Како мисле два јужна Србина о грађењу устава Српске кнежевине

 

 

 

 Како мисле два јужна Србина о грађењу устава Српске кнежевине

 

Сједи у Биограду Одбор позван да изради устав српској кнежевини.

Величанствено je то дјело, уколико ће од њега зависити не само мир, просвјета и напредак Србијанаца, но ће јошт као сунчани зраци обасјати над свим Српством, пак ће можда и Славенство омарити. 

Овај свечани и можда и о(д) судни час побудио je родољубље нас два приморска Србина да нацртамо неколико својих мисли о томе преважноме дјелу, a то колико допустити може простор новинарског чланка, и сама нарав наше задаће, да овим рецима укратко јавимо чега би се чували, више него како би радили да у Одбору сједимо. Нарав je овога чланка, дакле, у главноме негативна, a то управо зато што смо увјерени да људи који владају данас српском кнежевином, као и они што у Одбору сједе, дубоко проучише свој предмет – да су врло добро проникнули важност тога посла – пак да им услијед тога и не треба нашега савјета. Ми, управо зато што знамо да уопће у Србији има људих не само способних грађењу устава по западним теоријама, као и тим теоријама тако оданих, да би их хтјели преко ноћи у своју отаџбину без промјене увести – што ми, дакако, јако сумњамо да би сходно и пробитачно било за српске држављане – управ зато и узесмо да ове двије ријечи оваквим начином изложимо. Кад би се послије показало да су и ове ријечи излишне биле, нико не би од нас радоснији био. 

Кад људи снуждени међу се живјети, неће да трпе ни у каквом смислу самовољу ни појединацах ни већине, дакако да им треба закона, и то писанога и свим утврђајима утврђеног закона. У томе je начелу сав свијет једномишљен. Истина je да неки правни обичаји живе и развијају се у облику обичаја, али то само ваља за оне правце правних одношаја који се самим животом народним развише, као што су нпр. код нас Срба, a и осталих Југославена одношаји фамилије, гдје и без икакве кодификације народ неће ни најмање заборавити на правна начела која у тим одношајима владају, као што неће заборавити на крсно име и на бадњак; паче несмотрена и безобзирна кодификација и овим je одношајима од веће штете него користи, како нам свједоче и параграфи српског грађанског законика, који се односе на фамилију и насљедство. Али то, као и излишност кодификације у неким дијеловима приватног права, никако не вриједи за јавно право а особито не за устав. Устав као закон који ће да означи границе права и дужности како правитељства, тако и народа, морао би човјек бити луд кад му не би признавао пријеку нужду. Да je, дакле, тај утврђени закон, који ће бити као угаони камен цијелој државној згради српској, неопходно потребан, о томе смо сви сложни, пак и сама српска влада, али какав ће да буде тај закон? То je главно и големо питање. Како ће се поступити при његову састављању? 

Ствар je позната да у законарству треба прије свега дубоког познавања укупнога јавнога и приватнога: друштвенога и особнога живота онога народа кому се закони граде, да би му са свакоје стране пристајали и свеколике одношаје живота обухваћали; треба дубоко проучити његов карактер, његове врлине и тавније стране, да би се могло средством закона прве развијати, а друге мало-помало уклањати; јер како што у сличним болестима нијесу једнако вриједни исти љекови за свакога, ако нијесу удешени с обзиром на устрој и на карактер болеснога тијела, тако исто не могу ни једнаки закони политички бити свакому народу на свијету.  

Свјетска je повјесница пуна примјера о оним народима који су постали сретни са сходним законима, као и о оним који су претрпјели велике и страшне незгоде због несходних. Нека само, дакле, буде допуштено успоредно се овђе обазрети на неке моменте законотворне дјелатности у Југославији и Француској. 

На првој француској скупштини 1788. год. пукоше одједном као лагум све страсти, којима се материјал био скупио кроза цијеле вјекове. Било je без сумње у тој скупштини људи мудрих, но би мало оних који би са практичне стране познавали вјештину владарствену. Све су инглешке преврате руководили државни практични људи, а француске доктринари и теоретичари. Устав инглески нити je био урешен, нити je пo апстрактним теоријама народу био икада напрћен, него je с народом растао и развијао се, пак му je зато и морао омилити. 

