и јошт Арбанашка родила; ја се по љепоти и дивоти спонашам; а ово је лице бабурасто, клопаво и крње, као неке Манде Плачкавице те је зову, која је раздрла седам мужева, пак јој очи капљу као мироносици! Ови лик мени не наличе камоли приличе! Но да се нијеси залуду мучио, даћу ти цекин добре руке,* а ликом на ватру!

* дара.

Сликар се залуду брани и каже како је Арбанас сам крив што му је лик испао намргођен и сјетан, јер се силом претварао печалнијем, што му од нарави није. – Зовну свједоке и вјештаке, да просуде приличи ли Арбанасу лик, но Арбанас не хоће да се преобрази као кад се је писао, но се и јошт боље надирао да изгледа веселији него што је обично, како би одаро који дукат од погођене цијене.

Видим ја да се сликар почео гријати и да би давиџије лако могле до рука доћи, пак му намигнем да се скроти, а Арбанаса одведем на брод, да се у самоћи разабере и у разлог дође.

Кад било у вече, укради се ја Арбанасу и дођи у сликара, који стаде да ме кори што сам му довео онога дивљана, да с њим послује. Ја му преброји десет дуката од својих пара, тек да се пријатељу не мразим, али га научих да прилијепи лику на главу од јајеће тљенице магарећа уха, пак да лик објеси онако изгрђен о врата дућана.

Наком трећи дан доведи ја Арбанаса као намјерно* у ону улицу гдје је сликар. Кад оба дошла једанак код сликарева дућана, украду се Арбанасу очи на објешени лик, па кад му видје на глави магарећа уха, униђе као махнит у дућан и стане да грди и псује сликара на вражи начин. За Арбанасом уљегни и ја и реци му да мучи, да се не срамоти, јер би се ш њим ругала и млетачка дјеца, да га чују.

* случајно.

А он мени:

– Али не видиш, болан, како ме је обручио и нагрдио? Имао бих рашта да му се носа дохватим!

А ја њему:

– Прекрсти се, ако си се помамио; ово нијеси ти: овај ти образ не приличе колико ли ни врба крушки. Пусти сликара нека ради сликом што му је драго; његова је!

– Како ми не приличе, је ли игдје икога?! – викне Арбанас иза свега грла. – Они дан кад сам га први пут видио у оној невидјелици и тмуши, хоћах се Богом заклети да ми није никуд свој, а данас, на отворену зраку, пуки ја, као да ми је ко главу посјекао и на платно пренио!

А ја од јада:

– Није, болан, стога, но зато што је сликар јуче лик допунио и до праве истине доћерао! Куку, људи!

– А сад?

– А сад, богме, да платиш занатлији двоструку муку; што је лик слика, и што ће да му смиче магарећа уха, а то је најтежи занат на свијету!

Плати Арбанас двадесет цекина, а дође трећи дан, да понесе шутасти* лик. 

* с малим ушима или розима

Но ако му је сликар скинуо уха магарећа с лика, није са живе главе, већ Арбанас остаде оно што је прије био и што ће до гроба бити.

Чиста памет – лијепо благо!