XXIV
Ко пружа ноге мимо бијеља, зебе
Има у зетскоме пољу једно село, зову га Хум, стога што сједи наврх једнога хумца као плитка капа на јуначку стасу. Откуд год к њему приступиш, било откле сунце ниче јали гдје тоне, било споднева или споноћи, треба ти се пети као уз нос. Биће нешто сто кућа, десет више, десет мање, нијесам их бројио него да лажем. Насред је села црквица, доста љепашна, млетачко јој је звоно сребрна звука над западњом ластовицом. Хумац је обула с врха до дна гора: зеленика, планика и мрча; а источник живе воде извире подну самога села из једне просјелине, која се четимице хрони те воду мути и нагрће. У пољу око Хумца посађене су на вријеже драчкиња, ухвата и гратошија, питоме лозе што су се обавиле и брцима сплеле око побитијех колаца. Тамо људи не претачу вино у бачвама, већ га цијеле године држе под дропом и коминама; стога и не пеку ракије. Ниже винограда лежи у локви Блато – барина, стура и мочвара – све до крај Језера. Нема здравијега мјеста колико је Зете, а од прве би се преварио кад га гледаш узвишена над оном влагом и запарином; јер зетско поље, тек се примрачи, притисну чај и магла одаждица,* док их сунце не растопи и не попије.
* густа магла из које прши киша (Nebelregen). У Вуковијем новијем књигама неко је ову ријеч преполовио и збрка у „магла од даждица“. Бог му опростио!
Кад је дан ведар, видиш с истока гдје су хотске планине, високе до под облак, ошапиле поље, а прам њима широко Скадарско језеро у кому се слијевају сто потока и ријечица, а преко њега рудине црмничке, гдје обилато плоде дуња, шипак и зизула.*
* у овој ријечи слово 3 стоји мјести италијанскога Z у ријечима zelo, zolla, Zara, што га у ћирилици нема, а без њега се не могу право да пишу ријечи: Задар, биза, зизула итд.
Уз и низ Језеро вози се множ лађица и чуњева, свако* својим послом; да рибу лове, жито преносе, пазаре, обилазе, или дрвље вуку; а јата гусака, патака и кржуља прелетивају с Блата у Језеро а с Језера у Блато.
* чељад која се возе чуњевима.
Сељани хумски живе по себи као Дубровник,* и диче се што се у њих родио Балша Зећанин, а Душан им упустио с више милости да могу слободно наметати пуку данке и порезе, побирати их и њему предавати!
* самовлада.
Такве голе госпоштине као у Хумцу нема ни у Млецима! Причају да су старошједиоци и најстарији племићи, пак носе капицу на криво и поносе се од сусједа и земљака, као да нијесу браћа братска већ нека различитија крв. Ово је међу нама највиша махана, што се личимо и одвајемо један од другога сојем, колијевком и племеном, као да је нас збиља мноштво, а не би га ни било, да смо сви на окуп.
Хумчани се жене међу собом, пак се својта разгранала и испрекрштала; а крв се десет пута помијешала. Кад их нико туђ не хвали, а они ће сами себе и један другога. Да их почем питаш хоће ли бити година рибљива и вината, рекли би да хоће свакако, као медјед кад се клео да ће крушке родити, јер их воли и зажива.
Око цркве побили Хумчани дванаест великијех камења као дванаест столаца, на свако браство по један, нити је смио ко за живу главу на њ сјести осим најстаријег браственика. Камени су били испоређени редом на облук, како се је које браство населило. Кад би судили или управљали црковнијема добрима или сеоцком заједницом, сјеђели би свак на своме камену, говорили надуто и складно, као да су управљали млетачком државом, а не онијем спужићем. Кад се браћа дијеле, најстаријега допадне старинско огњиште, а најмлађега очино оружје. Знало се кога је ред да у цркви звони на Великдану кад крсте носе, нити је ко други смио, без зле среће, таћи коноп од звона, што га не би пустио они чигов је ред. Исто су тако по ревени* крсте носили, и за њима чепукали три сата хода око сецке границе, да им Бог подржи чељад и живо, земље и винограде, чоество и власт, за здравље живијех а пред душом мртвијех. Уз пут била три почивала гдје се чита божје јеванђеље, гдје поп кади тамијаном а кропи водицом наокрет, гдје цуре пјесме пјевају и кола воде, а момци се бацају каменом с рамена или нишане кокота у опкладу.