Преврати ингелски били су ради поправљања тога домаћега устава, а не ради његове рушидбе. Инглези, кад су правили поправке своме уставу, свакад су се обазријевали на старинске прописе, на установе и обичаје правне; мало су кад и окретали очи на иноземство да би себи присвојили туђе обрасце; ријетко су им досађивали научни теореми; никад се нијесу натјецали да докажу како je слобода човјеку природна, него су се задовољавали сматрати je као урођени закон земље. Ријечју – Инглези нијесу никад чезнули за краснорјечјем Плутарка и Корнелија Непота, онолико колико чезну за оне ријечи што су им домаће, као нпр. Magna Carta, Habeas Corpus, Juru итд. 

Други je био дух уставотворне скупштине француске. Она, како рекосмо, није имала практичнога појма о владању, није знала управљати сама собом, говором, претресивањем, одлучивањем, а хтјела je да створи устав свијету. Сва јој je прошлост била мрска, сви су јој појмови пливали у блаженству будућности. Њој je бивала надежда оно што je код Инглеза била успомена. Није налазила дома ништа што би ју очарало и њезину љубав притегло. Колико се гођ на траг обазријевала, није могла назријети друго до трупина или развалина и тирјанство и ропство, Франк и Гал, витез и роб, властелин и кмет. Мрзила je монаркију, цркву, властеоство јер су они, говораху, народ у окове спутали и турили ниско народни понос. 

Приписују енциклопедистима и филозофима XVIII вијека све помаме те скупштине, но ми цијенимо да, не имавши довољног искуства, да у својој прошлости нађе што позитивнога, морала се нехотице спуштавати у бескрајне теорије, зато су ти француски законотворци и мислили, да je политичка слобода циљ, а не средство, и да се нема она цијенити као велика стража реда, моралности, својине, него да je пo самој себи највећа срећа којој се ред, морал и својина могу без грехоте жртвовати. Говораху да раде као Грци и Римљани, али да су боље пазили на повјесницу, нашли би били да je у демократији атинској на свакога грађанина бивало девет робова, а да су Бруто и Катон били виши аристократи него они њихови у Кобленцу. 

Да у Србији није било до данас сродних закона, неће нам нико занијекати. Од године 1838. у којој би проглашен хатишериф, а за њим пресађени формални и материјални закони западних држава, колике несреће не сретоше Србију! Шест пута je мијењала кнезове, пак ако и сваку пут не би големе крви, ипак je сваки преврат донио собом ужасни потрес цијеле земље. 

Данас Србија удара новим путем, и као да се сјетила чега јој недостаје и што јој би први и посљедњи узрок претрпљених зала, хоће да доскочи нужди времена, хоће да се огради законима који би њено красно дјело сачували од нових невоља. Људи који ослободише градове српске од турске посаде, који спасише државу у одсудном часу, ево сад започињу највише и најсветије дјело. 

Видјесмо да у законотворству прије свега треба искуства из своје народне прошлости, да би и у новости било тога, што се континуитетом зове. Искуства ове врсте мало je у Срба, прво, јер су већ преко четири вијека, изгубивши своју самосталност, стењали под јармом дивљега Азијатина; друго, што и кад се ослободише, не могоше до трага искоријенити сву трулеж коју им турство унесе; треће, што од преткосовских дана мало чега доживи од јавнога права, што би служило као материјал новој згради. Једино што je преостало и надживјело и старосрпско и турско господство, јест идеја задруге у обитељским одношајима, пак je дакако и ограничена на приватно право. Али успркос тому ограничењу а и факта да нам се у тај народни институт натрунуло понешто пљеве и кукоља – у њему ипак можемо наћи као квасац и неколико поглавитих установа јавног права. Ни ова, дакле, домаћа својина, која пружа народних изворних идеја, не смије ни градиоцима данашњег устава бити игнорована. Јер би заиста било смијешно видјети биографскога законотворца, ђе тражи аргументе pro et contra, рецимо, у питању природног права сваког држављанина да се правитељство и на њ и на његову вољу обзирати има, у каквој њемачкој или француској књизи, кад их има живих ближе у малој српској држави, задрузи, ђе je непоколебимо начело да сваки задругар има право знати рад шта господар наручи некакову радњу, да се господар мора свјетовати са задругарима прије него ишта важнијега предузме – да мора давати задрузи рачун о свом дјеловању – да га задруга може збацити и другога, па баш и млађега, изабрати, ако се неспособним и неправедним покаже итд. Ова и слична начела која у задрузи владају, много времена прије нег се и породише у Француској идеје, које на гласовит преврат доведоше, тако су у народу укоријењене да у оним крајевима ђе старјешина задругарски, ради спољашњих прилика, постаде апсолутним господаром, народ ни на шта више не мрзи, колико на задругарски живот, пак употребљује свако средство, да се диобом ослободи. 

