Чрте народности

 

 

 

Чрте народности

 

Налазе се у грађанскоме животу њеке чрте које се у први мах као ситнарије и маленкости суде, али кад се изближе угледају и развиде, нађу се топрв онда од неоцијењене важности. Међу такве ствари спада онај предмет о којему сам данас предузео писати, јер он озбиљно засијеца у народни живац. 

У Ческој, која се без сумње узети може као образац и огледало свијух покрајинах славенских у Аустрији, толико за жар родољубља којим пламти, и понос народни с којим се дичи, колико и за оно њеко одушевљење које се не пушта од зла побиједити; у Ческој, велим, био одвјетник, љекар, сликар, трговац или занатлија, свакоме о кутњему прагу виси с јасними и писменима начртан натпис радње и име у народном језику: то јест ако je Нијемац у њемачкоме, ако ли Славенин у славенскоме. Кад се два Чеха путем сукобну, нема примјера да би један другога усудио се поздравити туђим ријечима. У свим њиховим скупштинама, забавама, на свим јавним мјестима, поименице у казалишту, бесједи, читаоници, кафани, тргу, не говоре другим језиком осим својим. Исти красни спол, толико наклоњен к туђој уљудности, у Ческој презире говорити туђим језиком, премда познава њемачки, а обично и јошт који изображени језик. Књиге посланице које Чех Чеху пише, пак натписи и називи, мјесто куда су отпремљене, све je у народни језик написато. Таквим постојаним начином могли су се Чеси опријети и одржати у чељустих Њемачке, и од грозеће пропасти учувати народност и језик свој. Тако су Чеси заслужили почаст и симпатију свијух просвијећених народах европејских, и на такву су мјеру уздићи знали народни развитак да су данас приморани најмудрији државници велике и мудре Њемачке закључити, да je Боемија славенска покрајина, над којом слабашно обржити може уплив и тежња германизма. 

Мађари, док су се римским језиком служили у јавноме животу, дотле, су били лишени праве свијести народне. Њихов покрет почео je само од онда, откад су мјесто римскога свој народни језик његовати и употребљавати започели. Мађарски понос за језик свој подражио je не само, нег’ и прекорио друге народе живуће кроз Угарску. У мало годинах Срби, Хрвати, Рушњаци, Словаци, невјеројатном ревношћу разбудише из дубоког сна своја нарјечја, која су отрагу двадесет љетах само кроз колибе, коњушнице, у вигње и кухиње, уток нашла; која су тако потурена и омражена стењала, да су се многи стидјели не само с њима говорити, но и пред људима јавити да су им позната. Тај несклад и то опадање до тога je допирало, да су многе породице или читаво своје презиме у туђ језик превеле, или им окончања измијениле, или туђим правописом нашарале, да траг и коријен славенски какогођ изништају и излињају. 

У нашем приморју, говорећи само о градовима које вал плaче, Дубровник и Котор доста су добро хранили народни језик у животу домаћему, али и они на опћу жалост натписе по јавним мјестима, на дућанима, стаништама, ћоскама, у италијанском језику држе. Страни путници, који као из њеке дражести паробродима Далмацију походе, не имавши времена потање испитати народне обичаје, дух и нагон, морају и нехотице судити по видимоме, морају, наравно, кад те натписе виде, закључити, да су становници тих градова Италијанци, или, што je гope, поиталијанчени. 

Којим правом можеш изискивати влади да ти припозна равноправност језика, кад га ти исти гониш и презиреш? Ти одвјетниче, љекару, сликару, књижару, новинару, пак и ти шавче, цревљару, бријачу, крчмару, гостилниче, комардару, којим разлогом кривиш владу да ти je прогнала матерњи језик из учионицах, судовах, из јавног живота, кад си га ти најпрви изагнао из домаћих собах, кад се име своје и занат свој устручаваш у њему написати на прагу своје постојбине? He даваш ли, зар, ти исти најжешће оружје у руку противницима нашима кад се бориш за добити оно што ти je до јучер закон пријечио, а нећеш да уведеш оно што ти никада нитко забранио није, и што je само од твоје добре воље зависило? 

Усред Беча, њемачког града, аустријанског престоног мјеста, има више јавних натписах по дућанима и обртним мјестима у српско-хрватском језику, него кроз цијелу Далмацију. 

Обиди све ц. к. поште, нећеш наћи књиге посланице с народним натписом. Je ли то жалосно? Како ће се језик његовати, како ли обнародити, кад се тако немилице одбачива и прогони! Je ли, зар, срамота написати лист своме земљаку у своме језику, или у мимогред и сусријет назвати му „добро јутро, лахку ноћ, божју помоћ“? Je ли зазорно читати, слушати, пјевати наше народне пјесме, кроз које су учени странци преткове наше назвали најпоетичнијим народом на свијету? Je ли стидно, зар, водити коло, играти поскочице, плесати хора, налагати бадњаке, шарати јаја, славити крсно име? Ове су чрте карактеристичне једне народности, брз којих голо име или не значи ништа, или значи надирање и преиначење. 

Док ми у обичаје наше, у домаћи, грађански, друштвени живот не повратимо кус и крој славенски, док ми спољашњим материјалним знаковима не покажемо свијету народност нашу, ми ћемо се бадава натезати и копорати, наше ће тежње и бриге тонути као олово, а насљедство и примјер, које ћемо приуготовити потомству, бити ће такви, какви ће њега слабашно к стожеру и поретку своме скопчана држати. 

Хрвати су се те истине увјерили. Они уведоше свој језик свуда и за свашто: обичаје народне из давног заборава разбудише и удухнуше. Колико ja судити могу за нашу народност то je добитак постојанији и пробитачнији, нег’ обновљене седмеричног стола и врховне канцелерије; јер ове ствари лахко дођу и прођу, а обичаји, језик, народна свијест, остају вјечно задубљени и укоријењени у духу и срцу пучкоме, и сачињавају ону најдражју прћију, коју отац сину, а пȃс пȃсу, као аманет, ручује и предаје. 

Кад видим народни крој и кус уведене у грађански обичај миле ми домовине; кад увидим да смо ми учинили за напредак народности и језика све оно што од нас зависи, и што нам нитко не забрањује, онда ћу моћи у овом истом листу своје земљаке поздравити стиховима неумрлог сачинитеља „Горског вијенца“: 

„Већ вас видим под сјајним покровом

Чест – народност гдје je ускрснула…“ 

Бог сачува да ми кроз то помрзимо туђе језике у опће, а италијански поименце. Ако je иткоме у Аустрији нужно знање западних језиках, то je без двојбе нама, који живимо при мору и о мору, који смо ланац, те веже исток и запад. Али je Исус рекао: „Љуби ближњега свога као себе самога“, а не више нег’ себе. 

Љубиша

1862.