* по реду, turno.
Била Хумчанима међа у спору са сусједним селом. Викали Хумчани да им је граница даља два највише пушкомета него гдје је бјаху Груђани крадом поперили. Случи се по некој несрећи да су оба села дигла крсте исти дан и срела се баш на границу што су Груђани обноћ побили, да се тобож омеђаше. Хумчани хћели силом на срамоту с крстима наприје до старе међе, а Груђани, да им не дадну крочити ни стопе једне преко раздјела, те се ту смјеста заметне кавга: „Богме хоћу!“ – „Богме нећеш!“ Крстоноше – зла им срећа вазда била, ка и хоће, тек се шале светијема стварима – побију се први, и распећем разбију један другоме главу, а остали, ко кога и ко кога, направе двоје носиља* и тридесет рањеника, нити су могле обуставити бој поповске молбе и клетве, ни развађа придошлијех гостију, док се нијесу спорници крвнички подмирили, и братском вражном губаво срце насладили.
Ево их трећи дан да се суде, ко везане главе и подбрађен, ко руком пребијеном о врату; некоји храмље на тољагу, а некому и јошт нагнојена рана точи. Пошто суд преби главу за главу, а ране за ране, и усјече подмире новчане гдје квар пресезаше, дође ред да се о међи расуђује.
Отвори збор један стари Хумчанин; хћаше се заклети да чита из књиге; штета да му нијесам ни десете упамтио:
– Господо! – заче он. – Часно сјели, а поштено устали! Вазда сте се о добру и миру стајали, дао би га Бог посред куће! Да није (нијеку ками!) вас, ми би били као стока без чобана, као лађа без весла, као трава без сунца. Да није, Боже сачувај, вас,* сила би преотела мах, сатрла разлог, угушила збор; прегаоцу** би порасла уха, а слабићу, удовици и сирочету не би преостало него да исели!
* нијек је коб, па га с тога дава камену.
** audace, kuhn.
Минуло хиљада година на сред крста,* да су се Срби угнијездили за жупана Вукана на југу, пошто су сатрли аламанине из бијела свијета;** пак се три брата станила на овој земљи и оградила на Хумцу становник цркву и воденицу, а притисла све зетско поље и над њем добила проњарство.***
* кад на ваги мјерник се обустави на сред X.
** зар Аваре?
*** feudo, Lehen.
Од њих три ево јутрос дишу триста убојника, који нијесу у ничем гори од осталијех Срба. Вили смо гнијездо као ластавица и у њем излегли девет пасова људи, који су вазда били у првијема гдје се тицало о части отаџбине и имена! Земаном придође у зетскоме пољу свакаква пука; дивљи стијесне питоме, коза овцу, оса челу; пак, да се нам траг не утре с рђаве женидбе, установимо зборски, да се женимо међу собом; јер се данас пород умеће у ујчевину, као да га свака одива у футу* из рода донесе.
* опрегљача, кацеља.
Надошлица и поплавица скитача, стокапићи и скоровечерњака* нагна нас да се ограничимо и јошт за краља Првовјенчана, и ево како изговара крусовуља старинска:
* који су стекли недавна толико да могу вечеривати.
„Хумска граница протеже се западом села с Пијавице на Мрамор, а отоле у покос на Котла, а отоле уз Дубравицу на Вучија Жвала, пак право на сјенокос до Раке Плоче, гдје се топи у Блато. “Ево десет година да су нам „добри“ сусједи крадимице обужили ту међу, а побили границе и удјељали крсте гдје их прије није никад бивало, као да смо ми збиља умрли. Не пуштају нас ни да се Богу молимо, ни да крсте носимо гдје смо их вазда носили, као да би их наш крст помамио или наше молитве разгубале! Направише комарду, као ко се је на вече спремио боју, а не богомиљи, пак док се покоре и свој гријех признаду, неће, нег се и јошт хвале да су ми главу крстом разбили! Пак и јошт имају устију да се хришћанима кажу?! Сад ево вам, господо, пред очи, а о души, чисти и бистри разлози; сјетите се да ћемо умирати и пред неумитнијем судијом престати, гдје лукавство и лаж не помажу. Како право, тако здраво!