Али боже сачувај и мислити једнострано да би ми, бавећи се пручавањем домаћих института, на искуство других народа и на опће резултате науке заборавили; ми зато само препоручујемо стихију домаћу, јер добро знамо ћуд и навичај своју и својих људи! 

Ми Словени уопће а Срби напосе, на гласу смо по свијету да учимо лако туђе језике, али то наше добро својство, које нам дакако ни ту није вазда корисно, не зауставља се на имитацији туђих мисли које се огледају у туђим институцијама и начину живота. Но како свак, ако ће да шта има, мора да сȃм ради, тако мора и да сам мисли ако ће шта ваљана и корисна изнаћи. Тим, опет говоримо, није речено да се ми не смијемо туђим мислима, туђим искуством користити, јер ми као млад, пак зато невјешт народ, имамо на то потпуно право и дужност; али туђа мисао и туђе искуство мора бити нами јединствено као материјал који нам je ред прерадити и тако га својим учинити. Тај начин  присвојења има благослова управ зато што се већ не може крађом називати, него сопственошћу. По приморју видимо на огранцима дивље трновите наврнути најпитомију крушку. Да се je младика ове крушке само пресадила, изродила би се или преметнула. Напротив, она цвјета и напредује, јер јој труп и коријен, премда je трње, само зато што je домаће, љуби земљу и поднебље. 

Дакако да je то радња тешка и шкакљива, о којој, кад би се хтјели тропично изразити, ваљало би рећи, да јој треба основе више старе него нове, потке напротив више нове него старе, али јој највише треба да je рука ткалчева хитра и вјешта. Но вјешта била рука колико јој драго, нека нико не уфа да je могуће створити устав таков да унапријед поправка и преинаке не би требовао. Ингнешки je устав, на примјер, требао цијелих вијекова док je докучио данашњи степен савршенства, пак да би то савршенство и даље задржао, морати ће се и убудуће прерађивати и удешавати. 

Тога ради не вјерујемо да ће одбор бадава губити вријеме са метафисичним танкостима, но да ће основати укратко а точно устав какав Србији у данашњим околностима најбоље доличи, и за које je народ зрио и приуготовљен и природно упућен. Савршеност доћи ће постепено са зрелости народа. Управ зато треба да устав буде тако сазидан да се може на овоме темељу и у својим сопственим границама развијати, то јест корачати сустопице с новим потребама народнога живота и с побједама знанственим у државној науци; јер би било веома опасно да свака таква потреба буде изискивала не само преинаку него обарање устава. Овака обарања не могу се збити без великога комешања и протријеска цјелокупног тијела државнога, јер народ није машина, ни какво пружљиво или устежно тијело, које се може по вољи сваки час свакојако експериментима подвргавати. Али и уопће института уставна имају имати у себи неки значај трајности или консерватизма, и не допуштати да се сваком згодом тичу и поткресују, да се сужују или раширују. Сиецјес градио je уставе не по искуству него по створеним теоријама, пак обноћ никоће а обноћ исушише се као тиква Јонина. 

Што се слободоумља тиче тиме се, дакако, у пристојним границама, мора закон одликовати. Прије свега треба да дa најширу слободу законитој опозицији и најнеограниченији уток. Али зато држава добива право да све што јој je закон слободоумнији према законитој опозицији, да тим више може бити строг против незаконитој. Ипак, завјере, уроте, издајство и устанци, уговарају се и врше тамо ђе установа прогони закониту опозицију, jep je y нашој природи да се дичимо дјелима јавним, а од тајних да се стидимо. Само се онда овај стид савлада кад je јавни рад и препирка забрањена. Да je O’Connell правио своју опозицију на континенту, заиста би био умро на вјешалима. Нико није хуђи непријатељ закона што je полиција, а и за главну задаћу да чува владаоце од тајних нападача, честократ се показала неспособна. He треба него да се сјетимо на посљедњи ужасни догађај, који je Србију потресао, да се о том увјеримо. 

