О “Бокешким пословима”

  

О “Бокешким пословима”

 

Ако ме заступничка дужност нуди да данас пробесједим немојте помислити, моја господо, да ja каним оправдати онај оружани опор који je преобратио у прах и пепео један дио моје домовине; јер je моја сврха само та једина, да докажем и набројим неке чинове, из којих ће се јасно видјети, да je влада лако могла претећи то велико зло. Очевидни свједок, моћи ћу пунијем знањем ствари пребројити те ствари, пак се зато и не бојим да ће ми когод моћи понијекати њихову важност, мени велим, који сам био остављен на грозној коцки, или да се бијем са својом браћом око родног ми града, или да га опасности изложим.

Дабогме! Јa се надам доказати то, да кад би влада хотимице хтјела начинити буну у Боки (што јој ja никако не подбацујем), не би знала чисто употребити љепша средства. Било je ту погрешака политичнијех и војенијех, које преобратише буну, што се лако уталожити могла, у једно оружано опирање, гдје се просуло доста крви и блага, и гдје, да се угуши, употријебила се средства, од којих човјек мора протрнути кад му на ум пану. Спрва и у првом појаву побуне, влада je дријемала, као да ће je сном проћи, но кад крвљење започе, онда je претјерала важност ствари тако далеко, да би било смијешно, кад не би потицало из тајне намјере да покрије своје погрешке. 

Јошт од године 1859 има држава у Боки земаљску стражу, која износи осам тисућа момака, од које се она и окористила у посљеднијем ратима. Кад се лани разправљао у Одбору обрамбеноме нови закон о земљобрану, ja сам умолио часнога пријатеља Б. Прата, као одборова члана, да поднесе овај предлог: „Што се тиче увода земљобрамбенога закона у бивша окружија Бококоторско и Дубровачко, поступаће се наредбеним путем, узамши у призрење постојећу земаљску стражу, такође и тамошње околности земљописне и мјесне.“ Ja сам дубоко жалио да je пр. г. Министар унутарњијех посала побио тај предлог јер сам био увјерен, како што je искуство нажалост показало, да je влада имала одрјешеније руке у овоме несретњему послу, могла je нагодбенијем путом увести закон без озбиљне противности. Мој се предлог морао толико прије примити, уколико и осим што je Бокезима мрзна служба војничка, и осим што би се разбјежали и наше поморство опустили, и без тога требало je 24 године док се допуни број садашње земаљске страже са годишњијех 300 момака земљобрана. 

Друга владина погрешка стоји у томе, што мјесто да умножи у Боки војену посаду, нека буде могла разпустити земаљску стражу и увести свој земљобран, она je напротив обезоружавала на широкој мјери; чете војничке слимила на 60 момака; многа тврда мјеста лишила топова, испразнила и затворила магазе захире и џебане, а сва посада Бокезка спала на хиљаду момака просутијех на тридесет мјеста. И то се обезоружање вршило у први појав побуне, тако да су људи мислили да се влада шали, да неће озбиљно да уведе земљобран, но да je довољно мало граје за обуставити je у свом покушају. 

Трећа погрешка владина стоји у томе, што није ни до данас разпросула обћинама закон о земљобрану, и тако je дала повода људима или зломисаоним људима, да тумаче ствар на најсмјешније начине, а свјетина која рађе вјеру ropy, давала се варати. Мјесто да се обнародује закон на тисуће истисака, наредило се напротив да сва момчад која се je родила год. 1847, 1848 и 1849. мора се записати кроз осам дана у књиге земљобрана под глобом од фиор. 100, или затвором од 20 дана, пак се на ту сврху просу обћинама и паросима страшна справа образаца, свједочанстава, списа, од које свако живо дркћаше, пак већ није нитко ни посумњао да се ту не тиче о оредном новачењу. Ниједној власти није жалибоже ни на ум пало да се у Боки не могу ни дјеци оспице без жандарма наврнути, камоли би драговољно у војаке ишли. 

Четврта погрешка владина јест то, што није дозволила рок од четири мјесеца, који су опћине просиле за увод закона обрамбенога. Тај рок био je од највише нужде да се упорници увјере, а да се исправе парохијалне матрикуле, које су давале погрешне податке о годинама новака, што je доста отегоћавало положај. У четири мјесеца дошао би закон, људи старији и прибранији употребили би свој уплив над сељацима; с једном ријечи, влада je могла без уштрба своје власти подијелити тај кратки рок, a утолико послати у Боку људих поштенијех и свјестнијех, који би проучили тамошње околности, које су влади биле, пак су нажалост и данас, непознате. 