Удари да му одговара сусјед, чоек ниска струка, а простачина неокресана, али му летијаху ријечи из устију као вода низа стрми жлијеб:*
* оно корито низ којега вода пада с јаже у млин.
– Људи! – викне он. – Слушао сам од мудријех нег сам сaм да је и лијепа ријеч мито. Некога не можеш купити, да му поклониш* Цариград, али можеш лијепом ријечи: ако га помажеш и по ушију погладиш, ако га попнеш гдје није никад био, утопи се у хвале и красне ријечи као муха у млијеко.
* дарујеш.
С тога су мударци бранили спорницима да мажу и судце хвале, јер (опростите пословици) гдје пас лоче ту и лаје! – Кад су Млечићи слали бану Шћепану* да им Жабљак очисти, бан им одговори: Дођите, да га примите!
* отац Иванбегов.
Тако и ја велим Хумчанима: Дођите, да узмете стару међу! За Дукљана и Вукана бивала је зетска граница на Бијеломе Дрину, пак се од нас Срба нико не потежи да рече султану: „Мичи се с ње, и хајде откуда си дошао!“ Кад Хумчанима не помога оружје да се поврате на продано земљиште, претворе крст у нож, пак нам сломију петнаест шишака; рањеници дођоше дома за сунца и за врућијех рана;* но да је просто, кад је наша земља нашу крв пила!
* повратили се с крста прије него је сунце зашло и прије нег су им се ране охладиле. Данас се, жалибоже, злоупотребљује предлог „за“ од многих писаца. Слушао сам једном пред Котором, гдје неки учени човек пита Црногорца, који је товарио вино на мазгу; – „Пријатељу, јеси ли то вино купио за Божић?“ А Црногорац њему: „Не ја ни дао Бог за Божић; зао теби Божић и Божји дан!“ Овако се каже: Календар године, а не за годину; књига пучка, а не за пук; пушка за лова, вино за брода, или вино свецу, кући, броду, а нипошто за свеца, за кућу, за брод.
Надали се Хумчани да ће им крст помоћи да туђе јагме, но се крст претвори дреновачом, те раздијели јабуке* поједнако.
* дарове, ране.
С наше границе до старе Вуканове немају Хумчани ни драче у плоту, па дошли тобож од више љубави да се за нас Богу моле на нашу земљу, као да су њихове молитве приступачније к небу, а онамо да се похвале како су изнијели распеће на стару границу, а нас похорјатили и женама претворили! Нијесмо ми, кукавци, знали, да ће Хумчани с крстима гдје нијесу и јошт допирали за овијех људи, нити смо се боју наредили; а да смо, привијали би (Хумчани) подебље крпе и (у ране) умачали* у дубље витиље.
* ја сам додао ријечи: „Хумчани и у ране“ међу (–) да се боље разумије.
Прођите се, море, нашега да нијесте јадни; нећемо вас нашему ни с крстима ни с лопатама. Ако нам наше молитве не помогну тот га нама; ми се распадосмо живи мислећи што ће од нас бити до гроба, камоли да мислимо што ће бит од гроба. У невољи мука душу тећи!
На такве богомрске и простачке ријечи смутих се ја и рекох:
– Ви сте Груђани згријешили Богу и суду; одебљали пак надебљали.*
* обогатили пак и осилили.
Да су Хумчани унишли с крстима у турско не би им Турци на стопу стали, као што сте ви, тобож хришћани. Како ко ниче тако и обиче! Но нека је граница гдје је била од бабаземана;* то вам, не пријечи ни длаке ни винаке да не уживате мирно вашу баштину.
* бa, gia, schon.
И ја имам у Скадру нешто кућице, с које носим ујам* сваке мијене, но и да су све скадарске куће моје, не би ми с тога султан поклонио градске кључеве, колико ли ни ја њему потписао** стару зетску међу, да би ми поклонио, цариградски серај.
* На питање, је ли ко умро, одговара се: ба.
** притврдио.
Свака сила за времена, а разлози за довијека! Ко пружа ноге мимо бијеља, зебе!
Суд потврди што ја рекох, а груђански говорџија пође чешући се по глави.
Нема коментара:
Постави коментар