Изборно право у репрезентативним државама био je свакад велики чвор. На западу преузео je мах данак, нити je могло друкчије бити, ђе се просуо пролетаријат, и ђе je требало довести до законотворства елемент консервативни, a то су већином власници земаља. Али у Србији, ђе je сав народ консервативан, чини нам се, да те протувјесе не треба. Ту, мислимо, да би се за сада најсходније дао изборни ред ослонити на онај институт који je најбоље развит и који je најраспрострањенији у земљи, а то je фамилија. Ђе год je пo српским селима фамилија, ту je и посједа, а тим посједом влада господар обитељи (домаћин) који je обично заступа свуда изван куће, докле заступа свеколике задругаре и цијели посјед њихов. Некакова би изнимка могли бити људи који живе у мјестима, што добише већ неки графски карактер; овђе свакако морао би бити census темељ избора као и интелигенција. Но како да се узврши то изборно право? Ми мислимо да би се ово право могло наудесније дијелити овако: Најприје би била опћина, гдје би гласовали сво господари задруга и домаћини самосталних фамилија. Неколико опћина, нпр. оне што спадају у једном политичком окружију, сачињавале би малу скупштину која би имала право предлога (иницијативе) и савјетујући глас. На великој би скупштини сједили посланици малих скупштина. Велика би скупштина правила законе с кнезом заједно; ако се не слажу, кнез би распустио скупштину и сабрао другу, пак ако треба и трећу, док се изјави народно мњење. Иницијатива предлога долазила би или од владе или од малих скупштина. Три мјесеца прије састанка главне скупштине, владини би предлози морали подлећи консултативном гласу своју малих скупштина, прије него се великој поднесу. Ако je нужно да влада на своју одговорност чини закона, за вријеме отпуста или распуста скупштине, треба да ту потребу оправда пред будућом скупштином и да прискрби закону потврду. Ако je скупштина распуштена, морала би се нова кроз три мјесеца сазвати. 

Чувати се треба највише фиктивног парламентаризма, да не добијемо такве говорџије, као у некој сусједној земљи, који не гледе него да уздрже своју популарност ради својих себичних сврха. 

Нами се увиђа да би први корак у тому опасному парламентаризму цијепати натроје законотворне факторе, и стварати међу Србе неку нову, привилеговану аристокрацију. Сенате или господске куће створило je, како je познато, на западу нужда; прво: јер су властеоство и црква имали своја стара преимућства и повластице, које се нијесу могле тако лако уклонити; друго: за не пустити у законотворству превагу безнишника. Требало je, дакле, овај осредњи фактор међу круном и народом. Али ђе je основа државе фамилија, гђе се право изборно ослања на домаћине, који заступају и појединце и њихово имање, ђе по великој срећи нема аристокрације по крви, која би се позивала на своје старе дипломе и повластице, ми сматрамо излишно паче штетно по оба фактора (круне и народа) импровизовати сенат па био он по крви, по интелигенцији, по богатству, по доби живота свједно. Нити би се нам свидио сходан примјер американских савезних држава, јер тамо президент није фактор законотворни, но има само право иницијативно. На ово би нас могли упитати мудраци: но кад се распра породи међу два фактора, како онда? Томе има лијека и довољних гаранција. За преинаку устава требало би да су присутне три четвртине чланова велике скупштине, од којих би морале гласовати дајбуди двије трећине. Осим тога круна има власт распустити заособ три скупштине и тим се позвати на вољу народну. Ако четврти сабор једнако предложи и захтијева, онда се мњење народно јасно очитовало, пак круна треба да измијени министарство. И у држави са три фактора, што се данка и новачења тиче, посланици имају превагу над сенатом, а ово je све. Очитовање рата, склапање уговора итд. припадају круни, али одобрење новака и новаца, скупштини. 

Кад велика скупштина не одобри закон предложен од владе, он се не би могао прије двије године опет предложити истој скупштини, него другој у случају распуста. Ако je предлог дошао на велику скупштину од малих скупштина, треба му књажеве санкције, ако ће да постане законом. 

Што се тиче осталих главних питања којима се обично баве на западу законотворна тијела, као слобода штампе, пороте, састанка, петиције, неповредивости обиталишта и писама итд., то се све може одмах у начелу признати, али им оставити слободни постепени развитак путем ограничних закона, и како се за што виша потреба покаже а народ зрели. 

Но ако збиља садашњи степен просвјете политичке српскога народа изискује да се уведе јошт једна виша гаранција за опстанак монархично – уставни, ми би онда драговољно привољели, да именује кнез неколико чланова велике скупштине, који би тако и de jure у њој сјеђели и консервативни елеменат умножили и потпомагали. Но опет велимо, да je избор на данак ослоњен, нужда сената била би оправдана, али ју не увиђамо ако je право изборно на фамилије ограничено.  

Нови Позор, бр. 388/389, 30. XII / 31. XII 1868, 390, 1. I 1869. Латиница. Љубиша je писао текст у коауторству са Богишићем.