Пета погрешка владина јест та, што није у почетку побуне наредила намјеснику далм. Да иде у Боку, да уталожи буну, и да узме претходне мјере политичне и војене. Влада иста каже у свом извјешћу, да већ од 10. рујна у Боки je агитација преузела мах, и да су се исти дан држале оружане скупштине присућем политичне власти. Ja сам подпуно увјерен да je намјесник дошао у Боку од 10. до 30. рујна, да je говорио са заступницима обћинскијема, буна би се лако угушити дала; јер су наши сељаци навикли чути из устију намјесниковијех жеље и заповиједи царске. Радило се са свијем противно! Брзојавило се обћинама да ће доћи у Котор заповједник земљобрана мајор Bizzaro: који носи утијешеће вјести и нове олакшице. Но тек мајору пође за руком скротити и увјерити обћинске старешине у Котору окупљене, пуче глас, који je морао бити по Боку глас злослутни, да je, то јест, приспио у которску луку војени пароброд са намјесником далматинским; сви главари тркну к мору да му се поклоне и да чују из његовијех устију потврду мајорових ријечи. Но шта! Намјесник не хће на сухо; но окупљенијем главарима посла једног својег обрстара, који им забрекће ријечима, какве Бокези нијесу учни чути, а мислим да нијесу већ учни ни граничарски војаци. Послије неколико минута Њ. пр. крену натраг пут Задра, без да се je на сухо изкрцао, а Боку остави у ватри. Опћине видећи олују, окупе се јошт једном у Котору; ту подпишу записник у којему се подлажу безувјетно закону земљобрана, и иманују одбор који би приуготовио молбеницу на цара, просећи њеке олакшице. Тај je записник био подписан од свију обћина, осим од села Грбља, Маина, Побора, Браића, Кривошија и Леденица, која су на вас глас тражила: закон о земљобрану царскијем потписом. 

Шеста погрешка владина лежи у томе, што je дигла посаде војене из Ерцегновога, Рисна, Пераста, Доброте и Паштровића, такође и све жандарме. С оваквом наредбом, влада je оставила без потпоре обћине покорне и изложила јих освети. Најпростији разум морао je посавјетовати да се дигну посаде из стражарица Драгаља, Стањевића и Црквица, који због даљине нијесу се могле лако бранити, и које нијесу имале никакву војену сврху противу бунтовника. Напротив тога, да се држала посада у покорнијем обћинама, био би се објачио уплив на храњење мира, богатству и просвјети. 

Седма погрешка владина била je та, што je увела изнимно стање касно противу бунтовника, а без нужде и сврхе противу покорнијем обћинама. Да се je н. п. с половином рујна позатварало једно двадесет бунтовника, ова би се несретна буна уталожила. Изнимно je стање отерећивало покорне, а бивало je без вриједности противу непокорнијема. Мјеста и особе које су могле свој уплив употребити над бунтовницима, нијесу се смјеле ни купити, ни договарати, ни готово мислити; а сељаци су упркос изнимног стања држали скупштине и договоре. Светиња дома, тајност писама, с једном ријечи, сва јамства личне слободе отеше се покорнијема, и у томе се je злоупотребило до саблазни, а сељаци се смјехали. 

Осма погрешка владина, и погрешка превелика која je обратила побуну у оружано опирање, била je наредба да се оружје не носи. Бијаше то погрешка коју назвах превеликом, јер je она обезоружала обћине покорне, а противу села није вриједила, јер власти нијесу имале толико силе да своју наредбу изврше. Остадоше дакле и оружана сва села, која не знајући разликовати шта je ношња шта ли посјед оружја забораве закон landwehru спрам ове нове наредбе, која знадијаху, да није дошла од цара него од намјесника. Да je то била велика погрешка, коју je влада радила брже-боље поправити, докажује то, што je била допуштена ношња оружја обћинама Будве, Паштровића, и Кртола, тек се крвљење започело. 

Девета погрешка владина била je та, што je препоручила цару да одобри одгод Сабора далматинскога, којега je предложила премала већина. С таквијем неуставнијем кораком, влада je уклонила од себе досадни посао да правда свој поступак у Боки пред заступницима земље и тако je покрила непрозирном копреном све што се тамо згађало. 

Десета погрешка владина била je та, што није влада имала толико одважности да уништи или одобри у шест мјесеци изборе обћине которске, но je тамо држала на обћинскоме управитељству људи по већој чести народу мрзнијех. 

Једанајста погрешка владина била je та, што није примила пријатељску понуду кнеза црногорског, коју je он управио на намјесника далматинскога, а не средичној влади, и коју je намјесник могао примити као личну уљудност. Ja сам увјерен да хћаше духове веома скротити кнежев уплив, без да би ту бивало какве уврједе државноме достојанству. Но почем се кнезу ова понуда одби, дало се повода некијем нашијем бјегунцима, да обећају народу помоћ с оне стране, такође да подметну писма и да злоупотребе часна имена; но се све то понијекало строгом црногорском неутралношћу. Ja мислим да се толико више морала примити пријатељска понуда књаза црногорскога, уколико смо ми били навикли видјети владаоце далматинске такве понуде не само примати но и тражити. Бан Јелачић дне 1. травња год. 1849. овако je писао владици црногорскоме: „Ако би к вама дошли Бокези по савјет, молим вас да јим кажете да њихово добростање нужно захтијева да се поврате на мир и ред, и да своје жеље и тегобе изјаве путем законитијем.“ 

