XIX Нити га добру стеци, ни злу остави

 

 XIX

Нити га добру стеци, ни злу остави

 

Имах једнога брата пусторука и просипача, да га разметнијега и раскопшијега не бјаше колико кваси сиње море! Пошто је изиграо и попио очинство и материнство, паде на мене, да га ја храним. Ја се просипах, а њему ни овићах.*

* оно што с лопате полети кад се жито вјеје, molecola.

Новом годином прекини му дaвање, једно зато да се бићем не изједначимо,* а друго, јер се уздах да ће га невоља наћерати да приљуби какав занат, и да једном почне тећи ручак својим мозуљима.

* да оба не осиромаше.

Стадоше знанци и пријатељи да ме коре: чему бацих брата у просјаке. Ја им се залуду куни и правдај да сам му оставио вас темељ, стоку и покућство, пак да је све то за годину једнијем грлом прогутао. Ја се стисках и штедијах, тек да је њему више, а он сипаше моју муку немилице, ка да бјаше крадена.

– Пак нека – рекох им – што је уклетва* и изрод, но је злосрећко мимо друга: да се дохвати зелене гране, и она би му у рукама усахла.

* на ког је пало проклество.

Они се људи почну са мном брукати и реку:

– Нема на свијету коба ни удеса, но што посијеш, то ћеш и пожњети.

– А ви, кад не вјерујете да је до судишта – реци им ја – да сте сутра зором на каменоме мосту, гдје ми брат рани сваки дан крчми. Ставићу насред моста тобочић су петнаест цекина; а ми се забимо у ону плотину при сaмоме мосту, да пазимо хоће ли их наћи; ако их збиља нађе, да су му прости, нек их прогута: гдје пошла сјекира, нек иде и држало!

Сутрадан тако и учинимо. Не прође николико, ал’ ето ми безбрата гдје је подранио на ракију. Кад допрје к мосту, обустави се, погледа га с краја на крај, пак рече сaм собом:

– Хаалах! Идем, обисти* бих ли могао пријећи ово мостине жмурке!**

* кушати.

** затвореним очима.

Збиља га и пријеђе зажетијех очију, а тобочић умине, пак стане да се грохотом смије, како јуначки пријеђе мост невиђјелицом. По за њ приступи к мосту цура сирота с бременом дрва на глави, а под бременом сколила омотани поглавач,* да ју не утиру чокури цјепаника.**

* спара. котуљач, као гужва од увијене крпе што се меће на главу.

** чворови по расцијепану дрвљу.

Поглавач се спријед размотао, пак му пали краји цури низ образе и покрили јој очи као копреном. Кад цура дође насред моста, нагази на тобочић, баци бреме с главе, да прије види на чем је чепнула. Кад угледа тобочић, дохвати га шаком, пак се зачуди жуту новцу.

У тому изађи ми на мост и упитај цуру: што је нашла и куда ће с благом. А она сирота забуњена:

– Ово сте ми ви навлаш подметнули, да самном набијете бруку. Нијесам ја, јадница, сретња да нађем благо, но бих га изгубила и да га нађем, што га не бих уложила у једно магаре, да ме трудну одмијени.

Ево пет година, да све једнако носим данимице по бреме дрва, да се прехраним поштено, петком и свецем, љети и зими, жаропеком и даждем, пак ми је већ дотужило до зла Бога.

А један од нас у шали:

– Ти си ето доста прикладна, пак узми мужа – узела те узма!* – Тад ти магарца не треба куповати.

* узети се и савријети се, или згрчити.

А цура њему озбиљно:

– Почасти ти женске главе што и јошт тако нигдје нико. Но голу кост не хоће ни пас; а туђом се муком нећу одјести, ако ћу их сиједе плести. Но ево вам новац, ако је збиља ваш.

Мени омиље цурина отресност, пак је на ономе истоме мјесту прстеновах, а осми се дан вјенчасмо.

Кад дошле званице на честито кажујем ја како се намјерно* ожених, и речем им:

– Нити га добру стеци, ни злу остави!**

* случајно.

** добру нашљеднику не треба тећи и оставити, он ће сам радити и тећи, а зао ће оставштину разметнути.