Дванајста погрешка владина, која je морала затворити број своју других, била je та, што се je дигао из Будве 27. ловачки бат. пак сва жандармерија и топничтво, a то за поћи с њима у шетњу до Леденица, видјети Драгаљ, али му хране не донијети. Ja сам увјерен (као што су увјерене многе одличне војене особе којијем сам имао част говорити о томе) да није био дигнут из Будве ловачки бат., који je држао покорена оближња села, све би се опирање обужило на Леденице и Кривошије. Напротив, тек што се остави Будва малој посади од 40 новака, Побори узеше Стањевиће с једином сврхом да добаве праха. Браић удари на Козмач, Грбаљ на Горажду, пак раздражени ударе на Будву коју би и преотели, да нијесам ja дигао на оружје народ, договорно с начелником Паштровскијем, и противу постојеће забране.  

Но и послије тако жалостнијех догађаја три дијела Грбља, а трећи Махина предаду оружје без боја. Остали, свега 300 другова, опру се веома слабо. 

Употребила се згода овог несретњег опирања за просути сумњичења, осваде и сваког рода клевете противу оне странке коју се ja дичим овдје заступати; кад људи те странке све силе употребљаваху да угасе буну. Били су скинути или премјештени јавни чиновници због тога, што су били чланови читаонице, или зато што су његовали свој језик. Као њекад једноме унуку Касиову, уписато je у гријех некојему чиновнику, што je држао у свом албуму лик једнога одличног мужа. Редовна ријеч бивала je: рат поповима и православнијема, онијема поповима који су се били народу омразили кротећи га, и који су ипак морали селити да избјегну јарост оног часа. 

Једно опирање сасвијем мјесно, које je зависило о нагломе увођењу обрамбеног закона, и што je народ мислио да није дошао од царске воље, хтјело се хотимице преобразити у политични устанак, пак су се зато и сковале најсмјешније приче. Но за убезочити клеветама, доста je рећи само то, да je сам десети дио Бокеза учествовао у опору; да су опирачи носили свакад заставу чрвено-бјелу с орлом царскијем, и, као нови Гибеллини, мислили да се боре с мјестном власти; најпослије кад су уговарали предају, нијесу захтијевали ниједан увјет политични, пак ни своју аутономију, која им je отета, ни кирлицу коју им je из средњих учиона прогнало садашње министарство послије вјекова. Шта су тражили? Оружје, оближњи узрок њиховог опирања; оружје које им je г. Wagner забранио носити. Један сијед старац рече ми при поласку моме у Беч: „Увјери цара да смо се ми борили само против његовијех чиновника, а њему да смо свакад вјерни.“ 

Да се обустави зло и започне помирење, провидност je нам донијела одлична лица, која морам овдје поменути у знак вјечитог признања, a то: генерала, грофа Auersperga и пуковника вит. Schonfelda, који су помирење започели, такође марш.-лаит. бар. Родића, који га je довршио.

Милостиви пак наш цар знао je опростити пак ће знати и утјешити. 

Мој часни судруг др. Lapenna прочитао вам je неки проглас пуковника Симића. Ja уопће мислим да један пуковник, који није врховни заповједник, не смије прогласе чинити. Морам пак примијетити да je г. Lapenna читао само један невјерни пријевод, и да из таквог доказа црпи доказе противу својијех земљака су много мало брацке љубави. У сваком случају пак, и кад би господа Симић и Lapenna мислили, да je било тамо политичнијех сплетака, то би било само њихово лично мњење, али ствари говоре противно. Господо! У Боки у мени, да тако речем, усликована je народна странка, а ja сам био против опирања. Ja и моји политични пријатељи мислимо да можемо остати добри Аустријанци и добри Словјени. Сједињење са Хрваском, тако мили предмет мојих противника, дошао je из Беча, и Бокези су га примили тек да добију кроз угарско-хрваски устав своју стару аутономију, за коју се увјек боре законитим путом, као што свједочи споменица коју сам имао част предати јошт године 1868 Њ. п. министру унутрашњих послова. 

Жалостни догађај на Леденицах може се приписати томе, што су они људи мислили да ће им војска грабити момчад, а не да иде да умножи стражарицу на Драгаљу. 

Ja мислим, дакле, да није ни право ни разборито преокретати нарав овога опора и клеветати без никаквога доказа. 

Ако пак јошт, моја господо, сумњате, ja вам дајем моју часну ријеч, да ту није бивало политичнога узрока па се надам да мој положај у вјерној опозицији проти влади, у којој се находим од године 1861, неће имати уплива да ми не вјерујете. Противу осваде да je бивао каков југославенски намишљај просвједујем на име здравог разума и молим Бога да Њ. в. цару други не буду мање вјерни од Бокеза. 

Шта се тиче пак начина угушивања буне, и потоњег помирења, о томе ћу зборити други пут. 

Narodni list бр. 15, 19. II 1870.